Википедија:Добри чланци/Август
Добри чланци у августу [уреди | уреди извор]
ИЧ-Војска Републике Српске
Војска Републике Српске, скраћено ВРС, била је оружана сила Републике Српске. Oснована је под називом Војска Српске Републике Босне и Херцеговине 12. маја 1992. године одлуком Народне скупштине Српске Републике Босне и Херцеговине. Постојала је од 12. маја 1992. до 1. јануара 2006. године, након чега је ушла у састав Оружаних снага Босне и Херцеговине. Војно насљеђе и индентитет Војске Републике Српске његује Трећи пјешадијски (Република Српска) пук.
Крсна слава ВРС био је Видовдан, док се 12. мај прославља као Дан Војске Републике Српске и 3. пјешадијског (Република Српска) пука.
Наоружање ВРС чинили су тенкови Т-34-85 и Т-55, а посједовали су и савремене тенкове југословенске производње M-84. Борбена возила БТР и БМР била су представљена југословенским М80, М-60 и БОВ-ВП, а такође и совјетским БТР-50 и БРДМ-2.
→ {{ИЧ-Војска Републике Српске}} (разговор, повезнице, освежи, историја, уреди)
ИЧ-Мађарско-румунски рат (1919)
→ {{ИЧ-Мађарско-румунски рат (1919)}} (разговор, повезнице, освежи, историја, уреди)
ИЧ-Стефан Војислав
Стефан Војислав (према „Летопису Попа Дукљанина“ Доброслав) био је српски (словенски) кнез (архонт) Дукље из прве половине XI века, који је збацио византијску власт и успешним биткама, превасходно код Бара, одбранио њену независност. По њему се целокупна династија која је владала Дукљом током скоро два века и уздигла је на ранг краљевине, назива Војислављевићима. Војислав је збацио византијску власт и успео да се територијално прошири на област Драча, до реке Војуше, те овлада источном Травунијом. У том раздобљу, Војислав је истиснувши дотадашњег кнеза (архонта) у Рашкој, византијског владара Теофила Еротика, овладао и делом његових територија. За свеца заштитника узео је Светог Стефана.
Порекло Стефана Војислава, као и врста његове повезаности са претходним дукљанским кнезом Јованом Владимиром (око 990—1016), нису у потпуности разјашњени. Према „Летопису попа Дукљанина“, његов отац је био кнез Травуније и стриц Јована Владимира Драгимир, док му је мајка била ћерка жупана Рашке Љутомира. Извесне потврде овога, могу се наћи и код византијских хроничара, који Стефана Војислава називају Травуњанином Србином. Према Дукљанину Стефан Војислав се родио у Босни, где је провео детињство, а затим га је родбина васпитала у Дубровнику.
→ {{ИЧ-Стефан Војислав}} (разговор, повезнице, освежи, историја, уреди)
ИЧ-Џими Вејлс
Џими Донал Џимбо Вејлс (енгл. Jimmy Donal "Jimbo" Wales; Хантсвил, 7. август 1966) амерички је предузетник, саоснивач и председник Задужбине Викимедије, непрофитне корпорације која руководи Википедијом и неколицином других википројеката. Вејлс је такође оснивач комерцијалне компаније Викије (енгл. Wikia, раније Wikicities), неповезане са Викимедијом.
Џимбо Вејлс је рођен у Хантсвилу, у Алабами, где је похађао гимназију Рандолф, припремну школу за универзитет, након чега је уписао факулет и стекао диплому у области финансија. Док је био на постдипломским студијама, предавао је на два универзитета, али их је напустио пре завршетка доктората јер је нашао посао у области финансија, а касније је радио као директор истраживања једне фирме из Чикага. Године 1996. Вејлс је основао „Бомис”, портал на коме се налазио садржај за одрасле. Касније, ова компанија је обезбедила почетно финансирање слободне енциклопедије Нупедије (2000—2003) и њене наследнице, Википедије.
Дана 15. јануара 2001. године, са Ларијем Сангером и другим колегама, Вејлс је основао Википедију, слободну енциклопедију отвореног садржаја која је брзо постала популарна, а како је Википедијин јавни профил порастао, Вејлс је постао промотер и портпарол целог пројекта.
→ {{ИЧ-Џими Вејлс}} (разговор, повезнице, освежи, историја, уреди)
ИЧ-Михај Храбри
Михај Храбри (рум. Mihai Bravu или Mihai Viteazul; Драгоешти, 1558 — Кампија Турзији, 9. август 1601) је био кнез Влашке (1593—1601), Трансилваније (1599—1600) и кнежевине Молдавије (1600). У српској историографији јавља се и под именом Михаило Храбри. У 19. веку Румуни су га прогласили националним херојем јер је први пут у историји Румуније накратко објединио Влашку, Молдавију и Трансилванију у персоналну унију. Себе је именовао „господаром Влашке, Трансилваније и целе Молдавије”.
