Небојша Глоговац

Из Википедије, слободне енциклопедије
Jump to navigation Jump to search
Небојша Глоговац
Nebojša Glogovac.jpeg
Пуно име Небојша Глоговац
Надимци Глоги, Лобања[1]
Датум рођења (1969-08-30)30. август 1969.
Место рођења Требиње
 СФР Југославија
Датум смрти 9. фебруар 2018.(2018-02-09) (48 год.)
Место смрти Београд
 Србија
Религија православно хришћанство
Супружник Мина Глоговац (1997—2014)
Партнер Милица Шћепановић (2015—2018)
Деца Гаврило, Милош и Сунчица
Родитељи Милован и Милена Глоговац
Активни период 1987—2018.
Образовање Факултет драмских уметности Универзитета уметности у Београду
Занимање глумац
Битна улога Убиство с предумишљајем — Богдан Билогорац
До коске — Симке
Небеска удица — Каја
Клопка — Младен
Хадерсфилд — Иван
Жена са сломљеним носем — Гаврило
За краља и отаџбинуДрагољуб Михаиловић
Устав Републике Хрватске — Вјеко Краљ
IMDb веза

Небојша Глоговац (Требиње, 30. август 1969Београд, 9. фебруар 2018) био је српски филмски, телевизијски и позоришни глумац.[2]

Током студирања добио је стипендију од Југословенског драмског позоришта, а своју глумачку каријеру започео је улогом у представи Велика пљачка, у режији Дејана Мијача.[3] Прву ТВ улогу остварио је 1987. године, када се појавио у неколико епизода серије Бољи живот. Глоговац се на филму први пут појавио 1993. године у драми Рај Петра Зеца, где је био један од главних глумаца. Након што је скренуо пажњу на свој таленат, добио је улогу у филму редитеља Горчина Стојановића Убиство с предумишљајем (1995).[4]

Играо је главне улоге у остварењима Буре барута, Небеска удица, Муње!, Кад порастем бићу Кенгур, Клопка, Хадерсфилд, Бранио сам Младу Босну, Кругови, Равна гора и Устав Републике Хрватске. Вишеструко је награђиван за улоге у позоришту и на филму, а издвајају се Стеријина награда, Цар Константин у Нишу и Златна арена у Пули за најбољу мушку улогу.

Преминуо је после кратке и тешке болести, у Клиничком центру Србије у Београду, 9. фебруара 2018. године.

Биографија[уреди]

Небојша Глоговац је рођен 30. августа 1969. у Требињу у СР Босни и Херцеговини. Са породицом се из Требиња преселио у Опово, када је имао 7 година, а потом у Панчево, где је Небојшин отац добио службу као прота 1977. године. Током похађања основне школе, похађао је и музичку школу, одсек за кларинет.[5] Завршио је Гимназију Урош Предић у Панчеву, а потом уписао студије психологије на Филозофском факултету у Београду. Након две године студија предомислио се и 1990. године је уписао глуму на београдском Факултету драмских уметности у класи професора Владимира Јевтовића. Заједно са њим студирали су Наташа Нинковић, Војин Ћетковић, Сергеј Трифуновић, Нела Михаиловић и Борис Пинговић.[6] Током студирања, имао је малу улогу школског друга Слободана Попадића у серији Бољи живот (1987).

Као дечак био је члан Дечјег омладинског драмског студија Радио Београда пуних шест година. Године 1981. први пут се појавио на телевизији, где је имао малу улогу у телевизијској серији Приче из Непричаве.[7] Током студирања психологије на Филозофском факултету у Београду радио је у Аматерском позоришту Панчева „Атеље младих”.[8] Поред тога што се бавио глумом, био је страствени љубитељ јахања, бекгемона и моториста.[9][10] Био је члан Удружења за галопски спорт Србије.[11] Навијао је за Црвену звезду и био је кандидат за члана Скупштине ФК Црвена звезда на првим непосредним изборима 2012. године.[12] Заједно са колегом Гораном Шушљиком основао је филмску продукцијску кућу Eye to Eye Продукција чији првенац је био филм Хадерсфилд. Поред глумачког ангажмана, предавао је деци глуму у Театру 78, у оквиру школе глуме „Први кораци” у Београду.[13]

Глумио је у великом броју хуманитарних представа за децу, донирао новац за обнову цркви и манастира и више пута помагао новчано своје колеге са глумачке сцене.[14] Године 2009. појавио се у рекламном споту, у оквиру кампање која је промовише борбу против рака дојке. Наредне године ошишао је прамен косе као знак подршке деци оболелој од рака и њиховим родитељима, у оквиру акције Прамен наде.[15]

Породица[уреди]

Рођен је у породици свештеника Милована из Драмишева и кројачице Милене Глоговац (девојачко Самарџија) из Невесиња. Имао је осам година млађу сестру Бојану, а рано детињство провео је у породичној кући деде Гаврила у Драмишеву, селу недалеко од Невесиња.[16]
У периоду од 1997. до 2014. године био је ожењен Мином Глоговац, сликарком и доцентом на предмету Сликарске технике на Факултету примењених уметности у Београду. Мина и Небојша венчали су се 30. августа 1997. године, на његов 28. рођендан.[15] Из брака са њом има двоје деце — Гаврила, рођеног 1999. године, и Милоша, рођеног 2001. године. Две године након развода, Глоговац је добио треће дете, ћерку Сунчицу, са партнерком Милицом Шћепановић, јога инструкторком и бившом новинарком, а живели су на Дорћолу.[17][18] Његов венчани кум и кум деце из брака са Мином Глоговац је Војин Ћетковић.[19]

Глумачка каријера[уреди]

Небојша Глоговац у представи Буре барута, позоришни фестивал у Ужицу, 18. март 1995. године.

