Marseljski atentat

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Marseljski atentat
Trenutak kada atentator Vlado Černozemski skače na kola i ubija kralja Aleksandra u Marselju, 9. oktobra 1934. u 16 sati i 20 minuta
MestoAvenija Kanebijer, Marselj
Koordinate43.1744 5.2232
Datum9. oktobar 1934.
16:20, po jugoslovenskoj vremenskoj zoni (UTC+1)
MetaAleksandar I Karađorđević
Vrsta napadaAtentat
OružjeMauzer M712
Ubijeno6, među kojima:
Ranjeno10, među kojima je general Žozef Žorž
UčesniciMijo Kralj, Ivan Rajić, Zvonimir Pospišil
OrganizacijaUHRO
VMRO
Spomenik kralju Aleksandru u Marselju.
Detalj spomenika.

Atentat u Marselju na kralja Aleksandra I Karađorđevića se odigrao u utorak, 9. oktobra 1934. godine, prilikom njegove zvanične posete Francuskoj, u Marselju ispred Palate Burze, u 16 časova i 20 minuta.

Atentator, Vlado Černozemski, pripadnik Unutrašnje makedonske revolucionarne organizacije (skraćeno VMRO), usmrtio je kralja Aleksandra sa četiri metka, a jednim je lakše ranio francuskog ministra inostranih poslova Luja Bartua, koji je usled neadekvatne medicinske pomoći iskrvario i umro.[1] Oko atentata su sarađivali ustaše i VMRO, koji su želeli da otcepe Hrvatsku i Makedoniju od Kraljevine Jugoslavije. U atentat su bile umešane i pojedine strane sile, u prvom redu Musolinijeva Italija, koja je imala teritorijalne pretenzije ka Jugoslaviji, odnosno njenoj jadranskoj obali.

Po memoarima Aleksandrovog drugog sina, Tomislava Karađorđevića, u trenutku Marseljskog atentata je kralj Aleksandar bio smrtno bolestan od raka, i lekari su mu davali oko šest meseci života. Tomislav je to saznao od majke, kraljice Marije, a za kraljevu dijagnozu su znali samo članovi porodice i uzak krug lekara. Patološki nalaz koji je načinjen posle atentata navodno potvrđuje tu dijagnozu.[2]

Jugoslovenska obaveštajna služba imala je svoje doušnike u ustaškom pokretu i znali su da je atentat planiran.[3] Balistički izveštaj povodom ovog atentata je napisan godinu dana kasnije, 1935, ali nije bio dostupan javnosti sve do 1974. Ovaj izveštaj je prvi put u javnost objavio belgijski istoričar Žak de Lonej, i u njemu stoji da je Luj Bartu pogođen metkom sa bakarnom košuljom od 8mm što nije bila municija ni za jedan od dva pištolja koje je imao Černozemski, već ga je koristila francuska policija. Smatra se da je Bartu ranjen zalutalim metkom tokom panične intervencije policije neposredno posle atentata.[4]

Prilike u zemlji[uredi | uredi izvor]

Situacija u Vardarskoj Makedoniji[uredi | uredi izvor]

Glavni članci: Borba za Makedoniju i Makedonsko pitanje
Podela Makedonije nakon 1913.

Na jugoistoku Kraljevine SHS i dalje je bilo otvoreno „makedonsko pitanje“. Bugarska vlada je prećutno odobravala delovanje Unutrašnje makedonske revolucionarne organizacije (VMRO) na njenoj teritoriji, odakle su vršeni napadi na pogranične oblasti Makedonije koje su se našle u sastavu Kraljevine SHS.[5] U Vardarskoj Makedoniji su vođene prave oružane borbe žandarmerije sa komitima. U 1923. i 1924. godini je u regionu Vardarske Makedonije delovalo 53 čete, od čega 36 iz Bugarske, 12 lokalnih i 5 iz Albanije.[5] Ukupno brojno stanje ljudstva je bilo 3245 komita, predvođenih od 79 vojvoda. Zabeleženo je 119 bitaka i 73 teroristička akta.[5] Srpski gubici su bili 304 poginula vojnika i preko 1300 ranjenih.

VMRO je sarađivala sa vlastima Bugarske, a kritikovali su uvođenje srpskog jezika u Vardarskoj Makedoniji, zalažući se za uvođenje bugarskog jezika. Kritikovali su i što se Vardarska Makedonija nazivala „Južnom Srbijom“ (neslužbeno) ili „Vardarskom banovinom“ (službeno). Govorni jezik makedonskih Slovena je službeno smatran dijalektom srpsko-hrvatskog jezika, pa je VMRO kritikovala potiskivanje južnog dijalekta.[6][7]

Usled ovakve politike, vlada je morala da se konfrontira s aktivnostima makedonskih i probugarskih bandi. U Vardarskoj Makedoniji su vođene prave oružane borbe žandarmerije sa komitama, a hiljade ljudi je maltretirano od strane jugoslovenskih vlasti pod sumnjom saradnje sa Unutrašnjom makedonskom revolucionarnom organizacijom.[5]

Situacija u Hrvatskoj[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Hrvatska u Kraljevini Jugoslaviji

Hrvatska i srpska inteligencija uglavnom su se zalagale za narodno jedinstvo.[8] Hrvatska inteligencija nije imala mnogo dodira sa seljaštvom. U Hrvatskoj je opšte pravo glasa prvi put uvedeno 1920. godine[8] Prema Ćoroviću, hrvatske mase su, čim im se ukazala prilika, odmah krenule za najradikalnijim sugestijama, pa su prihvatili Stjepana Radića.[8]

Pre ujedinjenja polazna tačka svih važnih činilaca i sa srpske i sa hrvatske strane bila je da su Srbi, Hrvati i Slovenci jedan narod, jedan ali troimeni.[8] Bilo je to stajalište i Jugoslovenskog odbora i Narodnog Veća i Hrvatskog Sabora, kada je 29. oktobra 1918. godine odlučio o ujedinjenju.[8] Međutim Stjepan Radić, vođa Hrvatske seljačke stranke, je odmah tražio republikansko uređenje države.

