Небојша Глоговац

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Небојша Глоговац
Nebojša Glogovac.jpeg
Пуно име Небојша Глоговац
Надимци Глоги, Лобања[1]
Датум рођења (1969-08-30)30. август 1969.
Место рођења Требиње
 СФР Југославија
Датум смрти 9. фебруар 2018.(2018-02-09) (48 год.)
Место смрти Београд
 Србија
Религија православно хришћанство[2]
Супружник Мина Глоговац (1997—2014)
Партнер Милица Шћепановић (2015—2018)
Деца Гаврило, Милош и Сунчица
Родитељи Милован и Милена Глоговац
Активни период 1987—2018.
Образовање Факултет драмских уметности Универзитета уметности у Београду
Занимање глумац
Битна улога Убиство с предумишљајем — Богдан Билогорац
До коске — Симке
Небеска удица — Каја
Клопка — Младен
Хадерсфилд — Иван
Жена са сломљеним носем — Гаврило
За краља и отаџбинуДрагољуб Михаиловић
Устав Републике Хрватске — Вјеко Краљ
IMDb веза

Небојша Глоговац (Требиње, 30. август 1969 — Београд, 9. фебруар 2018) био је српски филмски, телевизијски и позоришни глумац.[3]

Глумачку каријеру започео је у Атељеу младих у Панчеву. Током студирања Факултета драмских уметности у Београду добио је стипендију од Југословенског драмског позоришта и улогу у представи Велика пљачка, у режији Дејана Мијача на сцени Атељеа 212.[4] Када је био дете појавио се у телевизијској серији Приче из Непричаве, 1981. године. Прву ТВ улогу остварио је 1987. године, када се појавио у неколико епизода серије Бољи живот. Глоговац се на филму први пут појавио 1993. године у драми Рај Петра Зеца, где је био један од главних глумаца. Након што је скренуо пажњу на свој таленат, добио је улогу у филму редитеља Горчина Стојановића Убиство с предумишљајем (1995).[5]

Играо је главне улоге у остварењима Буре барута, Небеска удица, Муње!, Кад порастем бићу Кенгур, Клопка, Хадерсфилд, Бранио сам Младу Босну, Кругови, Равна гора и Устав Републике Хрватске. Вишеструко је награђиван за улоге у позоришту и на филму, а издвајају се Стеријина награда, Цар Константин у Нишу и Златна арена у Пули за најбољу мушку улогу.

Преминуо је после кратке и тешке болести, у Клиничком центру Србије у Београду, 9. фебруара 2018. године.

Биографија[уреди]

Небојша Глоговац је рођен 30. августа 1969. у Требињу у СР Босни и Херцеговини. Са породицом се из Требиња преселио у Опово, када је имао 7 година, а након десет месеци у Панчево, где је Небојшин отац добио службу као прота 1977. године у цркви Успења Пресвете Богородице.

Током похађања основне школе „Јован Јовановић Змај“, похађао је и музичку школу „Јован Бандур“, одсек за кларинет.[6] Завршио је Гимназију Урош Предић у Панчеву, а потом уписао студије психологије на Филозофском факултету у Београду. Након две године студија предомислио се и 1990. године је уписао глуму на београдском Факултету драмских уметности у класи професора Владимира Јевтовића. Заједно са њим студирали су Наташа Нинковић, Војин Ћетковић, Сергеј Трифуновић, Нела Михаиловић и Борис Пинговић.[7] Током студирања, имао је улогу школског друга Слободана Попадића у серији Бољи живот (1987).

Током похађања средње школе, од 1985. године и током студирања на Филозофском факултету у Београду, Глоговац је био члан Атељеа младих у Панчеву, а у њему остао до 1990. године, када уписује Факултет драмских уметности и убрзо након тога постаје члан Југословенског драмског позоришта.[8][9] Прву улогу у Атељеу младих имао је у представи Странац и стриптизета, 7. марта 1990. године, а представу је режирао Миленко Заблаћански, по мотивима Ежена Јонеског.[9]

Када је имао дванаест година, постао је члан Дечје драмске групе студија Радио Београда, код Мирослава Мике Алексића, где се задржао пуних шест година и играо у неколико представа.[10] Године 1981. први пут се појавио на телевизији, где је имао малу улогу у телевизијској серији Приче из Непричаве.[11]
Поред тога што се бавио глумом, био је страствени љубитељ јахања, бекгемона и моториста, а у детињству тренирао је рукомет.[12][13][14] Био је члан Удружења за галопски спорт Србије.[15] Навијао је за Црвену звезду и био је кандидат за члана Скупштине ФК Црвена звезда на првим непосредним изборима 2012. године.[16] Заједно са колегом Гораном Шушљиком основао је филмску продукцијску кућу Eye to Eye Продукција чији првенац је био филм Хадерсфилд.

Поред глумачког ангажмана, предавао је глуму у Театру 78, у оквиру школе глуме „Први кораци“ у Београду и у школи глуме „Маска“.[17][18]

Глумио је у великом броју хуманитарних представа за децу, донирао новац за обнову цркви и манастира и више пута помагао новчано своје колеге са глумачке сцене.[19] Године 2009. појавио се у рекламном споту, у оквиру кампање која је промовише борбу против рака дојке. Наредне године ошишао је прамен косе као знак подршке деци оболелој од рака и њиховим родитељима, у оквиру акције Прамен наде.[20] Учествовао је у хуманитарној акцији WannaGive — Јер је туђа срећа и моја срећа, коју је организовао Уницеф и магазин Wannabe.[21][2] Био је један од учесника кампање акције „Негујмо српски језик“.[22]

Породица[уреди]

Рођен је у породици свештеника Милована из Драмишева и кројачице Милене Глоговац (девојачко Самарџија) из Невесиња. Имао је осам година млађу сестру Бојану, а рано детињство провео је у породичној кући деде Гаврила у Драмишеву, селу недалеко од Невесиња.[23]
У периоду од 1997. до 2014. године био је ожењен Мином Глоговац, сликарком и доцентом на предмету Сликарске технике на Факултету примењених уметности у Београду. Мина и Небојша венчали су се 30. августа 1997. године, на његов 28. рођендан.[20] Из брака са њом има двоје деце — Гаврила, рођеног 1999. године, и Милоша, рођеног 2001. године. Две године након развода, Глоговац је добио треће дете, ћерку Сунчицу, са партнерком Милицом Шћепановић, јога инструкторком и бившом новинарком, а живели су на Дорћолу.[24][25] Његов венчани кум и кум деце из брака са Мином Глоговац је Војин Ћетковић.[26]

Глумачка каријера[уреди]

Небојша Глоговац у представи Буре барута, позоришни фестивал у Ужицу, 18. март 1995. године.

1987—2000.[уреди]

Глумачку каријеру започео је у Атељеу младих у Панчеву, чији је био члан од 1985. до 1990. године.