1987—2000.[уреди]

Током студирања добио је стипендију од Југословенског драмског позоришта, а своју глумачку каријеру започео је на другој години факултета, улогом у представи Велика пљачка, у режији Дејана Мијача, на сцени позоришта Атеље 212.[20]
У Југословенском драмском позоришту дебитовао је у представи Лажни цар Шћепан Мали, у улози Ника Ђурова, 24. јула 1993. године.[21] Након тога уследиле су улоге у представама Троил и Кресида, Рођаци из најбољих дана, Парабелум и многе друге.[6] Прву озбиљну телевизијску улогу остварио је 1987. године, када се појавио у неколико епизода серије Бољи живот, где је имао малу улогу школског друга Слободана Попадића. Глоговац се на филму први пут појавио 1993. године у драми Рај, Петра Зеца, где је био један од главних глумаца, у улози Биримића, пријатеља Милоша Црњанског, којег је тумачио Тихомир Станић.

Запажену улогу имао је у представи Тамна је ноћ, која је премијерно изведена 1993. године у Култ театру, доживела три стотине извођења, постала једна од најкомерцијалнијих представа и играла се на турнејама у Сједињеним Државама и Канади.[22][23]

Године 1994. добио је улогу Фадила, војника ЈНА, у ратној драми Боре Драшковића Вуковар, једна прича.

Након што је скренуо пажњу на свој таленат, добио је улогу у филму редитеља Горчина Стојановића Убиство с предумишљајем (1995), у ком је тумачио лик Богдана, рањеног на ратишту у Босни, који са нестрпљењем чека опоравак како би се вратио назад. За ову улогу добио је награду за најбољу мушку улогу Цар Константин на Филмском фестивалу у Нишу.[24]

Војин Ћетковић и Небојша Глоговац, представа У потпалубљу, позоришни фестивал у Ужицу, 7. мај 1996. године.

Године 1996. добио је Награду Ардалион за улогу Владимира у представи У потпалубљу.[17] Значајну улогу у својој каријери одиграо је и 1997. године у акционој драми До коске, режисера Слободана Скерлића. У овом филму, Глоговац је добио улогу Симкета, младог криминалца. Уследила је улога у ТВ филму Покондирена тиква 1997. године, у режији Петра Зеца, где је Глоговац тумачио лик Јована. Године 1998. заиграо је у ТВ серији Породично благо (1998—2002) у улози Златка Гавриловића, након које је стекао велику популарност.[25]

На сцени Звездара театра играо је Милана Срећковића у Српској драми, 5. марта 1994. године, младића у позоришном комаду Парабелум, Срђана Кољевића, премијерно 18. фебруара 1998. године и многе друге улоге. [26]
У краткометражном филму Хотел Београд из 1998. године тумачио је лик Игора, а након тога заиграо и у филму Буре барута, редитеља Горана Паскаљевића. Исте године играо је у једној од главних улога у филму Спаситељ, где је тумачио Вериног брата, силоване Српкиње која је рат провела у заробљеничком кампу. Уследила је улога главног лика, Марка, у филму Рањена земља, чија радња се одвија у једном београдском склоништу током НАТО бомбардовања СРЈ.[25]

Године 2000. заиграо је у филму Небеска удица, где је тумачио лик Каје, младог и перспективног кошаркаша. На филмском фестивалу у Берлину, где је филм Небеска удица учествовао у главном програму, критичари су хвалили глуму Глоговца и поредили га са Џорџом Клунијем и називали га словенским Томом Хенксом.[27][28][29]


2001—2010.[уреди]

Небојша Глоговац у улози Ивана, представа Хадерсфилд, позоришни фестивал у Ужицу, 26. фебруар 2005. године.
Небојша Глоговац са Надом Шаргин у представи Метаморфозе, позоришни фестивал у Ужицу, 14. новембар 2010. године.

Почетком 2001. године Глоговац је добио улогу у филму Муње!, где је тумачио улогу подмитљивог полицајца, који је склон лаким дрогама, а исте године глумио је Тому, возача амбулантних кола у филму Нормални људи.[30] Наредне године глумио је у филмовима Класа 2002 као Небојша, хорору Т.Т. Синдром, где је тумачио улогу Вакија и у филму Држава мртвих, режисера Живојина Павловића и Динка Туцаковића, где је Глоговац тумачио лик Горазда Крањца.

Године 2004. у улози таксисте Живца глумио је у филму Радивоја Андрића, Кад порастем бићу Кенгур, филму који је освојио награду Пропелер Мотовуна на Мотовунском филмском фестивалу у конкуренцији „Од А до А“ (награда за најбољи филм у региону од Аустрије до Албаније) и Награду за најбољи сценарио на Фестивалу филмског сценарија у Врњачкој Бањи 2004. године.[31] Наредних година глумио је у ТВ серији Лифт (2002) као официр Првослав Гајин и у серији Кошаркаши, где је тумачио улогу тренера Жарета.

