Манастир Високи Дечани

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Манастир Високи Дечани
Visoki Dečani, exterior view (Julian Nyča).jpg
Светска баштина Унеска
Званично имеСредњовековни споменици на Косову
Medieval Monuments in Kosovo
МестоДечани, Општина Дечани, Србија Уреди на Википодацима
Координате42°32′49″ СГШ; 20°15′59″ ИГД / 42.54694° СГШ; 20.26639° ИГД / 42.54694; 20.26639
Критеријумкултурна: ii, iii, iv
Референца724.
Упис2004. (28. седница)
Додатни упис2006.
Угроженост2006.
Веб-сајтwww.decani.org
Манастир Високи Дечани на мапи Србије
Манастир Високи Дечани
Location of Манастир Високи Дечани

Манастир Високи Дечани је српски средњовековни манастир — задужбина краља Стефана Дечанског и цара Душана. Иницијатива за градњу овог манастира припадала је светом Сави. Дечански краљ у својој хрисовуљи је сасвим јасно указао на ту околност да је место изабрао свети Сава, али га је смрт престигла па је тај храм било суђено њему да га подигне. [1] Градња је завршена 1335. године, а фреске су завршене око 1348. године. Манастир је посвећен Вазнесењу Господњем — Спасовдану (фреска празника се приказује и у куполи под називом Христ Сведржитељ, свевладар — на грч. Пантократор). Главни неимар био је мајстор Вито Которанин.

Манастирска црква представља петобродну грађевину и припада рашком стилу. Манастир се налази у једној удолини поред речице Дечанска Бистрица југозападно од Пећи, испод планинског масива Проклетије. Мошти Светог Краља Стефана Дечанског и Свете Јелене Дечанске почивају у Манастиру. Када су Турци хтели Дечане да претворе у џамију 1692. године догодило се чудо којим су у томе спречени и које се приписује њој.

Манастир припада Епархији рашко-призренској Српске православне цркве и представља непокретно културно добро као споменик културе од изузетног значаја.

Изградња манастира[уреди]

Изградња цркве Христа Пантократора (Сведржитеља) почела је 1327. године ктиторством српског краља Стефана Уроша Трећег Дечанског. Главни мајстор био је фра Вита из Котора, иначе католички монах, а радове је надгледао архиепископ Данило Други који се трудио о „саздању и утврђењу“ цркве скупивши „велико мноштво уметничких и вештих мајстора“. Сам Стефан Дечански је сазидао угаони камен на овој цркви а још 1330. године издао је ктиторску повељу којом је богато обдарио своју задужбину. После смрти краља Стефана, његово дело наставио је његов син Стефан Урош Четврти Душан и окончао градњу Дечана 1335. године. У време турског робовања ова царска лавра је опстала, али у врло тешким околностима.

1912 Manastir Visoki Dečani.JPG

Осликан је знатно касније 1347-1348. године. Саме пропорције овог манастира (дуг 36 m, а висок 30 m), за оно време потпуно неуобичајене допринеле су да се овај манастир назива „Високим“ (Високи Дечани). Племенито једноставан, складних пропорција овај манастир представља највећи српски средњовековни споменик. По легенди, сам Стефан Дечански је изабрао место на којем манастир сада лежи. Он је у ту сврху доста места обилазио, а онда је изненада наишао на ово место које га је очарало својом лепотом.

"А сам, поставивши шаторе, ту пребиваше дивећи се красноме месту, јер лежи на највишим местима, сачишћено сваким дрвећем, многогранатим и многоплодним, а уједно равно и травно, а одасвуд теку најслађе воде. Ту извиру велики извори и напаја га бистра река, чија вода пре укуса даје велико руменило лицу, а после укуса велико добро растворење телу, тако да се нико не може наситити насладе воде. Са западне стране затварају га највише горе и њихове стрмине, и отуда је тамо здрав ваздух. Са источне стране овоме се приуподобљава велико поље, наводњавано истом реком. Такво је дакле место часно и достохвално за подизање манастира" (Григорије Цамблак).

Период после 16. века[уреди]

Стара млетачка карата, израђена око 1690. године, на којој је назначено да се Дечани налазе у Србији
Турска војска чува Дечане, око 1904. године
Турски војници и албанске војводе испред капије манастира 1904. године.

