Trojna invazija na Srbiju

Trojna invazija na Srbiju
Deo Srpskog fronta
Naslovna strana francuskih dnevnih novina.
Vreme 5. oktobar – 25. novembar 1915. Mesto Srbija, Crna Gora i Albanija Ishod odlučujuća pobeda centralnih sila Povlačenje srpske vojske preko Crne Gore i Albanije u Grčku i Tunis
Sukobljene strane
Austrougarska Nemačko carstvo Bugarska	Srbija Crna Gora
Komandanti i vođe
Oskar Poćorek August fon Makenzen Nikola Žekov Georgi Todorov	Radomir Putnik Živojin Mišić Stepa Stepanović Pavle Jurišić Šturm Mihailo Živković
Jačina
800.000	247.257 ljudi i 685 topova
Žrtve i gubici
6.000	9.000

Trojna invazija na Srbiju je počela 5. oktobra 1915. godine i to je bila četvrta ofanziva Centralnih sila na Srbiju, koja je posle tri neuspešne rezultovala slomom srpske vojske i njenim povlačenjem preko Crne Gore i Albanije. U trojnoj invaziji su učestvovale Austrougarska i Nemačko carstvo, a 14. oktobra im se pridružila i Bugarska. Suštinu ove ofanzive činili su pokušaji okruženja i uništavanja srpske vojske. Izrađen je operacijski plan zajedničke ofanzive protiv Srbije i Crne Gore. Glavni realizator i komandant ovih učesnika u ofanzivi bio je general August Makenzen. Za upotrebu austrougarskih snaga bio je obavezan da konsultuje Vrhovnu komandu u Beču. Planom je bilo predviđeno da se srpska vojska obuhvati sa severa (iz Srema i Banata) i sa istoka (iz Bugarske). Planirano je da se glavni udar izvede sa severa. Izvodio se preko Save i Dunava. Nosilac glavnog udara bila je 11. nemačka armija koja je dejstvovala velikomoravskom dolinom i 3. austrougarska armija koja je imala zadatak da dejstvuje preko Beograda na jug. Po ovom planu sa istoka prema Nišu i Kruševcu dejstvovala je 1. bugarska armija. U sastavu Makenzenove grupe nije bila 2. bugarska armija, koja je napadala Makedoniju sa zadatkom da prekine vezu srpske vojske sa Grčkom. Po ovom planu austrougarske snage dejstvovale su i preko Mačve ka Valjevu i od Višegrada ka Užicu.

Desetomesečno zatišje

Posle poraza Balkanske vojske i njenog povlačenja iza rečnih barijera austrougarska vrhovna komanda je 23. decembra 1914. naredila novom komandantu Balkanske vojske nadvojvodi Eugenu Austrijskom da spreči upad srpskih snaga u oblast monarhije i to pre svega u pravcu Beča i Budimpešte. Napomenuto je da je ovo minimalni zadatak, a to je u stvari značilo da nadvojvoda treba da pripremi novu ofanzivu protiv Srbije i Crne Gore radi rehabilitovanja poljuljanog ugleda monarhije. Međutim, poučen iskustvom svog prethodnika nadvojvoda Eugen je odgovorio da Balkanska vojska duže vreme neće biti sposobna za ofanzivu. Uprkos tome austrougarska Vrhovna komanda se zanosila mišlju da još januara 1915. izvede novu ofanzivu ali ruska ofanziva u Karpatima, pad tvrđave Pšemisl sa 120.000 vojnika i 900 topova i ulazak Italije u rat otklonile su za izvesno vreme opasnost nad Srbijom.

Epidemije

Teškoće su bile višestruko uvećane pojavom zaraznih bolesti. Naročito su katastrofalne bile razmere epidemija pegavog tifusa 1915. Prenele su je austrougarske trupe iz Bosne. Prilikom premeštanja ratnih zarobljenika iz Valjeva u Niš epidemija se proširila po celoj zemlji. Epidemija je suzbijena tek u proleće 1915. godine nešto zbog poboljšanja vremena a najviše zbog pomoći misija iz savezničkih i neutralnih zemalja (ukupno 82 lekara i 430 medicinskih sestara). Epidemija je pokosila 35.000 vojnika i preko 100.000 civila; umrla su i 132 lekara od ukupno 534. Iako se snabdevanje poboljšalo s prolećem, srpska vojska nije imala odakle da popuni svoje redove. Mobilisano je bukvalno sve što je moglo pušku nositi. Prema memorandumu Delegacije Kraljevine SHS na mirovnoj konferenciji u Parizu, Srbija je od 1. jula 1914. do oktobra 1915. mobilisala 707.343 ljudi odnosno 24% ukupnog stanovništva (40% ukupnog broja muškog stanovništva), daleko više nego bilo koja zaraćena zemlja. Iako je izvesna pomoć stigla iz Rusije, Francuske i Engleske, ona nije bila dovoljna.

