Македонци

Из Википедије, слободне енциклопедије
За друге употребе, погледајте Македонци (вишезначна одредница).
Македонци
Укупна популација
око 2-2,2 милиона[1]
Региони са значајном популацијом
 Република Македонија 1.297.981[2]
 Албанија 5.512[3]
 Аустрија 20.135[4][5]
 Аустралија 83.978–200.000[6][4]
 Босна и Херцеговина 2.278[7]
 Бугарска 1.654[8]
 Канада 37.055 – 200.000[9][10]
 Хрватска 4.138[11]
 Француска 2.300 – 15.000[12]
 Немачка 62.295 – 85.000[4][13]
 Грчка 747 (попис 2001.)
10.000 – 30.000 (1999 est.)[14][15]
 Италија 92.847[16]
 Србија 22.755[17]
 Словенија 3,972[18]
 Швајцарска 61.304 – 63.000[4][19]
 САД 57.200–200.000[4][20]
Језици
македонски језик
Религија
доминира православна, али има муслимана и атеиста.
Сродне етничке групе
Јужни Словени
нарочито Срби и Бугари

Македонци су јужнословенски народ који претежно живи у Републици Македонији, где чини око 64,2% становништва, док су у околним државама најбројнији у Србији, гдје их има око 23.000. У Грчкој је њихова национална лојалност подељена између грчке („Славофони Грци“) и македонске.[тражи се извор од 01. 2016.] Као посебна национална заједница први пут у историји признати су на АВНОЈ1943. године, званично у социјалистичкој Југославији од 1945. године, као један од пет равноправних народа.

Македонци су углавном православне вероисповести, али има мањи број муслимана и атеиста. Број Македонаца процењује се на око 2-2,2 милиона, од тога у Републици Македонији око 1.300.000. Македонски језик припада словенској групи индоевропске породице језика.

Историја[уреди]

Географски распоред етничких група на Балкану (1897, Pallas Nagy Lexikona):
  Срби и Македонци
  Албанци и Срби
  Грци и Албанци
  Грци и Турци
  Бугари и Турци

Словени насељавају углавном подручје јужне географске Македоније у 6. и 7. веку. На простору Македоније затеклу су романизовани и хеленизовани староседеоци, потомци Дардана, Илира, Трачана, Пајонаца, античких Македонаца. Међу тим Словенима налазио се и један талас Срба, што је евидентно из имена града Сервије у грчкој Македонији и средњовековне колоније Гордосервон, настале од колонизованих Словена из Повардарја. Познато је да међу тим Словенима налазио се и један талас Протобугара, посебно Кувера.[21] Од 9. века па све до 1282. године Македонија пада спорадично под бугарску и византијску власт, да би до 1392. године била под влашћу Срба.

Према званичној доктрини (која је важила у бившој Југославини и која и данас важи у Републици Македонији као и делом на факултетима, посебно правним, у Србији, Хрватској, Словенији и у неким другим државама као и од неких угледних светских професора као нпр. проф. др Виктор Фридман из САД) Македонска држава успостављена је у време цара Самуила у 10. веку, али су је уништили Византијци 1018, мада у ниједној другој држави ово гледиште није доминантно.

Теза да је Самуило царство бугарска држава је подржана од стране готово свих светских историчара и савремених српских историчара као Срђан Пириватрић, који тврди: "Несумњив је бугарски карактер државе. Очигледан је у владарској институцији, преузетој од царства срушеног 971. године, исто тако и у црквеној, која е у поновном успоставлању бугарског царства одиграла неопходну улогу. Поменуте се и две протобугарске институције, кавхан и ичиргу боила, које показују бугарску традицију и на нижим инстанцама од врховних, црквених и владарских. Најзад, и битољски натпис показује да је цар Јован Владислав себе сматрао за Бугарина, а своје поданике за Бугаре."[22]

СР Македонија је формирана 2. августа 1944. године на заседању АСНОМ-а у манастиру Св. Прохор Пчињски који се налази у Србији, а независност је као Република Македонија прогласила 8. септембра 1991. године.

Етничко порекло[уреди]

Антрополошки, Македонци представљају прелазни облик од, већинског на локалном нивоу, медитеранског антрополошког типа ка динарском, од којих је последњи углавном концентрисан у западним, брдским крајевима Македоније.[тражи се извор од 09. 2009.]

