Mineral

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Ametistski klaster iz Južne Afrike
Minerali

Minerali su prirodna jedinjenja nastala prirodnim (geološkim) procesima koja su karakterističnog hemijskog sastava, imaju strogo uređenu atomsku strukturu i različite fizičke karakteristike. Termin „mineral“ obuhvata ne samo hemijski sastav materijala, već i strukturu minerala (kristalna rešetka). Tako npr. dva minerala mogu biti ista po hemijskom sastavu ali da imaju različitu kristalnu rešetku. Minerali se po sastavu kreću od čistih elemenata (poput samorodnog zlata, samorodnog srebra...) i jednostavnih soli do veoma složenih silikata sa hiljadama poznatih oblika (organska jedinjenja se obično isključuju). Proučavanjem minerala se bavi mineralogija.

Postoji preko 5.300 poznatih mineralnih vrsta; ažurirano: mart 2017. g., preko 5.230 kojih je odobrila Međunarodna minerološka asocijacija (IMA).[1] Silikatni minerali sačinjavaju preko 90% Zemljine kore. Raznolikost i izobilje mineralnih vrsta je kontrolisano Zemljinom hemijom. Silicijum i kiseonik sačinjavaju aproksimativno 75% Zemljine kore, čime se odražava predominantnost silikatnih minerala.

Minerali se odlikuju različitim hemijskim i fizičkim svojstvima. Minerali se razlikuju po njihovom hemijskom sastavu i kristalnoj strukturi, koji su određeni geološkim okruženjem minerala u vreme njihovog formiranja. Promene temperature, pritiska, ili temperature, pressure, ili kompozicije stene uzrokuju promene njenih minerala.

Minerali se mogu opisati po njihovim raznim fizičkim svojstvima, koja su zavisna od njihove hemijske stukture i sastava. Uobičajeni obeležavajući detalji obuhvataju kristalnu strukturu i habitus, tvrdoću, sjaj, transparentnost, boja, ogreb, jačina, kalavost, lom, razdeljivanje, i specifična težina. Specifičniji testovi za opisivanje minerala obuhvataju magnetizam, ukus ili miris, radioaktivnost i reakcije sa kiselinama.

Definicija i klasifikacija[uredi]

Da bi bila svrstana u minerale, supstanca mora biti čvrsta i mora imati kristalnu strukturu. Isto tako, mora se javljati u prirodi, kao homogena supstanca i imati određeni hemijski sastav. Tradicionalne definicije ne uključuju organske materije. Ipak, Internacionalna Mineraloška Asocijacija 1995. godine usvojila je novu definiciju:

mineral je element ili hemijsko jedinjenje koje je obično kristalasto i koje je nastalo kao rezultat geoloških procesa.[2]

Nove klasifikacije uključuju organsku klasu - nova Dana i Strunc klasifikaciona shema.[3][4]

Hemijski sastav može varirati kod konačnih članova mineralnog sistema. Na primer plagioklas feldspati sastoje se od duge serije natrijumom bogatih albita (NaAlSi3O8) do kalcijumom bogatih anortita (CaAl2Si2O8) i četiri prepoznatljiva hemijska sastava između njih. Supstance poput minerala koje ne odgovaraju u potpunosti definiciji ponekad se nazivaju mineraloidima. Mineraloidi su prirodne supstance, čija je struktura parcijalno kristalna. Mogu sadržavati nepravilnu strukturu zajedno sa pravilnom. Neki primeri mineraloida su opal i ćilibar.[5] Ostale supstance u prirodi nisu minerali. Kristalna struktura uveliko utiče na fizičke osobine minerala, a najpoznatiji primeri su dijamant i grafit, koji imaju isti hemijski sastav (ugljenik), a različite osobine. Dijamant je najtvrđi mineral, dok je grafit izuzetno mek. Ove osobine su posledica različite unutrašnje građe. Grafit je slojevit, a dijamant ima trodimenzionalnu strukturu. Anatas i rutil su takođe primeri minerala sa istim hemijskim sastavom (titanijum dioksid), a različitom strukturom.

