Nikanor Para

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Nikanor Para
Nikanor Para 2005.
Lični podaci
Puno imeNikanor Segundo Para Sandoval
Datum rođenja(1914-09-05)5. septembar 1914.
Mesto rođenjaSan Fabijan de Aliko, Region Biobio, Čile
Datum smrti23. januar 2018.(2018-01-23) (103 god.)
Mesto smrtiSantijago de Čile,
Državljanstvo Čile
Porodica
DecaKatalina, Fransiska, Alberto, Rikardo Nikanor, Kolombina i Huan de Dios
RoditeljiNikanor Para
Rosa Klara Sandoval Navarete
Književni rad
PeriodPostavangarda[1]
Neodadaizam
Jezik stvaranjaŠpanski jezik
ŽanrPoezija
Uticaji odVilijam Šekspir, Federiko Garsija Lorka, Volt Vitman, Ezra Paund, T. S. Eliot, Vilijam Blejk, Džon Kits, Franc Kafka, Alen Ginzberg, Zigmund Frojd, Čarli Čaplin, Robert Mata
Uticao naRoberto Bolanjo[2]
Najvažnija delaPesme i antipesme
Salonski stihovi
Ruske pesme
Artefakti
Propovedi i besede Hristosa iz Elkija
Parini listovi
NagradeNacionalna nagrada za književnost
Nagrada „Migel de Servantes”
(videti sve)
Potpis
Parra,1935

Nikanor Segundo Para Sandoval (šp. Nicanor Segundo Parra Sandoval; San Fabijan de Aliko, Region Biobio, 5. septembar 1914— Santijago de Čile, 23. januar 2018), poznatiji kao Nikanor Para, jedan je od najznačajnijih čileanskih i latinoameričkih pesnika čije delo je ostavilo dubok trag u hispanoameričkoj književnosti. Tvorac je antipoezije, vrste poezije koja se suprotstavlja tradicionalnim tehnikama i stilovima.[3][4] Za mnoge poznate kritičare i pisce, kao što su Harold Blum, Najal Bins ili Roberto Bolanjo, Para je jedan od najboljih pesnika u istoriji Čilea.[5][6][2]

Protivnik „salonske poezije”, pesnik ironije i apsurda, Nikanor Para svojim kolokvijalnim stilom, slobodnim stihom i estetikom pop-arta preispituje i demistifikuje tradicionalne civilizacijske vrednosti: kulturu, religiju, politiku i poeziju u tradicionalnom ključu. Njegova knjiga Pesme i antipesme (1954) smatra se jednom od najuticajnijih zbirki hispanoameričke poezije 20. veka.[1][7]

Najstariji član porodice Para — rasadnika čuvenih čileanskih umetnika i muzičara — dobio je, između ostalih, Nacionalnu nagradu za književnost 1969. i Nagradu „Migel de Servantes“ 2011. godine. Njegove pesme su prevođene na brojne jezike, uključujući engleski, francuski, švedski, ruski, češki, finski, portugalski,[8] nemački, srpski.[1]

Ima šestoro dece, od kojih se troje bavi umetnošću. Katalina je vizuelni umetnik, a Kolombina i Huan de Dios (poznat u umetničkim krugovima kao Barako Para) su muzičari.[9][10]

Biografija[uredi | uredi izvor]

Detinjstvo i adolescencija[uredi | uredi izvor]

Sin Nikanora Pare, nastavnika u osnovnoj školi i muzičara, i Rose Klare Sandoval Navarete, krojačice i modiskinje seoskog porekla koja je volela da peva narodne pesme, budući pesnik je rođen 5. septembra 1914. godine u mestu San Fabijan de Aliko, oko 400 km južno od čileanske prestonice, u skromnoj porodici koja ga je od malih nogu usmeravala ka narodnoj umetnosti.[3] Zbog stalnih selidbi izazvanih čestim otpuštanjima za vreme diktature generala Karlosa Ibanjeza del Kampa i boemskim i lutalačkim karakterom njegovog oca, mladi Nikanor je bio prinuđen da živi u raznim mestima kao što su Santijago de Čile, Lautar, Ankuda i pre svih Čiljan,[8] gde se sa dvanaest godina nastanio u četvrti Vilja Alegre.[3]

Nikanor je jedini od braće i sestara nastavio da se obrazuje nakon osnovne škole,[3] mada je uticaj njegove majke, koja se napajala narodnom kulturom, bio presudan u njegovom razvoju.[8] Godine 1927, uspisao se u Gimnaziju „Čiljanci“, koju je pohađao do pete godine (prema starom čileanskom obrazovnom sistemu).[3] Tu je čitao modernističke[8] i čileanske pesnike (kao što je Manuel Magaljanes Mur) i počeo da piše prve stihove, sledeći sentimentalni i retorički barokizam pomenutih autora.[3]

Pobegao je od kuće 1932. godine i otišao da živi u Santijago de Čileu, gde je zahvaljujući stipendiji Saveza za siromašne učenike pohađao poslednju godinu srednje škole u Državnom internatu „Baros Arana“.[3] Tamo je upoznao Horhea Miljasa, Luisa Ojarzuna i Karlosa Pedrazu, sa kojima je delio sklonost ka umetnosti.[8]