Saveznici zahtevaju ofanzivu

Pat pozicija koja je krajem 1914. nastupila na glavnim frontovima (Istočnom i Zapadnom) i velika pobeda srpske vojske na Kolubari dale su snažan impuls ideji savezničke intervencije na Balkanu. Već 1. januara 1915. komandant 2. francuske armije general Galjeni predložio je predsedniku francuske vlade Vivijaniju da saveznici napadnu Carigrad od Soluna kopnenim putem, odakle bi zatim krenuli uz Dunav sa balkanskim narodima koji bi im se pridružili. Svi ovi predlozi pali su u vodu zbog nesavladivog otpora savezničkih vrhovnih komandanata na Zapadnom frontu - Žofra i Frenča kao i britanskog ministra rata Kičinera. Umesto da svoje ekspedicione snage upute u pomoć Srbiji oni su preduzeli neuspelu Dardanelsku operaciju. Znajući da će saveznici vršiti pritisak na srpsko komandovanje, Putnik se trudio da na svaki način povrati borbenu sposobnost srpskih divizija. Ali baš tada su nabujale granične reke i postale su nesavladiva prepreka za slabo opremljenu srpsku vojsku. Opšta situacija se promenila na štetu sila Antante. Srpska Vrhovna komanda je odlagala akciju sve dok nije bila proglašena mobilizacija u Bugarskoj 28. septembra 1915., nakon čega nije moglo biti govora o ofanzivi.

Reakcija i postupci Srbije

Srbija se pažljivo pripremala i realno cenila situaciju. Bila je u neprekidnoj vezi sa saveznicima kojima je podnosila svoje i predloge Vrhovne komande srpske vojske. Opasnosti su bile više nego očigledne. Polazeći od toga Srbija je dva puta (22. i 25. septembra) predlagala da svi saveznici objave rat Bugarskoj, zatim da Grčka i Rumunija izvrše mobilizaciju i da Rusija pošalje deo svojih trupa Dunavom za Srbiju. Uz navedeno, predloženo je, da zapadni saveznici upute 150.000 vojnika preko Soluna u Srbiju, na odsek Delčevo (Carevo selo) – Kriva Palanka radi napada na Bugarsku. Predlozi Srbije bili su dobro rešenje za stabilizaciju situacije na Balkanskom ratištu. Većina predloga srpske strane mogla se bez većih problema realizovati. Predlozi Srbije nisu usvojeni, pa Srpska Vrhovna komanda donosi odluku da na severnom frontu njene snage ostanu u defanzivi, a da samoinicijativno izvede preventivnu ofanzivu prema Bugarskoj. Saveznici nisu odobrili da se izvede preventivna ofanziva. To je onemogućeno energičnim zahtevima koji su upućeni Vladi i regentu Aleksandru. To je primoralo Vrhovnu komandu da izradi novi operacijski plan koji je u celini bio defanzivan.

Snage, raspored i planovi Centralnih sila

Najveći ratni problemi tek su se nadvijali nad Srbijom i Crnom Gorom. U septembru 1915. u Sremu i severoistočnoj Bosni prikupljala se austrougarska 3. armija, u južnom Banatu nemačka 11. armija, u zapadnoj Bugarskoj bugarska 1. armija a južnije od nje 2. armija. Svim ovim trupama - po nekim podacima 800.000 ljudi savremeno opremljenih - komandovao je nemački generalfeldmaršal August fon Makenzen. To je bila neposredna priprema za koncentričnu ofanzivu protiv Srbije uz učešće elitnih jedinica tri države, a Makenzen se pokazao u dotadašnjem toku rata kao jedan od najsposobnijih nemačkih komandanata. Konačni dogovori o invaziji postignuti su još u proleće 1915. a posebno prilikom susreta šefova generalštabova dveju carevina u Berlinu 4. aprila 1915. Tada je general Konrad nacrtao skicu koncentrične ofanzive na Srbiju: iz Bosne i Srema austrougarske snage, iz Banata u pravcu Oršave nemačke snage, a iz Bugarske njene armije potpomognute turskim jedinicama. Nemački generali oklevali su da preuzmu ovaj korak poštujući svog malog protivnika. Suprotno tome nemačko političko vođstvo smatralo je da treba što pre poraziti Srbiju jer bi Rusija, teško tučena, sa nestankom Srbije izgubila povod za ratovanje i sklopila bi separatni mir koji joj je s nemačke strane, okolišao, nuđen još od kraja 1914. godine.