За време његове владавине, која се поклапа с Дугим ратом, поменуте три кнежевине образовале су територију данашње Румуније и Републике Молдавије, у којој је владао по први пут румунски вођа. Унија је трајала свега шест месеци. Какогод, Михај Храбри је проглашен једним од највећих румунских националних хероја. У војсци Михаја Храброг, поред Румуна и Мађара било је и доста Срба, од којих су најважнији били: жупан Никола, „командант знатног одреда коњице”, који се истакао у неколико битака; војвода Дели Марко, који је у биткама за уједињење румунских земаља предводио одред од хиљаду коњаника; Ђорђе Сланкаменац, који је заједно са Савом Темишварцем — те са својих две хиљаде војника — као крајовски бан учествовао у неколико битака; легендарни капетан Старина Новак, којег Румуни славе и као Баба Новак (рум. Baba Novac) и др.
→ {{ИЧ-Михај Храбри}} (разговор, повезнице, освежи, историја, уреди)
ИЧ-Опсада Скадра (1912—1913)
Опсада Скадра (тур. İşkodra Kuşatması, алб. Rrethimi i Shkodrës) била је битка у Првом балканском рату у којој је Војска Краљевине Црне Горе, након неколико неуспјешних покушаја и уз помоћ Војске Краљевине Србије, накратко преузела османско утврђење Скадар у данашњој сјеверној Албанији.
Војска Краљевине Црне Горе је убрзо, под аустроугарским и италијанским притиском, била приморана да се повуче из Скадра, који је припао новоформираној Албанији. План краља Николе и његових војсковођа је био да се Скадар заузме на препад. Али, напредовање војске, првенствено због конфигурације терена је било споро те је пред град дошла тек 28. октобра. Напад је успорио и четвородневни одмор у Цијевни и Тузима након ослобађања ових мјеста. То је отоманским снагама дало доста времена да организују одбрану. Снаге Краљевине Црне Горе нису успјеле у потпуности опколити град, тако да је под отоманском контролом остао пут за Драч, одакле су стизала појачања за турски гарнизон смјештен у самом Скадру. Приморски кор је формиран крајем фебруара 1913. године, а на положаје око Скадра дошао је тек крајем марта. Међутим, њихово садејство са снагама краља Николе трајало је тек неколико дана, јер ће се комплетне српске трупе под притиском великих сила повући са положаја које су до тада ослободили. Двије војске изгубиле су око 10.000 војника током опсаде Скадра. Есад паша је крајем априла предао кључеве града, а већ у мају на захтјев великих сила Скадар је препуштен Албанији.
→ {{ИЧ-Опсада Скадра (1912—1913)}} (разговор, повезнице, освежи, историја, уреди)
ИЧ-Румунска комунистичка партија
Румунска комунистичка партија (РКП) (рум. Partidul Comunist Român, PCR) је била марксистичко-лењинистичка партија, која је била на власти у Румунији од 1948. до 1989. године.
Основана је 1921. године, под именом Социјалистичко-комунистичка партија, да би убрзо променила име у Комунистичка партија Румуније. Године 1948, након уједињења са већим делом Румунске социјалдемократске партије, променила је име у Румунска радничка партија. Године 1965, добила је име које је носила све до свог укидања 1989. године. Партија је основана 1921. године, када је бољшевичка фракција преузела надзор над Социјалистичком партијом Румуније. Партија је преименована у Социјалистичко-комунистичку партију, али је убрзо променила име у Комунистичка партија Румуније.
→ {{ИЧ-Румунска комунистичка партија}} (разговор, повезнице, освежи, историја, уреди)
ИЧ-Церска битка
Церска битка (нем. Schlacht von Cer, мађ. Ceri csata), такође знана као и Јадарска битка (нем. Schlacht von Jadar, мађ. Jadar csata), била је битка која је представљала војни сукоб вођен између Аустроугарске и Србије, августа 1914. око планине Цера и неколико села у њеној непосредној околини, те Шапца током ране фазе Српске кампање у Првом светском рату.
Битка је била део прве аустроугарске офанзиве на Србију, а избила је у ноћи 15. августа када су делови српске Комбиноване дивизије I позива наишли на аустроугарске извиднице улогорене на падинама Церске планине. Борбе које су уследиле прерасле су у битку за контролу неколико градића и села у околини планине, као и за контролу Шапца. Морал аустроугарских трупа је 19. августа опао и хиљаде војника се повукло у Аустроугарску, а многи су се и подавили у Дрини бежећи у паници. Срби су 24. августа опет ушли у Шабац, чиме се битка званично завршила.