Studije i prva zbirka poezije[uredi | uredi izvor]

Godine 1933, upisao se na Pedagoški institut pri Čileanskom univerzitetu, gde je studirao matematiku i fiziku.[3] Kako bi finansirao studije, radio je zajedno sa Miljasom i Pedrazom kao nadzornik u Državnom internatu „Baros Arana“.[8] Godine 1935, trojica prijatelja osnovali su časopis Nova revija, koji se delio među nadzornicima, profesorima i učenicima internata. U njemu je Para objavio svoju prvu priču pod nazivom Mačak na putu (šp. Gato en camino),[3] drzak tekst u slobodnom stihu koji ga je stajao ukora direktora internata.[11] U tom periodu počinje da se napaja delima savremenih čileanskih i španskih pesnika, francuskih nadrealista i drugih umetnika koji su pripadali evropskoj avangardi kao što je dadaizam.[8]

Diplomirao je na Pedagoškom institutu 1937. godine i vratio se u Čiljan kako bi predavao matematiku i fiziku u matičnoj Gimnaziji „Čiljanci”. Te godine objavio je svoju prvu zbirku pesama pod nazivom Bezimena pesmarica, još uvek početničko, ali otkrivajuće delo koje mu je donelo pohvale od Gabrijele Mistral[3] i Opštinsku nagradu Santijaga (1938). Narednih godina nastavio je da radi kao profesor i da istražuje nove pesničke forme, a pojavljivale su se i antologije sa nekim od njegovih pesama.[8]

Godine 1940, oženio se sa Anom Tronkoso, sa kojom će imati troje dece: Katalinu, Fransisku i Alberta. Kasnije će sa Rositom Munjos imati sina Rikarda Nikanora, a sa Nuri Tukom još dvoje dece: Kolombinu i Huana de Diosa.[12][13] Zahvaljujući stipendiji koju mu je dodelio Institut za međunarodno obrazovanje, 1943. godine otputovao je u SAD na postdiplomske studije napredne mehanike na Univerzitetu Braun.[3]

Akademska karijera i umetnička konsolidacija[uredi | uredi izvor]

Zgrada Čileanskog univerziteta na kom je studirao i radio Nikanor Para

Vratio se iz Sjedinjenih država između 1945. i 1946. godine i postao titularni profesor racionalne mehanike na Čileanskom univerzitetu. Nedugo zatim, 1948. godine, imenovan je za upravnika Inženjerske škole pri istom univerzitetu, položaj koji će zauzimati narednih dvadeset godina.[3]

Godine 1949, zahvaljujući stipendiji Britanskog saveta, otišao je u Oksford na studije kosmologije, ali umesto da se fokusira na matematiku, vreme je provodio pišući poeziju.[12] Boravak u Engleskoj se produžio do 1952, i u tom periodu je imao prilike da čita klasične evropske pisce i da se udubi u psihoanalizu.[8][3]

Sa puta u Englesku vratio se oženjen sa Šveđankom Ingom Palmen.[14] Nakon povratka u Čile 1952. godine, udružio se sa pesnikom Enrikeom Linom i umetnikom Alehandrom Hodorovskim kako bi organizovao izložbu „kostolomaca” (šp. quebrantahuesos), zidnih pesama napravljenih od isečaka iz novina u tehnici kolaža.[3] Od te godine, pa sve do penzionisanja 1991. godine, predavao je teorijsku fiziku na Čileanskom univerzitetu.[4]

Doživljaji u inostranstvu, u razvijenijim i kulturno drugačijim zemljama od Čilea, bili su od ključne važnosti za nastanak njegove druge zbirke poezije pod nazivom Pesme i antipesme (1954).[a] U njoj je autor nastupio sa novim konceptom antipoezije koji se suprotstavljao tradicionalnoj poeziji, vladajućoj u njegovoj zemlji i predvođenoj pesnicima kao što su Pablo Neruda,[b] Visente Ujdobro i Pablo de Roka,[8][3] i koji je načinio radikalan rez u čileanskoj i hispanoameričkoj poeziji.[15] Antipesme iz ove zbirke bave se svakodnevnim problemima groteskno-apsurdnog sveta[4] i odlikuju se narativnim pristupom, koji se često fokusira na antiheroja, i kolokvijalnim jezikom u kojem se ističu humor i ironija.[12] Ovakvim načinom stvaranja poezije, dostupnije širem krugu čitalaca, Para će započeti književnu aktivnost koja će mu doneti nacionalnu i svetsku slavu.[3][4]

Plodna književno-umetnička delatnost[uredi | uredi izvor]

Sredinom 50-ih godina Nikanor Para je započeo seriju putovanja u inostranstvo: posetio je, između ostalih, SAD, SSSR, Kinu, Peru, Panamu i Meksiko, gde je držao akademska predavanja i posećivao književne radionice i događaje.[3]