Klasifikacija[uredi]

Klasifikacija po Hjugu Štruncu:[5]

  1. Klasa I: Samorodni elementi
  2. Klasa II: Sulfidi i sulfosoli
  3. Klasa III: Halidi
  4. Klasa IV: Oksidi i hidroksidi
  5. Klasa V: Nitrati karbonati i borati
  6. Klasa VI: Sulfati, hromati, molibdati i volframati
  7. Klasa VII: Fosfati, arsenati i vanadati
  8. Klasa VIII: Silikatni minerali
  9. Klasa IX: Органске компоненте и минералоиди
Аутохтони бакар

Класификација по Џејмсу Дејни:

  1. Класа I: Samorodni elementi
  2. Klasa II: Sulfidi i sulfosoli
  3. Klasa III: Oksidi i hidroksidi
  4. Klasa IV: Halidi
  5. Klasa V: Nitrati karbonati i borati
  6. Klasa VI: Sulfati, arsenati i hromati
  7. Klasa VII: Fosfati, molibdati, vanadati i volframati
  8. Klasa VIII: Silikatni minerali
  9. Klasa IX: Organski minerali

Teoretska hemijska formula minerala je jedinstvena i određuje samo jednu mineralnu vrstu. Praktično, stvarni hemijski sastav je varijabilan, jer su moguće izomorfne zamene ili prisustvo tragova nečistoća. Relativna atomska masa ili molekularna masa se izračunavaju iz teoretske formule.

Sumporna fumarola (hidrotermalni otvor)

Podela prema načinu postanka[uredi]

S obzirom na način postanka, razlikuju se pirogeni minerali koji su nastali kristalizacijom iz magme. Ako su nastali iz vodenih rastvora, nazivaju se hidratogenima, a ako su kristalisani iz gasova i para, pneumatskim mineralima. Ako su minerali nastali iz vruće vode, reč je o hidrotermalnim mineralima. Organogeni minerali nastali su delovanjem organizama u vodenim rastvorima. Ako su nastali delovanjem biljaka, govori se o fitogenim, a ako su nastali delovanjem životinja, zoogenim mineralima.

Hemijski sastav[uredi]

Minerali mogu biti prostijeg ili složenijeg hemijskog sastava. Ako u hemijskom sastavu nekog minerala neki element ima učešće od preko 1% on se naziva makroelement minerala a ukoliko je njegovo učešće manje od 1% tada se naziva mikroelement ili element primese. Zbog veoma malog sadržaja u hemijskom sastavu količina mikroelemenata se izražava u posebnim jedinicama:

1 ppm = 10-6 grama
1 ppb = 10-9 grama

Hemijski sastav minerala je od velikog značaja pri sistematizaciji i klasifikaciji mineralnih vrsta (samorodni elementi, sulfidi, oksidi, karbonati, silikati i dr.).

Struktura minerala[uredi]

Kristalna struktura predstavlja geometrijsku prostornu uređenost atoma u unutrašnjoj građi minerala. Postoji 14 osnovnih trodimenzionalnih kristalnih rešetki po kojima su atomi uređeni. Svaka od njih pripada nekom od šest kristalnih sistemi.

Fizičke sobine minerala[uredi]

U osobine minerala spadaju parametri koji služe za opisivanje minerala i identifikaciju a to su: boja minerala, boja ogreba, sjajnost, cepljivost, prelom. Pored ovoga bitan parametar za identifikaciju minerala je tvrdina i magnetičnost minerala. Za identifikaciju minerala ispituje se habitus (oblik), kristalna sistema, test na ukus, miris, test hlorovodoničnom kiselinom.

Boja minerala[uredi]

Boja minerala može biti:

  • idiohromatska,
  • alohromatska i
  • pseudohromatska.

Idiohromatska boja je ona koja potiče od minerala, odnosno njegova sopstvena boja koja zavisi od hemijskog sastava i od strukture minerala. Alohromatska boja se javlja kao posledica uklapanja drugih mineralnih vrsta u procesu nastanka minerala. Pseudohromatska boja nastaje od promena po površini minerala koje su u vidu skrame.

Boja minerala je jedan od parametara za identifikaciju minerala pri čemu jedan mineral može imati neku boju (npr. sumpor je žute boje) ali ukoliko u sebi sadrži primesu (mikroelement-mala količina nekog elementa) zavisno od vrste primese boja može biti i značajno promenjena.

Boja ogreba[uredi]

Pločica za ogreb minerala.

Boja ogreba je boja koju mineral prevlačenjem preko neglazirane keramičke pločice ostavlja kao trag. Ovo je jedan od postupaka pri identifikaciji minerala i postoje dve mogućnosti:

  1. boja ogreba je boja minerala - npr. minerali cinabarit, realgar
  2. boja ogreba nije boja minerala - npr. mineral pirit.

