Епистемологија — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат

Инлајн

Верзија на датум 18. август 2015. у 18:16

Теорија сазнања (такође епистемологија или гносеологија) је област филозофије која истражује могућности, корене настанка и крајње домете људског сазнања. Иако покушаји развоја одговарајуће теорије сазнања потичу још из Антике и Платонове филозофије, епистемологија је званично почела да доминира Западном филозофском мишљу тек од Декарта и Лока, као последица расправа између рационалиста и емпириста о важности концепата »априори« и »апостериори« приликом стицања сазнања о нечему. Савремени постмодерни мислиоци, укључујући многе феминистичке филозофе, су поставили, или предложили контекстуализацију сазнања као део интерсубјективног процеса.

Историја епистемологије

Епистемологија се одувјек вртила око питања која се тичу природе, обухватности, извора и исправности сазнања. Током историје филозофије, поједини филозофи су се концентрисали на једно или два од тих питања и искључивали остала. Ретко који филозоф је у свом делу обухватио свако од њих. Централна питања епистемологије су:

(1) Шта је сазнање - која је то коректна анализа или дефиниција концепта сазнање?
(2) Шта све обухвата наше сазнање - од којих све ствари потиче наше сазнање?
(3) Који су то извори сазнања - на који начин је стечено одређено сазнање?
(4) Постоји ли исконско сазнање?

Прво питање је постало предмет интересовања филозофа од половине двадесетог вијека, али је такође разматрано до одређене границе у античко доба. Другом питању је први пажњу посветио Платон. Са неколико прекида друго питање је присутно кроз историју филозофије све до данас. Треће питање је такође имало истакнуто место у античкој филозофији, али је такође чинило централну окосницу епистемолошких дискусија у средњовјековном и раном модерном периоду. Четврто питање произлази из скептицизма, и представља тему која је такође предмет епистемолошких дискусија почев од античке филозофије па све до данас, иако постоје периоди у којима су преокупације скептика биле игнорисане.

Покушаји давања одговора на ова питања кроз историју филозофије, неминовно су довели до појаве додатних, више природнијих питања. Главно од тих додатних питања је следеће:

(5) Шта је то оправдано веровање - под којим условима се одређено веровање може сматрати оправданим?

У историји филозофије филозофи су се тек спорадично занимали за ово последње питање, ипак оно постаје од круцијалне важности за многе филозофе двадесетог вијека.

Почеци епистемологије

Пресократовци нису придавали суштинску важност епистемологији, пошто су примарно били заокупирани природом и могућношћу промена у њој. Подразумевали су да је сазнање о природи могуће, иако су неки од њих сугерисали да сазнање о стварности боље долази из неких извора, него из других. У складу с тим, Хераклит је истицао важност улоге чула, а Парменид улоге разума. Међутим ни један ни други нису сумњали да је спознаја стварности могућа. Тек у 5. вијеку п. н. е., јављају се прве сумње у могућност спознаје стварности, за које су углавном заслужни Софисти.

Током 5. вијека п. н. е. људске праксе и институције су први пут критички испитиване. Велики број ствари које су претходно сматране делом природе сада се више не сматрају. Према томе, постављена је једна општа антитеза између природе и људских обичаја и постављено је питање где тачно треба успоставити ту границу. Софисти су поставили питање о томе колико тога што сматрамо или верујемо да знамо о природи, стварно и објективно јесте њен део, а колико тога је производ људске маште.

На пример, Протагора је сматрао да, ако је веровати ономе што извештава Платон, односно да све што се човеку јавља постоји, онда су те појаве једина стварност. То је значење, или барем део значења његове познате тврдње: „Човјек је мера свих ствари“. Горгија, у знатно радикалнијем тону, тврди да не постоји ствар звана стварност; да ако постоји ми не можемо сазнати о њој: а чак и када бисмо могли, не бисмо били у стању да дојавимо наше сазнање о њој.

