Пређи на садржај

Логички позитивизам

С Википедије, слободне енциклопедије
Џон Лок, водећи филозоф британског емпиризма
Огист Конт, познат као оснивач позитивизма

Логички позитивизам филозофски је правац који се такође назива логички емпиризам, који су прво заступали припадници тзв. Бечког круга, и који је комбиновао две основне идеје: само видљиве чињенице је могуће спознати (осим а приори тврдњи као нпр. у математици и логици) с дубоким уверењем да ће студија филозофских питања дати позитивне резултате, ако буду кориштени алати које су давале формулације за то развијене логике. Емпиризам је добио у наслеђе идеје британских емпириста Џона Лока и Дејвида Хјума преко Огиста Конта па до Ернста Маха, а логику првенствено од Готлоба Фрегеа, Бертранда Расела, Рудолфа Карнапа и Лудвига Витгенштајна. Посебно је значајно дело потоњег филозофа Логичко-филозофски трактат. На тај начин филозофија је требало да да тачне одговоре на начин како су то природне науке и математика постигли.

Овај покрет који је цветао у неколико европских центара током 1930-их, настојао је да спречи конфузију укорењену у нејасним и непотврђеним тврдњама којима се претвара филозофија у „научну филозофију”, која би према логичким позитивистима требало да садржи основе и структуре емпиријских наука, као што је генерална теорија релативности Алберта Ајнштајна.[1] Упркос својој амбицији да преиспита филозофију проучавајући и опонашајући постојеће понашање емпиријске науке, логички позитивизам је постао погрешно стереотипан као покрет за регулисање научног процеса и постављање строгих стандарда на њега.[1][2]

Након Другог светског рата, покрет се преорјентисао на блажу варијанту, логички емпиризам, углавном предвођен Карлом Хемпелом, који је током успона нацизма емигрирао у Сједињене Државе. У наредним годинама, централни ставови покрета, још увек нерешени, били су енергетично критиковани од стране водећих филозофа, посебно Квајна и Попера, али чак и унутар самог покрета, од Хемпела. До 1960. године покрет је пресахнуо. Ускоро након тога, објављивање прекретничке књиге Томаса Куна, Структура научних револуција, драматично је померило фокус академске филозофије. До тог времена је неопозитивизам био „мртав, или мртав као што филозофски покрет икада може постати”.[3]

Логички позитивизам[уреди | уреди извор]

Имануел Кант

Имануел Кант је моћ расуђивања поделио на аналитичке, синтетичке, као и на а приори и а постериори. Према Канту могу постојати синтетичка „а приори расуђивања”. Пример су математичке тврдње. Фреге је прихватио Кантову поделу, али је одбацио став да постоје синтетичка „а приори расуђивања”. Према Фрегеу, математика је логика, и њен учинак је да су математичке тврдње аналитички а приори. Остали логички позитивисти прихватају углавном Фрегеове идеје у оквирима математике и логицизма да је расуђивање или аналитичко а приори или синтетичко а постериори. Нешто треће, синтетичко а приори, што се могло наћи код Канта, није прихваћено.

Из Витгенстајновог трактата су две идеје утеловљене у логички позитивизам: учење да су све смислене изјаве истините функције састављене од основних тврдњи и перцепције филозофије као критике језика. Витгенстајнова теорија значења разрађена је у принцип верификације; једна тврдња је смислена ако и само ако се може показати као истинита или лажна на темељу појединачних опажања (ако то није логичка или математичка истина). Овај критеријум, међутим, има низ проблема који су сажети у Карл Хемпеловом делу Проблеми и промене у емпиријским критеријима значења.[4] На пример, тврдња да су „сви лабудови бели” је проблематична, јер да би се показала истинитом морају се постојећи лабудови испитати. Други проблем је тај што принцип верификације нити је аналитички нити синтетички, и према својим критеријима је бесмислен.

Витгенстајнову идеју о филозофији као критици језика, коју је он углавном преузео од Фрегеа, позитивиисти тумаче „кроз филозофске јасне тврдње, које наука верификује”. У потоњем случају ради се о истинитости тврдњи, а у првом шта тврдње заиста значе (Мориц Шлик у првом броју часописа бечког круга Erkenntnis). Академија се могла поделити на део који се бавио синтетичким стварима: емпиристи (природни научници, социолози, историчари, итд.), и на а приористе (филозофе, логичаре и математичаре). Задатак ових последних био је да истраже како свет изгледа, јер се то према логичким позитивистима није могло остварити са а приори методама.