Током студирања на Факултету драмских уметности у Београду, добио је стипендију од Југословенског драмског позоришта, a на другој години факултета, улогу у представи Велика пљачка, у режији Дејана Мијача, на сцени позоришта Атеље 212.[27]
У Југословенском драмском позоришту дебитовао је у представи Лажни цар Шћепан Мали, у улози Ника Ђурова, 24. јула 1993. године.[28] Након тога уследиле су улоге у представама Троил и Кресида, Рођаци из најбољих дана, Парабелум и многе друге.[7] Прву озбиљну телевизијску улогу остварио је 1987. године, када се појавио у неколико епизода серије Бољи живот, где је имао малу улогу школског друга Слободана Попадића. Глоговац се на филму први пут појавио 1993. године у драми Рај, Петра Зеца, где је био један од главних глумаца, у улози Биримића, пријатеља Милоша Црњанског, којег је тумачио Тихомир Станић.

Запажену улогу имао је у представи Тамна је ноћ, која је премијерно изведена 1993. године у Култ театру, доживела три стотине извођења, постала једна од најкомерцијалнијих представа и играла се на турнејама у Сједињеним Државама и Канади.[29][30]

Године 1994. добио је улогу Фадила, војника ЈНА, у ратној драми Боре Драшковића Вуковар, једна прича.

Након што је скренуо пажњу на свој таленат, добио је улогу у филму редитеља Горчина Стојановића Убиство с предумишљајем (1995), у ком је тумачио лик Богдана, рањеног на ратишту у Босни, који са нестрпљењем чека опоравак како би се вратио назад. За ову улогу добио је награду за најбољу мушку улогу Цар Константин на Филмском фестивалу у Нишу.[31]

Војин Ћетковић и Небојша Глоговац, представа У потпалубљу, позоришни фестивал у Ужицу, 7. мај 1996. године.

Године 1996. добио је Награду Ардалион за улогу Владимира у представи У потпалубљу.[24] Значајну улогу у својој каријери одиграо је и 1997. године у акционој драми До коске, режисера Слободана Скерлића. У овом филму, Глоговац је добио улогу Симкета, младог криминалца. Уследила је улога у ТВ филму Покондирена тиква 1997. године, у режији Петра Зеца, где је Глоговац тумачио лик Јована. Године 1998. заиграо је у ТВ серији Породично благо (1998—2002) у улози Златка Гавриловића, након које је стекао велику популарност.[32]

На сцени Звездара театра играо је Милана Срећковића у Српској драми, 5. марта 1994. године, младића у позоришном комаду Парабелум, Срђана Кољевића, премијерно 18. фебруара 1998. године и многе друге улоге.[33]
У краткометражном филму Хотел Београд из 1998. године тумачио је лик Игора, а након тога заиграо и у филму Буре барута, редитеља Горана Паскаљевића. Исте године играо је у једној од главних улога у филму Спаситељ, где је тумачио Вериног брата, силоване Српкиње која је рат провела у заробљеничком кампу. Уследила је улога главног лика, Марка, у филму Рањена земља, чија радња се одвија у једном београдском склоништу током НАТО бомбардовања СРЈ.[32]

Године 2000. заиграо је у филму Небеска удица, где је тумачио лик Каје, младог и перспективног кошаркаша. На филмском фестивалу у Берлину, где је филм Небеска удица учествовао у главном програму, критичари су хвалили глуму Глоговца, поредили га са Џорџом Клунијем и називали га словенским Томом Хенксом.[34][35][36]

На основу вишемесечне анкете, дневне новине Вечерње новости саставиле су 2000. године списак најбољих глумаца и глумица Србије, а Глоговац је заузео 50. место.

2001—2010.[уреди]

Небојша Глоговац у улози Ивана, представа Хадерсфилд, позоришни фестивал у Ужицу, 26. фебруар 2005. године.
Небојша Глоговац са Надом Шаргин у представи Метаморфозе, позоришни фестивал у Ужицу, 14. новембар 2010. године.

Почетком 2001. године Глоговац је добио улогу у филму Муње!, где је тумачио улогу подмитљивог полицајца, који је склон лаким дрогама, а исте године глумио је Тому, возача амбулантних кола у филму Нормални људи.[37] Наредне године глумио је у филмовима Класа 2002 као Небојша, хорору Т. Т. Синдром, где је тумачио улогу Вакија и у филму Држава мртвих, режисера Живојина Павловића и Динка Туцаковића, где је Глоговац тумачио лик Горазда Крањца.

На 38. Филмским сусретима у Нишу 2003. године, заједно са Војином Ћетковићем био је у саставу жирија фестивала.[38]

Године 2004. у улози таксисте Живца глумио је у филму Радивоја Андрића, Кад порастем бићу Кенгур, филму који је освојио награду Пропелер Мотовуна на Мотовунском филмском фестивалу у конкуренцији „Од А до А“ (награда за најбољи филм у региону од Аустрије до Албаније) и Награду за најбољи сценарио на Фестивалу филмског сценарија у Врњачкој Бањи 2004. године.[39] Наредних година глумио је у ТВ серији Лифт (2002) као официр Првослав Гајин и у серији Кошаркаши, где је тумачио улогу тренера Жарета.

Године 2005. у улози таште глумио је у кратком филму Свадба, а наредне 2006. године у улози доктора Мила Петровића, у филму Оптимисти, редитеља Горана Паскаљевића.[40][2]

У криминалном трилеру Клопка (2007), Глоговац је добио главну улогу, Младена, грађевинског инжењера, који на све начине покушава да заради новац, да би излечио свог тешко болесног сина. Филм је 2007. године добио награду за најбољи сценарио на Фестивалу филмског сценарија, награде на фестивалима у Минску, Милану и Лијежу, а Глоговац награду за најбољу мушку улогу у филму.[41] У филмској драми Хадерсфилд тумачио је улогу Ивана, бившег џудисте, који је прошао кроз серију психотичних епизода и лечења у менталним институцијама, пре него што се коначно крстио у Православној цркви. Поред тога што је имао једну од главних улога у овом филму, Глоговац је био и продуцент филма. За ову улогу добио је Статуету „Слобода“ за најбољу мушку улогу на Филмском фестивалу у Сопоту и Гранд при „Наиса“, награду публике у Нишу, 2007. године. За улогу Ивана у позоришној представи Хадерсфилд, која је извођена широм Србије, у Сједињеним Државама и Канади Глоговац је добио Гран при за најбољу мушку улогу у Брчком, Награду Милош Жутић од стране Удружења ликовних уметника Србије, Статуету „Давид Штрбац“ у Бања Луци и Награду Зоран Радмиловић, најбољем глумцу Фестивала за улогу Ивана, у Зајечару.[42][43]

Године 2008. у популарној ТВ серији Вратиће се роде појавио се у четири епизоде, у улози Бориног и Периног оца, а неколико месеци касније и у серији Мој ујак, као ујак у 13 епизода. Исте, 2008. године глумио је и у серији Мој рођак са села у улози оца Милутина, у 15 епизода.[5]

У првом српском дугометражном анимираном филму Технотајз: Едит и ја (2008) Глоговац је позајмио глас лику Едију.[44][45] Године 2009. глумио је Бору у хрватском филму Кењац, а наредне 2010. године добио главну улогу у филму Жена са сломљеним носем, где је тумачио лик Гаврила Буколе, избеглице из Босне и Херцеговине, који ради као таксиста у Београду. За ову улогу, Глоговац је добио награду за најбољу мушку улогу на Филмском фестивалу Cinema city у Новом Саду 10. јуна 2010. године и 2017. године, главну фестивалску награду Гранд при „Наиса“, на Фестивалу глумачки остварења филсмких сусрета у Нишу.[46] Након низа филмских и позоришних улога, Глоговац је глумио полицајца Данета, 2010. године у црној комедији 72 дана, сниманој у хрватско-српској копродукцији, а потом и у филму Бели, бели свет (2010) у улози Златана. У периоду од 2010 — 2011. године глумио је у босанскохерцеговачкој хумористичкој ТВ серији Луд, збуњен, нормалан у улози Грдобе. Крајем 2010. појавио се у једној епизоди хрватске хумористичке серије Инструктор као таксиста.[47]

2011—2018.[уреди]

Небојша Глоговац као Хамлет у истоименој представи, позоришни фестивал у Ужицу, 9. новембар 2016. године.