Godine 1958, objavio je Dugu kueku,[v] delo u kojem je vešto parodirao čileanske narodne pesme[15] i eksperimentisao sa lokalnim govorom i humorom nižih društvenih klasa u Čileu.[4]

Pozvan na Svetski kongres mira u Pekingu 1959. godine, najpre je odleteo za Stokholm, jer su u doba Hladnog rata zapadne bezbednosne službe kontrolisale putovanja u socijalističke države. Posetio je Artura Lundkvista, tadašnjeg stalnog sekretara Švedske akademije, u čijoj kući je upoznao književnicu Sun Akselson, s kojom će započeti ljubavnu vezu i koja će kasnije posetiti Čile.[14]

Početkom 60-ih godina počinje njegova plodna književna delatnost. U rasponu od preko dve decenije objavio je Salonske stihove (1962), Ruske pesme (1967), Krupno delo (1969), Artefakte (1972), Besede i propovedi Hristosa iz Elkija (1977), Nove besede i propovedi Hristosa iz Elkija (1979), Dosetke za dezorijentisanje policije/poezije (1983), Božićne pesme (1983), Političku poeziju (1983) i Parine listove (1985). Svaka od ovih knjiga otkriva premise antipoetičkog modela i sposobnost pesnika da ga dalje razvija. Zahvaljujući ovoj dugogodišnjoj pesničkoj karijeri Para se pozicionirao kao jedan od glavnih predstavnika čileanske književnosti druge polovine 20. veka. Uticaj njegove estetike na nacionalnu kulturu doneo mu je Nacionalnu nagradu za književnost 1969. godine.[17]


U maju 1970. godine Kuća Amerika (šp. Casa de las Américas), zvanični organ kubanske kulturne politike, odlučila je da ga smeni sa mesta člana žirija književnog konkursa koji se održavao te godine. Razlog je bio taj što je 15. aprila prihvatio poziv da zajedno sa drugim književnicima, koji su kao i on učestvovali na kongresu pisaca u Vašingtonu, popije čaj sa suprugom američkog predsednika Ričarda Niksona u Beloj kući. Fotografija na kojoj prima poklon od prve dame reprodukovana je u čileanskim novinama. Iako je pokušao da izgladi stvar, taj događaj ga je koštao prekida odnosa sa Kubom i celom latinoameričkom levicom.[18][19]

Primer „praktičnog rada“ Nikanora Pare: „U slučaju uskrsnuća zavrtite volan na sanduku u smeru suprotnom od kretanja kazaljke na satu. Ovo je automatski sanduk.”

Krajem 60-ih i početkom 70-ih počeo je učestalije da se bavi vizuelnom umetnošću. Godine 1972, objavio je Artefakte, kolekciju razglednica na kojima se pojavljuju crteži, fotografije i tekstovi.[12] U njima je nastojao da svede jezik na najjednostavnije forme, a da pritom ne uništi njegov društveni i filozofski uticaj.[4] Ovo delo predstavlja odlučujuću etapu u razvoju antipoezije i uspostavlja vezu između „kostolomaca” nastalih dve decenije ranije i „praktičnih radova“ (predmeti propraćeni tekstom) kojima se bavio poslednjih decenija. U „praktičnim radovima“ (šp. trabajos prácticos) Para koristi stare i iskorišćene materijale koje je potrošačko društvo odbacilo.[20]

Nakon vojnog udara Avgusta Pinočea 11. septembra 1973. godine, Para — koji je podržavao svrgnutu socijalističku vladu Salvadora Aljendea — odlučio je da ostane u Čileu. Prema svedočenju njegovih kolega sa Čileanskog univerziteta, Para im je rekao da ne želi da ode jer se njegova poezija hrani onim što se dešava u zemlji.[12] Rešio je da se »iz razloga opstanka« malo udalji od antipoezije kako bi se okrenuo političkom ekologizmu putem kojeg je mogao da kritikuje sistem sa neideoloških i samim tim manje opasnih pozicija.[19] Iako na svojim časovima nije govorio protiv vlade, prorežimski list „La Segunda” je 1977. pisao da njegov pozorišni komad Parini listovi predstavlja »najbesramniju kritiku protiv našeg procesa, protiv 11. septembra i protiv svih onih koji su vrhunskim naporima izvukli ovu zemlju iz kandži marksizma.«[12]

Godine 1978, upoznao je Ana Mariju Molinare. Tragičan završetak njihove ljubavi inspirisao ga je da napiše svoju verovatno najpoznatiju pesmu „Izmišljen čovek“ (šp. El hombre imaginario). Ona je bila udata žena upola mlađa od njega, a njihova veza je trajala dva meseca. Nakon što ga je ostavila, napustila je Čile i nedugo zatim izvršila samoubistvo. Para je bio očajan. Prema njegovim rečima, »napisao sam joj pesmu sa pištoljem na pisaćem stolu. Bilo je ili to ili samoubistvo.«[21]


Priznanja i stogodišnjica[uredi | uredi izvor]

Ulaz na izložbu „Javni radovi“ (2006)