Године 2005. у улози таште глумио је у кратком филму Свадба, а наредне 2006. године у улози доктора Мила Петровића, у филму Оптимисти, редитеља Горана Паскаљевића.[32]

У криминалном трилеру Клопка (2007), Глоговац је добио главну улогу, Младена, грађевинског инжењера, који на све начине покушава да заради новац, да би излечио свог тешко болесног сина. Филм је 2007. године добио награду за најбољи сценарио на Фестивалу филмског сценарија, награде на фестивалима у Минску, Милану и Лијежу, а Глоговац награду за најбољу мушку улогу у филму.[33] У филмској драми Хадерсфилд тумачио је улогу Ивана, бившег џудисте, који је прошао кроз серију психотичних епизода и лечења у менталним институцијама, пре него што се коначно крстио у Православној цркви. Поред тога што је имао једну од главних улога у овом филму, Глоговац је био и продуцент филма. За ову улогу добио је Статуету „Слобода” за најбољу мушку улогу на Филмском фестивалу у Сопоту и Гранд при „Наиса“, награду публике у Нишу, 2007. године. За улогу Ивана у позоришној представи Хадерсфилд, која је извођена широм Србије, у Сједињеним Државама и Канади Глоговац је добио Гран при за најбољу мушку улогу у Брчком, Награду Милош Жутић од стране Удружења ликовних уметника Србије, Статуету „Давид Штрбац” у Бања Луци и Награду Зоран Радмиловић, најбољем глумцу Фестивала за улогу Ивана, у Зајечару.[34][35]

Године 2008. у популарној ТВ серији Вратиће се роде појавио се у четири епизоде, у улози Бориног и Периног оца, а неколико месеци касније и у серији Мој ујак, као ујак у 13 епизода. Исте, 2008. године глумио је и у серији Мој рођак са села у улози оца Милутина, у 15 епизода.[4]

У првом српском дугометражном анимираном филму Технотајз: Едит и ја (2008) Глоговац је позајмио глас лику Едију.[36][37] Године 2009. глумио је Бору у хрватском филму Кењац, а наредне 2010. године добио главну улогу у филму Жена са сломљеним носем, где је тумачио лик Гаврила Буколе, избеглице из Босне и Херцеговине, који ради као таксиста у Београду. За ову улогу, Глоговац је добио награду за најбољу мушку улогу на Филмском фестивалу Cinema city у Новом Саду 10. јуна 2010. године и 2017. године, главну фестивалску награду Гранд при „Наиса“, на Фестивалу глумачки остварења филсмких сусрета у Нишу.[38] Након низа филмских и позоришних улога, Глоговац је глумио полицајца Данета, 2010. године у црној комедији 72 дана, сниманој у хрватско-српској копродукцији, а потом и у филму Бели, бели свет (2010) у улози Златана. У периоду од 20102011. године глумио је у босанскохерцеговачкој хумористичкој ТВ серији Луд, збуњен, нормалан у улози Грдобе. Крајем 2010. појавио се у једној епизоди хрватске хумористичке серије Инструктор као таксиста.[39]

2011—2018.[уреди]

Небојша Глоговац као Хамлет у истоименој представи, позоришни фестивал у Ужицу, 9. новембар 2016. године.

Почетком 2011. године глумио је саобраћајца у ТВ серији Игра истине, чије снимање је прекинуто након само једне снимљене епизоде. Године 2012. добио је улогу у кратком филму Залет, а исте године и у ТВ серији Војна академија, где се нашао у улози Црног. Исте, 2012. године глумио је и у филмовима Кад сване дан као Малиша и у филму Артиљеро као Злаја.[40]

Године 2013. глумио је у антиратној мелодрами Кругови, у улози Небојше. Филм је освојио велики број награда на домаћим и светским фестивалима, а Глоговац награду за најбољу мушку улогу у филму на Синема сити међународном фестивалу.[41] У дебитанском филму Косте Ђорђевића С/Кидање (2013), Глоговац је тумачио улогу Бојана, а исте године појавио се и у другој сезони серије Жене са Дедиња, у улози Емила, као и у хрватској серији Stella, у улози Лукаса Гаврана.[42] Од 2013. до 2014. године глумио је у серији Драмска трилогија 1941—1945 у улози четничког команданта Драгољуба Михаиловића.[43] Године 2014. глумио је у француском кратком драма филму Стхорзина у улози Драгана, као и у филму Дечаци из улице Маркса и Енгелса.[44]

Након великог броја улога у филмовима, Глоговац је добио улогу у кратком филму Сјене (2014), где је глумио психијатра др Мартина Папенхајма.[45] Исте, 2014. године добија улогу у омнибусу Једнаки, режисера Дејана Караклајића.[4]

У филму Срђана Кољевића Бранио сам Младу Босну (2014), Глоговац је играо улогу Леа Пфефера, а 2015. године у истоименој серији, истог лика. Године 2015. у филму Енклава, који обрађује тему положаја Срба који су остали да живе на Косову и Метохији након 1999. године, Глоговац је добио улогу Војислава Арсића, сељака који живи на Косову и Метохији.[46] Глоговац је значајну улогу остварио и у филму Радоша Бајића За краља и отаџбину (2015), где је по други пут у каријери тумачио лик Драгољуба Михаиловића. У Пожаревцу, 2015. године проглашен је Најбољим глумцем 20. Глумачке свечаности Миливоје Живановић, за улогу судије Адама у представи Разбијени крчаг, Југословенског драмског позоришта.[47] У остварењу режисера Олега Новковића (2015), у филму Отаџбина, Глоговац је тумачио улогу Болета, успешног бизнисмена, а 2016. године у македонском филму Ослобођење Скопља, био је у улози Србина Душана.[48]

Глоговац је често глумио у страним филмовима, па је тако 2016. године у филму Устав Републике Хрватске тумачио улогу средњошколског професора Вјека Краља, за коју је добио награде Међународног удружења филмских новинара за најбољег глумца, награду Цар Константин на Филсмком фестивалу у Нишу и многе друге.[49] У периоду 20162018. године, глумио је у криминалистичкој серији Убице мог оца, где је тумачио улогу Јована Деспотовића.[50] Годину 2017. започео је улогом оца Жике у кратком филму Тихи кутак Христов[51], а након тога исте године имао је улоге у филмовима Сага о три невина мушкарца као Дамјанов стриц и у хумористичком филму The Books of Knjige — Случајеви правде као Бледи Глобичић Поклопник.