Boja ogreba pri identifikaciji minerala ponekad može biti ključna. Na primer, mineral hromit se razlikuje od stotinu drugih minerala crne boje po svom karakterističnom čokoladno braon ogrebu.

Sjajnost[uredi]

Sjajnost predstavlja način na koji površina minerala reaguje na svetlost. Ona zavisi od indeksa prelamanja svetlosti, na osnovu koga se razlikuju tri osnovne kategorije: nemetalična sjajnost (n < 2,5), polumetalična sjajnost (2,5 < n < 3,5) i metalična sjajnost (n > 3,5).

n sjajnost
0 mat
1,3 - 1,9 staklasta
1,9 - 2,5 dijamantska
2,5 - 3,5 polumetalična
> 3,5 metalična

U okviru nemetalične sjajnosti dijamantsku sjajnost imaju dijamant, ceruzit i anglezit, staklastu sjajnost ima kvarc.

Od nemetaličnih sjajnosti postoje još:

  • sedefasta sjajnost koju imaju listasti kristalasti agregati,
  • smolasta sjajnost koju imaju sfalerit i samorodni sumpor
  • svilasta - vlaknasti kristalasti agregati a
  • mat sjajnost se javlja kada kod minerala postoji odsustvo sjaja.
sjajnost ponašanje svetlosti
refleksija prodiranje apsorpcija
metalična veoma velika nema nema
polumetalična srednja nema nema
dijamantska veoma velika znatno mala
staklasta velika znatno mala
sedefasta mala malo velika
smolasta srednja srednje srednja
svilasta (ili voskasta) srednja malo srednja
mat nema nema velika

Cepljivost i prelom[uredi]

Prilikom udara mineral se deli na dva dela pri čemu se razdvajanje minerala odigralo po površini koja može biti:

  • ravna - cepljivost
  • neravna - prelom.

Cepljivost se može odigrati u jednom pravcu, što je karakteristično za liskune, u dva pravca (poput feldspata), u tri pravca (poput kalcita), i u više pravaca kao kod fluorita. Po izraženosti cepljivost može biti:

  • vrlo savršena - kakvu imaju listasti kristalasti agregati,
  • savršena cepljivost - (galenit, kalcit, većina karbonata),
  • jasna cepljivost - koja se prepoznaje po delimično ravnoj površini (piroksen),
  • nesavršena cepljivost - koja se teško uočava, i
  • vrlo nesavršena cepljivost - kada postoji i prelom.

Prelomi mogu biti:

  • školjkastog oblika - školjkasti,
  • iverasti i
  • potpuno neravni.

Magnetičnost[uredi]

Magnetičnost je osobina koja se javlja kod nekolicine minerala. Primer je magnetit, ali i nekoliko drugih minerala mogu biti privučeni magnetom, kao npr. hromit i pirotin.

Hemijske osobine[uredi]

Minerali se klasifikuju prema njihovom hemijskom sastavu. Sledeća lista predstavlja grupe minerala prema njihovoj zastupljenosti u Zemljinoj kori (približno su poređani od najviše do najmanje zastupljenih):

Lančana struktura silikata
Lisnata struktura silikata

Silikatni minerali[uredi]

Daleko najveća klasa su silikatni minerali. Oni sačinjavaju više od 95% stena. Glavne komponente silikatnih minerala su silicijum i kiseonik, a sadrže i aluminijum, magnezijum, gvožđe i kalcijum, a takođe i druge elemente. Klasificiraju se prema strukturi na odgovarajuće potklase. Neki od silikatnih minerala su kvarc, olivin, topaz, itd.

Karbonatni minerali[uredi]

Karbonatni minerali sadrže karbonatni anjon. Karbonati se često akumuliraju na morskom dnu, jer su ljušture morskih organizama izgrađene od karbonata. Takođe se nalaze u evaporitima. Rastvaranjem i taloženjem karbonatnih minerala nastaju stalaktiti i stalagmiti. Karbonatna klasa uključuje nitrate i borate. Neki od karbonatnih minerala su kalcit, aragonit, malahit, itd.

Mineral halit se kristališe u kubnom kristalnom sistemu. Jasno su vidljivi kristali oblika kocke.

Sulfatni minerali[uredi]

Sulfatni minerali često nastaju u evaporitima pri sporom isparavanju vode, gje dolazi do kristalizacije sulfatnih i halidnih minerala. Sulfatni minerali se takođe pojavljuju u hidrotermalnim žilama, zajedno sa sulfidnim rudama. Još jedan način nastajanja sulfatnih minerala je sekundarna oksidacija sulfidnih minerala. Neki od sulfatnih minerala su barit, gips, celestin, itd. U sulfatnu klasu se ubrajaju i hromati, molibdati, selenati, sulfiti, telurati i volframati.

