Tipični antipsihotik

Из Википедије, слободне енциклопедије
Skeletalna formula hlorpromazina, prvog neuroleptičkog leka

Tipični antipsihotici (prva generacija antipsihotika, konvencionalni antipsihotici, klasični neuroleptici, tradicionalni antipsihotici, glavni trankvilajzeri) su klasa antipsihotičkih lekova koji su razvijeni tokom 1950-tih i koji su korišćeni za tretiranje psihoze (posebno, šizofrenije).[1][2] Tipični antipsihotici su primenljivi za tretman akutne manije, agitacije, i drugih stanja. Prvi tipični antipsihotici koji su ušli u kliničku upotrebu su fenotiazini. Druga generacija antipsihotika je poznata kao atipični antiphihotici.

Obe generacije lekova blokiraju receptore u moždanom dopaminskom signalnom putu, mada u poređenju sa tipičnim, atipični antipsihotici su manje skloni uzrokovanju ekstrapiramidalnog invaliditeta motorne kontrole, koji obuhvataju pokrete tela poput obolelih od Parkinsonove bolesti, telesnu ukočenost i nekontrolisane tremore.[3] Ovi abnormalni telesni pokreti mogu da postanu permanentni, čak i nakon prestanka tretmana.

Vidi još[уреди]



Reference[уреди]

  1. ^ Hardman JG, Limbird LE, Gilman AG. (2001). Goodman & Gilman's The Pharmacological Basis of Therapeutics (10 ed.). New York: McGraw-Hill. DOI:10.1036/0071422803. ISBN 0071354697. 
  2. ^ Pdr Staff (2009). PDR: Physicians Desk Reference 2010 (Physicians' Desk Reference (Pdr)). Rozelle, N.S.W: Thomson Reuters. ISBN 1-56363-748-0. 
  3. ^ Culpepper, L. (2007) A Roadmap to Key Pharmacologic Principles in Using Antipsychotics, Primary Care Companion To The Journal of Association of Medicine and Psychiatry 9(6) 444-454 Retrieved from http://www.ncbi.nlm.nih.gov/pmc/articles/PMC2139919/}-

Literatura[уреди]