Овај општи скептицизам је зачетак епистемологије онако како је традиционално схваћена, а то је као покушај да се оправда тврдња да је сазнање о стварима могуће као и да се утврди улога коју играју чула и разум приликом стицању тог сазнања. Раније, Платон и Демокрит, грчки атомист, већ су поставили разлику између особина које се обично приписују стварима, а које, с њихове тачке гледишта, стварно припадају тим стварима —величина и облик, на пример—, и оних које су ствар договора (номос), односно функције ума —боја, на пример. Ипак, Платон се може сматрати правим зачетником епистемологије, пошто се први бавио покушајима давања одговора на суштинска питања епистемологије: Шта је то сазнање? Колико сазнања се обично може срести, а колико од тога што обично сматрамо сазнањем се може сматрати истинским сазнањем? Да ли су наша чула водич до сазнања? Да ли разум може заменити сазнање? Каква је веза између сазнања и истинског веровања?

Природа епистемологије

Епистемологија се разликује од психологије у томе што се не бави питањем зашто људи верују оно што верују, нити начинима на које људи стижу до одређених веровања. Психолози, у принципу могу дати објашњења о томе због чега људи верују то што верују, али њихова објашњења не морају бити компетентна у смислу да ли су та веровања базирана на добрим или лошим претпостовкама. Да би се дао одговор на та питања потребно је консултовати стручњаке области знања из ког потичу претпоставке на којим се то веровање заснива. Према томе, математичари могу дати објашњење за веровање у исправност Питагорине теореме, физичари за, рецимо, веровање у принцип неодређености, итд. Обично, када је веровање истинито и када се заснива на основаним принципима области из које потиче, може се рећи да се ради о сазнању. Међутим, епистемолози се не баве питањем да ли, нити како знамо неку одређену истину, него да ли је оправдано да тврдимо да нека класа истина јесте сазнање или, да ли је сазнање о датој класи истина уопште могуће. Стога, питања која поставља епистемолог су опште природе, а питања која се тичу неке конкретне области сазнања нису.

Есистемолошки правци (сазнајни) се разликују у зависности од извора сазнања. Ту спадају

Спољашње везе

Овај чланак везан за филозофију је клица. Можете допринети Википедији тако што ћете га проширити.