Остварио је улоге и у серији Немањићи — рађање краљевине, која је премијерно приказана 17. фебруара 2018, у улози Вукана Немањића и у филмовима Заспанка за војнике, Апсурдни експеримент и Јужни ветар, где је Глоговац одиграо улогу нарко-боса. Пројекције ових филмова се очекују током јесени 2018. године.[52]

Добио је главну улогу у филму Отац, редитеља Срдана Голубовића, чије снимање је било планирано на пролеће 2018. године, а требало је да глуми и у америчком филму 48 сати и један минут, чија премијера се очекује 2019. године.[53][54]

На прослави 70. година од оснивања Југословенског драмског позоришта, 3. априла 2018. године, додељена му је награда Добричин прстен и тако је постао први глумац који је ову награду за животно дело добио постхумно.[55]

За најбоље глумачко остварење у позоришној сезони 2016/2017, Награда Милош Жутић додељена је постхумно Небојши Глоговцу од стране Удружења драмских уметника Србије, за улогу Халмлета у истоименој представи.[56][57]

Филмографија[уреди]

У каријери је играо у 43 филмске и телевизијске улоге, 19 телевизијских серија и у 5 кратких филмова. Појавио се у документарном филму Казна 1999. године, а остварио је допринос и у документарном филму Филм о филму 'Муње!', где је причао о својој улози полицајца и уопштено о филму, 2001. године.[58] Године 2009. позајмљивао је глас у филму Довиђења, како сте?, а 2011. године појавио се у хумористичко-сатиричној краткој серији Упркос свему. Био је наратор у документарном филму Јего благодарије барон Врангел 2013. године, а 2016. године позајмио је глас у документарном филму Једначина са једном непознатом.[59][60] Године 2017. појавио се у реклами за Нектар пиво.

Више пута је одбијао улоге у страним филмовима, онима које је сматрао пропагандим по српски народ.[9][61]

1980 1990 2000 2010 Укупно
Дугометражни филм 0 6 12 20 38
ТВ филм 0 3 2 0 5
ТВ серија 2 1 6 10 19
ТВ мини серија 0 0 0 1 1
ТВ кратки филм 0 0 0 0 0
Кратки филм 0 1 1 3 5
Укупно 2 11 21 34 68
Филмографија глумца Небојше Глоговца
Год. Назив Улога
1980-те
1984. Приче из Непричаве
1987. Бољи живот Бобин школски друг
1990-те
1993. Рај Милошев пријатељ Биримић
1994. Вуковар, једна прича Фадил
1995. Убиство с предумишљајем Богдан Билогорац
1997. До коске Симке
1997. Покондирена тиква Јован
1998. Спаситељ Верин брат
1998. Буре барута таксиста
1998—2002. Породично благо Златко Гавриловић
1998. Хотел Београд Игор
1999. Рањена земља Марко
2000-те
2000. Небеска удица Каја
2001. Нормални људи Тома
2001. Муње! пандур
2001. Бумеранг Мики
2002. Класа 2002 Небојша
2002. Т. Т. Синдром Ваки
2002. Држава мртвих Горазд Крањц
2004. Кад порастем бићу Кенгур Живац, таксиста
2004. Лифт официр Првослав Гајин
2005. Кошаркаши Жаре
2005. Свадба ташта
2006. Оптимисти Др Мило Петровић
2006. Сутра ујутру Маре
2007. Клопка Младен
2007. Хадерсфилд Иван
2008. Вратиће се роде Вулин
2008. Мој ујак ујак
2008. Кнежевина Србија кнез Михаило Обреновић
2008—2011. Мој рођак са села отац Милутин
2009. Кењац Боро
2009. Технотајз: Едит и ја Еди (глас)
2010-те
2010. Луд, збуњен, нормалан Грдоба
2010. Жена са сломљеним носем Гаврило
2010. 72 дана Дане
2010. Бели, бели свет Златан
2010. Инструктор таксиста
2011. Игра истине саобраћајац
2012. Залет
2012—2014. Војна академија (ТВ серија) Црни
2012. Кад сване дан Малиша
2013. Артиљеро Злаја
2013. С/Кидање Бојан
2013. Жене са Дедиња Емил
2013. Stella Лукас Гавран
2013—2014. Равна Гора (ТВ серија) Драгољуб Дража Михаиловић
2013. Кругови Небојша
2014. Бранио сам Младу Босну Лео Пфефер
2014. Једнаки (сегмент Милан)
2014. Сјене др. Мартин Папенхајм
2014. Дечаци из улице Маркса и Енгелса тата
2014. Стхорзина Драган
2015. За краља и отаџбину Драгољуб Дража Михаиловић
2015. Отаџбина Боле
2015. Енклава Војислав Арсић
2015. Бранио сам Младу Босну (ТВ серија) Лео Пфефер
2016. Устав Републике Хрватске Вјеко Краљ
2016. Ослобођење Скопља Душан
2016—2018. Убице мог оца Јован
2017. Немањићи - рађање краљевине Вукан Немањић
2017. Сага о три невина мушкарца Дамјанов стриц
2017. Тихи кутак Христов отац Жика
2017. The Books of Knjige - Случајеви правде Бледи Глобичић Поклопник
2018. Апсурдни експеримент
2018. Пет мајстор Цветко
2018. Заспанка за војнике
2018. Јужни ветар криминалац Голуб