Nakon povratka demokratije u Čile početkom 90-ih, Para je ponovo počeo da dobija priznanja. Razne institucije i ličnosti četiri puta su ga nominovale za Nobelovu nagradu za književnost: 1995, 1997, 2001. i 2012. godine.[22] Kada je treći put nominovan za nagradu, u Santijago de Čileu održane su različite aktivnosti kao što su Izložba vizuelnih artefakata, predavanja i razgovori o antipoeziji na Međunarodnoj debati pisaca i intelektualaca u organizaciji Čileanskog univerziteta, audio-vizuelne izložbe o njegovom životu i delu u dvorištu predsedničke palate La Moneda i na Trgu ustava, pozorišne predstave zasnovane na njegovom delu i čitanja poezije u njegovu čast. Para nije prošao selekciju, ali mu je 2001. dodeljena Nagrada „Kraljica Sofija“ za iberoameričku poeziju. Budući da je bio sprečen da prisustvuje ceremoniji uručenja zbog problema sa zdravljem, njegov sin Huan de Dios primio je nagradu od španske kraljice Sofije u Kraljevskoj palati u Madridu.[3]

„Isplata Čilea“, artefakt sa izložbe Javni radovi (2006)

Iskoristivši ovu seriju nagrada i počasti kao izgovor, Para je počeo da piše svoje „govore posle večere“, u kojima je izrazio svoju misao i društvenu kritiku. Neki od ovih tekstova kasnije su objavljeni u knjizi Govori posle večere (2006).[3]

Godine 2006, u Kulturnom centru Palata La Moneda u Santijago de Čileu, održana je izložba Javni radovi na kojoj su prikazani Parini „vizuelni artefakti“ (pesme, antipesme i instalacije).[23] Njegov kontroverzni artefakt pod nazivom „Isplata Čilea“, koji se sastojao od isečaka fotografija predsednika Čilea sa omčama oko vrata,[24] izazvao je veliku buru u javnosti.[25]

U septembru 2010. godine, nekoliko dana nakon što je napunio 96 godina, započeo je štrajk glađu u znak solidarnosti sa araukanskim zatvorenicima koji su prestali da uzimaju hranu 12. jula iste godine.[26]

U decembru 2011. godine dodeljena mu je Nagrada „Migel de Servantes“. Tako je postao treći Čileanac — nakon Horhea Edvardsa (1999) i Gonzala Rohasa (2003) — koji je dobio ovu prestižnu nagradu na španskom govornom području.[27][28] Karmen Kafarel, tadašnja direktorka Instituta Servantes, izjavila je da »Nagrada Servantes ovoga puta ne prepoznaje samo vrednost univerzalnog stvaraoca, nego i potrebu za pronalaženjem novih formi izražavanja i istraživanjem komunikativnih granica ljudskog bića.«[29] Izgovarajući se visokim godinama, Para nije prisustvovao svečanoj dodeli nagrade, koju je primio njegov unuk Kristobal Ugarte.[30]

Povodom stotog rođendana, Nikanor Para je u svom domu u Las Krusesu primio predsednicu Čilea Mišel Bašele[31]

U junu 2012. godine dodeljena mu je Iberoamerička nagrada za poeziju „Pablo Neruda“ »za njegov doprinos obogaćivanju latinoameričkog pesničkog jezika, za njegov humor, njegovu ironiju, njegov neumorni kritički pogled i za izvanrednu raznolikost njegovih traganja kao antipesnika, vizuelnog pesnika i prevodioca.« Nagrada se sastojala od 60 hiljada dolara, diplome i medalje. Nakon što je primio vest o dobijanju nagrade, Para je izjavio sledeće: »Nije prvi put da mi dodeljuju nagradu koju ne zaslužujem i nadam se da neće biti poslednja (...) Žaliću se onima za koje se ispostavi da su odgovorni.«[32] Ni ovoga puta Para nije prisustvovao dodeli nagrade, a tokom ceremonije njegov govor je pročitao njegov unuk Kristobal Ugarte.[33]

Nikanor Para je 5. septembra 2014. napunio sto godina. Tim povodom organizovan je niz manifestacija posvećenih njegovom životu i delu, kao što su izložbe njegovih artefakata i masovno „parafraziranje“ (šp. parrafraseo) njegove pesme „Izmišljen čovek”.[34] Dan uoči stotog rođendana, pesniku je u njegovom domu u Las Krusesu lično čestitala predsednica Čilea Mišel Bašele.[7]

Stil[uredi | uredi izvor]

Poezija Nikanora Pare menjala se tokom vremena, ali od samih početaka radilo se o avangardnom delu, željnom istraživanja, omiljenom zbog svog saznajnog aspekta, formalnih stvaralačkih struktura i mehanizama. Njegova poezija je upadljivo politička i nepredvidiva, i u nju se pored postmodernih i analitičkih antipesama ubrajaju i ekološke i druge pesme iz usmene, narodne i lokalne tradicije. Koristeći se humorom, uličnom umetnošću i narodnom kulturom, Para je demokratizovao poeziju, približivši je čitaocima različitih sociokulturnih nivoa.[6]