Осим неких слојева македонских интелектуалаца окупљених око часописа „Лоза“, Македонци дуго времена нису имали јасно изграђену националну свест, имајући притом на уму да су преци данашњих Македонаца у етничком смислу вековима себе одређивали као припадници локалних племена, такође и као Бугари, Грци и Срби и били су сматрани као такви од стране суседа, путописаца и хроничара.[тражи се извор од 09. 2009.]. Мада крајем 19. века један од великобугарских агитатора и агената поп Петар Славејков је говорио да се између учитељима у Македонији развило схватање да је једно Бугарин и бугарски језик, а друго Македонац и македонски језик и да су он и његови сарадници за те изјаве чули и деценију раније од неких македонских учитеља, али да су на то гледали као на празне изјаве и нису их схватали озбиљно. Посебно их је увредила изјава да су Македонци потомци античких Македонаца и Словена (чак су и античке Македонце убрајали у Словене), а за Бугаре су говорили да су Татари и дошљаци.[тражи се извор од 01. 2016.]

Према Енциклопедија Британника, почетком 20. века македонских Бугара чинили већину становништва у целом региону Македоније, затим део Отоманске империје.[23] Во током илинденског устанка и ВМОРО и председника „Крушевске Републике“ — Никола Карев су рекао да је он као и његови сарадници — Бугари.[24][25][26][27][28][29] Питање као да ли је македонска нација, заиста постојала ураним 1940-их, када је комунистичка Југославија одлучила да ja призна, је тешко одговорити. Неки посматрачи тврде, да чак и у овом тренутку је било сумњиво, да ли су Словени из Македоније сматрали себе, да су националност одвојена од Бугара.[30][31][32][33][34] Након тога, збрисати преостале про-Бугарске осећања, нове комунистичке власти су прогањали десничарске националисти са оптужбама за "про-бугарских шовинизма".[35] Дакле, чак и левичарских политичара су били затворени и оптуживани да су про-бугарски оријентисани.[36]

Према македонском историчара академика Ивана Катардзиева македонска свест почела да масовно расте после Првом светском рату, углавном у Србији и Грчкој, јер овде је била спречена бугарска пропаганда. Иначе о посебно македонску нацију може говорити у 1944. захваљујући постојању државног ентитета Народне Републике Македоније у оквиру Југославије.[37]

Национална култура[уреди]

Македонце одликује богат фолклор, колоритне народне ношње, јак утицај оријента донет преко Отоманске Империје култура окренута Православљу са словенским паганским елементима и усмено предање, које сеже до најранијег доба словенског живота средњовековног Балкана. На северу Македоније постоји обичај крсне славе, док већина становништва слави имендане. Трибалитет је био изражен све до новијег доба (племена и регионалне поткултуре: Брсјаци, Мијаци, Кецкари, Поливани, Шопови, итд.).

Несугласице око имена[уреди]

За више информација погледајте: Македонско питање

У Грчкој и Бугарској овај етноним се користи махом у регионалном значењу. Постоје мишљења у Бугарској и Србији, али и власти у Грчкој које негирају постојање словенског македонског етницитета и нације.

Док је у Грчкој званичан став да се појам Македонци искључиво односи на хеленски или хеленизовани народ регије Македонија, у Бугарској појам Македонац се разматра као знак регионалне припадности.

