Pređi na sadržaj

Dragan Đilas

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Dragan Đilas
Đilas 2019.
Lični podaci
Datum rođenja(1967-02-22)22. februar 1967.(57 god.)
Mesto rođenjaBeograd, SR Srbija, SFR Jugoslavija
UniverzitetUniverzitet u Beogradu
Zanimanje
  • političar
  • preduzetnik
Porodica
Supružnik
  • Milica Delević(v. 1994 —  r. 2007)
  • Iva Pelević (v. 2009 —  r. 2013)
Deca4
Politička karijera
Politička
stranka
  • DS (2004—2016)
  • SSP (2019—danas)
Trenutna funkcija
Funkciju obavlja od 6. februara 2024
Izbori17. decembra 2023.
PredsednikAleksandar Vučić
Predsednik vladeMiloš Vučević

16. april 2014 — 15. oktobar 2014.
Izbori16. marta 2014.
PredsednikTomislav Nikolić
Predsednik vladeAleksandar Vučić
19. avgust 2008 — 18. novembar 2013.
PrethodnikNenad Bogdanović
Zoran Alimpić (v. d.)
Branislav Belić (v. d.)
NaslednikSiniša Mali
Ministar bez portfelja zadužen za Nacionalni investicioni plan
17. maj 2007 — 8. jul 2008.
Predsednik vladeVojislav Koštunica
Prethodnikfunkcija uspostavljena
NaslednikVerica Kalanović
Direktor Narodne kancelarije predsednika
11. jul 2004 — 15. maj 2007.
PredsednikBoris Tadić
Prethodnikfunkcija uspostavljena
NaslednikTatjana Pašić

Potpis

Dragan Đilas (Beograd, 22. februar 1967) srpski je političar i preduzetnik. Između 2008. i 2013. bio je 72. gradonačelnik Beograda. Kao član Demokratske stranke, bio je ministar bez portfelja zadužen za Nacionalni investicioni plan u drugoj vladi Vojislava Koštunice, a pre toga direktor Narodne kancelarije predsednika u periodu od 2004. do 2007. Nakon toga bio je predsednik Košarkaškog saveza Srbije od 2011. do 2016.

Rođen je i odrastao u Beogradu, gde se školovao i diplomirao na Univerzitetu u Beogradu. Karijeru je započeo kao novinar Radija Indeks, a 1989. bio jedan od osnivača Radija B92, gde je kasnije bio urednik informativnog programa. Postao je poznat 1991. kao student-prorektor kada je predvodio studentske demonstracije protiv Slobodana Miloševića. Novinarstvo je napustio 1994. kada je postao medijski direktor u agenciji Saatchi & Saatchi. Godine 2004. učlanio se u Demokratsku stranku, dok je 2012. izabran za njenog predsednika. Gradonačelnik Beograda postao je 2008. i tu funkciju je obavljao u dva mandata do 2013. Dok je bio gradonačelnik Beograda, napravljen je Most na Adi i uveden je sistem Bus-plus. Takođe je uvedena zabrana prodaje alkoholnih pića posle 22:00, što je kasnije oborio Ustavni sud. Nakon loših rezultata Demokratske stranke na parlamentarnim izborima 2014, povukao se sa mesta predsednika stranke i iz politike. U aprilu 2014. postao je predsednik Košarkaškog saveza Srbije, dok je 2015. ponovo izabran na tu funkciju. Godine 2016. dao je ostavku, a 2019. osnovao Stranku slobode i pravde čiji je aktuelni predsednik.

Kao jedan od glavnih političkih oponenata Aleksandra Vučića i vladajuće Srpske napredne stranke,[1] bio je česta meta provladinih medija koji su ga optuživali za navodno širenje korupcije[2] a dovođen je u vezi sa mnogim nevladinim organizacijama.[3]

Detinjstvo, mladost i obrazovanje

[uredi | uredi izvor]
Zemun, mesto u kom je Đilas proveo detinjstvo.