Što se tiče upotrebe metrike, u svojim prvim delima koristio je osmerac za pisanje kreolskih romansi (Bezimena pesmarica i Duga kueka) i jedanasterac za parodijske sonete („Nema zaborava”, „Postoji srećan dan”, Salonski stihovi), ali je takođe rano počeo da eksperimentiše sa slobodnim stihom (Pesme i antipesme). Takođe su veoma različiti subjekti u njegovim pesmama (matematičari, komičari, spikeri na radiju...), a isto tako i registri u kojima ih je pisao (epitafi, razgovori, posmrtni govori, hrišćanske molitve, testovi, govori i mnogi drugi). Kasnije će raditi na vizuelnim pesmama u svojim poznatim „artefaktima“.[6]


Prema mišljenju Najala Binsa, likovi u njegovim pesmama obično su dezorijentisani i nisu u stanju da razumeju ni sebe ni svet koji ih okružuje. Osim toga, oni su konfuzna i kontradiktorna bića, ali su — drugačije nego što je to slučaj u delima drugih pesnika poput Darija, Ujdobra, Valjeha ili Nerude — ujedno i žrtve moderne ideološke i epistemološke krize, oni su kod Pare potpuno nezaštićeni i bespomoćni i ne uspevaju da se izvuku iz navedene krize.[6]

Uticaji[uredi | uredi izvor]

Nikanor Para je veliki ljubitelj dela Vilijama Šekspira, a posebno Hamleta.[25]

Njegovo prvo delo, Bezimena pesmarica (1937), bilo je pod snažnim uticajem Ciganskog romansera (1928) Federika Garsije Lorke, posebno u pogledu metričke figure romanse, narativnog razvoja pesama i pesničkog subjekta kao protagoniste, ali u njemu su se već uočavali nagoveštaji antipoezije.[15]

Pre nego što je 1943. godine otputovao u SAD, upoznao je delo Volta Vitmana koje je, uprkos tome što je pisano na pompezan i narcistički način koji je odudarao od njegovih namera, bilo relevantno za Paru u pogledu relaksiranog tona i eksperimentisanja sa slobodnim stihom. Iz tog čitanja Vitmana nastalo je u SAD njegovih dvadeset „Retoričkih vežbi“.[8] Godinu dana kasnije, tokom boravka u Engleskoj, između 1949. i 1952, upoznao je delo Ezre Paunda, T. S. Eliota, Vilijama Blejka, Franca Kafke, psihoanalizu Zigmunda Frojda i filmove Čarlija Čaplina.[3][8] Na njega je takođe uticalo pesničko delo bitnika Alena Ginzberga.[1] Sve to mu je otkrilo nove tehnike u tretiranju stiha i osvestilo ga kao pesnika.[3][8]

Na njegove „artefakte“ uticalo je rano delo njegovog savremenika Roberta Mate, pre pedesetih godina. Para takođe priznaje da je na njega uticao dadaizam, a svoje delo svrstava u neodadaizam i neokič.[25]

Politička i filozofska ideologija[uredi | uredi izvor]

Nikanor Para je uvek bio veran svom skromnom poreklu.[35] Sebe smatra levičarem, mada njegov odnos prema desnici nije bio isključiv, usled čega je imao nekoliko problema sa ekstremnim pristalicama obeju strana. Tokom šezdesetih godina, pre nego što je na prevaru uslikan sa suprugom američkog predsednika Ričarda Niksona, autor je bio u dobrim odnosima i sa Kubom i sa SAD.[19] Godine 1969, u trenucima kada se od latinoameričkih umetnika očekivalo da zauzmu levičarske pozicije, Para je rekao urugvajskom piscu Mariju Benedetiju da iako ga je Kubanska revolucija duboko zainteresovala, a događaji u Vijetnamu i Africi veoma pogodili, on nije politički pesnik.[12]

Nakon državnog udara 1973. godine i početka vojnog režima u Čileu, vojna hunta mu je ponudila javnu funkciju, koju je Para odbio.[35] Kasnije su neka od njegovih dela cenzurisana.[25] Tokom diktature Avgusta Pinočea, Para je imao tople odnose sa desničarskim listom „El Merkurio”.[19] Ove očigledne kontradikcije gurale su ga u polemike sa ljudima kao što je pisac Luis Merino Rejes, koji je tada bio predsedik Udruženja pisaca Čilea. Pesnik je u svoju odbranu realizovao nekoliko artefakata koji su na ironičan način govorili o političkim kontradikcijama, i ta razmišljanja su ga podstaknula da se poistoveti sa estetskom teorijom negativne sposobnosti engleskog pesnika Džona Kitsa. Tokom diktature takođe je počeo de se interesuje za politički ekologizam.[19]

Uoči održavanja plebiscita u Čileu 1988. godine, na kom je trebalo odlučiti da li će Pinoče ostati na vlasti, Para se zalagao za povratak demokratije.[12]

Nikada nije bio član nijedne političke partije.[12]

Para je lično poznavao sve demokratski izabrane predsednike Čilea, uključujući i Salvadora Aljendea. Od svih njih, prijatelj je jedino sa Rikardom Lagosom.[35]