Почетком 2011. године глумио је саобраћајца у ТВ серији Игра истине, чије снимање је прекинуто након само једне снимљене епизоде. Године 2012. добио је улогу у кратком филму Залет, а исте године и у ТВ серији Војна академија, где се нашао у улози Црног. Исте, 2012. године глумио је и у филмовима Кад сване дан као Малиша и у филму Артиљеро као Злаја.[48]

Године 2013. глумио је у антиратној мелодрами Кругови, у улози Небојше. Филм је освојио велики број награда на домаћим и светским фестивалима, а Глоговац награду за најбољу мушку улогу у филму на Синема сити међународном фестивалу.[49] У дебитанском филму Косте Ђорђевића С/Кидање (2013), Глоговац је тумачио улогу Бојана, а исте године појавио се и у другој сезони серије Жене са Дедиња, у улози Емила, као и у хрватској серији Stella, у улози Лукаса Гаврана.[50] Од 2013. до 2014. године глумио је у серији Драмска трилогија 1941—1945 у улози четничког команданта Драгољуба Михаиловића.[51] Године 2014. глумио је у француском кратком драма филму Сторжина у улози Драгана, као и у филму Дечаци из улице Маркса и Енгелса.[52]

Након великог броја улога у филмовима, Глоговац је добио улогу у кратком филму Сјене (2014), где је глумио психијатра др Мартина Папенхајма.[53] Исте, 2014. године добија улогу у омнибусу Једнаки, режисера Дејана Караклајића.[5]

У филму Срђана Кољевића Бранио сам Младу Босну (2014), Глоговац је играо улогу Леа Пфефера, а 2015. године у истоименој серији, истог лика. Године 2015. у филму Енклава, који обрађује тему положаја Срба који су остали да живе на Косову и Метохији након 1999. године, Глоговац је добио улогу Војислава Арсића, сељака који живи на Косову и Метохији.[54] Глоговац је значајну улогу остварио и у филму Радоша Бајића За краља и отаџбину (2015), где је по други пут у каријери тумачио лик Драгољуба Михаиловића. У Пожаревцу, 2015. године проглашен је Најбољим глумцем 20. Глумачке свечаности Миливоје Живановић, за улогу судије Адама у представи Разбијени крчаг, Југословенског драмског позоришта.[55] У остварењу режисера Олега Новковића (2015), у филму Отаџбина, Глоговац је тумачио улогу Болета, успешног бизнисмена, а 2016. године у македонском филму Ослобођење Скопља, био је у улози Србина Душана.[56]

Глоговац је често глумио у страним филмовима, па је тако 2016. године у филму Устав Републике Хрватске тумачио улогу средњошколског професора Вјека Краља, за коју је добио награде Међународног удружења филмских новинара за најбољег глумца и многе друге.[57] У периоду 2016 — 2018. године, глумио је у криминалистичкој серији Убице мог оца, где је тумачио улогу Јована Деспотовића.[58] Годину 2017. започео је улогом оца Жике у кратком филму Тихи кутак Христов, а након тога исте године имао је улоге у филмовима Сага о три невина мушкарца као Дамјанов стриц и у хумористичком филму The Books of Knjige — Случајеви правде као Бледи Глобичић Прокопник[59][60]

У фебруару 2017. године учествовоа је у снимању спотова за песме Превише и Ђаво је болестан бенда Коља и Гробовласници, чију је фронтмен Никола Пејаковић.[61]

Глумио је Вукана Немањића у девет епизода телевизијске серије Немањићи — рађање краљевине, која је премијерно приказана 17. фебруара 2018. године. Улоге је остварио и у филмовима Заспанка за војнике као сељак, у филму Јужни ветар, где је играо у улози нарко-боса Голуба и у филмовима Апсурдни експеримент и У време када туга излази из жбуња чије премијере се очекују у децембру 2018. и почетком 2019. године.[62][63][64]

Добио је главну улогу у филму Отац, редитеља Срдана Голубовића, чије снимање је било планирано на пролеће 2018. године, а требало је да глуми и у америчком филму 48 сати и један минут, чија премијера се очекује 2019. године.[65][66]

На прослави 70. година од оснивања Југословенског драмског позоришта, 3. априла 2018. године, додељена му је награда Добричин прстен и тако је постао први глумац који је ову награду за животно дело добио постхумно.[67]

Југословенска кинотека организовала је пројекције филмова од 6. до 9. марта 2018. године у којима је глумио Глоговац, у знак сећања на преминулог глумца.[68]
У дворани Културног центра Панчево, 11. априла 2018. године одржано је Вече посвећено Небојши Глоговцу, у част преминулом глумцу. Програм је укључивао инсерте из филмова и позоришних представа у којима је Глоговац глумио, као и изложбу његових фотографија.[69][70]

За најбоље глумачко остварење у позоришној сезони 2016/2017, Награда Милош Жутић додељена је постхумно Небојши Глоговцу од стране Удружења драмских уметника Србије, за улогу Хамлета у истоименој представи.[71][72]

У мају 2018. године, на Филмском фестивалу јужне и источне Европе додељена му је постхумно награда за најбољег глумца у филму Устав Републике Хрватске, а за исту улогу и постхумно је добио и Специјалну награда за глумачки допринос кинематографији, 31. јула 2018. године у Котору.[73][74][75][74]

У Музеју Херцеговине у Требињу 8. августа 2018. године отворена је изложба награда и признања које је глумац добијао у својој каријери, под називом „Вјечни Небојша“, а трајала је до 12. августа. Након отварања изложбе у оквиру 6. Фестивала медитеранског и европског филма у Требињу, постхумно му је додељена награда Златни платан, за изузетан допринос евромедитеранској кинематографији.[76][77]

У августу 2018. године постхумно му је додељено признање Херој 2018. на отварању четвртог витешког турнира Just out у манастиру Манасија код Деспотовца.[78]

Група студената и сарадника Небојше Глоговца поставила је на његов рођендан, 30. августа 2018. године плочу са његовим ликом на улазу зграде у Улици Страхињића Бана на Дорћолу, где је живео.[79]

На 53. Филмским сусретима у Нишу приређен је омаж Небојши Глоговцу, на дан његовог рођења, под називом Сећање на принца нашег филма.[80][81]

Филмографија[уреди]

У каријери је имао 44 филмске и телевизијске улоге, 19 улога у телевизијским серијама и 5 у кратким филмова. Појавио се у документарном филму Казна 1999. године, а остварио је допринос и у документарном филму Филм о филму 'Муње!', где је причао о својој улози полицајца и уопштено о филму, 2001. године.[82] Године 2009. позајмљивао је глас у филму Довиђења, како сте?, а 2011. године појавио се у хумористичко-сатиричној краткој серији Упркос свему. Био је наратор у документарном филму Јего благодарије барон Врангел 2013. године, а 2016. године позајмио је глас у документарном филму Једначина са једном непознатом.[83][84][85] Године 2017. појавио се у реклами за Нектар пиво.