Rođen je 22. februara 1967. u Zemunu, a ime je dobio po dedi.[4] Njegov otac, Dušan, rođen je u Očigriju, naselju između Drvara i Bihaća. Majka Jovanka Đilas (devojačko Grbić), rođena je u Bačkom Brestovcu, poreklom je iz Like sa Plitvičkih jezera.[4] Oba roditelja su medicinski radnici; otac je zavšio višu medicinsku školu, a majka je bila laborant. Ima mlađeg brata, Gojka. Nije u bliskom srodstvu sa Milovanom Đilasom, ali verovatno dele zajedničkog pretka.[4]

Do 12 godine je živeo u Zemunu gde je pohađao OŠ „Petar Kočić”, dok se kasnije sa porodicom preselio na Novi Beograd gde je nastavio obrazovanje u OŠ „Vladimir Ilič Lenjin”. Prve dve godine srednje škole završio u Zemunskoj gimnaziji, a onda prešao u Devetu beogradsku, matematički smer.[4] Diplomu avioinženjera stekao je na Mašinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu.[4]

Tokom studija Đilas je bio aktivan u suprotstavljanju vlasti Slobodana Miloševića, kada je predvodio studentske demonstracije 1991. i 1992. godine.[5] Dana 19. marta 1991. godine, samo deset dana nakon nasilnog devetomartovskog protesta koji je odneo dva života i sukoba studenata sa policijom koji je usledio, predsednik Milošević je došao na Univerzitet u Beogradu kako bi se suočio sa studentima, gde je Đilas kao student-prorektor dobio priliku da mu se obrati u neprijatnom susretu koji su zabeležile TV kamere.[6] Kasnije Đilas je bio deo zvanične studentske delegacije koju je primio Milošević, a zbog sumnji da je Milošević direktno pomagao Hrvatskoj u ratnom naoružavanju, Đilas je tada govorio:

Ja ne govorim u ime studenata nego u svoje lično ime. Ja ću postaviti konkretna pitanja i želim konkretne odgovore. Imam četiri pitanja. Prvo pitanje: ovde se dosta govorilo o tome da je Hrvatska nelegalno uvezla one „kalašnjikove” što smo svi videli zahvaljujući onom filmu. Pitanje je vrlo jasno i glasno: zašto Jugoslovenska narodna armija, ako je snimala sve to, snimala granične prelaze, nije to oružje zaplenila. Kada bilo ko putuje u inostranstvo i pokuša nešto da prošvercuje, čim stigne njemu se to oduzme. Zašto Hrvatskoj to nije oduzeto odmah, zašto je pušteno da se naoruža, a tek posle toga se traži da ona to oružje vrati.[7]

Kao studentski-prorektor i aktivista, Đilas se u junu 1992. pojavio u intervjuu RTS-a u emisiji Razgovor s povodom, čime je dobio 50 minuta emitovanja na državnoj televiziji, koje je iskoristio kako bi dodatno kritikovao Miloševićevu politiku.[8] Sve vreme Đilas je neprekidno dobijao ponude za članstvo u dve najveće opozicione stranke u to vreme, Srpskog pokreta obnove (SPO) i Demokratske stranke (DS), ali ih je odbio.[8] U narednim godinama nastavio je da aktivno učestvuje u raznim anti-Miloševićevskim skupovima između 1996. i 2000. godine, iako je do sada njegov aktivizam bio u pozadini zbog poslovne karijere u početnoj fazi na tržištu mas-medija.

Poslovna karijera

[uredi | uredi izvor]

Nakon što je 1986. obavio služenje vojne obaveze, Đilas je otišao na audiciju u Radio Indeks, gde je primljen kao novinar-saradnik.[9] Godine 1989. osnovan je Radio B92 čiji je Đilas bio suvlasnik. Na Radiju B92 je bio urednik studentskog, a kasnije informativnog programa gde je radio do 1994. godine.[9] Nakon toga je napustio novinarstvo kako bi postao medijski direktor u agenciji Saatchi & Saatchi.[10]