Srpske snage i raspored

Prvi srpski naoružani avion, 1915.

Srbija je napadaču mogla da suprotstavi najviše 300.000 vojnika uz to velikim delom starije životne dobi razvučenih na blizu 1.000 kilometara fronta i rasturenih na razne strane kako bi zaustavili napade sa severa, zapada i istoka. Srpske glavne snage ovako su raspoređene: 1. armija prema Bosni, 2. armija prema Bugarskoj, 3. armija prema severu, glavni grad branile su trupe Odbrane Beograda čiji je komandant bio Mihailo Živković. Vrhovna komanda nalazila se u Kragujevcu.

Austro-nemačka i bugarska ofanziva od 6. oktobra do 22. novembra 1915. godine

Tok invazije na Srbiju

Nemci prelaze Moravu

Trojna invazija je počela 5. oktobra 1915. godine u podne. Invazija je počela dejstvom artiljerije svih kalibara od brdskih topova do Merzera 305 i 420 mm. Uraganska vatra ostvarena je na celom frontu od Oršave do Višegrada. Vatrenom olujom „pokriveni“ su Beograd, Obrenovac, Šabac, Smederevo, Kladovo i Ram. Na Beograd se 5. i 6. oktobra sručilo 30.000 granata svih kalibara. Artiljerijska priprema je produžena u toku noći 6/7. oktobra. U zoru 7. oktobra počelo je prevoženje prvih ešalona. Glavne snage austrougarske 3. armije forsirale su Savu i Dunav kod Beograda. Srpski položaji na Savi i Dunavu bili su bukvalno preorani artiljerijskom vatrom. Snage odbrane Beograda oglašavale su se puščanom, mitraljeskom i artiljerijskom vatrom. Prvog dana forsiranja u Dunavu i Savi udavilo se 600 vojnika i starešina. Nadmoćnost neprijatelja davala je rezultate. Branioci su uporno pokušavali da povrate položaje koje je neprijatelj zauzeo. Kombinovani odred i delovi 7. puka II poziva, 10 kadrovskog puka ispisali su najslavnije stranice u srpskoj ratnoj istoriji. Uzastopnim protivnapadima i jurišima povraćen je deo železničkog nasipa i 2.500 austrougarskih vojnika saterani su uz samu obalu Dunava. Žandarmerijski odred izgubio je polovinu ljudstva. Sremski dobrovoljački odred pretvoren je u grobnicu. Komandant 2. bataljona 10. kadrovskog puka je samožrtvovan. Major Dragutin Gavrilović postao je junak za istoriju. Njegovu zapovest čuvaju arhive i istoričari širom sveta. Neprijatelj je svaku stopu osvojenog Beograda platio krvlju. Vrhovna komanda je 7. oktobra stavila na raspolaganje komandi odbrane Beograda svoju strategijsku rezervu (timočku diviziju II poziva). U devetodnevnim borbama za Beograd, austrougarska 3. armija izgubila je oko 10.000 ljudi. Nemačka 11. armija posle dvodnevne artiljerijske pripreme 7. oktobra otpočela je forsiranje Dunava kod Rama, Bazjaša, Kostolca i Smedereva. Srpska malobrojna artiljerija brzo je ućutkana. Sav teret borbi na celom frontu preuzela je pešadija. Otpor je bio ogorčen. Preko Dunava zapadno od Smedereva krenula je 25. divizija iz 3. korpusa. Ispred ovih snaga odbranu je izvodio 10. kombinovani puk III poziva. Od 53 čamca na desnu obalu Dunava stiglo je samo 8. Neprijatelj je zauzeo Smederevo 11. oktobra. U toku 10. oktobra počeo je protivnapad pretvoren u ogorčene borbe oko sela Brežana. U ovim borbama 11. dabarska divizija izgubila je 1.300 ljudi. Selo Brešane branio je 8. puk III poziva uz pomoć meštana. Imao je gubitke od 600 ljudi. Do 14. oktobra 3. srpska armija izgubila je najvažnije položaje uz obalu Dunava. Komandant ove armije naredio je Drinskoj diviziji I poziva i Braničevskom odredu da se povuku južno od Požarevca. Bugarska vojska je 13/14. oktobar počela napad na celom istočnom frontu i to bez objave rata ,Bitka na Moravi (1915). Srpske snage su se sredinom oktobra našle u smrtnoj opasnosti. Bolesni i iznemogli vojvoda Putnik (Putnik se razboleo od gripa u junu 1915. godine, od kojeg se nije nikad oporavio) traži odgovor na pitanje: kakvom strategijom sprečiti stezanje srpske vojske u obruč koji je već bio zatvoren. Strategija srpske Vrhovne komande suviše je zavisila od politike saveznika koja je bila kontradiktorna i zamršena. Vojvoda Putnik je bio onemogućen u donošenju celishodnih odluka. Na zvaničnim obećanjima Putnik je zasnivao odluku da se uporno brani svaka stopa nacionalne teritorije i po potrebi da se brani svaki položaj do pristizanja savezničke pomoći. Zbog lažnog obećanja saveznika Putnik je već 7. oktobra uputio svoju rezervu odbrani Beograda. Vojvoda Putnik je 15. oktobra izdao pripremnu direktivu o postupnom povlačenju severnog fronta na liniju Beograd – Lepenica. Shvativši da pomoć saveznika neće stići Putnik se odlučio za strategiju „zapušavanja pukotina“. Drugog izlaza za srpsku vojsku nije bilo. Srpska vojska početkom Makenzenove ofanzive brojala je 420.000 ljudi. Po stizanju na Kosovo, brojno stanje spalo je na oko 300.000 (manje za oko 120.000). Preko Albanije povuklo se 220.000 ljudi. U toku povlačenja preko Albanije srpska vojska je izgubila oko 80.000 ljudi. Od početka Makenzenove ofanzive do završetka povlačenja kroz Albaniju srpska vojska je izgubila oko 200.000 ljudi.