Позоришне улоге[уреди]

У Југословенском драмском позоришту, чији је члан био од 1996. године, одиграо је низ запажених улога, за које је добио многобројне награде.[62] Током студирања на Факултету драмских уметности у Београду, добио је стипендију од Југословенског драмског позоришта и велики број престижних награда за одигране улоге. Током каријере у позоришту играо је са подједнаким успехом класичне и савремене репертоаре, као и генерацијске улоге у представама које су обележиле једно доба. Сарађивао је са неким од најзначајнијих позоришних редитеља на Балкану, међу којима су Дејан Мијач, Слободан Унковски, Егон Савин, Душан Јовановић, Александар Поповски и многи други.[63]

Његова прва улога у позоришту била је у представи Велика пљачка, у режији Дејана Мијача, а прва у Југословенском драмском позоришту била је у представи Лажни цар Шћепан Мали, у улози сердара Ника Ђурова. Последња улога и последња одиграна представа у Југословенском драмском позоришту била је Хамлет, 13. децембра 2017. године.[21][63]

  • Велика пљачка
  • Младић (Парабелум) 18. фебруар 1998.
  • Ненад-Нени (Тамна је ноћ), 23. јун 1993.
  • Јеротије Пантић (Сумњиво лице), 9. април 2012.
  • Иван (Хадерсфилд), 26. фебруар 2005.
  • Гадни (Шине), 25. новембар 2002.
  • Жак (Како вам драго), 20. новембар 2009.
  • К. (Замак), 9. мај 2008.
  • Луталица (Барбело, о псима и деци), 4. децембар 2007.
  • Васка Пепел (На дну), 3. март 2007.
  • Шарл Варлам Лагранж (Молијер - још један живот), 24. октобар 2003.
  • Дан (Ближе), 16. фебруар 1999.
  • Андреја (Буре барута), 18. март 1995.
  • Троил (Троил и Кресида), 3. децембар 1994/5. август 1995.
  • Еден фон Хорват (Италијанска ноћ), 27. новембар 2004.
  • Пуковник Весовић (Пијана ноћ 1918.)
  • Сабља Димискија, 8. мај 2010.
  • Симеон Њаго (Златно руно)
  • Контузов (Контузов), 25. април 2002.
  • Милан Срећковић (Српска драма), 5. март 1994.
  • Дима (Полонеза Огињског)
  • Владимир (У потпалубљу), 7. мај 1996.
  • Млади Сиријац, Волтер Гренџерс, Рос, Јудејац, Назарећанин (Салома), 28. мај 1997.
  • Симо (Рођаци из најбољих дана), 27. јануар 1994.
  • Сердар Нико Ђуров (Лажни цар Шћепан Мали), 24. јул/30. септембар 1993.
  • Истражилац криминалаца (Рибарске свађе), 26. јун 2012.
  • Адам (Разбијени крчаг), 13. фебруар 2015.
  • Тиресија (Метаморфозе), 9. јун 2010.
  • Обрерон (Сан летње ноћи), 6. новембар 2014.
  • Хамлет (Хамлет), 17. септембар 2016.

Награде и признања[уреди]

По њему је назван Центар за културу у Панчеву.[64]

Филмске награде[уреди]

Позоришне награде[уреди]

Марко Баћовић, Светозар Цветковић и Небојша Глоговац у представи Разбијени крчаг, позоришни фестивал у Ужицу, 8. новембар 2015. године.

Смрт[уреди]

Због погоршања здравственог стања примљен је у болницу 24. јануара 2018. године.[88] Преминуо је, после кратке и једномесечне борбе са раком плућа, у Клиничком центру Србије у Београду 9. фебруара 2018. године, у 49. години живота.[2][89][90][91][88][92] Комеморација поводом смрти одржана је 12. фебруара 2018. године у Југословенском драмском позоришту. Сахрани је присуствовало више хиљада људи, а од колеге и пријатеља опростили су се Емир Кустурица, Драган Бјелогрлић, Наташа Нинковић, Дејан Бодирога, Сергеј Трифуновић, Војин Ћетковић, Слобода Мићаловић и многи други.[93] Сахрањен је истог дана у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.[94][95][96] Градска управа Панчева донела је 14. фебруара 2018. године одлуку да Културни центар Панчева носи име Центар за културу Небојша Глоговац, у знак сећања на глумца, који је своју глумачку каријеру започео у овом центру и одрастао у Панчеву.[97]

Рекли су о Глоговцу[уреди]

„Био је миран, мудар и крајње једноставан и истовремено компликован човек. То га је и чинило великим глумцем.”

— Рајко Грлић, хрватски режисер.[98]

„Био си један од хероја моје младости. Продавао сам твоје форе из филмова, питао се како си тако хладан као шприцер, а опет свима потребан.”

— Вукашин Марковић, српски музичар.[99]

„Имао је непоновљиве трансформације, деликатан приступ сваком лику, а у јавности био чист и достојанствен.”

— Милан Влајчић, књижевни и филмски критичар.[100]

„Откада сам га гледама у филму ’Убиство с предумишљајем’, знала сам да се појавио велики глумац. Све оно што ће урадити касније на филму, у позоришту и на телевизији сврстало га је у великог европског глумца.”

— Милена Дравић, српска глумица.[101]

„Живо се сећам енергије, једноставности и убедљивости када је још био почетник. Мало је глумаца који су тако брзо и са таквом убедљивошћу постали звезде, у позоришту и на филму.”