Zatim je otišao u Prag, gde je 1995. osnovao preduzeće MD International sa kumom Mlađanom Đorđevićem i još nekoliko svojih prijatelja, koje se bavilo sportskim pravima. Godine 1998. bio je jedan od osnivača preduzeća Multikom Group koje je poslovalo u državama bivše Jugoslavije.[10] Preko ovog, bio je takođe jedan od vlasnika preduzeća Direct Media, koje se bavi prodajom medijskog prostora i sportskih prava.[10]

Radio B92 je tokom vremena dobio nacionalnu frekvenciju i postao jedna od najslušanijih radio-stanica u Srbiji.[11] Godine 2001. B92 se proširio i na televiziju, kada je osnovana istoimena lokalna TV stanica koja je pokrivala širu okolinu Beograda i delove Vojvodine.[10] Vremenom stanica je proširila svoj signal i bila dostupna u većini Srbije. Nakon ovog uspeha, Đilas zajedno sa nekoliko prijatelja osniva produkcijsku kuću Emotion Production, koja je pored B92 proizvodila i programe za druge TV stanice. Emotion postaje najpoznatiji po proizvodnji rijaliti-šou programa, a najveći uspeh ostvaruje Veliki brat.[12]

Nakon optužbi da je skriveni vlasnik mnogih medija u Srbiji, Đilas je 2011. u intervjuu za Krik izjavio da Direct Media jeste finansijski pomagala tek osnovanim medijima u oblasti oglasa, ali nije umešana u njihovu uređivačku politiku.[13] Takođe je izjavio da smatra da imovina funkcionera treba da bude transparentna, prihvativši da priloži svoje prihode i imovinu.[13]

Kontroverze

[uredi | uredi izvor]

Za vreme predizborne kampanje uoči parlamentarnih i lokalnih izbora u Srbiji u maju 2008. godine, česti su bili navodi stranaka suparničkih Demokratskoj stranci i pojedinih dnevnih listova da Dragan Đilas poseduje veliko lično bogatstvo i da postoji sumnja da se u ličnom bogaćenju koristio svojim političkim položajem. Tako, zvaničnici SRS i DSS-NS su često postavljali pitanje porekla njegove imovine, a zvaničnici LDP su uz njegovo ime dodavali nadimak „Tajkun“ tvrdeći istovremeno da je Đilas suvlasnik dnevnog lista „Pres“ u kojim objavljuje neistinite podatke na štetu LDP.[14] Međutim, kada su se u aprilu širom Beograda pojavili grafiti „ĐILAS TAJKUN“, zvaničnici LDP su demantovali bilo kakvu umešanost i ukazali da neko pokušava da im to „podmetne“.[14] Do danas (avgust 2008) nije otkriven identitet autora grafita iako su iz policije dolazile izjave da se radi na pronalaženju krivaca.[14] Sam Đilas je tvrdio da su za ispisivanje grafita odgovorni „pravi tajkuni“ koji su tesno sarađivali sa prethodnim vlastima, „iznosili pare na Kipar“ i učestvovali u brojnim privatizacijama, a on je rekao da nije radio ništa od toga i zato nije „tajkun“.[14]

Izveštaj SBPK

[uredi | uredi izvor]

Prema Izveštaju o pritiscima i kontroli medija u Srbiji Saveta za borbu protiv korupcije Republike Srbije, članica Multikom grupe firma Big print je imala direktnu poslovnu saradnju sa preduzećima koja se finansiraju iz budžeta Grada Beograda, dok je Dragan Đilas bio i gradonačelnik Beograda i suvlasnik Multikoma. Prema izveštaju Multikom grupa je ostvarila dobit 498 miliona dinara 2008, 563 miliona 2009 i 790 miliona 2010.[15] Do 2011. godine ova firma je imala udela od 49% vlasništva kompanije „Emoušon“ (Emotion), koja je realizovala televizijske programe, poput emisija Veliki brat, Menjam ženu, 48 sati svadba, Operacija trijumf i Sve za ljubav, ali je glavnu rukovodeću ulogu vodila firma Gorana Stamenkovića, IMGS, koja je imala 51% vlasništva do 2011.[15] a od 2011 je stoprocentni vlasnik.[16]

Đilasov demanti

[uredi | uredi izvor]