Са становишта међународног права треба имати у виду да непостоји дефинисана веза државног имена и (имена) народа. Државе немају екслузивна права над именима односно државним именом. По дефиницији, државно име је правни идентитет у међународно-правном општењу. Правни идентитет (државно име) је есенцијални елемент међународно-правног субјективитета односно правне личности. Узимајући ово у обзир, чини се да и Македонска и Грчка страна неоправдано инсистирају на повезивању народног и културног идентитета са правном категоријом државног имена. Сам проблем спора око државног имена настаје у мултилатералном смислу тек у Уједињеним нацијама 1993. г. односно при учлањењу Републике Македоније у Уједињене нације (УН). При пријему у ову оргнизацију, под утицајем Грчке, држава је примљена под деноминацијом Бивша Југословенска Република Македонија (БЈРМ). Према тумачењу македонског и српског научника проф. Игор Јанева при пријему Македоније у УН, су поред општих услова за пријем, постављена још два допунска посебна услова: 1. да се у УН-у мора користити привремена деноминација Бивша Југословенска Република Македонија; 2. да држава по уласку у чланство УН мора да преговара са другом државом (Грчком) о свом државном имену. Јанев у свом раду који је објавио у American Journal of International Law, 1999, vol.93 no.1. указује на незакониитост постављања и гласања за допунске услове пријема у УН према Савтетодавном мишљењу Међународног суда правде (МСП) из 1948. г., као и сходно Резолуцији Генералне скупшине 197/III из 1948. (којом се прихвата тумачење Повеље УН дато у овом Саветодавном мишљењу). Узимајући у обзир да су услови члана 4. Повеље (у вези са пријемом у УН) егзостивни и свршеног карактера (однсно потребни и довољни) према Саветодавном мишљењу, Јанев је доказао прекорачење овлашчења УН при пијему овог кандидата (Македоније) у Уједињене нације. Потом је Јанев сугерисао и иницирање од Македонске владе Саветодавног мишњеља за МСП са постављањем питања о законитости ових неегзостивиних посебних услова при пријему Македоније у УН. (Акција би била покренута од стране Генералне скупштине УН, на бази преседана из 1948, када је тражено слично мишљење при пријему више држава у УН, и када се суд прогласио за надлежан). По добијању Саветодавног мишљења од МСП и по прихватању истог од Генералне скупштине УН, овај политички орган би потом успоставио право Македоније да користи своје уставно име у УН (и тиме би проблем био окончан).

Језик[уреди]

Главни чланак: Македонски језик

Македонски језик спада у групу јужнословенских језика, а најсличнији је бугарском и српском. Вук Стефановић Караџић наводи како су му двојица Македонаца говорила о свом језику, који је као нека мјешавина српског и бугарског, али опет ближи српском него правоме бугарскоме.

Пре Другог светског рата језик македонских Словена је сматран јужним српским дијалектом. Бугари међутим сматрају њихов језик дијалектом или другом варијантом бугарског.

Без обзира на ове тврдње, савремена лингвистичка наука либералног типа стоји на становишту да је македонски посебан језик[тражи се извор од 01. 2016.], који има највише сличности са бугарским и српским, али се у извесним особинама[којим особинама?] и разликује од оба језика, тако да испуњава услове[које услове?] да буде сматран посебним језиком. Постоје и лингвистичке школе које га сматрају бугарским дијалектом, док је појава српског присвајања македонског језика ређа, мада се у овом случају потенцира сличност неких северних дијалеката са српским језиком. Према једној од теорија се развио из језика који се говорио у средњовековној Србији.