Позајмио је глас лику Едију у анимираном филму Технотајз: Едит и ја из 2008. године, као и глас у филму Гарфилд 2 из 2006. године, у улози краљевског мачка Принца.[44][86][87]

Више пута је одбијао улоге у страним филмовима, онима које је сматрао пропагандим по српски народ.[12][87]

1980 1990 2000 2010 Укупно
Дугометражни филм 0 6 12 21 39
ТВ филм 0 3 2 0 5
ТВ серија 2 1 5 10 18
ТВ мини серија 0 0 0 1 1
ТВ кратки филм 0 0 0 0 0
Кратки филм 0 1 1 3 5
Укупно 2 11 20 35 68
Филмографија глумца Небојше Глоговца
Год. Назив Улога
1980-те
1984. Приче из Непричаве
1987. Бољи живот Бобин школски друг
1990-те
1993. Рај Милошев пријатељ Биримић
1994. Вуковар, једна прича Фадил
1995. Убиство с предумишљајем Богдан Билогорац
1997. До коске Симке
1997. Покондирена тиква Јован
1998. Спаситељ Верин брат
1998. Буре барута таксиста
1998—2002. Породично благо Златко Гавриловић
1998. Хотел Београд Игор
1999. Рањена земља Марко
2000-те
2000. Небеска удица Каја
2001. Нормални људи Тома
2001. Муње! пандур
2001. Бумеранг Мики
2002. Класа 2002 Небојша
2002. Т. Т. Синдром Ваки
2002. Држава мртвих Горазд Крањц
2004. Кад порастем бићу Кенгур таксиста Живац
2004. Лифт официр Првослав Гајин
2005. Кошаркаши Жаре
2005. Свадба ташта
2006. Оптимисти Др Мило Петровић
2006. Сутра ујутру Маре
2007. Клопка Младен
2007. Хадерсфилд Иван
2008. Вратиће се роде Вулин
2008. Мој ујак ујак
2008. Кнежевина Србија кнез Михаило Обреновић
2008—2011. Мој рођак са села отац Милутин
2009. Кењац Боро
2010-те
2010. Луд, збуњен, нормалан Грдоба
2010. Жена са сломљеним носем Гаврило
2010. 72 дана Дане
2010. Бели, бели свет Златан
2010. Инструктор таксиста
2011. Игра истине саобраћајац
2012. Залет
2012—2014. Војна академија (ТВ серија) Црни
2012. Кад сване дан Малиша
2013. Артиљеро Злаја
2013. С/Кидање Бојан
2013. Жене са Дедиња Емил
2013. Stella Лукас Гавран
2013—2014. Равна Гора (ТВ серија) Драгољуб Дража Михаиловић
2013. Кругови Небојша
2014. Бранио сам Младу Босну Лео Пфефер
2014. Једнаки (сегмент Милан)
2014. Сјене др. Мартин Папенхајм
2014. Дечаци из улице Маркса и Енгелса тата
2014. Сторжина Драган
2015. За краља и отаџбину Драгољуб Дража Михаиловић
2015. Отаџбина Боле
2015. Енклава Војислав Арсић
2015. Бранио сам Младу Босну (ТВ серија) Лео Пфефер
2016. Устав Републике Хрватске Вјеко Краљ
2016. Ослобођење Скопља Душан
2016—2018. Убице мог оца Јован
2017. Немањићи - рађање краљевине Вукан Немањић
2017. Сага о три невина мушкарца Дамјанов стриц
2017. Тихи кутак Христов отац Жика
2017. The Books of Knjige — Случајеви правде Бледи Глобичић Прокопник
2018. Пет мајстор Цветко
2018. Заспанка за војнике сељак
2018. Јужни ветар криминалац Голуб
2019. Апсурдни експеримент
2019. У време када туга излази из жбуња Милош

Позоришне улоге[уреди]

Од 1981. до 1987. године играо је у неколико представа у оквиру Дечије драмске групе Радио Београда. Од 1985. године играо био је члан и Атељеа младих у Панчеву, где је остао све до 1990. године. Прва предства у Атељеу младих у којој је играо била је Странац и стриптизета, 7. марта 1990. године.[9]
У Југословенском драмском позоришту, чији је члан био од 1996. године, одиграо је низ запажених улога, за које је добио многобројне награде.[88] Током студирања на Факултету драмских уметности у Београду, добио је стипендију од Југословенског драмског позоришта и велики број престижних награда за одигране улоге. Током каријере у позоришту играо је са подједнаким успехом класичне и савремене репертоаре, као и генерацијске улоге у представама које су обележиле једно доба. Сарађивао је са неким од најзначајнијих позоришних редитеља на Балкану, међу којима су Дејан Мијач, Слободан Унковски, Егон Савин, Душан Јовановић, Александар Поповски и многи други.[89]

Његова прва озбиљна улога у позоришту била је у представи Велика пљачка, у режији Дејана Мијача, а прва у Југословенском драмском позоришту била је у представи Лажни цар Шћепан Мали, у улози сердара Ника Ђурова. Последња улога и последња одиграна представа у Југословенском драмском позоришту била је Хамлет, 13. децембра 2017. године.[28][89]

Премијера Представа Улога Редитељ
7. март 1990. Странац и стриптизета Миленко Заблаћански
Велика пљачка Дејан Мијач
9. март 1993. Чикашке первезије[a] Дени Шапиро Омар Абу ел Руб
23. јун 1993. Тамна је ноћ Ненад-Нени Егон Савин
24. јул/30. септембар 1993. Лажни цар Шћепан Мали Сердар Нико Ђуров Дејан Мијач
27. јануар 1994. Рођаци из најбољих дана Симо Омар Абу ел Руб
5. март 1994. Српска драма[b] Милан Срећковић Небојша Брадић
3. децембар 1994/5. август 1995. Троил и Кресида Троил Дејан Мијач
18. март 1995. Буре барута Андреј Дејан Дуковски
7. мај 1996. У потпалубљу Владимир Никита Миливојевић
30. децембар 1996. Полонеза Огињског Дима Вида Огњеновић
30. новембар 2000. Златно руно Симеон Њаго Небојша Брадић
28. мај 1997. Салома Млади Сиријац, Волтер Гренџерс, Рос, Јудејац, Назарећанин Роман Виктјук
18. фебруар 1998. Парабелум Младић Никола Пејаковић
16. фебруар 1999. Ближе Дан Алиса Стојановић
25. април 2002. Контузов Контузов Никола Пејаковић
25. новембар 2002. Шине Гадни Слободан Унковски
13. март 2003. Вишњик Лопахин Александар Поповски
24. октобар 2003. Молијер — још један живот Шарл Варле де Лагранж Душан Јовановић
27. новембар 2004. Италијанска ноћ Карл Паоло Мађели
26. фебруар 2005. Хадерсфилд Иван Угљеша Шајтинац
3. март 2007. На дну Васка Пепел Паоло Мађели
10. август 2007. Пијана ноћ 1918. Пуковник Весовић Ленка Удовички
4. децембар 2007. Барбело, о псима и деци Две луталице, само једном Дејан Мијач
9. мај 2008. Замак К. Никола Завишић
20. новембар 2009. Како вам драго Жак Слободан Унковски
8. мај 2010. Сабља Димискија Рођа, газда кафане Горан Шушљик
9. јун 2010. Метаморфозе Тиресија, Тереја, Кинарис Александар Поповски
23. јул 2010. Олуја Калибан, дивљак и роб Ленка Удовички
9. април 2012. Сумњиво лице Јеротије Пантић Јагош Марковић
26. јун 2012. Рибарске свађе Исидор, истражилац криминалаца Ана Вукотић
6. новембар 2014. Сан летње ноћи Оберон Ђурђа Тешић
13. фебруар 2015. Разбијени крчаг Адам Игор Вук Торбица
5. април 2015. Ромео и Јулија Капулет Предраг Манојловић
17. септембар 2016. Хамлет Хамлет Александар Поповски
19. новембар 2016. ФБИ — Досије Тесла Агент ФБИ Неле Карајлић