Halidni minerali[uredi]

Halidi se kao i sulfati često nalaze u evaporitima. U halidne minerale spadaju prirodne soli kao što su halit (natrijum hlorid), fluorit (kalcijum fluorid), silvit (kalijum hlorid), itd. U halide spadaju fluoridi, hloridi, bromidi i jodidi. Tipični halidni minerali su meki, mogu biti transparentni i generalno nemaju veliku gustinu. Imaju dobru rascepljivost i obično su svetlih boja.[6]

Oksidni minerali[uredi]

Oksidni minerali su jako važna klasa, jer se koriste kao rude za ekstrakciju vrednih metala (npr. hematit). Oni takođe nose podatke o promenama Zemljinog magnetnog polja. Obično se javljaju blizu površine Zemljine kore, zatim kao produkti oksidacije drugih minerala. Ova klasa uključuje i hidroksidne minerale. Veliki diverzitet ove klase minerala se objašnjava velikom zastupljenošću kiseonika u Zemljinoj kori (preko 45% masenih procenata). Mnogi minerali iz drugih klasa bi se mogli svrstati pod klasu oksida (npr. kvarc SiO2, koji ipak pripada silikatnim mineralima), ali se po konvenciji, ova grupa ograničava na nekompleksne minerale koji sadrže kiseonik ili hidroksid.[7]

Sulfidni minerali[uredi]

Sulfidni minerali su ekonomski važna klasa minerala, jer se upotrebljavaju kao rude za dobijanje metala. Najvažniji sulfidni minerali su pirit, halkopirit, galenit. U sulfidnu klasu spadaju i selenidi, teluridi, arsenidi, antimonidi i sulfosoli. Većina sulfidnih mineral su neprozirni, metalnog sjaja, male do srednje tvrdoće, visoke gustine, crnog ili sivog ogreba i magmatskog postanka. Takođe postoji i nekoliko staklastih i transparentnih minerala u sulfidnoj klasi (npr. cinabarit).[8]

Karpatit je retki mineral iz organske klase. Po hemijskom sastavu je policiklični aromatični ugljovodonik C24H12

Fosfatni minerali[uredi]

U fosfatnu klasu spadaju minerali koji imaju tetraedarsku strukturu AO4, gde je A fosfor, antimon, arsen ili vanadijum. Osnovna tetraedaska jedinica može se kombinovati sa metalnim jonima u odnosu 1:1 ili davati još kompleksnije kombinacije sa hidroksidnim jonima, halogenima, ili čak molekulima vode. Fosfatni minerali su staklastog do mutnog sjaja, obično jako obojeni, srednje gustine, srednje tvdoće (4 - 7), niskog indeksa prelamanja (osim ako ne sadrže olovo).[9] Najvažniji fosfatni mineral je apatit. Fosfatni minerali služe kao sirovina za proizvodnju fosfatnih đubriva.[10]

Samorodni elementi[uredi]

Ova klasa uključuje metale (npr. zlato, srebro, bakar), nemetale (sumpor, ugljenik) i neke prirodne legure, silicide, nitride i karbide. Minerali samorodnih elemenata su dosta velika klasa, jer obuhvataju jako rasprostranjenu potklasu nemetala. U ovu klasu ulaze legure, silicidi, i druga jedinjenja, pa na prvi pogled može biti čudno što se u nju svrstavaju minerali koji se sastoje od više elemenata, a ne od samo jednog. Ova nedoslednost se objašnjava tako što se u klasu samorodnih elemenata svrstavaju samo minerali čije su hemijske veze slične kao u elementarnom stanju. Npr. veza ugljenik-ugljenik kakva postoji u dijamantu je slična vezi ugljenik-silicijum u moisanitu.[11]

Organska klasa[uredi]

Organski minerali su biogene supstance kod kojih su geološki procesi deo geneze. U ovu klasu spadaju neki oksalati, citrati, acetati i druge vrste. Organski minerali su retka grupa minerala, koja obuhvata ugljovodonike. Ovi minerali se po nekim autorima ne trebaju svrstavati u minerale, jer definicija minerala ne uključuje organska jedinjenja. Ipak, neki od organskih minerala su nađeni u Zemljinoj kori u obliku velikih kristala, koji u potpunosti liče na neorganske minerale.[12]

