Endokrini sistem

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Velike endokrine žlezde kod čoveka (muškarac levo, žena desno) 1. epifiza 2. hipofiza 3. štitna žlezda 4. grudna žlezda 5. nadbubrežna žlezda 6. gušterača 7. jajnik 8. semenik

Endokrini sistem je sistem žlezda u kojima se, pod uticajem informacija iz spoljašnje ili unutrašnje sredine, sintetišu hormoni koji su u stvari odgovor na te informacije. Ovim putem regulišu se mnoge aktivnosti: metabolizam, seksualne aktivnosti, rast, metamorfoza, količina vode i minerala u organizmu i dr. Pored endokrinih organa hormone luče i neke nervne ćelije – neurosekretorne ćelije. Hormoni se oslobađaju, pošto ove žlezde nemaju izvodne kanale, u krv, limfu ili cerebrospinalnu tečnost i na taj način dospevaju do ciljnih organa na koje deluju.

Endokrine žlezde kičmenjaka su različitog porekla – neke nastaju od ždrelnog epitela (štitna, grudna žlezda), druge su u bliskoj vezi sa mozgom (hipofiza, epifiza), dok se treće razvijaju u oblasti bubrega (nadbubrežne žlezda).

Unutrašnje lučenje kao sporednu funkciju mogu vršiti i izvesni drugi organi: jetra, pankreas, pojedini delovi creva, bubrezi, srce, a značajnu endokrinu funkciju imaju i polne žlezde.

Održanje ravnoteže fiziološkog stanja (homeostaze) omogućeno je zahvaljujući djelovanju specifičnih regulatornih mehanizama, među kojima vodeće mjesto imaju nervni i endokrini sistem. Endokrini sistem obuhvataju žlijezde sa unutrašnjim lučenjem (endokrine žlijezde)  u kojima se stvaraju specifične hemijske materije – hormoni. Endokrine žlijezde nemaju izvodne kanale kao egzokrine žlijezde, pa se hormoni izlučuju direktno u tjelesne tečnosti, kod hajvećeg broja organizama u krv, putem koje odlaze do različitih organa regulišući njihovu funkciju. Takav vid regulacije naziva se hormonalna regulacija.

Pod uticajem informacija iz spoljašnje i unutrašnje sredine sintetišu se hormoni, a to su organske supstance, odnosno hemijska jedinjenja lipidne ili proteinske prirode. Oni putuju putem krvi koja obliva sve ćelije u organizmu i dospijevaju do svih tkiva, ali će samo određeno tkivo moći da odgovori na njega. To je omogućeno prisustvom specifičnih molekula – receptora, za koje može da se veže samo određeni hormon. Dakle, svaki hormon ima svoj specifičan receptor koji mu omogućava da prenese određeni signal u određenu ćeliju. Kada se signal koji nose hormoni prenese u ćeliju, aktivira se niz reakcija koje vode ka ostvarivanju specifičnih procesa u ćeliji koji omogućavaju funkcionisanje pojedinih organa, organskih sistema i čitavog organizma.

Endokrini žlijezde sisara i drugih kičmenjaka mogu biti pojedinačne kao štu su: hipofiza, hipotalamus, štitna (tiroidna žlijezda), pankraes, a mogu stajati u paru kao što su: paraštitne (paratiroidne žlijezde), nadbubrežne žlijezde i polne žlijezde (kod žena jajnici, a kod muškaraca sjemenici). 

Hipofiza[uredi]

Smeštena je u udubljenju, turskom sedlu, klinaste kosti. Spojena je pomoću infundibuluma sa hipotalamusom. Sastoji se, kod čoveka, iz tri režnja:

  • prednjeg (adenohipofiza),
  • srednjeg (intermedijarni) i
  • zadnjeg (neurohipofiza).

Adenohipofiza[uredi]

Luči dve grupe hormona:

  1. somatotropni hormon (hormon rasta) koji reguliše rast i razvoj organizma;
  2. tropini (stimulini) koji deluju na rad drugih žlezda;u njih spadaju:

Neurohipofiza[uredi]

Predstavlja mesto gde se deponuju hormoni stvoreni u hipotalamusu. To su:

  • antidiuretični hormon (vazopresin) – koji stimuliše reapsorpciju vode iz primarne mokraće čime se smanjuje izlučivanje definitivne mokraće;
  • oksitocin – pojačava kontrakcije materice prilikom porođaja i naviranje mleka.
Za više informacija pogledajte: hipofiza

Endokrini pankreas[uredi]

Između žlezdanih meškova egzokrinog pankreasa raspoređena su Langerhansova ostrvca koja se sastoje od 3 tipa ćelija α, β, γ i δ, od kojih β ćelije luče insulin (insula = ostrvo), a α luče glukagon. Ova dva hormona deluju antagonistički na metabolizam glikoze – insulin smanjuje, a glukagon povećava koncentraciju glikoze u krvi. Pri nedostatku insulina dolazi do hiperglikemije (povišen nivo šećera u krvi) što izaziva šećernu bolest. Gama ćelije luče pankreasni polipeptid, a delta ćelije luče somatostatin (hormon rasta).