Dana 1. decembra 1918. godine regent Aleksandar je proglasio Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca. Nezadovoljni frankovački elementi organizovali su protest u Zagrebu.[8] Njima su se pridružili domobrani dveju pukovnija 5. decembra 1918. godine, tražeći hrvatsku republiku. Na Trgu bana Jelačića presreli su ih i razbili odredi dalmatinskih mornara i hrvatski sokoli.[8]

Atentat u Narodnoj skupštini 1928.

Na izborima 1920. godine Hrvatska pučka seljačka stranka postiže izvrsne rezultate, međutim, njeni poslanici napuštaju Ustavotvornu skupštinu nakon što odbijaju pozdraviti srpskog regenta Aleksandra kao vladara nove države. Radić i njegova partija smatrali su da je proglašenje Kraljevine SHS pravno nevažeće i nisu hteli da poštuju odredbe Krfskog sporazuma, koji je zaključio Jugoslovenski odbor sa Trumbićem.[8] Iste godine, ova stranka menja ime u Hrvatska republikanska seljačka stranka i postaje nepomirljivi protivnik beogradskog monarhističkog režima. Srpski poslanici 28. juna 1921. godine tesnom većinom[9] donose centralistički Vidovdanski ustav.[10] Radićeva stranka je bojkotovala Ustavotvornu skupštinu. Pre toga u Zagrebu su se 1. aprila 1921. godine deo hrvatskih poslanika je usvojio „Ustav neutralne Seljačke republike Hrvatske“.[11]

Hrvatski poslanici su 1922. godine poslali predstavku Društvu naroda u Ženevi, objašnjavajući položaj hrvatskoga naroda u novoj državi, na šta nikada nisu nikakav dobili odgovor. Nakon toga, 1923. godine hrvatski vođa Stjepan Radić kreće po Parizu, Londonu i Moskvi, tražeći pomoć u rešavanju „hrvatskog pitanja“. Nastojeći da pridobije stranu pomoć, Stjepan Radić je 1924. posetio Moskvu i učlanio stranku u Seljačku internacionalu. Krajem iste godine beogradski režim na HRSS primenjuje Obznanu, zabranjuje njeno delovanje i hapsi Radića. U zatvoru, Radić prihvata monarhiju i odriče se republikanizma, te stranka menja ime, izbacujući pridev „republikanska“. Pušten je 1925. godine, nakon čega se vratio u skupštinu. Na sednici skupštine 20. juna 1928. godine, Puniša Račić, srpski političar iz Crne Gore, je nakon provokacija sa hrvatske strane pištoljem ubio grupu hrvatskih narodnih poslanika na čelu sa Stjepanom Radićem.

1929. godine u Italiji osnovana je Ustaša - hrvatska revolucionarna organizacija (UHRO) koja se borila protiv kralja Aleksandra Karađorđevića i Jugoslavije, a za ostvarenje samostalne hrvatske države.[12] Neposredno po zavođenju diktature 1929. godine, u Sofiji dolazi do sastanka vođa UHRO (Ustaša - hrvatska revolucionarna organizacija) Ante Pavelića i VMRO (Unutrašnja makedonska revolucionarna organizacija) Vanča Mihajlova. Tom prilikom se dogovaraju o zajedničkom budućem delovanju i potpisuju “Sofijsku deklaraciju” koja predviđa stvaranje nezavisnih država Hrvatske i Makedonije.[13] U septembru 1932. organizovan je Lički ili Velebitski ustanak, kada naoružane ustaše napadaju žandarmerijsku stanicu kraj Gospića. Komunistička partija Jugoslavije proglasom »pozdravlja ustaški pokret ličkih i dalmatinskih seljaka i stavlja se potpuno na njihovu stranu«.[14]

Šestojanuarska diktatura[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Šestojanuarska diktatura

Šestojanuarska diktatura je bio period diktature u Kraljevini SHS od 6. januara 1929. do 3. septembra 1931. godine kada je kralj Aleksandar I Karađorđević raspustio Narodnu skupštinu, suspendovao Vidovdanski ustav, zabranio rad svih političkih stranaka i sindikata, zabranio političke skupove, uveo cenzuru, proglasio ideologiju „integralnog jugoslavenstva“ i državi promenio ime u Kraljevina Jugoslavija.[15]

Tokom diktature proganjani su i zatvarani mnogi politički protivnici centralizma, pre svega članovi Komunističke partije Jugoslavije, Hrvatske republikanske seljačke stranke i Unutrašnje makedonske revolucionarne organizacije. Diktatura je zvanično ukinuta 3. septembra 1931. godine donošenjem Oktroisanog ustava, kojim je potvrđen lični režim Aleksandra Karađorđevića. I nakon prestanka diktature, nastavljeni su progoni i zatvaranja političkih protivnika.

U zatvoru Lepoglava početkom 1934. godine dolazi do stvaranja „Zajednice političkih osuđenika: hrvatskih nacionalnih revolucionara, makedonskih nacionalnih revolucionara i komunista“, u cilju zajedničke borbe protiv kraljeve „vojnofašističke“ diktature.[16]

Neuspeli atentati[uredi | uredi izvor]

Ubistvu Aleksandra Karađorđevića je prethodilo nekoliko neuspelih atentata.