Познати Македонци[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. Насевски, Бошко; Angelova, Dora. Gerovska, Dragica (1995). Македонски Иселенички Алманах '95. Skopje: Матица на Иселениците на Македонија. стр. 52 & 53. 
  2. 2002 census.
  3. „Census 2011 Data: Resident population by ethnic and cultural affiliation”. The Institute of Statistics of Republic of Albania. Приступљено 3. 8. 2013. 
  4. 4,0 4,1 4,2 4,3 4,4 Population Estimate from the MFA.
  5. [1] – Tabelle 13: Ausländer nach Staatsangehörigkeit (ausgewählte Staaten), Altersgruppen und Geschlecht — p. 74.
  6. 2006 Census.
  7. 2005 census.
  8. 1.Bulgarian census data.
  9. „My Info Agent”. Приступљено 18. 3. 2015. 
  10. 2006 census.
  11. Попис становништва 2011.
  12. 2003 census,Population Estimate from the MFA.
  13. 2006 figures.
  14. „Πίνακας 7: Αλλοδαποί κατά υπηκοότητα, φύλο και επίπεδο εκπαίδευσης – Σύνολο Ελλάδας και Νομοί” (PDF). Greek National Statistics Agency. Приступљено 20. 4. 2011. 
  15. „Greece – Report about Compliance with the Principles of the Framework Convention for the Protection of National Minorities (along guidelines for state reports according to Article 25.1 of the Convention)”. Greek Helsinki Monitor (GHM) & Minority Rights Group – Greece (MRG-G). 18. 9. 1999. Приступљено 12. 1. 2009. 
  16. Foreign Citizens in Italy, 2009.
  17. „Попис у Србији 2011.”. Приступљено 18. 3. 2015. 
  18. 2002 census.
  19. 2005 Figures.
  20. 2009 Community Survey.
  21. В. Поповић, Куврат, Кувер и Аспарух, Старинар, XXXVII, Београд, 1986.
  22. Срђан Пириватрић, "Самуилова држава. Обим и карактер", Византолошки Институт Српске Академије Наука и Уметности, Посебна Издања, Књига 21, Београд, 1997, 182-183.
  23. 1911 Encyclopædia Britannica, article Macedonia: Macedonian Slavs are described in the encyclopaedia as "Slavs, the bulk of which is regarded by almost all independent sources as Bulgarians": 1,150,000, whereof, 1,000,000 Orthodox and 150,000 Muslims (the so-called Pomaks); Turks: c. 500,000 (Muslims); Greeks: c. 250,000, whereof c. 240,000 Orthodox and 14,000 Muslims; Albanians: c. 120,000, whereof 10,000 Orthodox and 110,000 Muslims; Vlachs: c. 90,000 Orthodox and 3,000 Muslims; Jews: c. 75,000; Roma: c. 50,000, whereof 35,000 Orthodox and 15,000 Muslims; In total 1,300,000 Christians (almost exclusively Orthodox), 800,000 Muslims, 75,000 Jews, a total population of c. 2,200,000 for the whole of Macedonia.
  24. ""Мисирков је био потпуно у праву у свом суштинском критикама Илинденског устанка и њених шефова. Нпр., у ослобођеном Крушевом, градских канцеларија је била састављена од Бугарима, Власима и Гркомана, а који се налазе у писаним актима не схватим тачно Македонце. "Блаже Ристовски, Столетија на македонската свест", Скопје, Култура, 2001, стр. 458."
  25. In fact Macedonian historians as Blaze Ristovski have recognized, that the "government" of the "republic", nowadays a symbol of Macedonian statehood, was actually composed of people who identified themselves as "Greeks", "Vlachs" and "Bulgarians". "We, the People: Politics of National Peculiarity in Southeastern Europe" Diana Mishkova, Central European University Press, 2009. ISBN 963-9776-28-9., p. 124.
  26. "The IMARO activists saw the future autonomous Macedonia as a multinational polity, and did not pursue the self-determination of Macedonian Slavs as a separate ethnicity. Therefore, Macedonian was an umbrella term covering Bulgarians, Turks, Greeks, Vlachs, Albanians, Serbs, Jews, and so on." Historical Dictionary of Macedonia, Historical Dictionaries of Europe, Dimitar Bechev, Scarecrow Press, 2009. ISBN 0-8108-6295-6., Introduction.
  27. The political and military leaders of the Slavs of Macedonia at the turn of the 20th century seem not to have heard the call for a separate Macedonian national identity; they continued to identify themselves in a national sense as Bulgarians rather than Macedonians.[...](They) never seem to have doubted “the predominantly Bulgarian character of the population of Macedonia. "The Macedonian conflict: ethnic nationalism in a transnational world", Princeton University Press, Danforth, Loring M. 1997. ISBN 0-691-04356-6., p. 64.
  28. There was even an attempt to form a kind of revolutionary government led by the socialist Nikola Karev. The Krushevo manifesto was declared, assuring the population that the uprising was against the Sultan and not against Muslims in general, and that all peoples would be included. As the population of Krushevo was two thirds hellenised Vlachs and Patriarchist Slavs, this was a wise move. Despite these promises the insurgent flew Bulgarian flags everywhere and in many places the uprising did entail attacks on Muslim Turks and Albanians who themselves organised for self defence.” Who are the Macedonians? Hugh Poulton, C. Hurst & Co. Publishers, 1995. ISBN 1-85065-238-4., p. 57.