Za više informacija pogledajte: gušterača

Štitna žlezda (tireoidna žlezda)[uredi]

Nalazi se priljubljena uz prednju i bočne strane grkljana i dušnika. Na rad štitne žlezde utiče adenohipofiza preko TSH. Tiroidea luči tiroksin, trijodotironin i tirokalcitonin, hormone za čiju je sintezu neophodan jod. Tiroksin i trijodotironin utiču na fizički i psihički rast i razvoj. Tireokalcitonin snižava nivo kalcijuma u krvi i zajedno sa parathormonom i vitaminom D reguliše okoštavanje kostiju.

Za više informacija pogledajte: štitna žlezda

Paraštitasta žlezda[uredi]

Parna žlezda – dve gornje i dve donje su priljubljene uz zadnju stranu štitne žlezde. Luči parathormon koji reguliše količinu kalcijuma i fosfora u krvi i kostima.

Za više informacija pogledajte: paraštitna žlezda

Nadbubrežne žlezde[uredi]

Nalaze se na gornjim polovima bubrega. Sastoje se iz dva dela, kore i srži, koji se međusobno razlikuju i po poreklu i po funkciji.

Kora se sastoji iz tri dela (glomeruloza, fasciculenta i zona reticularis) i luči sledeće grupe hormona:

  • glomeruloza:
mineralokortikoide: aldosteron, kortikosteron, koji regulišu promet minerala (posebno natrijuma i kalijuma) i vode, čime održavaju homeostazu; nazivaju se hormoni koji čuvaju život;
  • fasciculanta:
glikokortikoide: među njima je najaktivniji kortizol; regulišu promet ugljenih hidrata, proteina i lipida;
  • zona reticularis:
androgene i estrogene hormone koji utiču na razvoj polnih organa u dečjem uzrastu.

Srž nadbubrežne žlezde luči adrenalin i noradrenalin. Njihovo dejstvo je slično dejstvu simpatičkog nervnog sistema – ubrzavaju rad srca, povećavaju krvni pritisak itd.

Za više informacija pogledajte: nadbubrežna žlezda

Polne žlezde[uredi]

Rad polnih žlezda je pod uticajem adenohipofize.

Endokrina uloga testisa ogleda se u aktivnosti Lejdigovih ćelija koje luče testosteron i androstedion (manje količine). Testosteron u pubertetu dovodi do rasta polnih organa (primarne polne odlike) i razvića sekundarnih polnih odlika.

Ovarijum luči estrogene i progesteron. Estrogeni u pubertetu utiču na razvoj polnih organa i sekundarnih polnih odlika. Oba hormona regulišu menstrualni ciklus. Progesteron ima ulogu i u trudnoći koju održava dok se na obrazuje placenta. Tada placenta preuzima ulogu održavanja trudnoće lučenjem ovih hormona.

Za više informacija pogledajte: polna žlezda

Literatura[uredi]

  • Ćurčić, B: Razviće životinja, Naučna knjiga, Beograd, 1990.
  • Hale. W, G, Morgham, J, P: Školska enciklopedija biologije, Knjiga-komerc, Beograd
  • Kalezić, M: Osnovi morfologije kičmenjaka, ZUNS, beograd, 2001
  • Mariček, Magdalena, Ćurčić, B, Radović, I: Specijalna zoologija. naučna knjiga, Beograd, 1986
  • Milin J. i saradnici: Embriologija, Univerzitet u Novom Sadu, 1997.
  • Pantić, V:Biologija ćelije, Univerzitet u Beogradu, Beograd, 1997.
  • Pantić, V: Embriologija, Naučna knjiga, Beograd, 1989.
  • Popović S: Embriologija čoveka, Dečje novine, Beograd, 1990.
  • Trpinac, D: Histologija, Kuća štampe, Beograd, 2001.
  • Šerban, M, Nada: Pokretne i nepokretne ćelije - uvod u histologiju, Savremena administracija, Beograd, 1995.

Spoljašnje veze[uredi]