Minerali i stene[uredi]

Mineral je prirodna čvrsta supstanca, definisanog hemijskog sastava i specifične kristalne strukture. Stijena je agregat jednog ili više minerala, koja takođe može da sadrži organske ostatke i mineraloide. Neke stene su predominantno građene od samo jednog minerala. Npr. krečnjak je sedimentna stena, građena samo od jednog minerala – kalcita. Komercijalno važni minerali i stene se nazivaju industrijski minerali. Najvažniji faktor koji određuje formiranje minerala u stenama je njihov hemijski sastav, jer do formiranja dolazi ako je prisutna dovoljna količina odgovarajućih elemenata. Npr. kvarc nastaje u peščarama i magmatskim stenama sa velikim sadržajem silicijum dioksida. Takođe, dve vrste stena mogu imati sličan hemijski sastav, a potpuno različit sastav minerala, što zavisi od uslova nastanka.

Struktura dijamanta

Drago kamenje[uredi]

Dragi kamen je prirodni mineral sa izuzetnim fizičkim osobinama, koji se može polirati i koristiti u nakitu. Striktno se u drago kamenje ubrajaju sledeća četiri minerala: dijamant, smaragd (varijetet berila) i dva varijeteta korunda (rubin i safir). U drago i poludrago kamenje ubrajaju se i drugi minerali, a i neki mineraloidi (npr. opal, lapis lazuli). Karakteristike dragog kamenja su lepota, trajnost i retkost, dok poludrago kamenje ima samo jedan ili dva od navedenih kvaliteta. Drago kamenje se može pojaviti u svim geološkim materijalima, mada se većina nalazi u magmatskim stenama i sedimentnim aluvijalnim šljuncima. Metamorfne stene takođe mogu da sadrže drago kamenje.

Sistematizacija[uredi]

Zlato

Za sistematizaciju minerala od značaja je hemijski sastav minerala. Postoje:

  1. Samorodni elementi: samorodni bakar (Cu), samorodno srebro (Ag), samorodno zlato (Au), gvožđe (Fe), samorodni sumpor (S), grafit (C), dijamant (C)
  2. Sulfidi: pirit, halkopirit, pentlandit
  3. Halidi
  4. Oksidi i hidroksidi; nastaju vezivanjem kiseonika ili hidroksilnih (OH) grupa sa metalima ili nemetalima. Primeri: spinel, getit, hematit, magnetit, korund. U ovu grupu se svrstava i led.
  5. Karbonati, nitrati, borati; ovde spadaju minerali koji po hemijskom sastavu sadrže ugljenu, azotnu i bornu kiselinu: aragonit, azurit, dolomit, kalcit, malahit
  6. Sulfati, hromati, volframati, molibdati, vanadati: anhidrit, gips, apatit, karnotit, legrandit, vulfenit, volframit
  7. Fosfati, arsenati:
  8. Silikati: almandin, cirkon, andaluzit, topaz, beril, kordijerit, epidot, cojsit
  9. Organski minerali

Identifikacija minerala[uredi]

Pored navedenih fizičkih osobina, za identifikaciju minerala se koriste i hemijski i pirognostički testovi.

Hemijski testovi[uredi]

Reakcija sa jakim mineralnim kiselinama (hlorovodoničnom, azotnom, sumpornom, fluorovodoničnom, carskom vodom) je jedan od važnih i brzih testova identifikacije minerala. Neki minerali reaguju uz oslobađanje gasa, što se vidi po pojavi mehurića. Npr. kalcit brzo reaguje i odmah se oslobađa ugljen-dioksid, dok dolomit reaguje samo u sprašenom stanju. Fluorit oslobađa fluorovodonik, koji nagriza stakleno posuđe.

Pirognostički testovi[uredi]

Pirognostički testovi su brze laboratorijske tehnike u mineralogiji, koje uz upotrebu plamena omogućavaju kvalitativnu identifikaciju, bez upotrebe kompleksne opreme. Postoji pet osnovnih testova:[5]

  • plameni test: Omogućava identifikaciju na osnovu karakteristične boje u plamenu, koja potiče od prisustva nekih hemijskih elemenata
  • test topljivosti: Upoređuje tačku topljenja sa referentnim materijalom
  • redukcija na drvenom uglju: Većina sulfidnih minerala daje metalnu kuglicu i na osnovu boje se određuje koji je metal prisutan. Prilikom testiranja redukcijom na drvenom uglju može se dodati reagens, koji daje karakteristično obojenje u prisustvu određenog hemijskog elementa. Tipični reagensi su 5%-tni kobalt (II) nitrat i sumpor jodid (koji se generiše in situ mešanjem stehiometrijskih količina sumpora i joda s sprašenim mineralom).