Награде и признања[уреди]

  • Плакета пријатељу клуба Интернационалне полицијске асоцијације Бијељина.
  • Признање Херој 2018. на четвртом витешком турниру Just out, Деспотовац (постхумно).[78]

Филмске награде[уреди]

Позоришне награде[уреди]

Занимљивости[уреди]

Смрт[уреди]

Због погоршања здравственог стања примљен је у Институт за онкологију и радиологију Србије у Београду, 24. јануара 2018. године.[130] Преминуо је, после кратке и једномесечне борбе са раком плућа, у Клиничком центру Србије у Београду 9. фебруара 2018. године, у 49. години живота.[3][131][132][133][130][134] Комеморација поводом смрти одржана је 12. фебруара 2018. године у Југословенском драмском позоришту. Сахрани је присуствовало више хиљада људи, а од колеге и пријатеља опростили су се Емир Кустурица, Драган Бјелогрлић, Наташа Нинковић, Дејан Бодирога, Сергеј Трифуновић, Војин Ћетковић, Слобода Мићаловић и многи други.[135] Сахрањен је истог дана у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.[136][137][138]
Градска управа Панчева донела је 14. фебруара 2018. године одлуку да Културни центар Панчева носи име Центар за културу Небојша Глоговац, у знак сећања на глумца, који је своју глумачку каријеру започео у овом центру и одрастао у Панчеву, али ова иницијатива ипак није усвојена, јер је већина одборника Скупштине града Панчева била против овог предлога.[139][140]
Навијачи Црвене звезде одали су му у више наврата почаст, а глумци серије Државни посао посветили су му једну епизоду серије.[141][142][143][144]
Крушевачки хип хоп састав Нови Закон снимио је песму у знак сећања на Небојшу Глоговца, док су у Ужицу и Добоју направљени мурали посвећени преминулом глумцу.[145][146][147]

Рекли су о Глоговцу[уреди]

„Био је миран, мудар и крајње једноставан и истовремено компликован човек. То га је и чинило великим глумцем.”

— Рајко Грлић, хрватски режисер.[148]

„Био си један од хероја моје младости. Продавао сам твоје форе из филмова, питао се како си тако хладан као шприцер, а опет свима потребан.”

— Вукашин Марковић, српски музичар.[149]

„Имао је непоновљиве трансформације, деликатан приступ сваком лику, а у јавности био чист и достојанствен.”

— Милан Влајчић, књижевни и филмски критичар.[150]

„Откада сам га гледала у филму ’Убиство с предумишљајем’, знала сам да се појавио велики глумац. Све оно што ће урадити касније на филму, у позоришту и на телевизији сврстало га је у великог европског глумца.”

— Милена Дравић, српска глумица.[151]

„Живо се сећам енергије, једноставности и убедљивости када је још био почетник. Мало је глумаца који су тако брзо и са таквом убедљивошћу постали звезде, у позоришту и на филму.”

— Егон Савин, српски позоришни редитељ.[151]

„Отишао је један од највећих у историји српског глумишта. Отишао је највећи глумац средње генерације целог региона. Отишао је добар човек, добар пријатељ и добар даса.”

— Драган Бјелогрлић, српски глумац, сценариста, режисер и продуцент.[152]

„Све уме. Све разуме. Плени. Велики и јак к’о планина. Луд. Недостижан. Имали смо част и срећу да живимо у његово време и да се хранимо његовом душом.”

— Љубомир Бандовић, српски глумац.[153]

„Био је најталентованији глумац који се у последње три деценије појавио на балканским просторима. Диван човек, једноставан, скроман, као што су и сви уметнички великани.”

— Горан Паскаљевић, српски редитељ, сценариста и продуцент[126]

„Небојша Глоговац је очаравао силином свог талента и несумњиво је био један од најбољих глумаца у Европи. Присуство Глоговца у нашим животима био је велики добитак за све нас.”

— Воја Брајовић, српски глумац.[154]

„Био је аутентичан и велики таленат. Имао је снажну личност, карактеристичну енергију, то га је највише одликовало. То је оно што га је по мени увек издвајало од других.”

— Ана Софреновић, српска глумица.[155]

Галерија[уреди]

Напомене[уреди]

  1. ^ Глоговац није био стални глумац представе Чикашке перверзије, већ је неколико пута мењао Драгана Мићановића.
  2. ^ У каснијим извођењима уместо Глоговца, лик Милана Срећковића играо је Ненад Јездић

Референце[уреди]