@@ Ред 4: / Ред 4: @@
 == Историја епистемологије ==
-Епистемологија се одувјек вртила око питања која се тичу природе, обухватности, извора и исправности сазнања. Током [[историја филозофије|историје филозофије]], поједини филозофи су се концентрисали на једно или два од тих питања и искључивали остала. Ријетко који филозоф је у свом дјелу обухватио свако од њих. Централна питања епистемологије су:
+Епистемологија се одувјек вртила око питања која се тичу природе, обухватности, извора и исправности сазнања. Током [[историја филозофије|историје филозофије]], поједини филозофи су се концентрисали на једно или два од тих питања и искључивали остала. Ретко који филозоф је у свом делу обухватио свако од њих. Централна питања епистемологије су:
 * (1) Шта је сазнање - која је то коректна анализа или дефиниција концепта сазнање?
@@ Ред 11: / Ред 11: @@
 * (4) Постоји ли исконско сазнање?
-Прво питање је постало предмет интересовања филозофа од половине двадесетог вијека, али је такође разматрано до одређене границе у античко доба. Другом питању је први пажњу посветио [[Платон]]. Са неколико прекида друго питање је присутно кроз историју филозофије све до данас. Треће питање је такође имало истакнуто мјесто у [[античка филозофија|античкој филозофији]], али је такође чинило централну окосницу епистемолошких дискусија у [[средњовековна филозофија|средњовјековном]] и раном модерном периоду. Четврто питање произлази из [[скептицизам|скептицизма]], и представља тему која је такође предмет епистемолошких дискусија почев од античке филозофије па све до данас, иако постоје периоди у којима су преокупације скептика биле игнорисане.
+Прво питање је постало предмет интересовања филозофа од половине двадесетог вијека, али је такође разматрано до одређене границе у античко доба. Другом питању је први пажњу посветио [[Платон]]. Са неколико прекида друго питање је присутно кроз историју филозофије све до данас. Треће питање је такође имало истакнуто место у [[античка филозофија|античкој филозофији]], али је такође чинило централну окосницу епистемолошких дискусија у [[средњовековна филозофија|средњовјековном]] и раном модерном периоду. Четврто питање произлази из [[скептицизам|скептицизма]], и представља тему која је такође предмет епистемолошких дискусија почев од античке филозофије па све до данас, иако постоје периоди у којима су преокупације скептика биле игнорисане.
-Покушаји давања одговора на ова питања кроз историју филозофије, неминовно су довели до појаве додатних, више природнијих питања. Главно од тих додатних питања је сљедеће:
+Покушаји давања одговора на ова питања кроз историју филозофије, неминовно су довели до појаве додатних, више природнијих питања. Главно од тих додатних питања је следеће:
-* (5) Шта је то оправдано вјеровање - под којим условима се одређено вјеровање може сматрати оправданим?
+* (5) Шта је то оправдано веровање - под којим условима се одређено веровање може сматрати оправданим?
-У историји филозофије филозофи су се тек спорадично занимали за ово посљедње питање, ипак оно постаје од круцијалне важности за многе филозофе двадесетог вијека.
+У историји филозофије филозофи су се тек спорадично занимали за ово последње питање, ипак оно постаје од круцијалне важности за многе филозофе двадесетог вијека.
 == Почеци епистемологије ==
-Пресократовци нису придавали суштинску важност епистемологији, пошто су примарно били заокупирани природом и могућношћу промјена у њој. Подразумјевали су да је сазнање о природи могуће, иако су неки од њих сугерисали да сазнање о стварности боље долази из неких извора, него из других. У складу с тим, [[Хераклит]] је истицао важност улоге [[чулни орган|чула]], а [[Парменид]] улоге разума. Међутим ни један ни други нису сумњали да је спознаја стварности могућа. Тек у [[5. век п. н. е.|5. вијеку п. н. е.]], јављају се прве сумње у могућност спознаје стварности, за које су углавном заслужни [[Софиста|Софисти]].
+Пресократовци нису придавали суштинску важност епистемологији, пошто су примарно били заокупирани природом и могућношћу промена у њој. Подразумевали су да је сазнање о природи могуће, иако су неки од њих сугерисали да сазнање о стварности боље долази из неких извора, него из других. У складу с тим, [[Хераклит]] је истицао важност улоге [[чулни орган|чула]], а [[Парменид]] улоге разума. Међутим ни један ни други нису сумњали да је спознаја стварности могућа. Тек у [[5. век п. н. е.|5. вијеку п. н. е.]], јављају се прве сумње у могућност спознаје стварности, за које су углавном заслужни [[Софиста|Софисти]].
-Током 5. вијека п. н. е. људске праксе и институције су први пут критички испитиване. Велики број ствари које су претходно сматране дијелом природе сада се више не сматрају. Према томе, постављена је једна општа антитеза између природе и људских обичаја и постављено је питање гдје тачно треба успоставити ту границу. Софисти су поставили питање о томе колико тога што сматрамо или вјерујемо да знамо о [[природа|природи]], стварно и објективно јесте њен дио, а колико тога је производ људске маште.
+Током 5. вијека п. н. е. људске праксе и институције су први пут критички испитиване. Велики број ствари које су претходно сматране делом природе сада се више не сматрају. Према томе, постављена је једна општа антитеза између природе и људских обичаја и постављено је питање где тачно треба успоставити ту границу. Софисти су поставили питање о томе колико тога што сматрамо или верујемо да знамо о [[природа|природи]], стварно и објективно јесте њен део, а колико тога је производ људске маште.
