Иван Стево Крајачић

Из Википедије, слободне енциклопедије
ИВАН КРАЈАЧИЋ СТЕВО
Nh krajacic stevo.jpg
Иван Крајачић Стево
Датум рођења (1906-08-29)29. август 1906.
Место рођења Пољане, код Нове Градишке
 Аустроугарска
Датум смрти 10. септембар 1986.(1986-09-10) (80 год.)
Место смрти Загреб,  СР Хрватска
 СФР Југославија
Професија политичар
Члан КПЈ од 1931.
Учешће у ратовима Шпански грађански рат
Народноослободилачка борба
Служба Интернационалне бригаде
НОВ и ПО Југославије
Југословенска армија
Чин генерал-потпуковник у резерви
Председник Сабора СР Хрватске
Период 19631967.
Претходник Владимир Бакарић
Наследник Јаков Блажевић
Народни херој од 23. јула 1952.
Одликовања
Орден народног хероја
Орден јунака социјалистичког рада
Орден народног ослобођења
Орден југословенске заставе
Орден партизанске звезде
Орден Републике
Орден заслуга за народ са златним венцем
Орден братства и јединста
Орден рада са црвеном заставом
Орден за храброст
Партизанска споменица 1941.
Гроб Ивана Крајачића на Мирогоју.

Иван Крајачић – Стево (Пољане, код Нове Градишке, 29. август 1906Загреб, 10. септембар 1986), учесник Шпанског грађанског рата и Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник СФРЈ и СР Хрватске, јунак социјалистичког рада и народни херој Југославије. У периоду од 1963. до 1967. године обављао је функцију председника Сабора Народне Републике Хрватске.

Биографија[уреди]

Рођен је 29. августа 1906. године у селу Пољане, код Нове Градишке. Потиче из многочлане, сиромашне сељачке породице. Пошто није имао средстава за школовање, 1925. године се запослио у руднику Лешљани. Крајем 1925. године, завршио је занат алатног механичара, а 1926. године је положио испит за ложача и руководиоца стабилних машина. Током рада у руднику и касније на занату, укључио се у омладински раднички покрет.

Године 1927. је отишао одслужење војног рока. Војску је служио у Главној ауто-команди у Београду. Због читања опозиционе штампе и ширења прокомунистичких идеја међу војницима, био је неколко пута дисциплински кажњаван.

После одслужења војног рока, 1928. године, дошао је у Загреб, где се запослио у радионици Југословенских државних железница (ЈДЖ). Исте године упознао је Јосипа Броза Тита, тада политичког секретара Месног комитета КПЈ за Загреб.

Године 1931. примљен је у Савез комунистичке омладине Југославије (СКОЈ). Почетком 1933. године је ухапшен, али је због недостатка доказа пуштен после двадесет дана. Због доброг држања пред полицијом, одмах после изласка из затвора примљен је у чланство Комунистичке партије југославије (КПЈ). Тада је добио илегално име Стево, које му је остало надимак до краја живота. Године 1934. постао је члан Месног комитета КПЈ за Загреб, а 1935. члан Покрајинског комитета КПЈ за Хрватску.

Због великих партијских провала, у Хрватској, 1936. године Стево је, по одлуци ПК КПЈ за Хрватску, био одређен да иде на школовање у Совјетски Савез. Али због избијања Шпанског грађанског рата, Стево уместо у СССР одлази у Шпанију. Као борац батаљона „Чапајев“, Тринаесте интернационалне бригаде, рањен је у бици код Теруела, крајем 1936. године. Има је чин капетана Шпанске републиканске армије. Заједно са Стевом, у Шпанији се борио и његов рођени брат Маријан, који је 1941. године убијен у концентрационом логору у Старој Градишки.

После слома шпанске републике, 1939. године, Стево је са осталим југословенским добровољцима, нашао у француским логорима. У логору је остао око месец дана, када, по партијској директиви, с туђим пасошем напушта логор и илегално дошао у Југославију. По доласку у Загреб, Стево се поново запослио у радионици Југословенских државних железница и изабран је у чланство Централног комитета Комунистичке партије Хрватске.

Окупација Краљевине Југославије и проглашење усташке Независне Државе Хрватске, априла 1941. године, затекли су га у Загребу. Јула 1941. године одлази у Земун, где организује диверзантске акције, али се по наређењу ЦК КПХ, враћа се у окупирани Загреб.

Током 1942. године Стево се повезао са појединцима који су заузимали велике положаје у Независној Држави Хрватској и организовао је обавештајну мрежу, која је током целог рата давала Врховном штабу НОВ и ПОЈ драгоцене податке. Такође се повезао и с личностима из културног и јавног живота и укључује их у Народноослободилачки покрет Југославије. У време свог илегалног боравка у Загребу, Стево је постављен за команданта Друге (загребачке) оперативне зоне. Средином 1942. године, заједно с Ивом Лолом Рибаром, је организовао пребацивање др Ивана Рибара на ослобођену територију, где заједно с њим и они одлазе. Непосредно после свог доласка на ослобођену територију Јосип Броз Тито га поново шаље у Загреб, да настави рад на обавештајној служби.

Почетком септембра 1943. године, када му је запретила опасност од хапшења, напушта Загреб и одлази у Оточац, где се у то време налазио ЗАВНОХ и председник АВНОЈдр Иван Рибар. Непосредно после Стевиног доласка усташе су напале Оточац. Стево заједно са Јаковом Блажевићем организује успешно одбрану ЗАВНОХ-а, у борбама на раскрсници за Сењ, где је брањена одступница члановима ЗАВНОХ-а, тешко је рањен.

Године 1944. на позив Централног комитета Комунистичке партије Југославије, одлази на острво Вис, као организациони секретар ЦК КПХ. При повратку с Виса, у близини Вргинмоста, се срушио авион у којем се налазио заједно са Рендолфом Черчилом (сином Винстона Черчила) и совјетском војном мисијом, том приликом је теже повређен.

Био је члан АВНОЈ, на Првом, и члан Председништва АВНОЈ-а на Другом заседању. На Другом заседању ЗАВНОХ-а изабран је у Председништво, а у јесен 1942. године постао је члан Централног комитета КПЈ.

После оснивања Одељења за заштиту народа, 1944. године, постављен је за начелника, а на тој дужности налазио се и после рата, до марта 1946. када је, у чину генерал-пуковника пребачен у резерву и постављен за министра унутрашњих послова у Влади Народне Републике Хрватске. На тој дужности налазио се до 1953. године, од 1953. до 1963. био је председник Извршног већа Сабора НР Хрватске и члан Савезног извршног већа, и председник Савеза бораца НОР-а Хрватске од 1959. до 1961. године.

Од 1963. до 1967. године налазио се на дужности председника Сабора Социјалистичке Републике Хрватске. Биран је за члана Централног комитета СК Хрватске и СК Југославије. Био је члан Главног одбора ССРН Хрватске и Савезног одбора ССРН Југославије.

Године 1968. дао је оставку на чланство у Централном комитету Савеза комуниста Хрватске.

Умро је 10. септембра 1986. године у Загребу и сахрањен је на гробљу Мирогој.

Године 1980, додељена му је титула почасног грађанина града Загреба.[1]

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања. Орденом народног хероја одликован је 23. јула 1952. године.

Референце[уреди]

  1. 1945. - 1990. (SFR Jugoslavija), Počasni građanin Grada Zagreba

Литература[уреди]