Navode iz medija da mu je firma porasla 800 puta od 2004 Đilas je demantovao obrazloženjem da mu firma nije porasla 800 puta od 2004, kada je ušao u DS, da nema udela u raspolaganju reklamnog vremena javnog servisa niti su tačni podaci čega je sve suvlasnik. Time je implicitno demantovao i navode iz izveštaja Saveta za borbu protiv korupcije, izjavom da smatra da je Aleksandar Vučić, zadužen za odbranu, bezbednost i borbu protiv korupcije i kriminala u Republici Srbiji, podatak pogrešno dobio i tako interpetirao.[17][18][19] U vezi sa tim navodima, Đilas je dodatno izjavio da će svoja prava zaštiti na sudu.[20] Takođe je napomenuo da mu deca plaćaju cenu što to neko radi a svi ćute i da borba protiv korupcije mora da se vodi po pravilu a ne selektivno i da mora da postoji zaštita političkih protivnika i time naveo da se Vučić bavi selektivnom pravdom kao ministar i prvi potpredsednik vlade. Takođe je naveo da je idealno da se objavi svašta o Draganu Đilasu i da to bude potpomognuto članovima iz redova DS-a (konkretno Dušana Petrovića) koji se ne slažu sa politikom današnjeg DS-a (januar 2013) a slažu se sa politikom protivničke najjače vladajuće stranke SNS.[21]

Optužbe za korupciju

[uredi | uredi izvor]

Aleksandar Vučić je u avgustu 2019. izneo tvrdnje da su od 2000. do 2014. četiri preduzeća u Đilasovom vlasništvu imala ukupan prihod od 619 miliona evra, kao i da je to ostvario zloupotrebom svoje političke funkcije.[22] Đilas je demantovao Vučićeve tvrdnje, rekavši: „Ja da sam lopov, milion da sam ukrao a ne 619, verovatno bi me neko uhapsio”,[23] kao i da su napadi na njega počeli 2019. kada je ponovo ušao u politiku.[24]

Pink je 16. marta 2021. emitovao specijalnu emisiju čiji su gosti bili Adrijana Nešić, pomoćnica glavnog i odgovornog urednika za digitalna izdanja Večernjih novosti, i Siniša Mali, tadašnji gradonačelnik Beograda, zbog saznanja Večernjih novosti o navodnim računima Dragana Đilasa i njegovog brata Gojka na Mauricijusu i Švajcarskoj.[25] Mali je tada rekao da „ovde i te kako ima posla za nadležne organe. Oni moraju da vide kako je neko došao do ovolikog novca, i to dok je bio na vlasti, i koje je njegovo poreklo. Danima unazad predsednik [Aleksandar Vučić] govori kako je red da [Đilas] ode na poligraf o svemu”.[25] Đilas je sutradan u obraćanju javnosti izjavio da su izneta falsifikat dokumenta, kao i da je „pola sata posle te specijalne emisije o meni na Pinku su ljudi na Twitter-u već našli da banka, koja je navodno dala papir da sam u decembru prošle godine imao 5,6 miliona na računu, ne postoji od jula 2018.”[26] Uprkos prethodnoj najavi Malog, nadležni organi nisu reagovali, dok je Đilas najavio da će podneti krivične prijave protiv svih koji su u tome učestvovali.[26]

Politička karijera

[uredi | uredi izvor]

Iako je od rane mladosti bio politički aktivan u raznim oblicima, Đilas je zvanično ušao u politiku 2004. godine kada se pridružio Demokratskoj stranci (DS).

Narodna kancelarija

[uredi | uredi izvor]

Đilas je 1. oktobra 2004. godine postao direktor Narodne kancelarije koju je osnovao novoizabrani predsednik Republike Srbije, Boris Tadić. Stvaranje Narodne kancelarije bilo je jedno od Tadićevih izbornih obećanja na predsedničkim izborima u junu 2004. godine. Đilas je na toj funkciji ostao do maja 2007. godine, kada su DS i koalicija DSSNS konačno formirali novu Vladu Srbije, skoro pet meseci nakon parlamentarnih izbora u januaru 2007. godine. Postao je ministar bez portfelja zadužen za Nacionalni investicioni plan (NIP).

