Пређи на садржај

Анголски рат за независност

С Википедије, слободне енциклопедије
Анголски рат за независност
Део Португалског колонијалног рата

Португалске снаге у патроли (Ангола)
Време4. фебруар 1961 — 25. април 1974.
Место
Ангола
Исход Независност Анголе након каранфилске револуције 25. априла 1974. године[9][10]
Сукобљене стране
 Португалија
Подршка:
 ЈАР[1][2]
 Родезија		 МПЛА
УНИТА
ФНЛА
ФЛЕЦ
Подршка:
Совјетски Савез СССР
 Куба
 Кина
 Либија[3]
Заир Заир[4]
 Алжир
 Гвинеја
 Замбија
 Бугарска[5][6]
 СФРЈ[7]
 Тунис[8]
Команданти и вође
Португалија Марсело Каитано
Португалија Силвино Силверио Маркес
Португалија Камило Аугусто де Миранда Ребошо Дијаз
Јужноафричка Република Балтазар Јоханес Ворстер		 Агостињо Нето
Жозе Едуардо дос Сантос
Жонас Савимби
Холден Роберто
Јачина
65.000[тражи се извор] 90.000[тражи се извор]
Жртве и губици
3.258[11] + 50.000[12]
цивилне жртве: 30.000 - 50.000 погинулих[12]

Анголски рат за независност је био оружани сукоб домородачког становништва против португалске колонијалне власти у Анголи, а трајао је од 1961. до 1974. године. У рату против португалског режима борила су се три ослободилачка покрета - Народни покрет за ослобођење Анголе, Национални ослободилачки фронт Анголе и Национална унија за потпуну независност Анголе. Рат је завршио априла 1974. након војног удара лево оријентисаних официра у Лисабону, којим је срушена Кајетанова диктатура.

Историјат

[уреди | уреди извор]

Током 1950-их, колонијалне силе започеле су припреме за давање независности својим колонијама у Африци. Међутим, конзервативна диктатура Антонија Салазара све је више ограничавала било какав облик суверенитета сопственим афричким колонијама (Ангола, Мозамбик, Гвинеја Бисао, Сао Томе и Принсипе и Зеленортска Острва). То је довело до оснивања првих антиколонијалних организацијама средином 1950-их, попут Народног покрета за олсобођење Анголе (МПЛА) 1956. године.

Увод у рат били су протести анголских радника на плантажама памука 3. јануара 1961, који су од своје фирме „Котонанг“ захтевали веће плаће и боље услове рада. Радници су у знак протеста спалили своје личне карте и напали португалске трговце. Португалска војска је на ову побуну одговорила 4. јануара бомбардовањем села у околици плантажа напалмом. У нападу је погинуло између 400 и 7.000 домородаца[13][14]. Ови догађаји остали су упамћени као побуна Баша де Касанже и потрајали су наредна два месеца. Истог су дана борци МПЛА напали полицијску станицу у Луанди, а месец дана касније је око 4.000 герилаца ФНЛА, Холдена Роберта, провалило из Заира и освојило широке пределе централне Анголе[15].

У првој години рата, припадници португалске војске побили су између 20.000 и 30.000 анголских цивила домородаца[12][16], док је њих око 500.000 избегло у суседни Заир. Како се ситуација надаље заоштравала, Савет безбедности Организације уједињених нација усвојио је резолуцију 163, затраживши од Португалије да се уздржи од репресивних мера и осветничких напада усмерених против народа Анголе[17].

Хоилден Роберто је у међувремену организовао анголску владу у избеглиштву у Заиру, а МПЛА је 1962. одржала конгрес у Леполодвилу, на којем је смењен неодлучни вођа Вириато да Круз, а заменио га је Агостино Нето. МПЛА је на конгресу усвојила програм чији је коначни циљ потпуно ослобођење Анголе од колонијалне власти[18]. Члан Робертове владе у егзилу, Жонас Савимби, напустио је ФНЛА 1964. и основао нови ослободилачки покрет, Национална унија за потпуну независност Анголе (УНИТА). МПЛА је ускоро почела да добива помоћ од Кубе, Совјетског Савеза и Источне Немачке[19]. Борци УНИТА-е извршили су први напад 25. децембра 1966. године. Центар дејствовања УНИТА-е био је у југоисточним провинцијама Анголе[18][19].

Пд почетка 1970-их, нападачки одреди МПЛА-е били су груписани до 100-150 бораца сваки. Од тада су португалској војсци помагале и оружане снаге Јужноафричке Републике у борби против герилских одреда. Танзанијски председник Џулијус Њерере је 1973. успео да увери Кинезе да престану с финансирањем МПЛА и да уместо њих пружају помоћ ФНЛА.

Рат у Анголи трајао је све до средине 1974. године, односно до 25. априла 1974, када је група лево оријентисаних официра у португалском главном граду Лисабону срушила десничарску диктатуру Марсела Кајетана, догађај који је остао упамћен као каранфилска револуција. Нова демократска влада постепено је повукла војне снаге из колонија и започела преговоре за стицање независности колонија, па тако и Анголе[20][21]. Роберто, Нето и Савимби, већ у заоштреним односима у борби за власт над новом Анголом, одлучили су да у преговорима наступе заједно. Независност Анголе је постигнута 15. јануара 1975. године, а 11. новембра основана прелазна влада[22]. Само један дан пре проглашења независности, 10. новембра, антимарксистичке снаге од 1.500 бораца ФНЛА, 100 португалских војника и два батаљона заирске војске, потпомогнуте јужноафричком авијацијом, сакупиле су се 30 км од Луанде и кренуле на главни град с циљем да сруше нову владу. Међутим пресрело их је 800 кубанских војника и бораца МПЛА. Они су тешком артиљеријом уништили већину ФНЛА-иних оклопних кола (битка код Кифангондоа). Нападачке снаге су се убрзуо повукле, а ФНЛА се више није опоравила од нанесене штете[23]. Међутим, идеолошка разлика између три вође ослободилачких покрета отворила је простор за грађански рат у Анголи.