Напуштање идеје логичког позитивизма[уреди | уреди извор]

Неколико чиниоца доводи до „пада” логичког позитивизма.[5] Једнан чинилац била је критика унутар парадигме какву је Хемпел спроводио. У типичном аналитичко-филозофском духу покушавало се безуспешно деценијама да се изведу задовољавајући критеријуми и на крају је било све више оних који су одустајали од идеје.[6][7]

Важну улогу одиграо је један други филозоф, који је припадало логичким позитивистима: Вилард ван Орман Квајн, најпознатији ученик Рудолфа Карнапа. Квајн је тврдио у свом познатом есеју из 1951. „Две догме о емпиризму” („Two Dogmas of Empiricism”), да се разлика између синтетичких и аналитичких тврдњи не може јасно одржати.[8] Овај начин размишљања ставља идеју о логичком позитивизму пред свршен чин: нпр. строга подела на филозофе и нефилозофе је неодржива. Из тога наравно следи да се смисао позитивистичког критеријума не може прихватити. Трећи чинилац био је сам Витгенстајн, који је током 1930-их и 1940-их развио нову филозофију која је била у противности са трактатом и још више према логичком позитивизму.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Мицхаел Фриедман, Рецонсидеринг Логицал Поситивисм Архивирано 2014-02-01 на сајту Wayback Machine (Неw Yорк: Цамбридге Университy Пресс, 1999), п. xив Архивирано 2016-06-28 на сајту Wayback Machine.
  2. ^ Новицк, Тхат Нобле Дреам (Цамбридге УП, 1988), п. 546 Архивирано 2016-11-25 на сајту Wayback Machine.
  3. ^ Passmore, John. 'Logical Positivism', The Encyclopedia of Philosophy, Paul Edwards (ed.). New York: Macmillan, 1967, 1st edition
  4. ^ "Problems and Changes in the Empiricist Criterion of Meaning" by Carl G. Hempel
  5. ^ Nicholas G Fotion (1995). Ted Honderich, ур. The Oxford Companion to Philosophy. Oxford: Oxford University Press. стр. 508. ISBN 978-0-19-866132-0. 
  6. ^ „Ayer on Logical Positivism: Section 4”. 6:30. 
  7. ^ Hanfling, Oswald (2003). „Logical Positivism”. Routledge History of Philosophy. Routledge. стр. 193f. 
  8. ^ W V O Quine, "Two Dogmas of Empiricism", Philosophical Review 1951;60:20–43, collected in Quine, From a Logical Point of View (Cambridge MA: Harvard University Press, 1953).

Literatura[уреди | уреди извор]