Tok ofanzive na Srbiju i Crnu Goru i komandovanje u srpskoj vojsci

Poginuli srpski vojnik

Makenzenova ofanziva počela je na Srbiju 6. oktobra kojoj je prethodila snažna i duga artiljerijska priprema. Na istočnom frontu Bugari su počeli napad noću 13/14. oktobra. Napadi na Crnogorskom frontu počeli su 22. oktobra. Srpska vojska je na svim linijama fronta raspolagala sa 247.257 ljudi i 685 topova. Crnogorska vojska je brojala 48.300 ljudi sa 35 topova. Srpska vojska je u strategijskoj rezervi imala samo Timočku diviziju poziva sa 11. 386 ljudi i 20 topova. Neprijatelj je imao veliku brojnu nadmoć. Posebno je bila velika nadmoćnost u artiljeriji koja je imala neograničene količine municije. Neprijatelj je krenuo u napad sa dvostruke obuhvatne osnovice. Glavne snage srpske vojske bile su podeljene u dva približno jednaka dela. Raspored je bio kordonski koji je sputavao slobodu pokreta i nisu postojali uslovi za izvođenje aktivne odbrane. Vrhovna komanda nije imala mogućnosti da vrši strategijsko prilagođavanje okolnostima koji su postojale ili se predviđalo da do njih može doći. Vojvoda Putnik umesto strategijskog dočeka donosi odluku da već na prilazima graničnih reka, pruži neprijatelju najveći otpor. Prema Bugarskoj su koncentrisane jače snage (zbog predviđanja preventivnog napada). Za manevar po unutrašnjim pravcima i protivofanzivna dejstva nije ostavljena ni jedna operativna jedinica. Ulogu operativnih snaga za protivofanzivna dejstva trebalo je da odigraju obećane savezničke snage. Previđeno je da te snage broje oko 50.000 ljudi. Za njihovo prevoženje u Srbiju bio je izrađen proračun i dostavljen ministru vojnom.

Kajzer Vilhelm II, Bugarski car Ferdinand i maršal Makenzen u Nišu 1915.

