Pjer Abelar

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Pjer Abelar
Lični podaci
Datum rođenja(1079-00-00)1079.
Mesto rođenjaLe Pale,
Datum smrti21. april 1142.(1142-04-21) (62/63 god.)
Mesto smrtiŠalon sir Saon,
Filozofski rad
Epohasrednjovekovna filozofija
Regija
Škola filozofije
Interesovanja
Idejekonceptualizam, limbo, teorija moralnog uticaja pokajanja[1][2]
Uticaji od
Uticao na

Pjer Abelar (franc. Pierre Abelard, lat. Petrus Abelardus; 1079 — Šalon sir Saon, 21. april 1142) bio je francuski teolog i filozof, rođ. u okolini Nanta, profesor u Parizu, posle kaluđer.[4] Autor je dela Theologia christiana (Hrišćanska teologija).

Abelar i Eloiza (slika)

Abelar je bio pobornik racionalizma i osnivač sholastičke teologije. Međutim, Abelara je njegov put doveso do Sen Denija gde je privukao mnoštvo učenika, među njima i Eloizu. Nakon ljubavne afere između Abelara i Elioze,[5] oni su dobili sina, posle čijeg su se rođenja njih dvoje tajno venčali. Njen razjareni zaštitnik osvetio se tako što je unajmio plaćenike koji su kastrirali Abelara. Nakon ovog javnog poniženja, Abelar se povukao u benediktinski manastir u Sen Deniju gde je sastavio knjigu pod nazivom Da i Ne (lat. Sic et Non).[6] Sledeći rizično geslo „Sumnjajući počinjemo da preispitujemo, a preispitujući otkrivamo istinu”, on je pružio odgovor na 158 ključnih pitanja hrišćanske teologije.[7]

Abelarovo sledeće delo Teologija o doktrini Svetog Trojstva, spaljeno je kao delo jeretika zato što je u njemu nepromišljeno razobličio najsvetiju tradiciju opatije. On je, nasuprot ustaljenom verovanju, nastojao da dokaže da svetac zaštitnik ove opatije i čitave Francuske nije bio biblijski Deni Atinski (iliti Dionisije Areopagita) koga je u hrišćanstvo preveo Sveti Pavle. Monasi Sen Denija bili su do te mere uvređeni da je Siže, novoizabrani opat Sen Denija, dao Abelaru neuobičajenu dozvolu da napusti opatiju — pod uslovom da ne sme da postane monah nijednog drugog manastira.

On tvrdi da opšte postoji u umu kao pojam. Opšte nije ni prazan zvuk, ali nije ni stvar. Kaže da je to pojam, koji mnoštvo pojedinačnog povezuje i organizuje u jedinstvo, ali taj pojam postoji samo ako ga um shvata (vidi realizam).

U filozofiji je slavan po svom logičkom rešenju problema univerzalizma putem nominalizma i konceptualizma, i pionirstvu namere u etici.[8] Često nazivan „Dekartom iz dvanaestog veka“, smatra se pretečom Rusoa, Kanta i Spinoze.[9] Njemu se ponekad pripisuje status vodećeg preteče modernog empirizma.[10]

U istoriji i popularnoj kulturi, najpoznatiji je po svojoj strastvenoj i tragičnoj ljubavnoj vezi i intenzivnoj filozofskoj razmeni, sa svojom briljantnom učenicom i konačnom suprugom, Elojzom Daržantej. On je bio branilac žena i njihovog obrazovanja. Nakon što je Elojzu poslao u samostan u Bretanji da je zaštiti od zlostavljanja njenog napadnog ujaka koji nije želeo da dozvoli njihovu ljubavnu vezu, njega su kastrirali ljudi koje je ujak poslao. I dalje smatrajući sebe njegovom suprugom, iako su se oboje povukli u manastire nakon ovog događaja, Elojza ga je javno branila kada je njegovu doktrinu osudio papa Inoćentije II i Abelar je stoga smatran, u to vreme, jeretikom. Među tim stavovima, Abelar je zagovarao nevinost žene koja počini greh iz ljubavi.[11]

Život i karijera[uredi | uredi izvor]

Stranica iz Apologia contra Bernardum, Abelarov odgovor Bernardu od Klervoa.

