Балнеотерапија

Из Википедије, слободне енциклопедије
Балнеотерапија
Класификација и спољашњи ресурси

Када за лечење топлим купкама
MeSH D001452

Балнеотерапија (лат. balneum - „купање“), је метода лечења која се заснива на примени минералне воде, лековитих гасова, и блата (пелоида). Ефекти балнеотерапије се базирају, пре свега, на хемијском и минералном саставу сатојака и њиховој апсорпцији. Минералне воде су природне воде температуре преко 20 °C, које у себи садрже више од 1 g/l растворених минералних материја (силицијум, сумпор, селен, радијум итд) и имају мале количине материја са јаким физиолошким деловањем (радиоактивни радон, јод). Поред терапеутских учинака код разних болести и повреда, балнеотерапија помаже психофизичком опуштању и релаксацији њених корисника укључујући ту и промену климе, средине, дијететски режим исхране (редукциона исхрана), активни и пасивни психофизички одмор. Развој савремене технологије данас је омогућио да све већи број људи ужива у предностима балнеотерапије у својим кућама које су њени корисници опремили потребним системима и минералним водама.[1]

Историјат[уреди]

"После купања"
(Вилијам-Адолф Бугро) - 19. век
Бањско лечилиште из 1647.

Благодети термалних вода човеку су одавно биле познате, а њима су се навелико служили Римљани, Грци и Египћани. Хипократ (460.- 375. п. н. е.) први је поучавао лековите учинке морске воде и морских крајева на острву Кос, на архипелагу Додеканесос у Егејском мору.

Викицитати Легенда каже да је до те спознаје дошао посматрајући благотворан учинак мора на оштећене руке рибара. Схватио је да морска вода смањује ризик од инфекције и обнавља ћелије те подстиче измену минерала и токсина између крви и воде. Колико су Стари Грци изузетно ценили благотворни учинак мора пише грчки песник Еурипид (480. - 460. п. н. е.);"Море враћа здравље човеку“, а грчки филозоф Платон (428. - 437. п. н. е.) рекао је да море испира све човјекове бољке.”
({{{2}}})

Употреба лековите глине (пелоида) у народној медицини сеже у праисторијско доба. Најстарији докази о примени пелоида датирају из праисторије у области Каламбо водопада на граници између Замбије и Танзаније. Калцијумом богате бела глина пронађена је поред костију Хомо хабилиса (непосредног претходника Хомо сапиенса). Аутохтони народи широм света и даље користе глину за лечење многих болести.[2] Прва забележена употреба глине у медицинске сврхе сеже до античког доба и Месопотамије 2500. п. н. е..[3]

У Египту, Клеопатра је користила пелоид да се сачува њен тен, а фараонови лекари су користили палоид за лечење разниг запаљенских процеса и као антисептик. Пелоид је откривен и као састојак у импрегнацији мумија.[3]

Француски научник René Quinton који је проучавао морску воду 1897. дошао је до закључка да је људски организам аналоган морској води јер има једнак састав минерала. Ова истраживања он је1906. објавио у књизи "Морска вода, органски медиј", у којој је указао на хемијску сличност између крвне плазме и морске воде.

Клод Бернар је открио да се људско тело састоји од 70% воде, а заједнички са René Quinton они су проучавали састав крви, међућелијске течности и лимфе.

Балнеотерапија је била врло популарна током Ренесансе. Мишел Ејкем де Монтењ (фр. Michel Eyquem de Montaigne; 28. фебруар 1533. — 13. септембар 1592), француски мислилац, моралиста, политичар и књижевник из доба Ренесансе, на пример, често је путовао и у лековитим водама лечилишта (итал. Bango di Lucca у Италији лечио његове проблеме са каменом у бубрегу.[4]

Балнеотерапија своју експанзију као медицинска метода лечења почела је у 18. веку и исту наставила у 19. веку и 20. веку, све до 80 и 90 година када балнеотерапија доживљава врхунац развоја. Због бројних недостатака у лечењу тога доба и фармакомедицинских непознаница, скоро све болести без посебног третмана лечене су на исти начин, па је било доста нежељених дејстава балнеотерапије. Данас то више није случај, с обзиром на велики напредак фармакологије у 20. веку. Тренутне, индикације за примену термалних вода су много јасније. Данас, балнеотерапију некористе само болесни и старије особе, већ у балнеотерапију све више примењују и млађе особе и спортисти који ову врсту терапије користе за опоравак организма, одмор, и очување здравља.[5]

Механизми балнеотерапије[уреди]