— Егон Савин, српски позоришни редитељ.[101]

„Отишао је један од највећих у историји српског глумишта. Отишао је највећи глумац средње генерације целог региона. Отишао је добар човек, добар пријатељ и добар даса.”

— Драган Бјелогрлић, српски глумац, сценариста, режисер и продуцент.[102]

„Све уме. Све разуме. Плени. Велики и јак к’о планина. Луд. Недостижан. Имали смо част и срећу да живимо у његово време и да се хранимо његовом душом.”

— Љубомир Бандовић, српски глумац.[103]

„Био је најталентованији глумац који се у последње три деценије појавио на балканским просторима. Диван човек, једноставан, скроман, као што су и сви уметнички великани.”

— Горан Паскаљевић, српски редитељ, сценариста и продуцент[104]

„Небојша Глоговац је очаравао силином свог талента и несумњиво је био један од најбољих глумаца у Европи. Присуство Глоговца у нашим животима био је велики добитак за све нас.”

— Воја Брајовић, српски глумац.[105]

„Био је аутентичан и велики таленат. Имао је снажну личност, карактеристичну енергију, то га је највише одликовало. То је оно што га је по мени увек издвајало од других.”

— Ана Софреновић, српска глумица.[106]

Галерија[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ „Nebojša, Lobanja, Glogovac. Ostao je isti dečak koji veruje u pravdu i ljubav i nije se stideo da to i kaže”. blic.zena.rs. Приступљено 9. 2. 2018. 
  2. 2,0 2,1 „Преминуо Небојша Глоговац”. n1info.com. Приступљено 9. 2. 2018. 
  3. ^ „Izrastao u gorostasa”. Вечерње Новости. Приступљено 14. 2. 2018. 
  4. 4,0 4,1 4,2 „Uloge po kojima ćemo pamtiti Nebojšu Glogovca”. Б92. Приступљено 9. 2. 2018. 
  5. ^ „Od Hercegovine do svetskih scena”. Вечерње новости. Приступљено 12. 2. 2018. 
  6. 6,0 6,1 „Biografije poznatih Hercegovaca: Nebojša Glogovac”. hercegovinapromo.com. Приступљено 15. 3. 2016. 
  7. ^ „Laureat Nebojša Glogovac”. Политика. Приступљено 17. 10. 2006. 
  8. ^ „Nebojša Glogovac: brijunske noći srpske glumačke zvijezde”. nacional.hr. Приступљено 17. 8. 2010. 
  9. 9,0 9,1 „Nebojša Glogovac: Sinove učim da ne budu ranjivi”. glossy.espreso.rs. Приступљено 14. 12. 2009. 
  10. ^ „Зими се лепи за шпорет, лети за мотор”. Политика. Приступљено 12. 2. 2011. 
  11. ^ „Udruženje galopskog sporta Srbije” (PDF). bgturf.com. 
  12. ^ „Nebojša Glogovac – Velika čast”. ФК Црвена звезда. Приступљено 25. 2. 2012. 
  13. ^ „Nešto je trulo u državi svakoj” (PDF). elevate.airserbia.com. 
  14. ^ „Nebojša Glogovac je cio život pomagao drugima, a ovo malo ko zna”. cdm.me. Приступљено 16. 2. 2018. 
  15. 15,0 15,1 „Bolest je bila jača: Preminuo glumac Nebojša Glogovac”. express.hr. Приступљено 9. 2. 2018. 
  16. ^ Evo meni moga vojvode” Nebojša Glogovac nikada nije zaboravio rodno Trebinje i svoga dedu Gavrila”. Блиц. Приступљено 9. 2. 2018. 
  17. 17,0 17,1 „Nebojša Glogovac, biografija”. biografija.org. Приступљено 27. 11. 2017. 
  18. ^ „Cveće na motoru Nebojše Glogovca”. mondo. Приступљено 10. 2. 2018. 
  19. ^ „Potresne reči Vojina Ćetkovića na komemoraciji njegovom kumu Nebojši Glogovcu”. kurir.rs. Приступљено 12. 2. 2018. 
  20. ^ „CECA BOJKOVIĆ O NEBOJŠI: O ulozi Gavrila, predstavi "Velika pljačka", i čuvenoj opaski na njen račun: "Da mi je znati ko nju gura". Вечерње Новости. Приступљено 10. 2. 2018. 
  21. 21,0 21,1 21,2 21,3 21,4 „Nebojša Glogovac - pozorišna biografija”. Југословенско драмско позориште. Приступљено 9. 2. 2018. 
  22. ^ „Sudbina od sto petlji”. vreme.com. Приступљено 10. 12. 2015. 
  23. ^ „Nebojša Glogovac”. vesti-online.com. Приступљено 7. 8. 2016. 
  24. ^ „Biografije predavača - Nebojša Glogovac”. prvikoraci.com. 
  25. 25,0 25,1 „"Samo istina dolazi do publike. Zato je moj posao vredan, zato je lep". Б92. Приступљено 9. 2. 2018. 
  26. ^ „Срђан Кољевић - Парабелум”. Звездара театар. 
  27. ^ „Nebojša Glogovac: Slava mi nikad nije bila u glavi”. vreme.co.rs. Приступљено 23. 4. 2008. 