Godine 1916. u Solunu je navodno pokušan atentat na regenta Aleksandra Karađorđevića, zbog čega je pukovnik Dragutin Dimitrijević Apis osuđen i pogubljen. Nakon usvajanja Vidovdanskog ustava, 1921. godine komunista Spasoje Stejić Baćo je izvršio neuspešan atentat na regenta Aleksandra I Karađorđevića. Dana 17. decembra 1933. godine Petar Oreb i Ivo Herenčić, pripadnici ustaškog pokreta, pokušavali su da ubiju kralja Aleksandra prilikom njegove posete Zagrebu, što je uspešno sprečila jugoslovenska policija, uhapsivši atentatore.[17]

Uplivi stranih sila[uredi | uredi izvor]

Bugarska i VMRO[uredi | uredi izvor]

Todor Aleksandrov i druge vođe VMRO.
Glavni članak: Unutrašnja makedonska revolucionarna organizacija

Bugarska vlada je, smatrajući Makedonce Bugarima, pred Društvom naroda pokretala pitanje Makedonaca kao pitanje položaja bugarske nacionalne manjine. Pored toga, bugarska vlada je dozvoljavala Unutrašnjoj makedonskoj revolucionarnoj organizaciji (VMRO) da nesmetano deluje na njenoj teritoriji i da odatle vrši napade na pogranične oblasti Makedonije koje su se našle u sastavu Kraljevine SHS. U 1923. i 1924. godini je u regionu Vardarske Makedonije delovalo 53 čete, od čega 36 iz Bugarske, 12 lokalnih i 5 iz Albanije. Ukupna brojno stanje ljudstva je bilo 3245 komita, predvođenih od 79 vojvoda. Zabeleženo je 119 bitaka i 73 teroristička akta. Srpski gubici su bili 304 poginula vojnika i preko 1300 ranjenih. VRMO je izgubio 68 boraca, a stotine su bile ranjene.[5]

Državni udar vojno-političke organizacije Zveno, maja 1934. godine doveo je do raskida bugarske države sa VMRO. Okrećući se saradnji sa Francuskom i Jugoslavijom, zvenari su razoružali komitske čete i pohapsili političke vođe.

Musolini i ustaše[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Ustaše

Italija je, kao nezadovoljeni ratni saveznik, gajila otvorene teritorijalne pretenzije prema Jugoslaviji, a prvenstveno Dalmaciji, koju je smatrala svojom istorijskom provincijom. Od dolaska Benita Musolinija na vlast u jesen 1922. godine, Italija je, nasuprot francuskoj politici očuvanja versajskog sistema u Podunavlju i na Balkanu preko Male Antante, vodila revizionističku politiku preko Albanije, Bugarske, Mađarske i Austrije, koja je podrazumevala razbijanje Kraljevine Jugoslavije. Pod pokroviteljstvom Musolinija, Ante Pavelić je, posle emigriranja 1929. godine, organizovao hrvatski ustaški pokret s ciljem uspostave samostalne i Nezavisne Države Hrvatske.

Francuska i Balkanski pakt[uredi | uredi izvor]

Glavni članci: Versajski sporazum, Mala Antanta i Balkanski pakt (1934)
Zemlje članice Balkanskog pakta

Francuska je smatrana vernim saveznikom Jugoslavije u Evropi. Usled slabljenja versajskog sistema i porasta opasnosti od revizije i rata, tokom 1933. godine povedeni su pregovori o sklapanju Balkanskog pakta, uz francusko posredovanje. Turska, Grčka i Bugarska već su stupile u pregovore. Onda su Francuzi tražili da Jugoslavija i Rumunija pristupe pregovorima o balkanskom paktu i 9. februara 1934. godine, potpisan je ugovor o balkanskom savezu između Jugoslavije, Grčke, Rumunije i Turske. Balkanski pakt je pozdravljen u Moskvi, a osuđen u Nemačkoj.[traži se izvor]

Nemačka i anšlus[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Anšlus

Jugoslaviji, koja je bila suočena sa sve agresivnijom italijanskom politikom, nije bio dovoljan jedan saveznik. Prema doktrini Antona Korošeca iz 1927. godine, koju je usvojio kralj Aleksandar, sa Nemačkom se trebalo sprijateljiti dok još ne pripoji Austriju.[traži se izvor] U martu 1934. godine, Adolf Hitler primio je jugoslovenskog poslanika u Berlinu, izjasnio se protiv italijanske dominacije i restauracije, i izjavio da želi bliže nemačko-jugoslovenske odnose. Kada je u julu 1934. godine, propao nacistički puč u Austriji, oko 700 nacista prebeglo je u Jugoslaviju i dobilo azil.[18] Međutim, dok se Jugoslavija približavala Nemačkoj, Francuska se približavala Italiji. Za Francusku i Čehoslovačku anšlus je bio najveće zlo, a za Jugoslaviju italijanska vlast nad Austrijom i restauracija Habzburga.

Postoje tvrdnje da je u organizovanje atentata pod nazivom operacija „Tevtonski mač” bila uključena Nemačka. Sačuvana je prepiska Hermana Geringa i Hansa Špajdela koji je bio obaveštajac u Francuskoj. Ovo je obelodanjeno 1957. godine, a 1958. se pojavio i film „Operacija Tevtonski mač”.[19]

Događaji pred atentat[uredi | uredi izvor]

Međunarodna politička situacija[uredi | uredi izvor]

Francuski ministar inostranih poslova, Luj Bartu, je pokušavao da ostvari ideju „istočnog Lokarna“ (vidi Sporazum u Lokarnu), saveza u koji bi bile uključene članice Male Antante i Italija[traži se izvor]. Za Jugoslaviju, ovaj savez je podrazumevao priznanje Sovjetskog Saveza i zbližavanje sa Italijom, što je kralj Aleksandar, radi zbližavanja s Nemačkom, nastojao da izbegne[traži se izvor]. Juna, 1934. godine, prilikom posete Beogradu, Luj Bartu ga je ubeđivao: „Nemoj s Hitlerom, nego s novim francuskim saveznicima - Musolinijem i Staljinom“.[traži se izvor] U oktobru 1934. godine, kralj Aleksandar imao je da poseti Francusku, gde ga je čekalo ubeđivanje da sklopi savez sa Musolinijem i da se uključi u pakt za odbranu Austrije[traži se izvor]. Pred polazak za Marselj, kralj Aleksandar je rekao britanskom poslaniku u Beogradu da ...„neće više da bude francuski satelit“[traži se izvor]. Poručio je:

Putujem u Pariz zato što sam saveznik Francuske ... ali ... ja nikad neću sudelovati u jednoj koaliciji koja će rešavati probleme srednje Evrope ako u njoj ne bude Nemačka.[20]

Nemački list Frankfuter Zeitung je ovu posetu propratio člankom u kome se kaže da jugoslovenski vodeći krugovi ne kriju svoju nameru deluju potpuno nezavisno i da na to treba gledati kao na prvoklasni politički događaj koji ima da stvori jednu potpuno novu situaciju, jer „Aleksandar nije više mali kraljić „satelit“ nego Suveren koji želi da vodi politiku svoje zemlje po svom sopstvenom shvatanju“.[21]