Ministar bez portfelja zadužen za NIP

[uredi | uredi izvor]

Njegova funkcija je, međutim, bila kratkotrajna pošto je vlada pala u februaru 2008. godine nakon proglašenja nezavisnosti Kosova.

Đilasovo vreme na funkciji obeležili su učestali sukobi s vladinim kolegom, ministrom za kapitalna ulaganja Velimirom Ilićem. Njih dvoje su već imali istoriju[27] javne svađe kada su u maju 2007. godine postali deo iste vlade. Nije trebalo dugo vremena da se njihov sukob nastavi, a u oktobru 2007. stvari su se pokvarile kada je Ilić postavio ljutiti, opsceni telefonski poziv Đilasovoj kancelariji čiji je transkript završio u srpskim medijima.[28]

Gradonačelnik Beograda

[uredi | uredi izvor]

Đilas je 19. avgusta 2008. godine položio zakletvu kao novi gradonačelnik Beograda.

Tokom predizborne kampanje za gradonačelnika Beograda 2008. godine, Liberalno-demokratska partija je Đilasa često prozivala kao „tajkuna” zbog svog ličnog bogatstva. Postojala je čak i kampanja prskanja zidova sa natpisom „Đilas Tajkun” na raznim zgradama širom Beograda. Međutim, stranka je negirala bilo kakvu vezu sa prskanim spisima.

Đilas na izbornoj skupštini Demokratske stranke 2010. godine

Razrešen je kao gradonačelnik 18. novembra 2013. godine, a Siniša Mali postavljen je za predsednika Privremenog saveta Beograda.

Predsednik Demokratske stranke

[uredi | uredi izvor]

U novembru 2012. godine, izabran je za predsednika Demokratske stranke, zamenivši Borisa Tadića.[29] Posle loših izbornih rezultata na parlamentarnim izborima 2014. godine, u maju je održana izborna skupština DS na kojoj je izgubio mesto predsednika stranke od Bojana Pajtića. U oktobru 2014. godine, podneo je ostavku na mesto poslanika u Narodnoj skupštini i povukao se iz javnog života.[30]

Napustio je stranku u junu 2016. godine, ali nije želeo da komentariše razloge za takvu odluku.[31]

Savez za Srbiju

[uredi | uredi izvor]

Posle izbora za odbornike Skupštine grada Beograda 2018. godine, Đilas je najavio formiranje nove opozicione političke alijanse — kao protivteža vladajućoj SNS. Njegova ambicija bila je okupljanje svih opozicionih političkih stranaka i organizacija, bez obzira na njihovu političku orijentaciju. Delimično je uspeo u tome, a SzS je zvanično formiran u septembru 2018. godine, okupljajući obe levičarske stranke poput DS i desničarske stranke desnog centra poput NS.[32] Pošto je Đilas pozdravio Dveri (desničarsku političku stranku) u savez, neke liberalne i levičarski naslonjene organizacije (pre svega PSG Saše Jankovića) odbile su da učestvuju u savezu, iako su izjavile da su spremne da sarađuju u raznim temama, posebno na pitanje izborne organizacije.[33][34]

Stranka slobode i pravde

[uredi | uredi izvor]

Stranka slobode i pravde (SSP) je osnovana u beogradskoj opštini Stari Grad 19. aprila 2019. godine. Đilas je izabran za predsednika stranke, Borko Stefanović za zamenika predsednika i potpredsednika i Marinika Tepić i Dejan Bulatović za potpredsednike. Ova stranka je uspela da se odrekne uobičajenog postupka registracije za političke stranke u Srbiji kada je Bulatović dozvolio restituciju svoje Zelene Ekološke partije — Zeleni; zakonski, SSP je naslednik Bulatovićeve stranke.