У време обнове Пећке патријаршије, у другој половини 16. века, настају боља времена. У то време, па и кроз цео 17. век, манастирска ризница, библиотека и остала манастирска здања су обогаћена вредним драгоценостима. Посебно је значајан рад манастирске скрипторије где су преписиване богослужбене и богословске књиге. У време Велике сеобе Срба под патријархом Арсенијем Чарнојевићем, манастир су опљачкали Турци. Поново су настала тешка времена за манастир Дечане и његово братство које се тих година једва одржало.

Дечански монаси су били соколари у време турске власти јер су тако, бар формално били привилеговани, иако им те привилегије у Арнаутлуку нису много помагале. Сваке године морали су да се труде око потврђивања соколарског права а били су принуђени да соколове сами носе на султанов двор. [2]

Кнез Милош подиже 1836. године један конак, а кнез Александар 1849. године поклања ћивот за мошти светог краља Стефана Дечанског. Мошти су последњи пут пресвучене 1964. године у одећу коју је сашио тадашњи епископ, каснији патријарх српски Павле.[3] Током 19. века обновљена су манастирска здања.

При манастиру се још од 18. века налазила српска школа, која није прекидала рад.[4]

Манастир је пострадао у другој половини 19. века, од стране Арнаута. Говорило се да је он непрекидно опседнут од стране наоружних Арнаута. Архимандрит Рафаило се једва спасао бежећи у Црну Гору,[5] а када се ситуација смирила на чело манастира постављен је јеромонах Данило. Манастир је у то време имао свој чифлук у селу Љубожди на којем је радило неколико српских задруга. Арнаути су Србе растерали а имање разграбили, лишивши тако и манастир прихода.

Године 1900. манастир је преживео тешко, опсадно стање јер се неколико пута нашао на мети једне разбојничке банде Шиптара. Први напад "рђавих људи" је био 15. августа те године, али безуспешан. Турска царска власт је одмах реаговала и у манастир послала регуларну војску. Ту су се уселили као заштита: јузбаша, мулазим и 100 војника. "Од тог времена па до данас (октобар 1900) неваљали људи који не поштују ни своју ни туђу веру, ударили су два пута на овај наш стари манастир - 27. августа и 20. септембра (по мраку)". Царски војници су одлучно се држећи одбранили српску светињу, а ови су успели само да запале сено.[6]

Почетком 1903. године игуман Симеон Ђорђевић је пред претњама по живот отишао у Ниш. Жалио се да су се Арнаути острвили у последње време на манастир често га пљачкајући. Највећи напад се десио 9. септембра 1902. године, када турска војска није желела да улази у борбу са разбојницима. У манастиру су остала само два монаха и три ђака, а игуман је премештен у манастир Соколицу, код Митровице. Да би спречили пропаст манастира Високих Дечана, 1. фебруара 1903. године у њега су се усели руски калуђери. Изабрали су за новог игумана Кирила, из светогорског манастира Св. Јована. Мада је то забринуло многе Србе патриоте што стара српска Немањићка задужбина прелази у руке странаца (Руса), у време када су и Хиландар отимали Бугари, то је био једини начин да се српска светиња спаси од уништења.[7]

Црква[уреди]

Дечански монах и гост са турским официром и албанским стражарима-војводама
Основа цркве.

Дечанска црква Христа Пантократора, спада међу највеће грађевине средњовековне Србије.

Црква манастира Дечана грађена је од мермерних квадара у две боје. По својој градитељској сложености црква представља складно прожимање елемената западног - романике и готике, и источног - византијског стила са већ постојећим традицијама српске уметности. Сликање дечанског храма трајало је од завршетка градње 1335. па све до 1350. године и радило је неколико група најбољих сликара Душановог царства. По броју ликова и сцена, као и укупној осликаној површини, дечанске фреске предњаче у српском сликарству средњег века. Манастир је 1903. године захватио пожар и све би изгорело да у помоћ нису притекли Арнаути. Манастир су свагда доживљавали као неки свој понос, по писању Гаврила Дожића. [8] Поарбанашена племена (као Гаши (племе)) су се сукобила око тога да постану манастрски кавас (војвода), што због части, што због прихода. Монаси су имали у плану да обнове зидине око манастира које су срушили Арнаути, и по томе би једна одаја изнад капије била намењена буљукбаши, тј. војводи или кавасу. [9]