Pripreme atentata[uredi | uredi izvor]

Mijo Babić, Vlado Černozemski i Zvonimir Pospišil u logoru Janka Pusta u Mađarskoj početkom 1930-ih.
Atentator je putovao u Francusku pod lažnim imenom Petr Kelemen (Slika sa njegovog falsifikovanog pasoša)

Krajem avgusta 1934. godine, na poziv Anta Pavelića, vođa VMRO-a Vančo Mihajlov je doputovao u Rim kako bi se dogovorili detalje oko izvršenja atentata na kralja Aleksandra.[traži se izvor] Sastanak su održali u hotelu Kontinental, razgovoru između Pavelića i Mihajlova prisustvovao je i generalni inspektor tajne službe Italije Erikole Konti.[traži se izvor] Odlučeno je da se atentat izvrši u Francuskoj jer se već znao program Aleksandrove predstojeće posete. Pavelić, Kvaternik i Mihajlov su se dogovorili da pripreme više grupa radi izvođenja atentata. Prva grupa trebalo je da izvrši atentat po kraljevom dolasku u Marselj, a druga grupa trebalo je da izvrši atentat u Parizu ili Versaju u slučaju da prva grupa ne uspe.[22] Vođa hrvatskih ustaša Pavelić izdaje dekleraciju kojom osuđuje kralja Aleksandra na smrt[traži se izvor], a po ustaškim logorima počinju intenzivne pripreme za atentat. Zbog međunarodne javnosti i mogućnosti kompromitacije Musolinijevog režima atentatori nisu smeli biti iz Italije, već su odabrani iz Mađarske.[22] Najveće pripreme vršene su u logoru Janka Pusta i Nađ Kanjiža, gde ustaše za izvršenje atentata obučava profesionalni atentator VMRO-a, Vladiimir Dimitrov Kerin, zvani Černozemski. Nakon obuke između 15 najuspešnijih terorista, kockom su izabrana trojica atentatora: Mijo Kralj, Ivan Rajić i Zvonimir Pospišil.[22] Četvrtog atentatora Černozemskog, Pavelić je odabrao na predlog Mihajlova.[23]

Kralj, Pospišil i Rajić su dobili lažne mađarske pasoše. Njih trojica su, po nalogu Ante Pavelića, došli u Cirih gde su ih čekali Eugen Dido Kvaternik i Černozemski, koji su došli iz Italije. Kvaternik ih je upoznao sa planom atentata, koju je izradio zajedno sa Antom Pavelićem. Grupa koju predvodi Kvaternik prešla je u Francusku, gde su se prijavili pod čehoslovačkim dokumentima.[24] U Pariz su stigli 30. septembra.[24] Ante Godina i njegova supruga Stana, takođe snabdeveni lažnim čehoslovačkim pasošem, otputovali su direktno u Pariz i doneli atentatorima oružje.[24] Za atentat u Marselju su određeni Veličko Kerin, koji je imao zadatak da puca na kralja, i njegov pratilac Mijo Kralj, koji ga je trebalo da štiti i obezbedi beg. Drugi par atentatora su činili Pospišil, kao vođa koji puca, i Ivan Rajić kao pomagač, ukoliko ne uspe atentat u Marselju. U rano jutro 7. oktobra Černozemski, Mijo kralj i Kvaternik u Avinjonu sreli su sa Stanom Godinom, a potom pošli za Eks an Provans. Sutradan 8. oktobra, svi su pošli za Marselj, gde im je Kvaternik dao plan grada i pokazao mesto odakle bi pucali na kralja. Uveče su se vratili u Eks, gde su prenoćili, sem Kvaternika, koji se to veče sklonio u Montre. Pošto je atentatorima predao oružje, Godina se uputio se preko granice sa suprugom.[24] Na dana atentata, 9. oktobra, Gergijev i kralj su otputovali za Marselj, i stigli u njega sat i po pre iskrcavanja kralja Aleksandara sa razarača Dubrovnik.[24]

Saznanja obaveštajne službe[uredi | uredi izvor]

Kraljevska jugoslovenska obaveštajna služba je neposredno pred kraljev dolazak, preko svojih agenata, doznala priprema za atentat, znali su da su teroristi na francuskoj teritoriji, ali nisu imali precizne informacije.[traži se izvor] U jutarnjim časovima 9. oktobra, jugoslovenska obaveštajna služba je dobila izuzetno važne podatke od jednog njenog agenta iz Italije. Ukazano je da će se atentat dogoditi u Marselju i da su teroristi putovali čehoslovačkim pasošima. O ovim saznanjima je upoznat jugoslovenski ambasador u Francuskoj dr Miroslav Spalajković, koji je već bio u Marselju i organi francuske bezbednosti. Tražili su da se o ovome obavesti kralj lično i da odustane od posete Marselju. Međutim, kada je Spalajković obavestio kralja Aleksandra o pripremi atentata, kraljev komentar je bio: „Sada je za to isuviše kasno. Moramo se držati programa“.[traži se izvor]

Uticaj obaveštajnih službi u pripremi atentata nije sasvim razjašnjen, tako da postoje pretpostavke da su sa tim povezani agent Roland Abijate i njegova verenica Brita fon Kolas koji su neko vreme 1930-ih živeli u Beogradu.[25]

Tok atentata[uredi | uredi izvor]

Put u Marselj[uredi | uredi izvor]

Svita, sa kraljem na čelu, krenula je uveče 4. oktobra sa železničke stanice Topčider vozom do Kosovske Mitrovice, a zatim automobilom preko Cetinja, gde je kralj Aleksandar posetio kuću u kojoj je rođen. Ispratili su ih knez Pavle i kneginja Olga.[26] Iz luke Zelenika je razaračem Jugoslovenske kraljevske mornarice Dubrovnik isplovio za Francusku. Čim se Dubrovnik primakao Marselju, francuski eskadron isplovio im je u susret iz ratne luke Tulona. U utorak, 9. oktobra 1934. godine, tačno u 16 časova kralj je napustio palubu jugoslovenskog razarača i nastavio motornim čamcem do Belgijskog keja. U Marselju su ga dočekali samo ministar inostranih poslova Luj Bartu i general Žozef Žorž, član visokog ratnog saveza.