Politički stavovi i pogledi

[uredi | uredi izvor]

Evropska unija i NATO

[uredi | uredi izvor]

Đilas se zalaže za pristupanje Srbije Evropskoj uniji,[35][36] tvrdeći da su građani Srbije „deo evropske porodice naroda”,[37] a da bi pristupanje EU trebalo da bude strateški cilj Srbije.[36]

On je u aprilu 2014. rekao da su ideje da Srbija može da traži odštetu od zemalja NATO-a za bombardovanje 1999. godine „neosnovane”, iako je Srbiji tada naneta, kako je rekao, „ogromna” šteta.[38] Na pitanje da li će ulazak Srbije u NATO ubrzati njeno pristupanje EU, Đilas je naveo da je Srbija „razrušena u NATO bombardovanju”, da je „pobijeno na hiljade ljudi” i da je zato „besmisleno” o govoriti o toj temi, dodajući da Srbija treba da sarađuje sa NATO-om, „što već duže vreme radimo radi bezbednosti svih koji žive u ovom delu Evrope”, ali da članstvo Srbije u NATO „zaista nije tema”.[39]

Kosovsko pitanje

[uredi | uredi izvor]

Đilas je naveo da kada je reč o pitanju sporne teritorije Kosova i Metohije, rešenje nije „podela, već pomirenje”, te da Kosovo pripada i Srbima i Albancima.[40] U septembru 2019. godine, Đilas je rekao medijima da plan njegove stranke za proces pomirenja Srba i Albanaca predviđa da ljudi koji su počinili ratne zločine ili podsticali na ratne zločine ne mogu učestvovati u procesu ponovnog priznavanja,[41] dok je u oktobru 2019. rekao „nikada ne bih potpisao sporazum o priznavanju nezavisnosti Kosova, što je protivno našim zakonima, međunarodnom pravu i suprotno konceptima kao što su moral i deo u koji još uvek verujem”.[42]

Ekonomija

[uredi | uredi izvor]

Đilas je u jednom novinskom članku napisao da se zalaže za državni kapitalizam i da samo državna ulaganja, prvenstveno u poljoprivredi i energetici, mogu pokrenuti srpsku privredu. Umesto privatizacije PKB-a, on predlaže sistem državnih poljoprivrednih preduzeća koji će podsticati razvoj poljoprivrede i prehrambene industrije.[43]

Privatni život

[uredi | uredi izvor]

Đilas je osnivač i potpredsednik humanitarne organizacije „Naša Srbija”, za srpsku decu koja su u ratovima na prostoru bivše Jugoslavije ostala bez jednog ili oba roditelja.

Bio je oženjen Milicom Delević od 1994. godine, koja je takođe politički aktivna, a razveli su se 2007. godine. Od jeseni 2003. do sredine avgusta 2004. godine bila je na čelu Kancelarije za saradnju sa Evropskom unijom pri Savetu ministara. Potom je od 2007. do 2008. godine bila zamenik ministra spoljnih poslova Srbije Vuka Jeremića. Od novembra 2008. godine, ona je na čelu Kancelarije za evropske integracije u Vladi Srbije. Imaju dve ćerke, Sofiju i Jovanu.

U septembru 2009. godine, Đilas se oženio lekarkom Ivom Pelević na građanskoj ceremoniji. Godinu dana kasnije imali su crkveno venčanje.[44] Imaju ćerku Anu i sina Vuka. Godine 2013. su se razveli.[45]

Vidi još

[uredi | uredi izvor]