Велике заслуге за одржање те велелепне манастирске цркве имао је дугогодишњи настојатељ, архимандрит Рафаило. Он је променио "на своју руку" сав темељ, те тада 600 година старе цркве, јер је био од влаге пропао. Темељ цркве је иначе био за пола метра шири од црквеног зида, и од давнина споља обложен оловом. Када је временом олово скинуто, остали су голи (мада камени) темељи, које је међутим уништио "зуб времена", са водом (кишом и снегом), ветром и мразом. Темељ је почео да личи на гомилу камења, а црква могла пасти. Упустио се међутим храбро калуђер у велики подухват спасавања цркве. Прво што је урадио учинило му се као добар знак; шетајући уз реку Бистрицу, случајно је открио добар мајдан за вађење камена. Са манастирским мајсторима архимандрит је вадио и довозио целе зиме на колицима тај чвршћи камен. Од пролећа 1882. године, старац је учествовао у деликатном задатку; замењивали су ситно са крупним камењем, корак по корак, ојачавали нови темељ и заливали га оловом. Није било као некада (толико олова), али спасили су цркву од воде, која ју је опасно нагризала. Утрошено је за заливање црквене основе целих 3.000 ока или 3.840 килограма, растопљеног олова. Звучи као анегдота, да је за манастирском црквом највише стрепео и бунио се један Шиптар, војвода Руста, неустрашиви чувар манастирски. Он прво није смео никако да дозволи, да је после више 200 година непрекидног чувања светиње (оружјем његове породице) од спољних нападача, сада сруши нико други до честити Рафаило. Рафаило се мушки одважно прихватио ћускије и кренуо да вади прво камење, необазирући се, добацивши само ужаснутом војводи: "Ти моске гаљ!" (Ти ништа не брини!). За то време мајстори су још стајали, плашећи се да почну, од опасних наоружаних манастирских чувара. Али божја срећа их је послужила и ствар су успешно окончали.[10]

Колекција рукописних књига манастира Дечани по значају и богатству је одмах иза хиландарске.[11]

Косовска пошта је на пролеће 2009. издала поштанске маркице, на којима је приказан манастир Високи Дечани као „архитекстонско благо Косова“, без напомињања да је део српске културе и историје.[12]

Уз манастирски комплекс се налази 24 хектара земљишта, око којег се 16 година водио судски спор - завршен тек 2016. године - потврђивањем власништва.[13][14][15]

Светска баштина[уреди]

Овај манастир се налази на списку Унескове Светске баштине заједно са још три манастира СПЦ под именом „Средњовековни споменици на Косову“.

УНЕСКО је прогласио манастир Дечани за место светске културне баштине 2004, наводећи да су његове фреске једно од највреднијих примера тзв. ренесансе Палеолога у византијском сликарству и драгоцен запис о животу у XIV веку.

Игумани чији је спомен сачуван[уреди]

Први игуман је био Арсеније, споменут на натпису над западним дверима (вратима) унутар храма. Други је био Данило који је уврштен у живописце манастира и светитеље. Приказан је на фресци у цр. Св. Николе. Затим је крајем 14. века игуман дечаснки био јеромонах Григорије Цамблак. Пре 1501. г. игуман је Варлаам, око 1525. Симеон Трлић, а након њега до 1565. његов рођак Јеврстратије. Године 1557. старешина је Тома, који је издејствовао ферман султана Сулејмана против спахије Топчи Оглу Нуха. 1565. Нестор, 1575. Методије, 1577. Николај, који је издејствовао ферман од султана Мурата III, којим је спахијама било забрањено узнемиравати манастир. Потом је игуман био Никифор, у време патријарха Герасима, који је живео крајем 14. века. 1613. г. Атанасије, који је у манастир довео воду (изградио је водовод) из реке Бистрице. 1621.г. Мелетије Калудрањин, из села Калудре у Гусињској нахији. 1660. г. Захарије који је умро од батина Гашли-паше, а након њега Данило. 1672. г. Христофор који се у Једрену залагао код султана за ослобањање манастира од сувишних пореза. Затим изгледа да старешина задуго није било. Скривали су се по пећинама и метосима - својим црквама у оближњим планинама. Крајем 18. века игуман је Мојсије Петровић. Арнаути су га убили јер је сачувао Дечане од опасности да се манастир "потурчи" (претвори у џамију). По смрти Мојсија, монаси су се разбежали и манастир остаје пуст. 1776. г. Данило, који је 40 година био игуман. Када је он (Хаџи Данило) дошао у манастир срео је само једног Цинцарина. Обновио је манастирско братство, поново прави иконостас. Био је родом из Далмације из племена Паштровићи. Било му је 56 година када је стигао у манастир, умро је као архимандрит 1788.