Није потребно да сте болесни или да сте стари да би ишли у бању. Свакодневни живот нас толико окупира и исцрпљује, што доводи до сталног стреса. Зато се саветује најмање једном годишње да балнеотерапијом ослободимо наше тело напетости и побољшамо наше здравље.[5]
  • Балнеотерапија представља комплекс надражаја организма болесника природним факторима.
  • Одговор организма је реактивни процес који он испољава у фазама.
  • Реактивни процес у организму након балнеотерапије, се не завршава на ефекторном апарату, већ продужава своје трајање након завршетка деловања природног фактора, у који се сукцесивно укључују поједини функционални системи организма, до ћелијског и молекуларног нивоа.
  • Овај сложени комплекс реакција организма започиње након примарног контакта балнеофактора са нервним и другим ћелијским структурама у ткивима и органима на површини организма. У ћелијама ових органа се одвијају локални биохемијски процеси који претварају енергију природних фактора у нервни процес. Ова реакција може бити позитивна и негативна, што зависи од односа између реактивних способности организма са једне и физичко-хемијских својстава и дозе примењеног природног фактора.
Суштина проблема у дејству природних фактора лежи у изналажењу адекватног односа између дозе природних фактора и опште реактивности организма, што намеће неопходност дефинисања појма балнеотерапијске дозе.[1]
  • Балнеотерапијска доза је детерминисана следећим факторима: [1]

Балнеотерапија код реуматских болести, а посебно у њиховој запаљенској фази, спроводи се поступно кроз следеће етапе (фазе): [1]

Фаза поштеде; траје првих неколико дана лечења (1-5 дана), када су све процедуре краћег трајања и слабијег интензитета, односно балнеотерапијска доза треба да буде поштедна (температура воде максимално 35-36 °C, концентрација минералних материја нижа а дејству процедура излаже се мања површина тела).

Фаза пуне балнеотерапијске дозе; која траје (5-7-15 дана, у зависности од укупне дужине трајања балнеотерапијске куре), у којој се примењује пуна балнеотерапијска доза лечења.

Фаза консолидације или завршна етапа коју карактерише смањење свих елемената балнеотерапијске дозе, како би се болесник припремио за повратак у средину из које је дошао.

Врсте лековитих вода[уреди]

Термалне воде Нишке Бање у себи садрже и радиоактивни радон
Планина од глине у Националном парку „Окамењена шума“ у Аризони. Беле траке представљају чисту глину бентонит[6] која се користи у лечењу пелоидном.
Минерална вода за пиће у себи садржи поред минерала и 1 g/l CO2

Уобичајени минерали састојци у бањским водама су натријум, магнезијум, калцијум, гвожђе али и арсен, литијум, калијум, манган, бром, јод, па се лековите воде према свом саставу и пореклу деле на; [7]

Улога појединих минерала и микроелемената[уреди]

Улога појединих минерала и микроелемената лековитих вода у балнеотерапији огледа се у следећем;

Алкални катјонски[уреди]

Натријум

Калијум

Литијум

Алкални земнокатјонски[уреди]

Калцијум

Магнезијум

Стронцијум

Микроелементи у траговима[уреди]

Силицијум

  • Учешћествује у синтези и регенерацији молекула у дерму коже.
  • Делује седативно (смирујуће) и антиинфламаторно.

Молибден

Јод

Селен

  • Неутралише слободне радикале.
  • Повећава активност глутатион пероксидазе, кератиноцита и фибробласта.
  • Стабилизује молекуле кератина на нивоу дисулфида.

Бакар

  • Неопходан у метаболизму супероксид дисмутазе (антирадикалски учинак).
  • Има антизапаљењски учинак.
  • Учествује у синтези и регенерацији макромолекула коже (молекула тропоколагена и еластина).
  • Учествује у метаболизму тирозиназе (у меланогенези).

Гвожђе

  • Побољшава активност каталазе (антирадикалска одбрана).
  • Утиче на рад имунског система.
  • Учествује у синтези и регенерацији макромолекула коже (катализује хидроксилацију лизина у колаген).

Манган

  • Учествује у синтези и регенерацији макромолекула у дерму (гликозаминглицин).
  • Неопходна у активности тирозинамеланогенези).
  • Утиче на активност ензима.
  • Укључен у имуне функције.