Godine 2011, njegov sunarodnik Karlos Penja nazvao ga je »našim Hajdegerom ili našim Vitgenštajnom.«[19]

Drugi o Pari i njegovom delu[uredi | uredi izvor]

{{citat|Onaj ko je hrabar neka sledi Paru. Samo su mladi hrabri, samo mladi imaju duh čistiji od svakog drugog. Ali Para ne piše mladalačku poeziju. Para ne piše o čistoti. O bolu i samoći piše; o uzaludnim i nepotrebnim izazovima; o rečima osuđenim da se osipaju isto kao što je pleme osuđeno da se osipa. Para piše kao da će sledećeg dana biti pogubljen na električnoj stolici.|Roberto Bolanjo[37]

Poezija Nikanora Pare je veoma originalna, veoma moćna i uzbudljiva, mislim da zaslužuje Nobelovu nagradu za književnost i nije mi jasno zašto mu još uvek nije dodeljena. On je nesumnjivo jedan od najboljih pesnika Zapada.

— Harold Blum[5]

Dela[uredi | uredi izvor]

Delo Nikanora Pare čini oko trideset zbirki poezije nastalih u periodu koji obuhvata više od 75 godina, a tome treba dodati i mnoštvo antologija, kataloga, vizuelnih izložbi i drugih umetničkih projekata. Antipesnik je sarađivao sa Enrikeom Linom, Alehandrom Hodorovskim, Pablom Nerudom, Violetom Parom i drugim umetnicima. O njemu je takođe napisano mnogo knjiga, a njegovim stvaralaštvom najviše se bavio književni kritičar Ignasio Valente.[19]

Hronologija pesničkih dela:[38]

  • 1937 – Bezimena pesmarica (šp. Cancionero sin nombre)
  • 1952 – Kostolomci (šp. Quebrantahuesos)
  • 1954 – Pesme i antipesme (šp. Poemas y antipoemas)
  • 1958 – Duga kueka (šp. La cueca larga)
  • 1960 – Antipesme (šp. Antipoemas)
  • 1962 – Salonski stihovi (šp. Versos de salón)
  • 1962 – Govori (šp. Discursos)
  • 1963 – Proglas (šp. Manifiesto)
  • 1967 – Ruske pesme (šp. Canciones rusas)
  • 1968 – Ludačka košulja (šp. La camisa de fuerza)
  • 1969 – Pesme (šp. Poemas)
  • 1969 – Krupno delo (šp. Obra gruesa)
  • 1971 – Profesori (šp. Los profesores)
  • 1972 – Preko potrebne pesme (šp. Poemas de emergencia)
  • 1972 – Savremena ruska poezija (šp. Poesía rusa contemporánea)
  • 1972 – Artefakti (šp. Artefactos)
  • 1977 – Besede i propovedi Hristosa iz Elkija (šp. Sermones y prédicas del Cristo de Elqui)
  • 1978 – Nove besede i propovedi Hristosa iz Elkija (šp. Nuevos sermones y prédicas del Cristo de Elqui)
  • 1981 – Anti-Lazar (šp. El anti-Lázaro)
  • 1982 – Pesma i antipesma Eduardu Freiju (šp. Poemas y antipoemas a Eduardo Frei)
  • 1983 – Drangulije, ekopesme, petarde, poslednje propovedi (šp. Cachureos, ecopoemas, guatapiques, últimas prédicas)
  • 1983 – Dosetke za dezorijentisanje policije/poezije (šp. Chistes para desorientar a la policía/poesía)
  • 1983 – Politička poezija (šp. Poesía política)
  • 1983 – Božićne pesme (šp. Coplas de Navidad)
  • 1985 – Parini listovi (šp. Hojas de Parra)
  • 1993 – Pesme protiv ćelavosti (šp. Poemas para combatir la calvicie)
  • 1997 – Nikanor Para ima reč (šp. Nicanor Parra tiene la palabra)
  • 2001 – Prazne stranice (šp. Páginas en blanco)
  • 2004 – Kralj Lir & Prosjak (šp. Lear Rey & Mendigo)
  • 2006 – Govori posle večere (šp. Discursos de sobremesa)
  • 2006 – Sabrana dela I & još + (šp. Obras completas I & algo +)
  • 2011 – Sabrana dela II & još + (šp. Obras completas II & algo +)

Nagrade i priznanja[uredi | uredi izvor]

Nikanor Para je dobio sledeće nagrade i priznanja:[3]