  29. Two Krusevo natives were centrally involved in the action (the insurrection organized by the IMARO in Krushevo). Nikola Karev, from the community known as Bulgarians, was the local representative to the central committee of the organization and was the military commander of the insurgent forces... Fieldwork Dilemmas: Anthropologists in Postsocialist States, Hermine G. De Soto, Nora Dudwick, Univ of Wisconsin Press, 2000. ISBN 978-0-299-16374-7., p. 37.
  30. "At the end of the WWI there were very few historians or ethnographers, who claimed that a separate Macedonian nation existed.... Of those Slavs who had developed some sense of national identity, the majority probably considered themselves to be Bulgarians, although they were aware of differences between themselves and the inhabitants of Bulgaria.... The question as of whether a Macedonian nation actually existed in the 1940s when a Communist Yugoslavia decided to recognize one is difficult to answer. Some observers argue that even at this time it was doubtful whether the Slavs from Macedonia considered themselves to be a nationality separate from the Bulgarians.The Macedonian conflict: ethnic nationalism in a transnational world, Loring M. Danforth, Princeton University Press, 1997. ISBN 0-691-04356-6., pp. 65-66.
  31. "Most of the Slavophone inhabitants in all parts of divided Macedonia, perhaps a million and a half in all – had a Bulgarian national consciousness at the beginning of the Occupation; and most Bulgarians, whether they supported the Communists, VMRO, or the collaborating government, assumed that all Macedonia would fall to Bulgaria after the WWII. Tito was determined that this should not happen. The first Congress of AVNOJ in November 1942 had paranteed equal rights to all the 'peoples of Yugoslavia', and specified the Macedonians among them...The Communist Party of Macedonia, which had passed through a troubled time, first under a pro-Bulgarian leadership and then under pro-Yugoslav Macedonians, was taken in hand early in 1943 by Tempo, who formed a new Central Committee and informed it that it was now an integral part of the Yugoslav CP. "The struggle for Greece, 1941-1949, Christopher Montague Woodhouse, C. Hurst & Co. Publishers, 2002. ISBN 1-85065-492-1., p. 67.
  32. "Despite the slight change of the younger generation in the 1930s, reflected in the slogan "Macedonia for the Macedonians", anti-Serbian and pro-Bulgarian sentiment still prevailed. Even "Macedonia for the Macedonians" signalled in many ways an acceptance of the state of Yugoslavia and an attempt to gain autonomy within it. The collapse of Yugoslavia changed all this. There is a little doubt that the initial reaction among large sections of the population of Vardar Macedonia who had suffered so much under the Serbian repression was to greet the Bulgarians as liberators." Who are the Macedonians? Hugh Poulton,Hurst & Co. Publishers, 1995. ISBN 1-85065-238-4., ISBN 978-1-85065-238-0, p. 101.
  33. Kaufman, Stuart J. (2001). Modern hatreds: the symbolic politics of ethnic war. New York: Cornell University Press. p. 193. ISBN 0-8014-8736-6. The key fact about Macedonian nationalism is that it is new: in the early twentieth century, Macedonian villagers defined their identity religiously—they were either "Bulgarian," "Serbian," or "Greek" depending on the affiliation of the village priest. While Bulgarian was most common affiliation then, mistreatment by occupying Bulgarian troops during WWII cured most Macedonians from their pro-Bulgarian sympathies, leaving them embracing the new Macedonian identity promoted by the Tito regime after the war."
  34. Zielonka, Jan; Pravda, Alex (2001). Democratic consolidation in Eastern Europe. Oxford: Oxford University Press. p. 422. ISBN 978-0-19-924409-6. Unlike the Slovene and Croatian identities, which existed independently for a long period before the emergence of SFRY, Macedonian identity and language were themselves a product federal Yugoslavia, and took shape only after 1944. Again unlike Slovenia and Croatia, the very existence of a separate Macedonian identity was questioned—albeit to a different degree—by both the governments and the public of all the neighboring nations (Greece being the most intransigent).
  35. Essence of political manipulation: emotion, institutions, & Greek foreign policy, Nikolaos Zahariadis, Peter Lang, 2005. ISBN 0-8204-7903-9., p. 85.
  36. Contested Ethnic Identity: The Case of Macedonian Immigrants in Toronto, 1900-1996, Chris Kostov , Peter Lang, 2010. ISBN 3-0343-0196-0., p. 84.
  37. Говор одржан на Међународна научна конференција "100 година на македонских стварима - Мисирков" МАНУ, 2003.

Литература[уреди]

Напомене[уреди]

  1. ^ Сајт као извор овог текста наводи књигу BORZA, EUGENE N. Origins, Ethnicity, and Institutions, In Before Alexander: Constructing Early Macedonia Claremont, CA, Regina Books, 1999. (ISBN 0941690960). На сајту Amazon.com може се пронаћи истоимена књига, али се ISBN разликује у једној цифри (ISBN 0-941690-97-0).
  2. ^ Почетна страна сајта www.macedoniantruth.org наводи више извора којима се заговара оваква тврдња.
  • Nasevski, Boško; Angelova, Dora. Gerovska, Dragica (1995). Македонски Иселенички Алманах '95. Skopje: Матица на Иселениците на Македонија. стр. 52 & 53. 

Спољашње везе[уреди]