U Marseju je trebalo da položi venac na spomenik Poilus d'Orient, prisustvuje čaju u prefekturi i nastavi vozom prema Parizu.[26] Zvaničan doček po protokolu predviđeno je da bude u Parizu, gde je trebalo da ga dočeka predsednik Republike Alber Lebren.[traži se izvor] U Parizu je kralj trebao i da održi govor na francuskom jeziku, čiji sadržaj je francuski list Le Matin (jutro) posthumno objavio 11. oktobra 1934, dva dana nakon atentata. Aleksandar je znao francuski pošto je sa porodicom jedno vreme kao mali odrastao u Ženevi, a i tada je to bio jezik međunarodne diplomatije. Večernje novosti su objavile prevod govora u jednom članku. Govor je trebao da glasi:

Que nous aimons la France

dit, par delà la mort, l'auguste voix qui s'est tue, tout le monde le sait. Cette affection aire ses racines du plus profond de notre être. Les événements n'ont pu que la porter au sommet accessible aux senti- ments humains, en la rendant per- ceptible à tous les yeux. Mon vénéré et regretté père, le roi Pierre, n'était-id pas, durant associés la Marseillaise et nous nous séparions après une der- nière accolade, chacun allant vers son destin.

L'admiration de la Yougoslavie pour la France ne date pas d'hier. C'est dans l'histoire même de la nation yougoslave qrc'il faut en chercher les origines le siècle. qui reLie la Yougoslavie à l'Illyrie de Napoléon et à la Serbie de Karageorge a abouti, par' une inéluctable nécessité historique, à des résuttats logiques et naturels. Aux événements lointains, aux- quels ont été, mêlés nos grands-pè- res, ont succédé les événements plus proches de nous auxquels nous avons partictpé nous-mêmes. Nous admirons, cependant, la France non seulement pour son œu- vre accomplie dans notre destinée nationale, mais aussi pour sa mis- sion universelle qui ne cesse de s'exercer par le rayonnement de sa pensée et de son action dans le mon- de. Nous l'admirons pour la droiture et l'héroïsme de ses actes, toutes les fois où il s'agit de défendre l'équité et la justice contre l'arbitraire et la violence dans la vie internationale de même que pour la prodigieuse té- nacité de ses efforts dans la lente et laborieuse construction de la paix entre les peuples.[27]

Koliko volimo Francusku, to ceo svet zna. Ta ljubav ima svoj koren u dnu naših bića. Događaji su je mogli samo izneti na vrhunac pristupačan ljudskim osećanjima i učiniti je vidnom za svačije oči. Moj obožavani otac kralj Petar bio je za sve vreme svog života simbol vernosti naše ljubavi za vašu plemenitu i lepu zemlju. Divljenje Jugoslavije prema Francuskoj ne potiče od juče. U samoj istoriji jugoslovenskog naroda treba tražiti začetak. Vek koji vezuje današnju Jugoslaviju sa Napoleonovom Ilirijom i Karađorđevom Srbijom završio se, po neizbežnoj istorijskoj potrebi, logičnim i prirodnim rezultatom. Za dalekim događajima, u kojima su bili umešani naši dedovi, došli su događaji bliži nama u kojima smo i sami učestvovali. Mi se divimo Francuskoj ne samo zbog njenog dela koje je izvršila u našoj nacionalnoj sudbini, već i zbog njene univerzalne uloge koju ona neprestano vrši zračenjem svoje misli i svojom delatnošću u svetu.

Mi joj se divimo zbog pravednosti i heroizma njenih postupaka uvek kad treba braniti pravdu protiv samovolje i sile u međunarodnom životu. Isto tako i zbog ogromne istrajnosti njenih napora u laganom i istrajnom, teškom izgrađivanju mira među narodima[28]

Svečana povorka[uredi | uredi izvor]

Trenutak kada francuski pukovnik Žil Piole sabljom obara atentatora Černozemskog. Iza Piolea u pozadini Bogoljub Jevtić sa šeširom trči ka autu u kome je izvršen atentat.

Kralj Aleksandar u pratnji Bartua i generala Žorža seo je u otvoren automobil Delaž DM, registarskih tablica 6068 CA 6. Iako je bio predviđen blindiran i potpuno zatvoren automobil[traži se izvor], on je u poslednjem momentu zamenjen, navodno po naređenju ministra Bartua.[traži se izvor] Kralj je sedeo na zadnjem sedištu na desnoj strani, a na levoj ministar Bartu. Na mestu suvozača sedeo je general Žorž, a uz njega vozač i službeno lice, Berteleni.

Nešto posle 16 časova svečana povorka je krenula. Ispred automobila u kome se nalazio kralj, išli su 18 policajaca u paradnim uniformama, na konjima, sa isukanim sabljama. Zbog konjičkog eskadrona, cela kolona se kretala oko deset kilometara na čas. Iza kraljevog automobila nalazilo se vozilo u kojem su sedeli ministar inostranih poslova Bogoljub Jevtić i Pijetri. Povorka je lagano prolazila avenijom Kanbrijer, glavnom ulicom u Marselju. Sa jedne i druge strane, na trotoaru, stajala je masa naroda i pozdravljala uvaženog gosta.

Smrt kralja Aleksandra[uredi | uredi izvor]

Atentat na kralja Aleksandra 1934.
Naslovna strana Politike od 10. oktobra 1934. sa vešću o atentatu na kralja Aleksandra I Karađorđevića

Kada su kraljeva kola stigla na trg ispred palate Berze, oko 16 časova i 20 minuta, jedan čovek iskočio je iz gomile, noseći u desnoj ruci buket cveća i na francuskom viknuo:„Živeo kralj!“.[traži se izvor] Iznenada je skočio sa desne strane na papučicu automobila, odbacio buket cveća i iz pištolja ispalio više hitaca u pravcu kralja. Pukovnik Piole, koji je bio najbliži događaju, sa konja je sabljom ubicu oborio na zemlju. Atentator je i u padu, sa zemlje, nastavio da puca na sve oko sebe. Zatim su dva policajca ispalili nekoliko hitaca u atentatora, koji je već bio oboren.