Mladost[uredi | uredi izvor]

Abelar, prvobitno sa imenom „Pjer le Pale“, rođen je oko 1079. u Le Paleu,[12] oko 10 milja (16 km) istočno od Nanta, u vojvodstvu Bretanja, kao najstariji sin jedne male plemićke porodice Francuske. Kao dečak, brzo je učio. Njegov otac, vitez po imenu Berenger, podstakao je Abelara da proučava liberalne umetnosti, pri čemu se istakao u umetnosti dijalektike (grani filozofije). Umesto da se posveti vojnoj karijeri, kao što je to učinio njegov otac, Abelar je postao akademik.

Tokom svojih ranih akademskih dana, Abelar je lutao po Francuskoj, debatujući i učeći, tako da je (po sopstvenim rečima) „postao nalik peripatetiku.“[13] Prvo je studirao u oblasti Loare, gde je nominalista Roscelin od Kompjenja, koga je Anselm optužio za jeres, bio njegov učitelj tokom ovog perioda.[14][15]

Uspon do slave[uredi | uredi izvor]

Oko 1100. Abelarova putovanja dovela su ga u Pariz. Otprilike u to vreme promenio je svoje prezime u Abelar, ponekad napisano Abailard ili Abaelardus. Etimološki koren Abelara mogla bi biti srednjefrancuska reč abilite ('sposobnost'), hebrejsko ime Abel/Habal (dah/taština/figura u Postanku), engleska apple ili latinsko ballare ('plesati'). Ime se u šali pominje kao vezano za svinjsko salo, kao u preteranom („masnom“) učenju, u sekundarnoj anegdoti u kojoj se pominju Adelard iz Bata i Piter Abelar (i u kojoj su zbunjeni da su jedna osoba).[16]

U velikoj katedralnoj školi Notr Dam (pre izgradnje sadašnje katedrale) učio je kod pariskog arhiđakona i majstora Notr-Dam Vilijama od Šampea, kasnijeg episkopa Šalona, učenika Anselma Laonskog (kojeg ne treba mešati sa Svetim Anselmom), vodećim zagovornikom filosofskog realizma.[14] Retrospektivno, Abelar prikazuje Vilijama kao da se suzdržao od odobravanja neprijateljstva kada je Abelar ubrzo pokazao da je u stanju da pobedi svog nastavnika u raspravi. To je rezultiralo dugim duelom koji se na kraju završio padom teorije realizma koju je zamenila Abelarova teorija konceptualizma/nominalizma. Dok je Abelarova misao bila bliža Vilijamovoj misli nego što bi ovaj izveštaj mogao da sugeriše,[17] Vilijam je smatrao da je Abelar previše arogantan.[18] U to vreme Abelar je izazvao svađe sa Vilijamom i sa Roscelinom.[12]

Uprkos protivljenja mitropolitskog učitelja, Abelar je osnovao sopstvenu školu, prvo u Melunu, omiljenoj kraljevskoj rezidenciji, a zatim se, oko 1102–1104, radi direktnije konkurencije, preselio u Korbej, bliže Parizu.[13] Njegovo učenje je bilo primetno uspešno, ali je stres opteretio njegovu konstituciju, što je dovelo do nervnog sloma i putovanja kući u Bretanju na nekoliko godina oporavka.