  1. ^ „Nebojša, Lobanja, Glogovac. Ostao je isti dečak koji veruje u pravdu i ljubav i nije se stideo da to i kaže”. blic.zena.rs. Приступљено 9. 2. 2018. 
  2. 2,0 2,1 2,2 „Glumac Nebojša Glogovac”. glas-javnosti.rs. 23. 7. 2018. 
  3. 3,0 3,1 „Преминуо Небојша Глоговац”. n1info.com. Приступљено 9. 2. 2018. 
  4. ^ „Izrastao u gorostasa”. Вечерње Новости. Приступљено 14. 2. 2018. 
  5. 5,0 5,1 5,2 „Uloge po kojima ćemo pamtiti Nebojšu Glogovca”. Б92. Приступљено 9. 2. 2018. 
  6. ^ „Od Hercegovine do svetskih scena”. Вечерње новости. Приступљено 12. 2. 2018. 
  7. 7,0 7,1 „Biografije poznatih Hercegovaca: Nebojša Glogovac”. hercegovinapromo.com. Приступљено 15. 3. 2016. 
  8. ^ „Nebojša Glogovac: brijunske noći srpske glumačke zvijezde”. nacional.hr. Приступљено 17. 8. 2010. 
  9. 9,0 9,1 9,2 „Živi, umri, ponovi...: Priča o Nebojši Glogovcu, kralju srpske glume”. nedeljnik.rs. Приступљено 17. 10. 2006. 
  10. ^ „Govori da bih te video: In memoriam - Nebojša Glogovac”. rts.rs. Приступљено 24. 7. 2018. 
  11. ^ „Laureat Nebojša Glogovac”. Политика. Приступљено 17. 10. 2006. 
  12. 12,0 12,1 „Nebojša Glogovac: Sinove učim da ne budu ranjivi”. glossy.espreso.rs. Приступљено 14. 12. 2009. 
  13. ^ „Зими се лепи за шпорет, лети за мотор”. Политика. Приступљено 12. 2. 2011. 
  14. ^ „Glogovac: Ako svako da malo - napravićemo nešto veliko”. glossy.espreso.rs. 26. 5. 2014. Приступљено 1. 8. 2018. 
  15. ^ „Udruženje galopskog sporta Srbije” (PDF). bgturf.com. 
  16. ^ „Nebojša Glogovac – Velika čast”. ФК Црвена звезда. Приступљено 25. 2. 2012. 
  17. ^ „Nešto je trulo u državi svakoj” (PDF). elevate.airserbia.com. 
  18. ^ „Škola glume kaska”. Приступљено 24. 7. 2018. 
  19. ^ „Nebojša Glogovac je cio život pomagao drugima, a ovo malo ko zna”. cdm.me. Приступљено 16. 2. 2018. 
  20. 20,0 20,1 20,2 „Bolest je bila jača: Preminuo glumac Nebojša Glogovac”. express.hr. Приступљено 9. 2. 2018. 
  21. ^ „Nebojša Glogovac: Važno je da deci povratimo veru u hrabrost, poštenje i ljubav!”. unicef.org. Приступљено 23. 7. 2018. 
  22. ^ „Негујмо српски језик”. bgb.rs. Приступљено 1. 8. 2018. 
  23. 23,0 23,1 Evo meni moga vojvode” Nebojša Glogovac nikada nije zaboravio rodno Trebinje i svoga dedu Gavrila”. Блиц. Приступљено 9. 2. 2018. 
  24. 24,0 24,1 „Nebojša Glogovac, biografija”. biografija.org. Приступљено 27. 11. 2017. 
  25. ^ „Cveće na motoru Nebojše Glogovca”. mondo. Приступљено 10. 2. 2018. 
  26. ^ „Potresne reči Vojina Ćetkovića na komemoraciji njegovom kumu Nebojši Glogovcu”. kurir.rs. Приступљено 12. 2. 2018. 
  27. ^ „CECA BOJKOVIĆ O NEBOJŠI: O ulozi Gavrila, predstavi "Velika pljačka", i čuvenoj opaski na njen račun: "Da mi je znati ko nju gura". Вечерње Новости. Приступљено 10. 2. 2018. 
  28. 28,0 28,1 28,2 28,3 28,4 „Nebojša Glogovac - pozorišna biografija”. Југословенско драмско позориште. Приступљено 9. 2. 2018. 
  29. ^ „Sudbina od sto petlji”. vreme.com. Приступљено 10. 12. 2015. 
  30. ^ „Nebojša Glogovac”. vesti-online.com. Приступљено 7. 8. 2016. 
  31. ^ „Biografije predavača - Nebojša Glogovac”. prvikoraci.com. Архивирано из оригинала на датум 13. 5. 2018. 
  32. 32,0 32,1 „"Samo istina dolazi do publike. Zato je moj posao vredan, zato je lep". Б92. Приступљено 9. 2. 2018. 
  33. ^ „Срђан Кољевић - Парабелум”. Звездара театар. 
  34. 34,0 34,1 „Nebojša Glogovac: Slava mi nikad nije bila u glavi”. vreme.co.rs. Приступљено 23. 4. 2008. 
  35. ^ „Српски Том Хенкс”. Политика. Приступљено 29. 7. 2017. 
  36. 36,0 36,1 „Ein jugoslawischer Film von Ljubisa Samardzic”. tagesspiegel.de. Приступљено 9. 2. 2001. 
  37. ^ „Film Normalni ljudi”. fcs.rs. 
  38. ^ Синоћ у Нишу почео 38. фестивал глумачких остварења („Глас јавности“, 24. август 2003)
  39. ^ „Awards for Kad porastem bicu Kengur”. IMDb. Приступљено 30. 11. 2009.  (на језику: енглески)
  40. ^ „Svadba u lovačkoj kući”. Блиц. Приступљено 9. 8. 2006. 
  41. ^ „Filmu „Klopka” glavne nagrade u Milanu i Liježu”. Блиц. Приступљено 23. 4. 2008. 
  42. ^ „"Hadersfild" pred publikom u Kanadi i Americi”. vesti-online.com]. Приступљено 7. 9. 2017. 
  43. 43,0 43,1 „Urucenje nagrade 'Zoran Radmilovic' Nebojši Glogovcu”. Блиц. Приступљено 9. 10. 2001. 
  44. 44,0 44,1 „Premijera filma „Technotise - Edit i ja. Vesti.rs. 26. 9. 2009. Приступљено 18. 3. 2013. 
  45. ^ „Giljermo Arijaga otvara „Cinema City. Blic.rs. Архивирано из оригинала на датум 6. 6. 2009. Приступљено 18. 3. 2013. 
  46. ^ „Nebojša Glogovac: Dani slavlja i velikih priznanja”. zena.blic.rs. Приступљено 26. 4. 2017. 
  47. ^ „Nebojša Glogovac”. ustavrhfilm.com. 
  48. ^ „"Artiljero" premijerno 31. oktobra”. mondo.rs. Приступљено 13. 10. 2012. 
  49. ^ „Кругови најбољи филм на 6. Синема ситију”. novosti.rs. Приступљено 12. 9. 2013. 
  50. ^ „Nebojša Glogovac u „Ženama sa Dedinja. Блиц. Приступљено 5. 5. 2012. 
  51. ^ „Glumac Nebojša Glogovac - biografija”. sinemanija.com/. Приступљено 17. 7. 2015. 
  52. ^ „Ана Софреновић и Небојша Глоговац у филму Дјечаци из улице Маркса и Енгелса”. glossy.espreso.rs. Приступљено 3. 2. 2012. 
  53. ^ „Sjene: Film o Gavrilu Principu”. blic.zena.rs. Приступљено 2. 5. 2014. 
  54. ^ „Glogovac u filmu „Enklava”: Zaintrigirala me je dečija strana priče”. telegraf.rs. Приступљено 2. 3. 2015. 