Kralj je ležao nepomičan na zadnjem sedištu automobila, ministar Bartu je bio pogođen u desnu nadlakticu, a general Žorž pogođen sa više zrna u grudni koš, nadlakticu i stomak. Zbog gužve na ulici, automobil sa ranjenim kraljem mileo je do policijske stanice, gde je kralju pružena prva pomoć. Međutim, lekari ništa nisu mogli da učine jer su rane bile smrtonosne. Nekoliko minuta posle 17 časova kralj Aleksandar I Karađorđević od Jugoslavije izdahnuo je ne dolazeći svesti. Lekari su utvrdili da je jedan metak pogodio desnu stranu grudi, u predelu jetre, a zatim ušao toraks. Na telu su bile tri rane: pogođeni su leva ruka, rame i lopatica.

Ministar Bartu je prebačen u operacionu salu bolnice Božiji dom, gde je izdahnuo u 17 časova i 40 minuta. Teško ranjen general Žorž prebačen je u bolnicu Mišel Levi, gde je uspešno operisan.

Smrt atentatora Černozemskog[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Vlado Černozemski
Mauzer C96, oružje kojim je izvršen atentat.

Atentator, Veličko Dimitrov Kerin, zvani Vlado Černozemski, pogođen sa više metaka u telo, isečen udarcima sablje i linčovan od gnevne mase, prebačen je u kancelariju marsejske službe bezbednosti, gde je i umro, ne izgovorivši ni jednu reč. Kod atentatora je pronađen čehoslovački pasoš na ime Petrus Keleman, dva pištolja, mauzer i valter, dve bombe, busolu i 1.700 franaka. Pasoš je izdao čehoslovački konzulat u Zagrebu. Ubica je imao na desnoj ruci istetoviranu mrtvačku glavu i dve ukrštene kosti, a iznad četiri slova, ćirilicom, ВМРО.

Nakon ovog atentata, mnogi Makedonci, Albanci, Hrvati i protivnici monarhije su smatrali Černozemskog za heroja koji je ustao protiv tiranije.[29][30]

Posledice[uredi | uredi izvor]

O ovom događaju snimljen je film „Pucnji u Marseju”.[31]

Francuska policija je uhapsila trojicu preživelih atentatora (Pospišil, Rajić i Mijo Kralj) i saznala da su instrukcije dobili od Ante Pavelića i Eugena Dida Kvaternika. Francuska odmah traži od Italije izručenje ove dvojice, ali Musolini to odbija, da se ne bi otkrila njegova umešanost. Kako je Francuska pokušavala da postigne politički dogovor sa Italijom, Francuska nije kao krivca spominjala Italiju ni na suđenju antentatorima, ni u izjavama francuskog predstavnika u Društvu naroda, iako je bilo poznato da su atentat isplanirale ustaše u Italiji, i da ih italijanska vlada već više godina politički i finansijski podržavala.[32] Isto tako, verovatno pod francuskim uticajem, Jugoslavija za atentat nije optuživala Italiju, već Mađarsku, pošto su se atentatori obučavali u logoru Janka Pusta i posedovali mađarske pasoše.[32] Mađarska je negirala umešanost, ali je pod jugoslovenskim pritiskom rasformirala logor Janka Pusta.[33] Iako nije bila optužena za saučesništvo u atentatu, Italija je ipak imala problema. Premda je odbila francuski zahtev za izručenjem Ante Pavelića i Eugena Kvaternika, Italija ih je uhapsila polovinom oktobra, i držala ih u zatvoru približno oko godinu i po. Nakon toga Pavelić je zadržan u poluzatočeništvu, a kasnije pod nadzorom, prvo u Sijeni, a zatim u Firenci, gde će dočekati Aprilski rat. Italijanska vlada je naredila razoružavanje svih ustaša (oko 500-600 pripadnika) u Italiji i interniranje običnih članova u logore na Liparskim ostrvima.[34] Trojica preživelih atentatora su osuđeni u Francuskoj na doživotnu robiju, koju su izdržavali sve do pada Francuske.[35]

Smrt kralja Aleksandra uzburkala je celokupnu jugoslovensku javnost. Građanstvo u Beogradu je saznalo za vest oko 19:30, sa stranih radio stanica.[36] Pošto je najstariji Aleksandrov sin Petar bio maloletan, tročlano namesništvo je preuzelo ulogu kralja. Namesništvom, koje je položilo zakletvu vernosti 11. oktobra,[37] dominirao je kraljev brat od strica knez Pavle Karađorđević, dok su druga dvojica namesnika bili Radenko Stanković i Ivo Perović.[38] Proglašena je opšta narodna žalost u trajanju od šest meseci[39] ("najdublja žalost" do 25. oktobra, "duboka" do 21. novembra[40]). Čak u japanskoj Osaki je održan pomen kralju, po šinto obredu.[41] Telo kralja je do Splita prevezeno brodom, a odatle vozom do Beograda. Od njega se usput oprostio veliki broj ljudi.[42]

Nategnutu atmosferu koja je vladala oslikava i incident u Bijeljinskoj gimnaziji, koji se zbio par dana nakon atentata, 11. oktobra 1934. godine, kada je zbog ispisanih antimonarhističkih parola na tabli raspušteni čitav sedmi i osmi razred osnovne škole.

