Фенилтолоксамин
 | |
| IUPAC име | |
|---|---|
2-(2-Бензилфенокси)-Н,Н-диметилетанамин | |
| Клинички подаци | |
| Drugs.com | Интернационално име лека |
| Категорија трудноће |
|
| Начин примене | Орално |
| Идентификатори | |
| CAS број | 92-12-6  |
| ATC код | None |
| PubChem | CID 7077 |
| DrugBank | DB11160 |
| ChemSpider | 6810 |
| UNII | K65LB6598J |
| ChEMBL | CHEMBL186720 |
| Хемијски подаци | |
| Формула | C17H21NO |
| Моларна маса | 255,36 г·мол−1 |
| |
| |
Фенилтолоксамин је антихистамин са седативним и аналгетичким дејством.[1][2] Доступан је у комбинацији са другим лековима као што је парацетамол (ацетоминофен).[3]
Особине[уреди | уреди извор]
Фенилтолоксамин је органско једињење, које садржи 17 атома угљеника и има молекулску масу од 255,355 Da.
| Osobina | Vrednost |
|---|---|
| Broj akceptora vodonika | 2 |
| Broj donora vodonika | 0 |
| Broj rotacionih veza | 6 |
| Particioni koeficijent[4] (ALogP) | 3,9 |
| Растворљивост[5] (logS, log(mol/L)) | -4,5 |
| Поларна површина[6] (PSA, Å2) | 12,5 |
Reference[уреди | уреди извор]
- ^ „Phenyltoloxamine”. Drugbank.
- ^ Cronk GA, Naumann DE (мај 1955). „Phenyltoloxamine--dosage, toxicity, and clinical application”. New York State Journal of Medicine. 55 (10): 1465—7. PMID 14370508.
- ^ „Phenyltoloxamine-acetaminophen oral”. WebMD.
- ^ Ghose, A.K.; Viswanadhan V.N. & Wendoloski, J.J. (1998). „Prediction of Hydrophobic (Lipophilic) Properties of Small Organic Molecules Using Fragment Methods: An Analysis of AlogP and CLogP Methods”. J. Phys. Chem. A. 102: 3762—3772. doi:10.1021/jp980230o.
- ^ Tetko IV, Tanchuk VY, Kasheva TN, Villa AE (2001). „Estimation of Aqueous Solubility of Chemical Compounds Using E-State Indices”. Chem Inf. Comput. Sci. 41: 1488—1493. PMID 11749573. doi:10.1021/ci000392t.
- ^ Ertl P.; Rohde B.; Selzer P. (2000). „Fast calculation of molecular polar surface area as a sum of fragment based contributions and its application to the prediction of drug transport properties”. J. Med. Chem. 43: 3714—3717. PMID 11020286. doi:10.1021/jm000942e.
Литература[уреди | уреди извор]
- Хардман ЈГ, Лимбирд ЛЕ, Гилман АГ (2001). Гоодман & Гилман'с Тхе Пхармацологицал Басис оф Тхерапеутицс (10. изд.). Неw Yорк: МцГраw-Хилл. ИСБН 0071354697. дои:10.1036/0071422803.
- Тхомас L. Лемке; Давид А. Wиллиамс, ур. (2007). Фоyе'с Принциплес оф Медицинал Цхемистрy (6. изд.). Балтиморе: Липпинцотт Wилламс & Wилкинс. ИСБН 0781768799.