  55. ^ „Glogovcu Milivoje Živanović”. seecult.org. Приступљено 7. 4. 2015. 
  56. ^ „O filmu „Oslobođenje Skoplja“: NIJE SAMO O JUNAŠTVU”. caglas.rs. Приступљено 26. 4. 2017. 
  57. ^ „Glogovac dobio nagradu za „Ustav Republike Hrvatske. rs.n1info.com. Приступљено 12. 4. 2016. 
  58. ^ „Додељене награде 52. филмских сусрета у Нишу”. b92.net. Приступљено 31. 8. 2017. 
  59. ^ „The Books of Knjige: Slučajevi pravde”. tuck.rs. Приступљено 23. 7. 2018. 
  60. ^ „Glogovac u filmu o srpskom svecu”. mondo.rs. Приступљено 25. 4. 2018. 
  61. ^ „Pejaković i Glogovac: Ostati normalan po svaku cenu”. Блиц|. Приступљено 28. 7. 2018. 
  62. ^ „Kada ćemo gledati poslednje Nebojšine filmove”. mondo.rs. Приступљено 11. 2. 2018. 
  63. ^ „Radovi u toku:„U vreme kada tuga izlazi iz žbunja“ Марка Ђорђевића”. fcs.rs. Приступљено 10. 5. 2018. 
  64. ^ „My morning laughter”. altertise.com. 
  65. ^ „Golubovićev „Otac” snima se na proleće”. mondo.rs. Приступљено 7. 2. 2018. 
  66. ^ „48 SATI I JEDAN MINUT: Amerikanci snimaju film u čast Tijane Jurić”. nadlanu.com. Приступљено 19. 5. 2018. 
  67. 67,0 67,1 „Glogovac dobio Dobričin prsten: Ceremoniju ispratile supruga i ćerkica Sunčica- slika je PREDIVNA”. zena.blic.rs. Приступљено 3. 4. 2018. 
  68. ^ „Sećanje na Nebojšu Glogovca u Jugoslovenskoj kinoteci”. b92.net. Приступљено 23. 7. 2018. 
  69. ^ „Veče posvećeno Nebojši Glogovcu u Pančevu”. blic.rs. Приступљено 23. 7. 2018. 
  70. ^ „PANČEVO: Veče posvećeno Nebojši Glogovcu”. 013info.rs. Приступљено 23. 7. 2018. 
  71. 71,0 71,1 „Miloš Žutić, Nebojša Glogovac posthumno dobio još jednu važnu nagradu”. alo.rs. 7. 6. 2018. 
  72. ^ „Nagrada Miloš Žutić - preminulom Glogovcu za Hamleta”. Вечерње новости. Приступљено 7. 6. 2018. 
  73. 73,0 73,1 „Glogovcu posthumno nagrada za film”. dan.co.me. 2. 8. 2018. Приступљено 2. 7. 2018. 
  74. 74,0 74,1 „Glogovcu posthumno nagrada za prinos kinematografiji”. glas-slavonije.hr. 2. 8. 2018. Приступљено 4. 8. 2018. 
  75. 75,0 75,1 „Objavljeni pobednici festivala u Berlinu: Gorica proglašena za najbolju glumicu, Glogovcu posthumno priznanje!”. tracara.com. 31. 5. 2018. Приступљено 8. 8. 2018. 
  76. 76,0 76,1 „"Златни платан" постхумно Небојши Глоговцу”. rtrs.tv. 8. 8. 2018. 
  77. ^ „Glogovcu posthumno Zlatni platan u rodnom Trebinju”. republika.rs. 8. 8. 2018. 
  78. 78,0 78,1 „Počeo četvrti viteški turnir Justo out u Manasiji! Heroj 2018. godine Nebojša Glogovac”. informer.rs. 25. 8. 2018. 
  79. ^ „Omaž velikom glumcu: Grupa studenata i saradnika Nebojše Glogovca postavila spomen-ploču na zgradi u kojoj je živeo”. blic.rs. 30. 8. 2018. 
  80. ^ „OMAŽ Nebojši Glogogvcu: Umeo je da hoda sa istinom”. Вечерње новости. 30. 8. 2018. 
  81. ^ „U čast “princa glume”. Retrospektiva filmova Nebojše Glogovca u Kinoteci”. gloria.rs. 5. 3. 2018. 
  82. ^ „Festivals and Awards 2001”. cinemafoundation.com. 
  83. ^ „Jego blagodarije baron Vrangel”. fcs.rs. 
  84. ^ „Jednačina sa jednom nepoznatom”. Радио-телевизија Србије. Приступљено 2. 10. 2016. 
  85. ^ „Festivals and awards 2001 — The Punishment”. cinemafoundation.com. Приступљено 18. 8. 2018. 
  86. ^ „Dva supermacana - Kičić i Glogovac”. Блиц. 28. 7. 2006. Приступљено 1. 8. 2018. 
  87. 87,0 87,1 „Како сам прихватио Дражу, а одбио Анџелину”. Политика. Приступљено 20. 11. 2013. 
  88. ^ Barnic, Milan. „Umetnik - Klub ljubitelja pozorista - pozorista.com”. pozorista.com. 
  89. 89,0 89,1 „Odlazak Nebojše Glogovca”. Југословенско драмско позориште. Приступљено 9. 2. 2018. 
  90. 90,0 90,1 „6.Trebinje film festival: Jedna zvijezda zasijala je za Nebojšu Glogovca”. mojahercegovina.com. 9. 8. 2018. Приступљено 10. 8. 2018. 
  91. ^ „Uručenjem nagrada završeni filmski susreti u Nišu”. glas-javnosti.rs. 
  92. 92,0 92,1 „Sutra ujutru - festivali i nagrade Beograda”. zillionfilm.com. 
  93. ^ „Глоговцу Гран при "Наиса". Политика. Приступљено 31. 8. 2007. 
  94. ^ „Небојши Глоговцу награда у Минску”. Радио-телевизија Војводине. Приступљено 26. 11. 2007. 
  95. ^ „Dodeljene Nagrade grada Beograda”. Б92. Приступљено 18. 4. 2008. 
  96. ^ „Koja laureat „Gorkog lista. popboks.rs. 8. 1. 2008. Приступљено 8. 8. 2018. 
  97. 97,0 97,1 „Filmu "Klopka" nagrade u Milanu i Liježu”. mondo.rs. Приступљено 23. 4. 2008. 
  98. ^ „Najbolji Branka Katić i Miki Manojlović”. Блиц. Приступљено 27. 8. 2010. 
  99. ^ „Festival Cinema City 2010.”. cinemacity.org. 
  100. ^ „Nebojši Glogovcu nagrada "Srebrni delfin". Блиц|. 13. 6. 2011. Приступљено 8. 8. 2018. 
  101. ^ „Dodeljeni Oskari popularnosti”. tracara.com. Приступљено 2. 2. 2011. 
  102. ^ „Oni su laureati nagrade Plamen strasti”. tracara.com. Приступљено 12. 12. 2012. 
  103. ^ „Nebojša Glogovac vitez glume”. Вечерње новости. Приступљено 24. 6. 2012. 
  104. ^ „Pobednici 6. Cinema City festivala”. cinemacity.rog. Приступљено 1. 9. 2013. 
  105. ^ „Film Krugovi”. bascelik.net. Приступљено 18. 8. 2018. 
  106. ^ „Zlatna antena: Montevideo, vidimo se najbolja serija, Glogovcu nagrada za ulogu Draže!”. Курир. Приступљено 11. 10. 2014. 
  107. ^ „Небојши Глоговцу награда за најбољу мушку главну улогу у филму Устав Републике Хрватске, Пула (Б92, 22. јул 2017)”. Приступљено 15. 4. 2013. 