Povlačenje vojske i naroda

Srbi pod stalnim pritiskom neprijateljskih snaga odstupaju korak po korak. Mesec dana nakon početka invazije napadači su mogli da konstatuju da su napredovali ali i izgubili petinu snaga. Za to vreme situacija na makedonskom bojištu je postala kritična. Bregalnička divizija I poziva nije mogla da zaustavi daleko nadmoćniju bugarsku 2. armiju pa su Bugari 19. oktobra izbili na Vardar, 22. oktobra zauzeli Skoplje a 26. oktobra pošto su pobunjeni Albanci ugrozili Srbe s leđa lako zauzeli strateški važnu Kačaničku klisuru. Na ovaj način odsečena je veza Srba sa Egejskim morem. Pripretila je velika opasnost snabdevanju. Ipak postojala je nada u Savezničke snage u Solunu i doista, francuske snage su krenule dolinom Vardara ali ovaj manevar ostao je bez vojnog značaja. Svi su očekivali da se pojave srpski parlamentarci i da traže mir pa čak i sile Antante ali na sednici vlade u Kruševcu od 29. oktobra 1915. zaključeno je da se ima istrajati do kraja u dosadašnjoj politici. Vlada i Vrhovna komanda odlučile su da se vojska povuče na obalu Albanije i odatle evakuiše i s tim u vezi su obavestile saveznike da blagovremeno upute hranu i opremu. Naredba za povlačenje izdata je 25. novembra 1915. godine.

Posledice trojne invazije na Srbiju

Desetine hiljada nejači povlačilo se zajedno sa vojskom. Ruski poslanik javljao je da Srbija predstavlja pokretnu masu izbeglica. Ovoliki broj izbeglica zakrčio je ionako slabe saobraćajnice pa je povlačenje vojske bilo izuzetno otežano.

Literatura

• Pavlović, Živko G. (2017). Rat Srbije sa Austro-Ugarskom, Nemačkom i Bugarskom 1915. godine. Beograd: Medija centar „Odbrana". str. 955. ISBN 978-86-3350-557-4. 
• Opačić, Petar; Drašković, Aleksandar; Ratković, Borislav (1998). U bitkama kod Beograda 1915, Mojkovca, Kajmakčalana i Dobrog Polja [Znamenite bitke i bojevi srpske i crnogorske vojske: od Careva Laza 1712. do Dobropoljske bitke 1918.], Knj. 7. Novi Sad: Pravoslavna reč; Beograd: Vojnoizdavački zavod. str. 630. ISBN 86-335-0038-8. CS1 održavanje: Višestruka imena: spisak autora (veza)
• Milkić, Miljan (15. decembar 2015). „Svedočanstva zločina - život u okupiranoj Srbiji 1915 – 1918.” (PDF). Magazin „Odbrana”. Specijalni prilog br. 135: 1 — 16. 
• Mitrović, Andrej (2011). Prodor na Balkan i Srbija 1908-1918. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 707. ISBN 978-86-171-7001-9. 
• Mitrović, Andrej (2018). Srbija u Prvom svetskom ratu. Beograd: Službeni glasnik. str. 560. ISBN 978-86-519-1805-9. 
• Živković, Mihailo (1998). Odbrana Beograda (1914 - 1915). Beograd: Fineks. str. 392. ISBN 978-86-8232-508-6. 
• Opačić, Petar (2015). Od Beograda do Krfa. Novi Sad: Prometej; Beograd: Radio-televizija Srbije. str. 432. ISBN 978-86-515-1046-8. 
• Opačić, Petar (2017). Solunski front - Zejtinlik. Novi Sad: Prometej; Beograd: Radio-televizija Srbije. str. 282. ISBN 978-86-515-1228-8. 
• Priređivači: Đurić, Silvija; Stevanović, Vidosav (1990). Dnevnik pobeda: Golgota i vaskrs Srbije 1914 - 1915, Knj. 2. IRO "Beograd"/ TIZ "Zrinski". str. 644. ISBN 978-86-7003-052-7. 
• Priređivači: Đurić, Silvija; Perić, Raša; Stevanović, Vidosav (1990). Dnevnik pobeda: Golgota i vaskrs Srbije 1915 - 1918, Knj. 3. IRO "Beograd"/ TIZ "Zrinski". str. 777. ISBN 978-86-7003-053-4. 
• Popović, Nikola B. (2000). Srbi u Prvom svetskom ratu 1914—1918. Novi Sad: Društvo istoričara Južnobačkog i Sremskog okruga. 

Spoljašnje veze

• Trag: Do poslednjeg čoveka (RTS Trag - Zvanični kanal)
• Ratni pohod protiv Srbije u svetlosti arhiva nemačkih pukova.... "Politika", 6-9. januar 1936.
• Srpska vojska u Bizerti
• Svedočanstva zločina - život u okupiranoj Srbiji 1915 – 1918., Magazin „Odbrana“, specijalni prilog br. 135, Dr Miljan Milkić, 15. decembar 2015.