-На примјер, [[Протагора]] је сматрао да, ако је вјеровати ономе што извјештава [[Платон]], односно да све што се човјеку јавља постоји, онда су те појаве једина стварност. То је значење, или барем дио значења његове познате тврдње: „Човјек је мјера свих ствари“. [[Горгија]], у знатно радикалнијем тону, тврди да не постоји ствар звана стварност; да ако постоји ми не можемо сазнати о њој: а чак и када бисмо могли, не бисмо били у стању да дојавимо наше сазнање о њој.
+На пример, [[Протагора]] је сматрао да, ако је веровати ономе што извештава [[Платон]], односно да све што се човеку јавља постоји, онда су те појаве једина стварност. То је значење, или барем део значења његове познате тврдње: „Човјек је мера свих ствари“. [[Горгија]], у знатно радикалнијем тону, тврди да не постоји ствар звана стварност; да ако постоји ми не можемо сазнати о њој: а чак и када бисмо могли, не бисмо били у стању да дојавимо наше сазнање о њој.
-Овај општи скептицизам је зачетак епистемологије онако како је традиционално схваћена, а то је као покушај да се оправда тврдња да је сазнање о стварима могуће као и да се утврди улога коју играју чула и разум приликом стицању тог сазнања. Раније, Платон и [[Демокрит]], грчки атомист, већ су поставили разлику између особина које се обично приписују стварима, а које, с њихове тачке гледишта, стварно припадају тим стварима —величина и облик, на примјер—, и оних које су ствар здоговора (номос), односно функције ума —[[боја]], на примјер. Ипак, Платон се може сматрати правим зачетником епистемологије, пошто се први бавио покушајима давања одговора на суштинска питања епистемологије: Шта је то сазнање? Колико сазнања се обично може срести, а колико од тога што обично сматрамо сазнањем се може сматрати истинским сазнањем? Да ли су наша чула водич до сазнања? Да ли разум може замијенити сазнање? Каква је веза између сазнања и истинског вјеровања?
+Овај општи скептицизам је зачетак епистемологије онако како је традиционално схваћена, а то је као покушај да се оправда тврдња да је сазнање о стварима могуће као и да се утврди улога коју играју чула и разум приликом стицању тог сазнања. Раније, Платон и [[Демокрит]], грчки атомист, већ су поставили разлику између особина које се обично приписују стварима, а које, с њихове тачке гледишта, стварно припадају тим стварима —величина и облик, на пример—, и оних које су ствар договора (номос), односно функције ума —[[боја]], на пример. Ипак, Платон се може сматрати правим зачетником епистемологије, пошто се први бавио покушајима давања одговора на суштинска питања епистемологије: Шта је то сазнање? Колико сазнања се обично може срести, а колико од тога што обично сматрамо сазнањем се може сматрати истинским сазнањем? Да ли су наша чула водич до сазнања? Да ли разум може заменити сазнање? Каква је веза између сазнања и истинског веровања?
 == Природа епистемологије ==
-Епистемологија се разликује од [[психологија|психологије]] у томе што се не бави питањем зашто људи вјерују оно што вјерују, нити начинима на које људи стижу до одређених вјеровања. Психолози, у принципу могу дати објашњења о томе због чега људи вјерују то што вјерују, али њихова објашњења не морају бити компетентна у смислу да ли су та вјеровања базирана на добрим или лошим претпостовкама. Да би се дао одговор на та питања потребно је консултовати стручњаке области знања из ког потичу претпоставке на којим се то вјеровање заснива. Према томе, [[математика|математичари]] могу дати објашњење за вјеровање у исправност [[Питагорина теорема|Питагорине теореме]], [[физика|физичари]] за, рецимо, вјеровање у принцип неодређености, итд. Обично, када је вјеровање истинито и када се заснива на основаним принципима области из које потиче, може се рећи да се ради о сазнању. Међутим, епистемолози се не баве питањем да ли, нити како знамо неку одређену истину, него да ли је оправдано да тврдимо да нека класа истина јесте сазнање или, да ли је сазнање о датој класи истина уопште могуће. Стога, питања која поставља епистемолог су опште природе, а питања која се тичу неке конкретне области сазнања нису.
+Епистемологија се разликује од [[психологија|психологије]] у томе што се не бави питањем зашто људи верују оно што верују, нити начинима на које људи стижу до одређених веровања. Психолози, у принципу могу дати објашњења о томе због чега људи верују то што верују, али њихова објашњења не морају бити компетентна у смислу да ли су та веровања базирана на добрим или лошим претпостовкама. Да би се дао одговор на та питања потребно је консултовати стручњаке области знања из ког потичу претпоставке на којим се то веровање заснива. Према томе, [[математика|математичари]] могу дати објашњење за веровање у исправност [[Питагорина теорема|Питагорине теореме]], [[физика|физичари]] за, рецимо, веровање у принцип неодређености, итд. Обично, када је веровање истинито и када се заснива на основаним принципима области из које потиче, може се рећи да се ради о сазнању. Међутим, епистемолози се не баве питањем да ли, нити како знамо неку одређену истину, него да ли је оправдано да тврдимо да нека класа истина јесте сазнање или, да ли је сазнање о датој класи истина уопште могуће. Стога, питања која поставља епистемолог су опште природе, а питања која се тичу неке конкретне области сазнања нису.
 Есистемолошки правци (сазнајни) се разликују у зависности од извора сазнања. Ту спадају