Automobil u kome je izvršen atentat[uredi | uredi izvor]

„Delaž” u kome je kralj ubijen prispeo je u Beograd u aprilu 1936.[43] Posle Drugog svetskog rata su iz postavke Vojnog muzeja uklonjeni svi predmeti koji su pripadali kralju, uključujući i taj automobil. Miroslav Milutinović je u svojoj knjizi Automobili i dinastija Karađorđević naveo da je taj auto uz odobrenje načelnika Doma JNA prepravljen u kamiončić za dostavu hrane. Vozačka strana je ostala netaknuta, a zadnji deo je isečen, i u njega montiran drveni sanduk za skladištenje hrane. Pošto je bilo teško naći rezervne delove za njega, auto je po okončanju službe završio u Loznici. Milutinović se poziva na svedočenje izvesnog Jovana Kovača iz 1992. godine, koji je služio vojsku u Domu JNA tokom 1945—47.[44]

List Politika je povodom šest decenija od atentata, objavila svedočenje aktivista auto-moto društva Gučevo iz Loznice, koje datira iz 1950-ih godina. Po njemu je Delaž 1951. godine dopremljen u vojno preduzeće Drina u Loznici, i tamo proveo tri godine. To je potvrdio i pukovnik JNA u penziji Joza Štrukelj. Auto-moto društvo Gučevo ga preuzima 1954. godine, i do leta 1962. godine ga koristi kao vozilo za obuku. Nakon leta '62 završava na otpadu, i gubi mu se svaki trag.[44]

Bratislav Petković, osnivač Muzeja automobila u Beogradu i ministar kulture i informisanja u vladi Ivice Dačića pre rekonstrukcije, u intervjuu za Večernje novosti iz 2013. godine je rekao da je kao mlad video Delaž na otpadu u blizini Kalemegdana. Sa njega su već bili skinuti neki mesingani delovi, a sam Petković je bonsekom isekao farove kako bi sačuvao neki deo auta.[45]

Znamenite činjenice[uredi | uredi izvor]