  28. ^ „Српски Том Хенкс”. Политика. Приступљено 29. 7. 2017. 
  29. ^ „Ein jugoslawischer Film von Ljubisa Samardzic”. tagesspiegel.de. Приступљено 9. 2. 2001. 
  30. ^ „Film Normalni ljudi”. fcs.rs. 
  31. ^ „Awards for Kad porastem bicu Kengur”. IMDb. Приступљено 30. 11. 2009.  (на језику: енглески)
  32. ^ „Svadba u lovačkoj kući”. Блиц. Приступљено 9. 8. 2006. 
  33. ^ „Filmu „Klopka” glavne nagrade u Milanu i Liježu”. Блиц. Приступљено 23. 4. 2008. 
  34. ^ „"Hadersfild" pred publikom u Kanadi i Americi”. vesti-online.com]. Приступљено 7. 9. 2017. 
  35. 35,0 35,1 „Urucenje nagrade 'Zoran Radmilovic' Nebojši Glogovcu”. Блиц. Приступљено 9. 10. 2001. 
  36. ^ „Premijera filma „Technotise - Edit i ja. Vesti.rs. 26. 9. 2009. Приступљено 18. 3. 2013. 
  37. ^ „Giljermo Arijaga otvara „Cinema City. Blic.rs. Приступљено 18. 3. 2013. 
  38. ^ „Nebojša Glogovac: Dani slavlja i velikih priznanja”. zena.blic.rs. Приступљено 26. 4. 2017. 
  39. ^ „Nebojša Glogovac”. ustavrhfilm.com. 
  40. ^ „"Artiljero" premijerno 31. oktobra”. mondo.rs. Приступљено 13. 10. 2012. 
  41. ^ „Кругови најбољи филм на 6. Синема ситију”. novosti.rs. Приступљено 12. 9. 2013. 
  42. ^ „Nebojša Glogovac u „Ženama sa Dedinja. Блиц. Приступљено 5. 5. 2012. 
  43. ^ „Glumac Nebojša Glogovac - biografija”. sinemanija.com/. Приступљено 17. 7. 2015. 
  44. ^ „Ана Софреновић и Небојша Глоговац у филму Дјечаци из улице Маркса и Енгелса”. glossy.espreso.rs. Приступљено 3. 2. 2012. 
  45. ^ „Sjene: Film o Gavrilu Principu”. blic.zena.rs. Приступљено 2. 5. 2014. 
  46. ^ „Glogovac u filmu „Enklava”: Zaintrigirala me je dečija strana priče”. telegraf.rs. Приступљено 2. 3. 2015. 
  47. ^ „Glogovcu Milivoje Živanović”. seecult.org. Приступљено 7. 4. 2015. 
  48. ^ „O filmu „Oslobođenje Skoplja“: NIJE SAMO O JUNAŠTVU”. caglas.rs. Приступљено 26. 4. 2017. 
  49. ^ „Glogovac dobio nagradu za „Ustav Republike Hrvatske. rs.n1info.com. Приступљено 12. 4. 2016. 
  50. ^ „Додељене награде 52. филмских сусрета у Нишу”. b92.net. Приступљено 31. 8. 2017. 
  51. ^ „Glogovac u filmu o srpskom svecu”. mondo.rs. Приступљено 25. 4. 2018. 
  52. ^ „Kada ćemo gledati poslednje Nebojšine filmove”. mondo.rs. Приступљено 11. 2. 2018. 
  53. ^ „Golubovićev „Otac” snima se na proleće”. mondo.rs. Приступљено 7. 2. 2018. 
  54. ^ „48 SATI I JEDAN MINUT: Amerikanci snimaju film u čast Tijane Jurić”. nadlanu.com. Приступљено 19. 5. 2018. 
  55. ^ „Glogovac dobio Dobričin prsten: Ceremoniju ispratile supruga i ćerkica Sunčica- slika je PREDIVNA”. zena.blic.rs. Приступљено 3. 4. 2018. 
  56. 56,0 56,1 „Miloš Žutić, Nebojša Glogovac posthumno dobio još jednu važnu nagradu”. alo.rs. 7. 6. 2018. 
  57. ^ „Nagrada Miloš Žutić - preminulom Glogovcu za Hamleta”. Вечерње новости. Приступљено 7. 6. 2018. 
  58. ^ „Festivals and Awards 2001”. cinemafoundation.com. 
  59. ^ „Jego blagodarije baron Vrangel”. fcs.rs. 
  60. ^ „Jednačina sa jednom nepoznatom”. Радио-телевизија Србије. Приступљено 2. 10. 2016. 
  61. ^ „Како сам прихватио Дражу, а одбио Анџелину”. Политика. Приступљено 20. 11. 2013. 
  62. ^ Barnic, Milan. „Umetnik - Klub ljubitelja pozorista - pozorista.com”. www.pozorista.com. 
  63. 63,0 63,1 „Odlazak Nebojše Glogovca”. Југословенско драмско позориште. Приступљено 9. 2. 2018. 
  64. ^ „Панчевачки Центар за културу добија назив по Небојши Глоговцу („Политика”, 13. фебруар 2018)”. Приступљено 15. 4. 2017. 
  65. ^ „Uručenjem nagrada završeni filmski susreti u Nišu”. glas-javnosti.rs. 
  66. ^ „Глоговцу Гран при "Наиса". Политика. Приступљено 31. 8. 2007. 
  67. ^ „Небојши Глоговцу награда у Минску”. Радио-телевизија Војводине. Приступљено 26. 11. 2007. 
  68. 68,0 68,1 „Filmu "Klopka" nagrade u Milanu i Liježu”. mondo.rs. Приступљено 23. 4. 2008. 
  69. 69,0 69,1 „Sutra ujutru - festivali i nagrade Beograda”. zillionfilm.com. 