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ Živanović, Katarina (2021-09-11). „Đilas: Samo bolestan um ovo može da smisli”. Danas. Pristupljeno 2022-04-06. 
  2. ^ „Đilas: Uvešćemo zakon o poreklu imovine, RTS će biti u službi svih građana”. N1. 2022-03-26. Pristupljeno 2022-04-06. 
  3. ^ „Zašto među 100 najmoćnijih nema vlasnika svih medija?”. Direktno. 2020-12-22. Pristupljeno 2022-04-06. 
  4. ^ a b v g d „Poreklo Dragana Đilasa”. Poreklo. 8. 4. 2012. Pristupljeno 12. 4. 2022. 
  5. ^ „POGLEDAJTE STUDENTA koji je 90-ih ustao protiv Miloševića – da li ga prepoznajete? (Video)”. Srbin.info. 18. 1. 2015. Pristupljeno 12. 4. 2022. 
  6. ^ „Đilas vs. Sloba, March 19, 1991”. Arhivirano iz originala 5. 9. 2020. g. Pristupljeno 27. 11. 2016. 
  7. ^ Dedić, Siniša (25. 3. 2011). „Oči u oči sa predsednikom (9. deo)”. Istinomer. Pristupljeno 12. 4. 2022. 
  8. ^ a b Sejdinović, Nedim. „Studenti, demonstranti, političari i ostali”. Vreme. Pristupljeno 12. 4. 2022. 
  9. ^ a b Turudić, Momir. „Dosta su mi dva mandata”. Vreme. Pristupljeno 12. 4. 2022. 
  10. ^ a b v g Didanović, Vera. „Otac Velikog brata”. Vreme. Pristupljeno 12. 4. 2022. 
  11. ^ „Radio B92 slavi 23. rođendan”. Biz Life. 15. 5. 2012. Pristupljeno 12. 4. 2022. 
  12. ^ „(Biznis)Goran Stamenković, "Emotion" - kuća "Velikog brata" košta kao manja TV stanica”. eKapija. 4. 2. 2008. Pristupljeno 12. 4. 2022. 
  13. ^ a b „Dragan Đilas”. Krik. Pristupljeno 12. 4. 2022. 
  14. ^ a b v g „Beograd : „Sprej-kampanja” za gradonačelnika : POLITIKA”. Pristupljeno 27. 4. 2011. 
  15. ^ a b „Izveštaj o pritiscima i kontroli medija u Srbiji” (PDF). Pristupljeno 18. 1. 2013. 
  16. ^ IMGS d.o.o.[mrtva veza]
  17. ^ „Đilas negirao da je njegova firma porasla 800 puta od 2004”. Tanjug.rs. 20. 12. 2012. Pristupljeno 18. 1. 2013. [mrtva veza]
  18. ^ Tanjug. „Dilas negirao da je njegova firma porasla 800 puta od 2004”. Politika.rs. Pristupljeno 18. 1. 2013. 
  19. ^ „Đilas: Protiv mene se vodi hajka, Vučić loše obavešten o mom bogatstvu”. Smedia.rs. Pristupljeno 18. 1. 2013. 
  20. ^ „Djilas: Vodi se hajka protiv mene svoja prava cu zastititi na sudu”. Blic.rs. Pristupljeno 18. 1. 2013. 
  21. ^ „Kaziprst: Djilas: "Preko raznih izvestaja prave se novine koje pisu svasta o meni i napadaju mi decu". B92.net. Pristupljeno 18. 1. 2013. 
  22. ^ „Vučić o poslovanju Đilasovih firmi: Obmanuo sam javnost, nije 500 miliona, nego 619”. Blic. 29. 8. 2019. Pristupljeno 12. 4. 2022. 
  23. ^ „Dragan Đilas: Više ćemo uraditi za šest meseci, nego Vučić za šest godina”. NSPM. 1. 1. 2020. Pristupljeno 12. 4. 2022. 
  24. ^ „Đilas: Napadi na mene, bez dokaza, počeli kada sam se ponovo politički aktivirao”. Insajder. 2. 9. 2019. Pristupljeno 12. 4. 2022. 
  25. ^ a b „VANREDNE VESTI O AFERI MAURICIJUS I SAZNANJIMA VEČERNJIH NOVOSTI: Ministar Mali - "Šokiran sam, ovde i te kako ima posla za nadležne organe!". Večernje novosti. 16. 3. 2021. Pristupljeno 12. 4. 2022. 
  26. ^ a b „Đilas: Dokument Večernjih novosti je falsifikat, prijave protiv svih koji su u tome učestvovali”. Danas. 17. 3. 2021. Pristupljeno 12. 4. 2022. 
  27. ^ „Ministar kapitalni opet napada, B92, November 8, 2005”. Arhivirano iz originala 8. 5. 2009. g. Pristupljeno 11. 2. 2009. 