  • Kralj Aleksandar je trebao da prilikom ove posete Francuskoj posle Marselja odsedi u hotelu Krijon u Parizu.[46]
  • Atentat se održao u utorak, čime je kralj Aleksandar posle svog dede (utorak po julijanskom kalendaru) i oca postao treći Karađorđević koji je preminuo tog dana u nedelji.
  • U trenutku atentata je kralj Aleksandar imao nepunih 46 godina, Luj Bartu 72, a Vlado Černozemski 36.
  • Prema sećanju njegovog brata od strica Pavla, Aleksandar nikako nije želeo da 1934. godine preko Italije poseti Francusku. Kada su njih dvojica preko Crne Gore došli u Kotor čuli su da je more nemirno, a Aleksandar je teško podnosio takve uslove, tj "bio je loš mornar", dok je kraljica Marija bolovala od žuči. Pavle im je preporučio da odu vozom, što je kralj odbio pošto je mislio da sve pruge do Francuske vode preko Italije koju je on hteo da izbegne. Pavle mu je na to rekao da može vozom ići preko Austrije i Švajcarske, što je posle izvesnog vremena Aleksandar i uvideo i isprva prihvatio. Ujutru se on ponovo predomislio jer, kada je rekao mornarima da će ići vozom, oni su se razočarali što neće dobiti francuska odlikovanja. Kao kompromisno rešenje je on išao brodom, a njegova žena vozom.[47]
  • Po memoarima njegovog drugog sina, Tomislava Karađorđevića, u trenutku Marseljskog atentata je kralj Aleksandar bio smrtno bolestan od raka, i lekari su mu davali oko šest meseci života. Tomislav je to saznao od majke, kraljice Marije, a za kraljevu dijagnozu su znali samo članovi porodice i uzak krug lekara. Patološki nalaz koji je načinjen posle atentata navodno potvrđuje tu dijagnozu.[48]
  • Njegov brat od strica knez Pavle je mislio da Kraljevina Italija stoji iza njegovog ubistva. To je spomenuo u jednom podužem pismu iz 1947. svojoj tašti.[49] U prepisci sa Kostom St. Pavlovićem je spomenuo da Francuska nije htela da dozvoli da se na sudskom procesu u Eks an Provansu, započetom posle atentata, spomene Italija, a i da je Ujedinjeno Kraljevstvo vršilo pritisak na Jugoslaviju da ne prouzrukuje ništa protiv nje.[50]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Večernje novosti - Atentat u Marselju 1934.”. Pristupljeno 12. 4. 2013. [mrtva veza]
  2. ^ Branko M. Žujović (6. januar 2018). „Kralj u trenutku atentata 1934. godine bio teško bolestan”. arhiva.nedeljnik.rs. Nedeljnik. Arhivirano iz originala 27. 09. 2022. g. Pristupljeno 21. avgust 2022. 
  3. ^ „Pozadina ubistva kralja Aleksandra: Obaveštajac Vladeta Milićević, krunski svedok tajne istorije 20. veka”. OKO (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2024-04-09. 
  4. ^ de Lonej, Žak (1974). Les grandes controverses de l'histoire contemporaine 1914-1945 [Velke kontroverze savremene istorije tokom 1914-1945] (na jeziku: francuski). Švajcarska: Édito-Service Histoire Secrète de Notre Temps. str. 568. 
  5. ^ a b v g d Petъr Petrov, „Makedoniя. Istoriя i političeska sъdba“, tom II, Izdatelstvo „Znanie“, Sofiя. (1998). str. 140.–141.
  6. ^ „By the Shar Mountain there is also terror and violence” (na jeziku: engleski). newspaper "Makedonsko Delo", No. 58, Jan. 25, 1928, Vienna, original in Bulgarian. Pristupljeno 3. 8. 2007. 
  7. ^ Friedman, V. (1985) "The sociolinguistics of literary Macedonian" in International Journal of the Sociology of Language. Vol. 52. str. 31–57
  8. ^ a b v g d đ e ž „Vladimir Corovic: Istorija srpskog naroda”. Pristupljeno 12. 4. 2013. 
  9. ^ Po principu 50% plus 1 glas pošto je bilo nemoguće okupiti dvotrećinsku većinu.
  10. ^ Tomasevich 2002, str. 15.
  11. ^ „Pod teretom nerešenog nacionalnog pitanja”. Arhivirano iz originala 23. 09. 2015. g. Pristupljeno 12. 4. 2013. 
  12. ^ „Hrvatska u Jugoslaviji”. Arhivirano iz originala 05. 03. 2016. g. Pristupljeno 12. 4. 2013. 
  13. ^ „Ivan Vanča Mihajlov: makedonski revolucionar uskraćen za domovinu i korijene”. Arhivirano iz originala 13. 11. 2013. g. Pristupljeno 12. 4. 2013. 
  14. ^ List Proleter, organ CK KPJ, u broju od 28. decembra 1932. godine.
  15. ^ Tomashevich 2002, str. 26.
  16. ^ Šime Balen: Prisjećanje na robijašku epizodu Antifašističke fronte, u zborniku: "Antisemitizam, holokaust, antifašizam", Zagreb: Židovska općina Zagreb. (1996). str. 210.–213.
  17. ^ „Odluka o atentatu i pokušaj u Zagrebu”. Arhivirano iz originala 06. 03. 2016. g. Pristupljeno 12. 4. 2013. 
  18. ^ V. Vinaver, Austrijski problem, i preorijentacija spoljne politike, 123-127,131,138.
  19. ^ Operacija „Tevtonski mač” - ubistvo kralja Aleksandra („Večernje novosti”, 29. maj 2016)
  20. ^ Ž. Avramovski, Britanci, I i II.
  21. ^ B. M. Sotirović, Nacionalni testament kralja Aleksandra I, Beograd 1936, 357.
  22. ^ a b v Basta 1986, str. 36.
  23. ^ Basta 1986, str. 37.
  24. ^ a b v g d Basta 1986, str. 38.
  25. ^ Miladinović, Ivan (29. 6. 2023). „ŠPIJUN KOJI JE PROMENIO NOĆNI ŽIVOT BEOGRADA: Tajna misija sovjetskog obaveštajca u jugoslovenskoj prestonici”. Večernje novosti. Pristupljeno 1. 7. 2023. 
  26. ^ a b "Politika", 5. okt. 1934, str. 1
  27. ^ „LÀ VOIX qui MONTE PAR DELA LA MORT” [Glas koji se diže iz smrti]. gallica.bnf.fr (na jeziku: francuski). Le Matin. 11. oktobar 1934. Pristupljeno 7. oktobar 2022. „Članak je kod slike kneza Pavla na naslovnoj strani” 
  28. ^ Ivan Miladinović (11. oktobar 2020). „SUSRET SA ISTORIJOM - LUJ BARTU SAM SEBI POTPISAO SMRTNU PRESUDU: Osamdeset i šest godina od atentata na kralja Aleksandra u Marselju”. novosti.rs. Večernje novosti. Pristupljeno 7. oktobar 2022. 
  29. ^ „Dennis Barton, Croatia 1941—1946.” (PDF). Pristupljeno 12. 4. 2013. 
  30. ^ „The Assassination of the Yugoslavian king Alexander, video 1”. Pristupljeno 12. 4. 2013. 
  31. ^ Istorija pisana krvlju, blatom i zaboravom („Politika”, 7. avgust 2021)
  32. ^ a b Tomasevich 2002, str. 34.
  33. ^ Tomasevich 2002, str. 34–35.
  34. ^ Tomasevich 2002, str. 35.
  35. ^ Basta 1986, str. 40.
  36. ^ "Politika", 11. okt. 1934, str. 7
  37. ^ "Vreme", 12. okt. 1934
  38. ^ Petranović 1988, str. 211.
  39. ^ "Vreme", 11. okt. 1934
  40. ^ "Vreme", 24. okt. 1934
  41. ^ "Politika", 9. dec. 1934
  42. ^ Miladinović, Ivan (30. 6. 2023). „NAROD JE PADAO NA KOLENA: Jugoslavija, Srbija i Beograd se opraštaju od svog kralja”. Večernje novosti. Pristupljeno 1. 7. 2023. 
  43. ^ "Politika", 28. april 1936
  44. ^ a b Muzej automobila u Beogradu (16. maj 2018). „Kako je automobil u kojem je ubijen kralj završio na otpadu”. modernizurnal.com. Pristupljeno 22. septembar 2022. 
  45. ^ Zoran Nikolić (16. jun 2013). „Sačuvan deo automobila Aleksandra Karađorđevića”. novosti.rs. Večernje novosti. Pristupljeno 22. septembar 2022. 
  46. ^ „Hotel u kome će otsesti Nj. V. kralj”. digitalna.nb.rs. Politika. 8. oktobar 1934. Pristupljeno 21. maj 2022. „Sredina prve stranice” 
  47. ^ Kosta St. Pavlović (jun 1980). „Dvadesetpetogodišnja prepiska sa Knezom Pavlom (1950—1976) (13. i 14. strana)” (PDF). 27mart.com. Pristupljeno 21. januar 2023. „U dokumentu je na 13. i 14. stranici” 
  48. ^ Branko M. Žujović (6. januar 2018). „Kralj u trenutku atentata 1934. godine bio teško bolestan”. arhiva.nedeljnik.rs. Nedeljnik. Arhivirano iz originala 27. 09. 2022. g. Pristupljeno 21. avgust 2022. 
  49. ^ Veljko Lalić (26. mart 2021). „“Jadni Srbi, šta će biti s njima”, kako je kralj Petar čuo svoj glas na radiju, putanja britanskih funti: Sve tajne 27. marta, 80 godina kasnije”. nedeljnik.rs. Pristupljeno 1. februar 2023. „To je, verovatno, značilo da je Musolini hteo da ima odrešene ruke u Jugoslaviji kako bi obezbedio neke teritorijalne dobitke za svoju zemlju. Odgovorio sam mu da je to nemoguće, jer moja zemlja mrzi Italijane (nisam mu svakako mogao reći da mrzi i Nemce) i jer su, po mom mišljenju, kralja Aleksandra ubili Italijani.” 
  50. ^ Kosta St. Pavlović (jun 1980). „Dvadesetpetogodišnja prepiska sa Knezom Pavlom (1950—1976) (28. strana)” (PDF). 27mart.com. Pristupljeno 21. januar 2023. „Sredina 28. strane u dokumentu” 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Vikizvornik ima izvorni tekst povezan sa člankom Proklamacija Kraljevske vlade od 9. oktobra 1934..
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Марсељски_атентат&oldid=27776847”