Након њега игуман је Хаџи Захарије, родом из села Винце, Кумановска нахија. Каснији призренски митрополит. Умро је 16.3.1830. Наредни старешина манастира је јеромонах Теофил, али због болести услед старости није могао дуго управљати манастиром и за наследника поставља јеромонаха Герасима. Теофил је умро 1836. г. По његовој смрти игуман је Герасим (Геро), по надимку Мали. На његово место долази Герасим Други којег братство због хировитости није волело, па је кратко ту живео. Након њега игуман је аутор Дечанских споменика [16] архимандрит Серафим Ристић који је умро 1853. г. Његово место је заузео Хаџи Кирило који је у Русији за манастир прикупљао милостињу. Умро је у јулу 1875. г. Наредни игумани су Ананије који умире 1880. г. и Рафаило који је био игуман и док је Иван Јастребов ово записао. Јастребог га описује као вредног, неграмзивог, који искрено воли Дечански манастир и ревносно се брине о њему. Ствари манастрске је довео у ред, отворио је школу за дечаке, учитељ у њој је био један од свршених ученика Призренске богословије.  [17] У новије време игумани су били, од 1992. до 2004. Теодосије Шибалић и од 2011. до данас, Сава Јањић.

Познати посетиоци свете обитељи кроз историју[уреди]

Галерија слика[уреди]

Документарни филм[уреди]

Види још[уреди]

Референце  [уреди]

  1. ^ Јастребов, Иван (2018). Стара Србија и Албанија, pp. 66. Београд: Службени гласник. 
  2. ^ Јастребов, Иван (2018). Стара Србија и Албанија, pp. 86., 87. Београд: Службени гласник. 
  3. ^ Све већи број верника и туриста посећује Високе Дечане („Вечерње новости“, 27. новембар 2013)
  4. ^ "Цариградски гласник", Цариград 1904. године
  5. ^ "Застава", Нови Сад 1890.
  6. ^ "Цариградски гласник"
  7. ^ "Застава", Нови Сад 20. фебруар 1903. године
  8. ^ Дожић, Гаврило   (1908). [  Високи Дечани под туђином, стр.33., 35., 56.] Проверите вредност параметра |url= (помоћ). Јагодина: Издање монашког удружења. 
  9. ^ Јастребов, Иван (2018). Стара Србија и Албанија, pp. 49., 87., 88., 89. Београд: Службени гласник. 
  10. ^ "Цариградски гласник", Цариград 1900. године
  11. ^ Раскош ћириличних књига („Вечерње новости“, 22. новембар 2011), Приступљено 8. 4. 2013.
  12. ^ Дечани на поштанским маркама Косова. Радио-телевизија Србије, 4. мај 2009., Приступљено 4. 5. 2009.
  13. ^ Дечанима отимају 23 хектара (РТВ, 23. јул 2015)
  14. ^ Стопирана одлука о одузимању земљишта Високим Дечанима („Политика“, 9. децембар 2015)
  15. ^ Саопштење за јавност Епархије рашко-призренске (СПЦ, 21. мај 2016)
  16. ^ Ристић, Серафим (1864). Дечански споменици. Београд:  . 
  17. ^ Јастребов, Иван (2018). Стара Србија и Албанија, pp. 77., 90. - 96. Београд: Службени гласник. 
  18. ^ Јастребов, Иван (2018). Стара Србија и Албанија, pp. 397. Београд: Службени гласник. 
  19. ^ Јастребов, Иван (2018). Стара Србија и Албанија, pp. 77., 78. Београд: Службени гласник. 
  20. ^ THROUGH THE LANDS OF THE SERB. 
  21. ^ Високи Дечани - први део на сајту Јутјуб, Званични канал РТС-а.
  22. ^ Високи Дечани - други део на сајту Јутјуб, Званични канал РТС-а.
  23. ^ Високи Дечани - трећи део на сајту Јутјуб, Званични канал РТС-а.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]