  • 1938 – Opštinska nagrada Santijaga, za Bezimenu pesmaricu
  • 1953 – Nagrada za poeziju „Huan Said”, Udruženje pisaca Čilea
  • 1954 – Nagrada nacionalnog konkursa za poeziju, Sindikat pisaca Čilea, za Pesme i antipesme
  • 1955 – Opštinska nagrada Santijaga, za Pesme i antipesme[39]
  • 1967 – Počasni građanin Čiljana, Opština Čiljan
  • 1969 – Nacionalna nagrada za književnost
  • 1972 – Stipendija Gugenhajm[39]
  • 1985 – Nagrada Ričard Vilbur, Američko udruženje književnih prevodilaca
  • 1991 – Doctor Honoris Causa, Univerzitet Braun
  • 1991 – Nagrada Prometej poezije, Udruženje Prometej poezije, Španija
  • 1991 – Nagrada za latinoameričku i karipsku književnost „Huan Rulfo”
  • 1996 – Doctor Honoris Causa, Univerzitet Konsepsion
  • 1997 – Nagrada Luis Ojarzua, Južni univerzitet Čilea
  • 1997 – Medalja Gabrijela Mistral, Vlada Čilea
  • 1998 – Medalja Abate Molina, Univerzitet Talka
  • 1999 – Rektorska nagrada, Čileanski univerzitet
  • 2000 – Honorary Fellow of St Catherine's College, Oksfordski univerzitet
  • 2000 – Doctor Honoris Causa, Univerzitet Bio-Bio
  • 2001 – Dvestogodišnja nagrada, Kulturna korporacija Čilea i Čileanski univerzitet
  • 2001 – Nagrada „Kraljica Sofija” za iberoameričku poeziju
  • 2011 – Nagrada „Migel de Servantes”[28]
  • 2012 – Iberoamerička nagrada za poeziju „Pablo Neruda”[32]

Nikanor Para je nekoliko puta nominovan za Nobelovu nagradu za književnost. Patrisio Lerzundi ga je već 1972. godine u časopisu Univerziteta Kolumbija, uz podršku njujorškog Hispanoameričkog društva, označio kao književnika koji zaslužuje tu nagradu. Prvi put je zvanično nominovan 1995. godine, uz posredovanje Njujorškog univerziteta i koordinaciju Marlen Gotlib, koja je uspela da prikupi trista sedamdeset potpisa podrške profesora književnosti iz SAD. Drugi pokušaj nominacije predvodio je Univerzitet Konsepsion 1997. godine. Tri godine kasnije, grupa Mačitun-2000, zadužena za promociju Parinog dela, odlučila je da ga nominuje 2001. godine, a procesom nominacije rukovodio je Čileanski univerzitet, koji je imao podršku Saveta rektora čileanskih univerziteta i španskih univerziteta u Madridu i Valensiji.[3] Četvrti put, 2012. godine, nominovala ga je Mišel Bašele, koja je tada obavljala funkciju direktorke UN Žene.[22]