  108. ^ „Film Ustav Republike Hrvatske - nagrade”. Приступљено 15. 4. 2017. 
  109. ^ „Повеља Леотар Небојши Глоговцу”. Глас Српске. Приступљено 15. 8. 2017. 
  110. ^ „Grand prix Naissa Nebojši Glogovcu”. Приступљено 15. 4. 2017. 
  111. ^ „Ovo je priča o generaciji koja je uništena”. Блиц. 5. 12. 2007. Приступљено 8. 8. 2018. 
  112. ^ „I FESTIVAL - 1996.”. uzickopozoriste.rs. Приступљено 15. 8. 2018. 
  113. ^ „NOVINE na 23.-oj dodeli kanadskih filmskih nagrada "DziniI". novine.ca. Приступљено 1. 3. 2003. 
  114. ^ „Награде Ужичког позоришта за улоге у представи Шине”. 
  115. ^ „15. Međunarodni festival malih scena - Rijeka”. Приступљено 10. 8. 2018. 
  116. ^ „Фестивал Град театар доделио награде”. 6. 11. 2009. Приступљено 1. 8. 2018. 
  117. ^ „Глоговцу награда Бранка и Млађа Веселиновић („Политика“, 26. децембар 2012)”. Приступљено 15. 4. 2013. 
  118. ^ „Veliko priznanje: Nebojša Glogovac i Jelena Đokić nagrade u Rijeci”. 11. 5. 2015. Приступљено 8. 8. 2018. 
  119. ^ „Nagrade grada Beograda Glogovcu, Ršumoviću, Nemanji Raduloviću”. beta.rs. Приступљено 14. 4. 2017. 
  120. ^ „Глоговцу награда ЈДП-а за најбоље глумачко остварење”. Радио телевизија Србије. Приступљено 3. 4. 2017. 
  121. ^ „Dodeljene nagrade za Dan JDP-a”. rs.n1info.com. 3. 4. 2017. Приступљено 10. 8. 2018. 
  122. ^ „Добричин прстен“ постхумно Небојши Глоговцу („Политика“, 3. април 2018)
  123. ^ „Први пут као мајка”. Вечерње новости. Приступљено 24. 7. 2018. 
  124. 124,0 124,1 „Nebojša Glogovac: Svoj i u životu i na sceni”. danas.rs. Приступљено 24. 7. 2018. 
  125. ^ „Nebojša Glogovac - Glumac sa predumišljajem”. Б92. Приступљено 24. 7. 2018. 
  126. 126,0 126,1 126,2 „PUBLIKA I KOLEGE O NEBOJŠI GLOGOVCU: Učio nas je poštenju, hrabrosti i životu”. Вечерње новости. Приступљено 10. 2. 2018. 
  127. ^ „Kako je govorio Nebojša Glogovac: Glumac za sva vremena”. vijesti.me. Приступљено 24. 7. 2018. 
  128. ^ „JDP: Odlazak Glogovca nenadoknadiv je gubitak za našu kulturu”. Б92. Приступљено 26. 7. 2018. 
  129. ^ „Dani Danila Bate Stojkovića u Vrnjačkoj banji: Pored 'Batinog drveta' stabla za Glogovca i Samardžića”. pink.rs. 11. 8. 2018. 
  130. 130,0 130,1 „Dijagnostikovali mu rak pluća, krenuo je da prima terapiju, a oglasili su se i lekari”. espreso.rs. Приступљено 30. 1. 2018. 
  131. ^ „Заспао је српски Хамлет („Политика”, 9. фебруар 2018)”. Приступљено 10. 2. 2018. 
  132. ^ „Преминуо Небојша Глоговац (Б92, 9. фебруар 2018)”. Приступљено 10. 2. 2018. 
  133. ^ „Небојша Глоговац почиваће поред Манде („Вечерње новости”, 9. фебруар 2018)”. Приступљено 10. 2. 2018. 
  134. ^ „Preminuo glumac Nebojša Glogovac”. Блиц. Приступљено 9. 2. 2018. 
  135. ^ „Sahranjen Nebojša Glogovac! Supruga neutešna, sinovi nosili krst!”. espreso.rs. Приступљено 12. 2. 2018. 
  136. ^ „Sahranjen Nebojša Glogovac! Hiljade ispratile velikog glumca na večni počinak, među njima veliki broj javnih ličnosti”. Блиц. Приступљено 12. 2. 2018. 
  137. ^ „Опроштај од великог глумца, недостижног хероја истине („Политика”, 12. фебруар 2018)”. Приступљено 12. 2. 2018. 
  138. ^ „Отишао је млађи него икад („Политика”, 12. фебруар 2018)”. Приступљено 12. 2. 2018. 
  139. ^ „U Pančevu Centar za kulturu „Nebojša Glogovac. Радио телевизија Србије. Приступљено 14. 2. 2018. 
  140. ^ „Zašto Kulturni centar Pančeva nije poneo ime Nebojše Glogovca?”. blic.rs. 4. 10. 2018. 
  141. ^ „DIRLJIVO "Delije" se protiv Javora oprostile od Nebojše Glogovca nakon što UEFA nije dozvolila minut tišine na meču sa CSKA”. sport.blic.rs. Приступљено 24. 7. 2018. 
  142. ^ „Delije odale počast preminulom velikanu! Ovako se postaje šampion!”. kurir.rs. Приступљено 24. 7. 2018. 
  143. ^ „Gde je Kaja? Državni posao posvetio epizodu Glogovcu od koje će vam krenuti suze”. espreso.rs. Приступљено 24. 7. 2018. 
  144. ^ „I ON JE BIO TU: "Delije", Glogovac i emocije”. republika.rs.rs. 15. 8. 2018. Приступљено 16. 8. 2018. 
  145. ^ „Mladi umetnici iz Kruševca snimili pesmu o Nebojši Glogovcu!”. srbija24.com. Приступљено 26. 7. 2018. 
  146. ^ „Osvanuo mural posvećen Nebojši Glogovcu”. prva.rs. Приступљено 26. 7. 2018. 
  147. ^ „SEĆANJE NA NEBOJŠU GLOGOVCA: Mural posvećen legendarnom glumcu osvanuo u Doboju!”. kurir.rs. Приступљено 26. 7. 2018. 
  148. ^ „Autorski tekst Rajka Grlića o Nebojši Glogovcu”. Блиц. Приступљено 13. 2. 2018. 
  149. ^ „Moj stariji brat! Beban uputio reči tuge preminulom Glogovcu: sedim, plačem i smejem se...”. srbijadanas.com. Приступљено 9. 2. 2018. 
  150. ^ „Laku noć, dobri prinče - Vlajčić o Glogovcu”. Блиц. Приступљено 11. 2. 2018. 
  151. 151,0 151,1 „Milena Dravić o Nebojši Glogovcu: Čudesna je bila harizma našeg Glogija”. Блиц. Приступљено 13. 2. 2018. 
  152. ^ „Bjelogrlić se emotivnom porukom oprostio od Glogovca”. alo.rs. Приступљено 11. 2. 2018. 
  153. ^ „"VELIKI I JAK, NEDOSTIŽAN" Ljubomir Bandović se oprostio od Glogovca”. Блиц. Приступљено 10. 2. 2018. 
  154. ^ „Реаговања на вест о смрти Небојше Глоговца”. Радио-телевизија Србије. Приступљено 9. 2. 2018. 
  155. ^ „Ana Sofrenović o Glogovcu: Autentičan talenat, snažna ličnost i karaktena energija”. helomagazin.rs. Приступљено 10. 2. 2018. 

Спољашње везе[уреди]