Цинк

Наведени подаци се односе на појединачно (изоловано) дејство сваког од наведених елемената. У природи је тешко наћи воде које изоловано садрже наведене елементе са њиховим својствима, јер су оне најчешће раствор већег броја елемената. Зато фармаколошке учинке термалних вода треба сагледавати у целини, имајући увек у виду кумулативно дејство његових састојака. При разматрањима дејства појединих минерала, такође треба узети у обзир њихову релативну концентрацију, синергистичко дејство и антагонистички учинак састојака лековитих вода.[5], [8]

Индикације за балнеотерапију[уреди]

Балнеотерапијом се побољшава обим покрета у зглобовима, јачају мишићи, смањује грч мишића, одржава или побољшава покретљивост, ублажава бол, поправља нарушена циркулација или уопштено смањују патње болесника.[9], [10][11] Терапијску балнеотерапију прописује и њено спровођење контролише лекар специјалиста физијатар. Најчешће медицинске индикације за њену примену су;[12]

Контраиндикације[16][уреди]

  • Болести срца, малигна хипертензија, срчане мане. Особе са овим болестима несмеју користити хипертермалне воде.
  • Трудноћа
  • Акутне заразне болести
  • Малигни тумори
  • Тромбоза артерија и вена
  • Акутно пијанство

Да ли ће се лекар одлучити на примену балнеотерапијских процедура или су оне контраиндиковане, зависи од стадијума и активности болести, а посебно од стања конкретног зглоба. При томе се поред осталог, лекари физикалне медицине, руководе и лабораторијским анализама, пре свега, брзином седиментације еритроцита, па се тако нпр. апликација блата-пелоида избегава ако је седиментација у првом сату виша од 60. Такође, се јако топле купке и пелоид не примењују на зглобу са израженим синовитисом, јер је у балнеологији прихваћено правило да је због хиперемија коју изазива, примена топлотних процедура контраиндикована код артритиса.

Начин примене[уреди]

Купање (купке): или урањање тела или дела тела у лековиту воду, најчешће је у кадама или базенима
Осим шго га деца користе за игру, блато се користи и за лечење бројних кожних и реуматских болести

Купање (купке): или урањање тела или дела тела у лековиту воду, најчешће у кадама или базенима.

  • Према површини тела које се излаже лековитој води (што углавном зависи од стања кардиоваскуларног система) купке могу бити, делимичне, половинске, тричетвртинске и целе купке.
  • Према температури вод разликујемо индиферентне купке температуре (34-36 °C) и хипертермалне купке температуре (40-42 °C). Лековита вода која се се користи у купатилима најчешће је температуре (34-36 °C) коју већина болесника веома добро подноси јер делују седативно.
  • Трајање купање је у распону од 15 до 25 (60) минута.
  • Топла вода може бити примењена и у облику кише,(35-36 °C) а трајање сеансе мора бити краткотрајно, 5-7 минута.
  • Минералне воде могу се применити и директном аплаикацијом на одређену површину тела, па чак и применом воде под притиска на кратком растојању од 6-12 атмосфера.

Пијење минералне воде: најчешће на празан желудац или након оброка

Инхалирање гаса или аеросола

Пелоиди (лековита блата) која могу бити минерална или органска, а користе се у облику купке или облога. Блата се састоје се од органских материја ситнозрнасте структуре и пелоидних су особина. Пелоидни муљеви су најчешће температуре 40-42 °C и аплицирају се у трајању од 15-30 минута пре нежног чишћења и туширања. Њихова примена је нарочито делотворна код реуматских болести екцема и псоријазе.

Локално примењен пелоид који се комбинује са термоминералном купкама потенцирај повољни утицај балнеотерапије и доводе до побољшања циркулације у захваћеном делу тела (зглобу или мишићима), смирује болове и побољшања мобилност болесника. Дејство купки и пелоида је врло повољно код ванзглобног реуматизма, нарочито код фибромиалгичних стања и грчева мишића, јер опуштањем мускулатуре и аналгетски дејством пелоида настаје прекид у „зачараном кругу“ (лат. circulus vitiosus)-у, грч-бол-грч.[1], [17]

Пелоидна паковања утичу на главне цитокине који учествују у разградњи хрскавице. Пелоидотерапија може да утиче на хондроцитну активност код пацијента са остеоартритисом модулирајући продукцију серумских цитокина, као што је интерлеукин 1. Запажен је и пораст инсулинског фактора раста 1 и пад тумор некрозног фактора алфа у серуму код пацијената са остеоартритисом након 12 дана апликација пелоида. Терапија блатом утиче на многе биохемијске процесе у организму, независно од термичке стимулације. Азот оксид (NO) је представљен као значајан медијатор у инфламаторној фази и у губитку хрскавице. Артикуларна хрскавица може да продукује велике количине (NO) са пратећим индукционим факторима као што су цитокини и или ендотоксини. Неутрофили такође имају значајну улогу у запаљенски реакцијама, као и ниво миелоперокидазе, састојка неутрофилних гранула. Током пелоидних апликација долази до значајаног смањења (NO) и серумског нивоа миелоперокидазе.[1]

Види још[уреди]

Извори[уреди]