Po povratku, posle 1108. godine, zatekao je Vilijama kako drži predavanja u isposnici Sent Viktor, nedaleko od ostrva Site, i tamo su ponovo postali rivali, pri čemu je Abelar osporavao Vilijamovu teoriju o univerzalijama. Abelar je još jednom bio pobednik, i on je skoro bio u stanju da stekne poziciju nastavnika u Notr Damu. Za kratko vreme, međutim, Vilijam je uspeo da spreči Abelara da drži predavanja u Parizu. Shodno tome, Abelar je bio primoran da nastavi sa svojom školom u Melunu, koju je tada mogao da preseli, oko 1110–12, u sam Pariz, na visove Sent Ženevjeva, s pogledom na Notr Dam.[19]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Weaver, J. Denny (2001), The Nonviolent Atonement, Wm. B. Eerdmans Publishing 
  2. ^ Beilby, James K.; Eddy, Paul R. (2009), The Nature of the Atonement: Four Views, InterVarsity Press 
  3. ^ Guilfoy, Kevin, "John of Salisbury", The Stanford Encyclopedia of Philosophy (Spring 2015 Edition), Edward N. Zalta (ed.).
  4. ^ Peter King, Andrew Arlig (2018). „Peter Abelard”. Stanford Encyclopedia of Philosophy. Center for the Study of Language and Information (CSLI), Stanford University. Pristupljeno 10. 10. 2019.  This source has a detailed description of his philosophical work.
  5. ^ „Abelar i Eloiza”. Kultur Kokoška. Pristupljeno 3. 2. 2018. 
  6. ^ Mišić, Milan, ur. (2005). Enciklopedija Britanika. A-B. Beograd: Narodna knjiga : Politika. str. 7. ISBN 86-331-2075-5. 
  7. ^ „Pjer Abelar - Etika slobodne odluke”. Artnit. Pristupljeno 3. 2. 2018. 
  8. ^ Marenbon, John. The Philosophy of Peter Abelard. 1999. https://books.google.com/books?id=ZLeahWCX8BkC&printsec=frontcover&dq=The+Philosophy+of+Peter+Abelard&hl=en&newbks=1&newbks_redir=1&sa=X&ved=2ahUKEwiq1seRutHuAhWbLc0KHaE5B58Q6AEwAHoECAUQAg
  9. ^ Menasse, Robert (22. 3. 2018). „Enlightenment as a Harmonious Strategy”. Versopolis. Arhivirano iz originala 2018-04-01. g. Pristupljeno 2018-03-31. 
  10. ^ Gans, Eric. Abelard and Heloise. http://anthropoetics.ucla.edu/views/vw13/
  11. ^ E. Gilson, La morale de l'amour pur, in Abélard et Héloïse, éd. E. Bouyé, Correspondance, p. 30–31, Folio Gallimard, Paris.
  12. ^ a b Hoiberg, Dale H., ur. (2010). „Abelard, Peter”. Encyclopædia Britannica. I: A-ak Bayes (15th izd.). Chicago, IL: Encyclopædia Britannica Inc. str. 25–26. ISBN 978-1-59339-837-8. 
  13. ^ a b Abelard, Peter. Historia Calamitatum. Arhivirano iz originala 4. 12. 2008. g. Pristupljeno 7. 12. 2008. 
  14. ^ a b Chambers Biographical Dictionary. . str. 3. ISBN 0-550-18022-2.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  15. ^ Marenbon 2004, str. 14.
  16. ^ Mews, Constant J. (1988). „In Search of a Name and Its Significance: A Twelfth-Century Anecdote about Thierry and Peter Abaelard”. Traditio. 44: 171—200. S2CID 151432795. doi:10.1017/S0362152900007054. 
  17. ^ Marenbon 2004, str. 15.
  18. ^ Edward Cletus Sellner (2008). Finding the Monk Within: Great Monastic Values for Today. Paulist Press. str. 238—. ISBN 978-1-58768-048-9. 
  19. ^ Croom, Peter George; Shotwell, James Thomson (1911). „Abelard, Peter”. Ur.: Chisholm, Hugh. Encyclopædia Britannica (na jeziku: engleski) (11 izd.). Cambridge University Press. str. 40. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Pjer Abelar na Vikimedijinoj ostavi.
Vikicitat ima citate vezane za članak Pjer Abelar.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Пјер_Абелар&oldid=27548227”