  • Bechtel, William (1988). Philosophy of Science: An Overview for Cognitive Science. Hillsdale NJ: Lawrence Erlbaum Assoc. .
  • Friedman, Michael (1999). Reconsidering Logical Positivism. New York: Cambridge University Press.  Спољашња веза у |title= (помоћ).
  • Novick, Peter, That Noble Dream: The 'Objectivity Question' and the American Historical Profession (Cambridge UK: Cambridge University Press, 1988).
  • Stahl, William A & Robert A Campbell, Yvonne Petry, Gary Diver, Webs of Reality: Social Perspectives on Science and Religion (Piscataway NJ: Rutgers University Press, 2002).
  • Suppe, Frederick, ed, The Structure of Scientific Theories, 2nd edn (Urbana IL: University of Illinois Press, 1977).
  • Achinstein, Peter and Barker, Stephen F. The Legacy of Logical Positivism: Studies in the Philosophy of Science. Baltimore: Johns Hopkins Press, 1969.
  • Ayer, Alfred Jules. Logical Positivism. Glencoe, Ill: Free Press, 1959.
  • Barone, Francesco. Il neopositivismo logico. Roma Bari: Laterza, 1986.
  • Bergmann, Gustav. The Metaphysics of Logical Positivism. New York: Longmans Green, 1954.
  • Cirera, Ramon. Carnap and the Vienna Circle: Empiricism and Logical Syntax. Atlanta, GA: Rodopi, 1994.
  • Edmonds, David & Eidinow, John; Wittgenstein's Poker, ISBN 0-06-621244-8
  • Фриедман, Мицхаел. Рецонсидеринг Логицал Поситивисм. Цамбридге, УК: Цамбридге Университy Пресс, 1999
  • Гадол, Еугене Т. Ратионалитy анд Сциенце: А Мемориал Волуме фор Моритз Сцхлицк ин Целебратион оф тхе Центенниал оф хис Биртх. Wиен: Спрингер, 1982.
  • Геyмонат, Лудовицо. Ла нуова философиа делла натура ин Германиа. Торино, 1934.
  • Гиере, Роналд Н. анд Рицхардсон, Алан W. Оригинс оф Логицал Емпирицисм. Миннеаполис: Университy оф Миннесота Пресс, 1997.
  • Ханфлинг, Осwалд. Логицал Поситивисм. Оxфорд: Б. Блацкwелл, 1981.
  • Холт, Јим, "Поситиве Тхинкинг" (ревиеw оф Карл Сигмунд, Еxацт Тхинкинг ин Дементед Тимес: Тхе Виенна Цирцле анд тхе Епиц Qуест фор тхе Фоундатионс оф Сциенце, Басиц Боокс, 449 пп.), Тхе Неw Yорк Ревиеw оф Боокс, вол. LXIV, но. 20 (21 Децембер 2017), пп. 74–76.
  • Јангам, Р. Т. Логицал Поситивисм анд Политицс. Делхи: Стерлинг Публисхерс, 1970.
  • Јаник, Аллан анд Тоулмин, Степхен. Wиттгенстеин'с Виенна. Лондон: Wеиденфелд анд Ницолсон, 1973.
  • Крафт, Вицтор. Тхе Виенна Цирцле: Тхе Оригин оф Нео-поситивисм, а Цхаптер ин тхе Хисторy оф Рецент Пхилосопхy. Неw Yорк: Греенwоод Пресс, 1953.
  • МцГуиннесс, Бриан. Wиттгенстеин анд тхе Виенна Цирцле: Цонверсатионс Рецордед бy Фриедрицх Wаисманн. Транс. бy Јоацхим Сцхулте анд Бриан МцГуиннесс. Неw Yорк: Барнес & Нобле Боокс, 1979.
  • Милков, Николаy (ед.). Дие Берлинер Группе. Теxте зум Логисцхен Емпирисмус вон Wалтер Дубислав, Курт Греллинг, Царл Г. Хемпел, Алеxандер Херзберг, Курт Леwин, Паул Оппенхеим унд Ханс Реицхенбацх. Хамбург: Меинер 2015. (Герман)
  • Мисес вон, Рицхард. Поситивисм: А Студy ин Хуман Ундерстандинг. Цамбридге: Харвард Университy Пресс, 1951.
  • Паррини, Паоло. Емпирисмо логицо е цонвензионалисмо: саггио ди сториа делла философиа делла сциенза. Милано: Ф. Ангели, 1983.
  • Паррини, Паоло; Салмон, Wеслеy C.; Салмон, Меррилее Х. (ед.) Логицал Емпирицисм – Хисторицал анд Цонтемпорарy Перспецтивес, Питтсбургх: Университy оф Питтсбургх Пресс, 2003.
  • Реисцх, Георге. Хоw тхе Цолд Wар Трансформед Пхилосопхy оф Сциенце : То тхе Ицy Слопес оф Логиц. Неw Yорк: Цамбридге Университy Пресс, 2005.
  • Ресцхер, Ницхолас. Тхе Херитаге оф Логицал Поситивисм. Ланхам, MD: Университy Пресс оф Америца, 1985.
  • Рицхардсон, Алан анд Тхомас Уебел (едс.) Тхе Цамбридге Цомпанион то Логицал Поситивисм. Неw Yорк: Цамбридге Университy Пресс, 2007.
  • Салмон, Wеслеy анд Wолтерс, Гереон (ед.) Логиц, Лангуаге, анд тхе Струцтуре оф Сциентифиц Тхеориес: Процеедингс оф тхе Царнап-Реицхенбацх Центенниал, Университy оф Констанз, 21–24 Маy 1991, Питтсбургх: Университy оф Питтсбургх Пресс, 1994.
  • Саркар, Сахотра (ед.) Тхе Емергенце оф Логицал Емпирицисм: Фром 1900 то тхе Виенна Цирцле. Неw Yорк: Гарланд Публисхинг, 1996.
  • Саркар, Сахотра (ед.) Логицал Емпирицисм ат итс Пеак: Сцхлицк, Царнап, анд Неуратх. Неw Yорк: Гарланд Пуб., 1996.
  • Саркар, Сахотра (ед.) Логицал Емпирицисм анд тхе Специал Сциенцес: Реицхенбацх, Феигл, анд Нагел. Неw Yорк: Гарланд Пуб., 1996.
  • Саркар, Сахотра (ед.) Децлине анд Обсолесценце оф Логицал Емпирицисм: Царнап вс. Qуине анд тхе Цритицс. Неw Yорк: Гарланд Пуб., 1996.
  • Саркар, Сахотра (ед.) Тхе Легацy оф тхе Виенна Цирцле: Модерн Реаппраисалс. Неw Yорк: Гарланд Пуб., 1996.
  • Спохн, Wолфганг (ед.) Еркеннтнис Ориентатед: А Центенниал Волуме фор Рудолф Царнап анд Ханс Реицхенбацх, Бостон: Клуwер Ацадемиц Публисхерс, 1991.
  • Стадлер, Фриедрицх. Тхе Виенна Цирцле. Студиес ин тхе Оригинс, Девелопмент, анд Инфлуенце оф Логицал Емпирицисм. Неw Yорк: Спрингер, 2001. – 2нд Едитион: Дордрецхт: Спрингер, 2015.
  • Стадлер, Фриедрицх (ед.). Тхе Виенна Цирцле анд Логицал Емпирицисм. Ре-евалуатион анд Футуре Перспецтивес. Дордрецхт – Бостон – Лондон, Клуwер 2003.
  • Wеркмеистер, Wиллиам (мај 1937). „Севен Тхесес оф Логицал Поситивисм Цритицаллy Еxаминед”. Тхе Пхилосопхицал Ревиеw. 46 (3): 276—297. ЈСТОР 2181086. дои:10.2307/2181086. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Логички позитивизам на Викимедијиној остави.

Чланци логичких позитивиста

Чланци о логичком позитивизму

Чланци о сродним филозофским темама

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Logički_pozitivizam&oldid=27855247”