  70. ^ „Dodeljene Nagrade grada Beograda”. Б92. Приступљено 18. 4. 2008. 
  71. ^ „Najbolji Branka Katić i Miki Manojlović”. Блиц. Приступљено 27. 8. 2010. 
  72. ^ „Festival Cinema City 2010.”. cinemacity.org. 
  73. ^ „Dodeljeni Oskari popularnosti”. tracara.com. Приступљено 2. 2. 2011. 
  74. ^ „Oni su laureati nagrade Plamen strasti”. tracara.com. Приступљено 12. 12. 2012. 
  75. ^ „Nebojša Glogovac vitez glume”. Вечерње новости. Приступљено 24. 6. 2012. 
  76. ^ „Pobednici 6. Cinema City festivala”. cinemacity.rog. Приступљено 1. 9. 2013. 
  77. ^ „Zlatna antena: Montevideo, vidimo se najbolja serija, Glogovcu nagrada za ulogu Draže!”. Курир. Приступљено 11. 10. 2014. 
  78. ^ „Небојши Глоговцу награда за најбољу мушку главну улогу у филму Устав Републике Хрватске, Пула (Б92, 22. јул 2017)”. Приступљено 15. 4. 2013. 
  79. ^ „Film Ustav Republike Hrvatske - nagrade”. Приступљено 15. 4. 2017. 
  80. ^ „Повеља Леотар Небојши Глоговцу”. Глас Српске. Приступљено 15. 8. 2017. 
  81. ^ „Grand prix Naissa Nebojši Glogovcu”. Приступљено 15. 4. 2017. 
  82. ^ „NOVINE na 23.-oj dodeli kanadskih filmskih nagrada "DziniI". novine.ca. Приступљено 1. 3. 2003. 
  83. ^ „Награде Ужичког позоришта за улоге у представи Шине”. 
  84. ^ „Глоговцу награда Бранка и Млађа Веселиновић („Политика“, 26. децембар 2012)”. Приступљено 15. 4. 2013. 
  85. ^ „Nagrade grada Beograda Glogovcu, Ršumoviću, Nemanji Raduloviću”. beta.rs. Приступљено 14. април 2017. 
  86. ^ „Глоговцу награда ЈДП-а за најбоље глумачко остварење”. Радио телевизија Србије. Приступљено 3. 4. 2017. 
  87. ^ „Добричин прстен” постхумно Небојши Глоговцу („Политика”, 3. април 2018)
  88. 88,0 88,1 „Dijagnostikovali mu rak pluća, krenuo je da prima terapiju, a oglasili su se i lekari”. espreso.rs. Приступљено 30. 1. 2018. 
  89. ^ „Заспао је српски Хамлет („Политика”, 9. фебруар 2018)”. Приступљено 10. 2. 2018. 
  90. ^ „Преминуо Небојша Глоговац (Б92, 9. фебруар 2018)”. Приступљено 10. 2. 2018. 
  91. ^ „Небојша Глоговац почиваће поред Манде („Вечерње новости”, 9. фебруар 2018)”. Приступљено 10. 2. 2018. 
  92. ^ „Preminuo glumac Nebojša Glogovac”. Блиц. Приступљено 9. 2. 2018. 
  93. ^ „Sahranjen Nebojša Glogovac! Supruga neutešna, sinovi nosili krst!”. espreso.rs. Приступљено 12. 2. 2018. 
  94. ^ „Sahranjen Nebojša Glogovac! Hiljade ispratile velikog glumca na večni počinak, među njima veliki broj javnih ličnosti”. Блиц. Приступљено 12. 2. 2018. 
  95. ^ „Опроштај од великог глумца, недостижног хероја истине („Политика”, 12. фебруар 2018)”. Приступљено 12. 2. 2018. 
  96. ^ „Отишао је млађи него икад („Политика”, 12. фебруар 2018)”. Приступљено 12. 2. 2018. 
  97. ^ „U Pančevu Centar za kulturu „Nebojša Glogovac. Радио телевизија Србије. Приступљено 14. 2. 2018. 
  98. ^ „Autorski tekst Rajka Grlića o Nebojši Glogovcu”. Блиц. Приступљено 13. 2. 2018. 
  99. ^ „Moj stariji brat! Beban uputio reči tuge preminulom Glogovcu: sedim, plačem i smejem se...”. srbijadanas.com. Приступљено 9. 2. 2018. 
  100. ^ „Laku noć, dobri prinče - Vlajčić o Glogovcu”. Блиц. Приступљено 11. 2. 2018. 
  101. 101,0 101,1 „Milena Dravić o Nebojši Glogovcu: Čudesna je bila harizma našeg Glogija”. Блиц. Приступљено 13. 2. 2018. 
  102. ^ „Bjelogrlić se emotivnom porukom oprostio od Glogovca”. alo.rs. Приступљено 11. 2. 2018. 
  103. ^ „"VELIKI I JAK, NEDOSTIŽAN" Ljubomir Bandović se oprostio od Glogovca”. Блиц. Приступљено 10. 2. 2018. 
  104. ^ „PUBLIKA I KOLEGE O NEBOJŠI GLOGOVCU: Učio nas je poštenju, hrabrosti i životu”. Вечерње новости. Приступљено 10. 2. 2018. 
  105. ^ „Реаговања на вест о смрти Небојше Глоговца”. Радио-телевизија Србије. Приступљено 9. 2. 2018. 
  106. ^ „Ana Sofrenović o Glogovcu: Autentičan talenat, snažna ličnost i karaktena energija”. helomagazin.rs. Приступљено 10. 2. 2018. 

Спољашње везе[уреди]