  28. ^ Velja Ilić prostački izvređao Ðilasa i sekretaricu, Blic, October 6, 2007 Arhivirano maj 10, 2009 na sajtu Wayback Machine
  29. ^ „Srbija: Đilas novi predsednik DS”. Radio Slobodna Evropa (na jeziku: srpskohrvatski). Pristupljeno 2021-11-24. 
  30. ^ „Dragan Đilas”. Istinomer (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2021-11-24. 
  31. ^ „Đilas se iščlanio iz Demokratske stranke - Politika - Dnevni list Danas” (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2021-11-24. 
  32. ^ „Lutovac: DSS, SDS i PSG dobrodošli u Savez za Srbiju (in Serbian)”. Arhivirano iz originala 2018-09-03. g. Pristupljeno 2018-10-09. 
  33. ^ „Druga i ostale kolone (in Serbian)”. Arhivirano iz originala 2018-10-09. g. Pristupljeno 2018-10-09. 
  34. ^ „Alliance for Serbia founded”. Arhivirano iz originala 2020-07-09. g. Pristupljeno 2018-10-22. 
  35. ^ Ruvidić, Katarina (2021-04-29). „Proevropska opozicija: Vučić nije iskreno za EU, zainteresovan samo za ostanak na vlasti”. European Western Balkans (na jeziku: srpski). Arhivirano iz originala 2021-05-17. g. Pristupljeno 2021-05-17. 
  36. ^ a b Media, Presenting. „Đilas: "Verujemo da je budućnost Srbije u Evropskoj uniji". www.ebranicevo.com (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 2021-05-17. g. Pristupljeno 2021-05-17. 
  37. ^ „Dragan Đilas: Evropski zvaničnici uvek odgovore na naše dopise – Politika – Dnevni list Danas” (na jeziku: srpski). Arhivirano iz originala 2021-05-17. g. Pristupljeno 2021-05-17. 
  38. ^ „Djilas: Neutemeljena ideja da se od NATO-a traži odšteta”. Radio Slobodna Evropa (na jeziku: srpskohrvatski). Pristupljeno 2021-11-24. 
  39. ^ „Đilas: Građani žele jedinstvenu opozicionu listu, posebno u Beogradu”. N1 (na jeziku: srpski). 2021-08-19. Pristupljeno 2021-11-24. 
  40. ^ Vojvodine, Javna medijska ustanovaJMU Radio-televizija. „Đilas: Kosovo pripada i Srbima i Albancima”. JMU Radio-televizija Vojvodine. Pristupljeno 2021-05-17. 
  41. ^ „Đilas: Imamo i mi plan za Kosovo ali on se neće sprovoditi sa Vučićem, Haradinajem i Tačijem – Politika – Dnevni list Danas” (na jeziku: srpski). Arhivirano iz originala 2021-05-17. g. Pristupljeno 2021-05-17. 
  42. ^ „Đilas: Nikad ne bih potpisao sporazum kojim se priznaje nezavisnost Kosova - Politika - Dnevni list Danas” (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2021-11-24. 
  43. ^ „Alternativni koncept ekonomskog razvoja Srbije | Ekonomska politika”. Arhivirano iz originala 2021-10-27. g. Pristupljeno 2021-10-27. 
  44. ^ „Dragan Đilas posle godinu dana u braku, rekao svojoj ženi “da” i u crkvi!”. Arhivirano iz originala 2011-02-28. g. Pristupljeno 2010-12-24. 
  45. ^ „Razvodi poznatih koji su obeležili 2013. godinu”. Arhivirano iz originala 2014-04-21. g. Pristupljeno 2014-04-26. 

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
Funkcije u javnim ustanovama
Pozicija uspostavljena Direktor Narodne kancelarije predsednika
2004—2007.
Tatjana Pašić
Političke funkcije
Pozicija uspostavljena Ministar bez portfelja
zadužen za Nacionalni investicioni plan

2007—2008.
Gradonačelnik Beograda
2008—2013.
Stranačke funkcije
Predsednik Demokratske stranke
2012—2014.
Sportske pozicije
Predsednik Košarkaškog saveza Srbije
2011—2016.