Obojenje pri reakciji sa Co(NO3)2:

Boja Hemijski element
Siva do crne Barijum, stroncijum, kalcijum, niobijum
Plavo-siva Berilijum
Ružičasto-siva Tantal
Ružičasta Magnezijum
Plava Aluminijum
Tamno plava silicijum
Žuto-zelena Titanijum
Zeleno-plava Kalaj
Sivo-zelena Antimon
Smaragdno-zelena Cink
Tamno-ljubičasta Cirkonijum, arsen, bor, fosfor

Obojenje pri reakciji sa sumpor jodidom:

Boja Hemijski element
Ultramarin-plava Molibden
Plavo-zelena Volfram
Narandžasta Arsen, antimon
Crveno-smeđa Selen
Ružičasto-smeđa Telur
Smeđa Bizmut
Smeđe-zelena Kobalt
Zlatna Olovo
Žuta Srebro
Žuto-smeđa Kalaj
Žuta i crvena Živa
  • test u otvorenoj i zatvorenoj cevi: Kod testa u zatvorenoj cevi posmatraju se promene materijala, oslobađanje gasova ili sublimacija. Kod testa u otvorenoj cevi dolazi do oksidacije minerala i oslobađanja gasova kao reakcionih produkata (npr. sumpor dioksid)
  • boraksna perla (boraksna biserka): Identifikacija se vrši na osnovu boje staklaste perle koja nastaje topljenjem sa boraksom.

Test sa boraksnom perlom:[5]

Boja perle Oksidujuća Redukujuća
Bezbojna th: Al, Si, Sn, Bi, Cd, Mo, Pb, Sb, Ti, V, W Al, Si Sn, alkalni metali
nz: Ag, Al, Ba, Ca, Mg, Sr t: Cu; th: Ce, Mn
Siva/neprozirna pz: Al, Si Sn Ag, Bi, Cd, Ni, Pb, Sb, Zn; z: Al, Si, Sn; pz: Cu
Plava h: Cu; th: Co th: Co
Zelena h: Cr, Cu; t: Cu, Fe + Co Cr; th: U; pz: Fe; h: Mo, V
Crvena h: Ni; t: Ce, Fe h: Cu
Žuta/smeđa t, nz: Fe, U, V; t, pz: Bi, Pb, Sb W; t: Mo, Ti, V
Ljubičasta t: Ni + Co; th: Mn h: Ti

U tabeli su korištene sledeće skraćenice: t- topla, h - hladna, th - topla ili hladna, nz - nezasićena, z - zasićena i pz - prezasićena.

Galerija[uredi]

Vidi još[uredi]

Reference[uredi]

  1. Pasero, Marco (2017). „The New IMA List of Minerals – A Work in Progress”. The New IMA List of Minerals. IMA – CNMNC (Commission on New Minerals Nomenclature and Classification). Pristupljeno 16. 5. 2017. 
  2. http://www.minsocam.org/msa/ima/ima98(04).pdf Ernest H. Nickel, 1995, The definition of a mineral, The Canadian Mineralogist, vol. 33. str. 689—690
  3. Dana Classification 8th edition - Organic Compounds
  4. Strunz Classification - Organic Compounds
  5. 5,0 5,1 5,2 5,3 F. Cardarelli: Materials Handbook, 2000, Springer. ISBN 978-1-84628-668-1.
  6. „Amethyst Galleries: Halides (Class)”. Pristupljeno 11. 6. 2016. 
  7. „Amethyst Galleries: Oxides (Class)”. Pristupljeno 11. 6. 2016. 
  8. „Amethyst Galleries: Sulfides (Class)”. Pristupljeno 11. 6. 2016. 
  9. „Amethyst Galleries: Phosphates (Class)”. Pristupljeno 11. 6. 2016. 
  10. http://www.australianminesatlas.gov.au/info/aimr/phosphate.jsp
  11. „Amethyst Galleries: Elements (Class)”. Pristupljeno 11. 6. 2016. 
  12. „Minerals - Comprehensive guide to Rocks and Minerals”. Pristupljeno 11. 6. 2016. 

Spoljašnje veze[uredi]