Спољни утицаји

[уреди | уреди извор]

САД

[уреди | уреди извор]

Влада САД је била забринута стањем у Анголи првенствно због чињенице да би после рата у Луанди могла бити формирана марксистичка власт. Због тога су од почетка рата финансирали борце ФНЛА. Међутим, неки од бораца ФНЛА нису били задовољни америчком помоћу, па је Жонас Савимби након отцепљења од ФНЛА и формирања УНИТА-е, потражио помоћ од Кинеза.

Влада САД је такође допустила 1965. приватној авионској фирми из Аризоне да прода седам бомбардера Даглас Б-26 португалској влади у борби против герилаца. Авиони тада нису стигли до Португалије, јер је њихов достављач био ухапшен ниског лета изнад Беле куће у Вашингтону. Авиони су достављени Португалији неколико година после[24].

ЈАР и Родезија

[уреди | уреди извор]

У рат у Анголи су се умешале и владе Јужноафричке Републике и Родезије, а у обема је у то време на власти била белачка мањина, која је над домородачким становништвом спороводила расистичку политику (нпр. апартхејд). Ови режими су првенствено били забринути за свој опстанак ако Португалци буду били поражени. Владе ЈАР-а и Родезије опскрбљивале су португалску војску хеликоптерима[25], али ои одређеним бројем сопствених пилота који су управљали тим летелицама.

Совјетски Савез

[уреди | уреди извор]

Совјетски Савез се умешао у рат крајем 1960-их, сврставши се на страну марксистичког МПЛА. За разлику од осталих покрета са њиховим финансијерима, МПЛА је развила веома интензивне односе с Москвом и ускоро почела да прима значајне количине оружја преко Замбије и Танзаније[26][27].

МПЛА је, у замену за пошиљке оружја, 1969. пристала да након доласка на власт уступи Совјетима право на оснивање војних база на подручју Анголе. МПЛА се до почетка 1970-их развила у најјачи антиколонијални покрет у Анголи и најјачу политичку партију.

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ THE BORDER WAR
  2. ^ Regional Orders: Building Security in a New World, 1997. Page 306.
  3. ^ Libya Relations with Sub-Saharan Africa - Flags, Maps, Economy, History, Climate, Natural Resources, Current Issues, International Agreements, Population, Social Statistics, P..., Приступљено 21. 4. 2013.
  4. ^ (језик: португалски) http://www.guerracolonial.org/index.php?content=324 Архивирано на сајту Wayback Machine (28. јул 2019) FNLA - um movimento em permanente letargia, guerracolonial.org
  5. ^ Bulgaria: a country study 1993. Page 53.
  6. ^ War in Peace: Conventional and Guerrilla Warfare Since 1945. 1985. Page 154
  7. ^ Violence in Southern Africa, 1997. Page 10.
  8. ^ Southern Africa in Transition, 1966. Page 171
  9. ^ Portugal since 1974, Britannica
  10. ^ Mia Couto, Carnation revolution, Monde Diplomatique
  11. ^ „Guerra Colonial 1961-1974: Mortos em Angola”. Архивирано из оригинала 24. 09. 2015. г. Приступљено 01. 02. 2013.  Непознати параметар |acessdate= игнорисан [|access-date= се препоручује] (помоћ)
  12. ^ а б в A World Atlas of Military History 1945-1984, Tom Hartman
  13. ^ „inapertwa: Angola”. Приступљено 1. 2. 2013. 
  14. ^ „Portugal by James Fearon and David Laitin (Stanford University)” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 25. 03. 2009. г. Приступљено 2. 1. 2013. 
  15. ^ Angola discutida na Assembleia Geral das Nações Unidas Архивирано на сајту Wayback Machine (26. март 2019), a film of a Portuguese formal protest in the United Nations (March 1961), and an anti-American riot at Lisbon, guerracolonial.org
  16. ^ Dictionary of Wars, by George Childs Kohn (Facts on File, 1999)
  17. ^ Wellens 1990, стр. 58
  18. ^ а б Wright 1997, стр. 2, 8–11, and 57
  19. ^ а б Abbott & Rodrigues 1988, стр. 10
  20. ^ António Pires Nunes, Angola 1966-74 Архивирано на сајту Wayback Machine (27. август 2006), Приступљено 21. 4. 2013.
  21. ^ Laidi, Zaki (1990). The Superpowers and Africa: The Constraints of a Rivalry: 1960-1990. Chicago: University Of Chicago. 
  22. ^ Rothchild 1997, стр. 115–116
  23. ^ CIA man Roberto: Burying the Last of Angola's 'Big Men' Архивирано на сајту Wayback Machine (9. јул 2011), 9 August 2007. Santiago Indy Media.
  24. ^ Bender, Gerald J. „KISSINGER IN ANGOLA: ANATOMY OF FAILURE” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 25. 03. 2009. г. Приступљено 9. 2. 2009. 
  25. ^ „THE AIRFORCE - THE BORDER WAR”. Архивирано из оригинала 23. 01. 2009. г. Приступљено 1. 2. 2013. 
  26. ^ „SOVIET AND CUBAN AID TO THE MPLA IN ANGOLA FROM MARCH THROUGH DECEMBER 1975 (NI - CIA document”. Приступљено 1. 2. 2013. 
  27. ^ „Castro's Secret War 1”. Приступљено 1. 2. 2013. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Анголски_рат_за_независност&oldid=27566412”