  1. ^ а б в г д ђ dr Aleksandar Dimić Mesto balneoterapije u lečenju reumatskih bolesti [1], Приступљено 08/2010.
  2. ^ Olle Selinus, B. J. Alloway, Essentials of medical geology: impacts of the natural environment on public health. Academic Press, 2005 ISBN 0-12-636341-2, pp. 446
  3. ^ а б ASU research, Приступљено 08/2010.
  4. ^ Histoire de la médecine, 2. édition, Masson.
  5. ^ а б в г Salvador V. Laguarda Balneoterapia en Dermatología Hospital Casa de Salud de Valencia, Приступљено 08/2010.
  6. ^ ((en))
  7. ^ Вода; Владимир Стојановић;стр. 5; Горњи Милановац 2005.
  8. ^ Falagas ME et al. (2009). „The therapeutic effect of balneotherapy: Evaluation of the evidence from randomized controlled trials“. International Journal of Clinical Practice 63 (7): 1068. DOI:10.1111/j.1742-1241.2009.02062.x. PMID 19570124. 
  9. ^ Mihajlović D., Stanković A., Marković Z., Karadžić M., Dimić A: Dejstvo prirodnih faktora u prevenciji, lečenju i rehabilitaciji reumatskih bolesti, Klinička studija,Medicinski fakultet u Nišu,1989.
  10. ^ Verhagen AP; De Vet, HC; De Bie, RA; Kessels, AG; Boers, M; Knipschild, PG; De Vet, Henrica CW; Verhagen, Arianne P (January 2004). „Balneotherapy for rheumatoid arthritis and osteoarthritis.“. Cochrane Database of Systematic Reviews (2): CD000518. DOI:10.1002/14651858.CD000518. PMID 10796385. 
  11. ^ Verhagen AP; De Vet, HC; De Bie, RA; Kessels, AG; Boers, M; Knipschild, PG (October 1997). „Taking baths: the efficacy of balneotherapy in patients with arthritis. A systematic review“. J Rheumatol 24 (10): 1964–71. PMID 9330940. 
  12. ^ Sukenik S; Flusser, D; Codish, S; Abu-Shakra, M (1999). „Balneotherapy at the Dead Sea area for knee osteoarthritis“. IMAJ 1 (2): 83–85. PMID 10731301. 
  13. ^ Pizzoferrato A, Garzia I, Cenni E, Pratelli L, Tarabusi C: Beta-endorphin and stress hormones in patients affected by osteoarthritis undergoing thermal mud therapy. Laboratorio di Patologia Clinica Istituti Ortopedici Rizzoli, Bologna. Minerva Med 2000 Oct;91(10):239-45
  14. ^ Deniz Evcik; Kizilay, B; Gökçen, E (June 2002). „The effects of balneotherapy on fibromyalgia patients“. Rheumatology International 22 (2): 56–59. DOI:10.1007/s00296-002-0189-8. PMID 12070676. 
  15. ^ Tsoureli-Nikita E, Menchini G, Ghersetich I, Hercogova J. Alternative treatment of psoriasis with balneotherapy using Leopoldine spa water. J Eur Acad Dermatol Venereol. 2001 May;16(3):260-2.
  16. ^ Hartmann B. Heart failure. Are baths contraindicated? (interview by Dr. Ulrich Scharmer) MMW Fortschr Med. 2002 Mar 14;144(11):18.
  17. ^ Bellometti S; Galzigna L; Richelmi P; Gregotti C; Berte F: Both serum receptors of tumor necrosis factor are influenced by mud pack treatment in osteoarthrotic patients. Int J Tissue React 2002;24(2):57-64 (ISSN: 0250-0868)

Библиографија[уреди]

  • Nathaniel Altman, Healing springs: the ultimate guide to taking the waters : from hidden springs to the world's greatest spas. Inner Traditions / Bear & Company, 2000. ISBN 0-89281-836-0
  • Dian Dincin Buchman, The complete book of water healing. 2nd ed., McGraw-Hill Professional, 2001. ISBN 0-658-01378-5
  • Jane Crebbin-Bailey, John W. Harcup, John Harrington, The Spa Book: The Official Guide to Spa Therapy.‎ Publisher: Cengage Learning EMEA, 2005. ISBN 1-86152-917-1
  • Esti Dvorjetski, Leisure, pleasure, and healing: spa culture and medicine in ancient eastern Mediterranean., Brill, 2007 (illustrated). ISBN 90-04-15681-X
  • Carola Koenig, Specialized Hydro-, Balneo-and Medicinal Bath Therapy. Publisher: iUniverse, 2005. ISBN 0-595-36508-6
  • Anne Williams, Spa bodywork: a guide for massage therapists. Lippincott Williams & Wilkins, 2006. ISBN 0-7817-5578-6
  • „Balneotherapeutics“. The Encyclopaedia Britannica (1911). III. New York. стр. 284–285 (300–301 in electronic page field) Приступљено 27.1.2012. 

Спољашње везе[уреди]


Star of life.svg     Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).