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Para je hteo da nazove knjigu Oksford 1950, ali se opredelio za naslov Pesme i antipesme nakon što je u izlogu jedne oksfordske knjižare ugledao primerak zbirke Apoèmes francuskog pisca Anrija Pišeta.[12]
  2. ^ Uprkos međusobnim razlikama, Pablo Neruda i Nikanor Para su gajili veliko poštovanje jedan prema drugom, što je vodilo ka tome da jedan drugom posvete različite govore i tekstove.[6] Videti, na primer, pesme „Kravata za Nikanora“ (šp. Corbata para Nicanor) od Nerude (1966) i „Hristos iz Elkija oplakuje smrt Pabla Nerude“ (šp. Cristo de Elqui deplora la muerte de Pablo Neruda) od Pare (Politička poezija, 1983).
  3. ^ Kueka (šp. cueca) je najpopularniji čileanski narodni ples u kom dvoje plesača predstavljaju petla i kokošku.[16]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g d đ „Prevedena poezija: Nikanor Para”. Agon. 2009. Arhivirano iz originala 23. 3. 2013. g.  Časopis za poeziju Agon. Pristupljeno 08. 04. 2012.
  2. ^ a b Bolaño, Roberto (1999). „Conversación con Roberto Bolaño” (intervju). Intervju sa Cristián Warnken. Arhivirano iz originala 02. 04. 2015. g.  Pristupljeno 29. 04. 2012.
  3. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n nj o p r s t ć „Biobibliografía de Nicanor Parra”. 2001. Arhivirano iz originala 25. 05. 2013. g.  Portal de Escritores de la Región del Bío-Bío. Pristupljeno 08. 04. 2012.
  4. ^ a b v g d đ „Nicanor Parra”. Encyclopaedia Britannica. 2014.  Pristupljeno 22. 10. 2015.
  5. ^ a b Harold Bloom. Uvod u Obras completas & algo † (1935—1972), Galaxia Gutenberg / Círculo de Lectores; Blumov citat se može pronaći u sinopsisu na sajtu izdavačke kuće Arhivirano na sajtu Wayback Machine (14. april 2016). Pristupljeno 08.04.2012
  6. ^ a b v g d Binns 2012, str. 9–17, „Prólogo”.
  7. ^ a b Prelević, Branislav (12. 9. 2014). „Sto godina jednog antipesnika”. Politika.  Pristupljeno 18. 10. 2015.
  8. ^ a b v g d đ e ž z i j k l Morales, Leonidas. „Parra, Nicanor”.  Universidad de Chile. Pristupljeno 16. 10. 2015.
  9. ^ Catalina Parra en Artistas Plásticos de Chile. Pristupljeno 08. 04. 2012.
  10. ^ „Antipop: Barraco Parra, hijo de Nicanor, lanza disco solista”. El Mercurio. 1. 7. 2009.  Pristupljeno 03. 09. 2012.
  11. ^ Cárdenas 2012, str. 29–35.
  12. ^ a b v g d đ e ž z i Toledo, Manuel (5. 9. 2014). „Nicanor Parra, los 100 años del legendario creador de la antipoesía”. BBC Mundo.  Pristupljeno 17. 10. 2015.
  13. ^ Nicanor Parra: Cronología íntima Arhivirano na sajtu Wayback Machine (23. септембар 2015) Приступљено 18. 10. 2015.
  14. ^ а б „Otorgan Premio Cervantes a Nicanor Parra”. El Chileno. 1. 12. 2011. Архивирано из оригинала 23. 1. 2016. г.  Приступљено 17. 10. 2015.
  15. ^ а б в г д Presentación de Nicanor Parra. Memoria Chilena. Приступљено 08. 04. 2012.
  16. ^ Hrvatski jezični portal Архивирано на сајту Wayback Machine (21. mart 2015). Pristupljeno 22. 10. 2014.
  17. ^ Rojas Valdés, Constanza (7. 4. 2012). „Un nuevo libro celebra a Nicanor Parra por su Premio Cervantes”. El Mercurio.  Pristupljeno 08. 04. 2012.
  18. ^ Ayala Munita, Matías (2011). „Nicanor Parra y su itinerario político: de los años ’60 a los ’80”. Arhivirano iz originala 27. 3. 2015. g.  Proyecto Patrimonio. Pristupljeno 21. 10. 2015.
  19. ^ a b v g d đ e Cárdenas 2012, str. 11–17, „Introducción”.
  20. ^ „100 años de Parra: exposición”. [mrtva veza] Centenario de Parra. Pristupljeno 18. 10. 2015.
  21. ^ „Especial Nicanor Parra: El triste origen de ’El hombre imaginario’”. Arhivirano iz originala 27. 04. 2016. g.  Showbiz. Pristupljeno 21. 10. 2015.
  22. ^ a b „Bachelet postula a Nicanor Parra al Nobel”. Emol. 5. 1. 2012.  Pristupljeno 03. 01. 2014.
  23. ^ „Obras públicas de Nicanor Parra”. 2006.  Centro Cultural La Moneda. Pristupljeno 19. 10. 2015.
  24. ^ „Inaugurada controvertida muestra de Nicanor Parra”. 2006.  Emol. Pristupljeno 19. 10. 2015.
  25. ^ a b v g Cárdenas 2012, str. 29–35, „Conversación con Nicanor Parra. Preguntas a la hora del té”.
  26. ^ „Nicanor Parra: ’Me sumo a la huelga de hambre (a la buena)’”. The Clinic. 17. 6. 2006.  Pristupljeno 08. 04. 2012.
  27. ^ „Escritores chilenos premiados”. [mrtva veza] Cámara Chilena del Libro. Pristupljeno 08. 04. 2012.
  28. ^ a b Rodríguez Marcos, Javier (1. 12. 2011). „El poeta chileno Nicanor Parra, premio Cervantes”. El País.  Pristupljeno 08. 04. 2012.
  29. ^ „Declaraciones de Carmen Caffarel con motivo de la concesión del Premio Cervantes a Nicanor Parra”. 1. 12. 2011.  Pristupljeno 02. 12. 2011.
  30. ^ „Nieto de Nicanor Parra recibe Premio Cervantes en lugar del antipoeta”. 23. 4. 2012.  Radio Bío-Bío. Pristupljeno 23. 04. 2012.
  31. ^ „Presidenta Michelle Bachelet visitó a Nicanor Parra”. 5. 9. 2014.  Gobierno de Chile. Pristupljeno 17. 10. 2015.
  32. ^ a b Charpentier, Denisse (7. 6. 2012). „Nicanor Parra gana Premio Pablo Neruda 2012 y dice que se ’querellará’ contra quienes lo eligieron”. Radio Bío-Bío.  Radio Bío-Bío. Pristupljeno 25. 03. 2015.
  33. ^ Binns 2012, str. 165–168, „Palabras del poeta en la ceremonia de premiación”.
  34. ^ „Guía de actividades para festejar los 100 años de Nicanor Parra”. 1. 9. 2014. [mrtva veza] T13. Pristupljeno 17. 10. 2015.
  35. ^ a b v Cárdenas 2012, str. 21–28, „Nicanor Parra y su difícil relación con el poder”.
  36. ^ Valente, Ignacio. „Nicanor Parra: Poesía política”.  Universidad de Chile. Pristupljeno 19. 10. 2015.
  37. ^ Marras 2011, str. 12.
  38. ^ „Nicanor Parra. Cronología de obras”.  Instituto Cervantes. Pristupljeno 20. 10. 2015.
  39. ^ a b Cronología de Nicanor Parra. Memoria Chilena. Pristupljeno 18. 10. 2015.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Nikanor Para na Vikimedijinoj ostavi.
Vikicitat ima citate vezane za članak Nikanor Para.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Никанор_Пара&oldid=27409022”