У току десетодневне битке српски губици су износили 3.000 мртвих и 15.000 рањених. Аустроугарски губици су били знатно већи; било је 8.000 мртвих војника, 30.000 рањених и 4.500 заробљених. Српска победа над бројно надмоћнијим непријатељем је означила прву победу Савезника у Првом светском рату.
→ {{ИЧ-Церска битка}} (разговор, повезнице, освежи, историја, уреди)
ИЧ-Настанак Краљевине Босне
Настанак Краљевине Босне представља историјски догађај који се одвијао у јесен 1377. године, око Митровдана, православног празника посвећеног Димитрију Солунском, када је тадашњи бан Босне, Твртко Котроманић у манастиру Милешева, крунисан за краља Стефана Твртка I Котроманића, а Бановина Босна уздигнута у ранг краљевине.
Твртко је узео име Стефан како би се изједначио са својим прецима Немањићима, за које се везивао и чију је традицију желио да настави. Постао је „по милости Божијој краљ Србљем, Босни, Поморју и Западним странам”. Нема података о томе да је у милешевском храму и новој краљици Доротеји стављена круна на главу. Био је то важан историјски догађај коме су присуствовале бројне највише званице. Обред је био свечан, византијско-немањићки, исти као када је Свети Сава крунисао Стефана Првовенчаног.
→ {{ИЧ-Настанак Краљевине Босне}} (разговор, повезнице, освежи, историја, уреди)
ИЧ-Симонида Немањић
Симонида Немањић (грч. Σιμωνις; рођена 1294, умрла после 1345) била је ћерка византијског цара Андроника II Палеолога и пета супруга српског краља Стефана Уроша II Милутина.
Симонида се родила 1294. године, као једина ћерка Ирине (Јоланде) од Монферата, друге супруге византијског цара Андроника II Палеолога. Ирина и Андроник су већ имали три сина: Јована, Теодора и Димитрија. Ирина је имала и неколико побачаја. Када је дошло време да се царица поново породи, по речима историчара Георгија Пахимера, једна од дворских дама је предложила да се у току порођаја истовремено пред иконама дванаест апостола одржавају молитве и запали по једна свећа исте величине. По овом византијском обичају, новорођенче је требало назвати по апостолу испред чије иконе би свећа последња догорела. Пошто се најдуже одржала свећа пред иконом св. Петра, чије је првобитно име било Симон, девојчица је добила име Симонида, уникатно име у византијској традицији.
Након склапања мира између српског краља Милутина и византијског цара Андроника II 1299, Андроник је понудио Милутину руку своје малолетне кћери, као гаранцију мира и пријатељства између две државе, начинивши Симониду најмлађом српском краљицом. Симонида је умрла после 1345. као монахиња. Песник Милан Ракић је написао поему „Симонида“, а Милутин Бојић је написао драму „Краљева јесен“. Астероид 1675 Симонида који је открио астроном Милорад Б. Протић је добио име по Симониди Немањић.
→ {{ИЧ-Симонида Немањић}} (разговор, повезнице, освежи, историја, уреди)
ИЧ-Битка код Курска
Битка код Курска је битка вођена у Другом светском рату између совјетских и немачких снага током лета 1943. године (од 5. јула до 23. августа). Позната је као „највећа тенковска битка у историји ратовања” и као једна од најзначајнијих савезничких победа током 1943. године. Најжешће борбе вођене су око села Прохоровке.
Намера немачких копнених снага, Вермахта, била је разбијање средишњег дела Источног фронта, а затим обухваћање Москве с југа и наношење одлучујућег ударца Црвеној армији. Немачка офанзива почела је 5. јула под тајним називом Цитадела (нем. Zitadelle — „тврђава”). У бици је са немачке стране ангажовано 50 дивизија (од којих 34 пешадијске, 14 оклопних и 2 моторизоване), укупне јачине око 900.000 војника, 2.700 тенкова и самоходних и јуришних топова, 10.000 артиљеријских и минобацачких цеви, уз подршку око 2.000 авиона; са совјетске стране је ангажовано 12 армија (од којих 2 оклопне). Совјети су имали извесну бројчану предност у људству и наоружању — 20.000 топова и минобацача, 920 ракетних бацача (каћуша), 3.600 тенкова, уз подршку 2.400 авиона.
→ {{ИЧ-Битка код Курска}} (разговор, повезнице, освежи, историја, уреди)
ИЧ-Уида (брод)
Галија Уида (енгл. Whydah Gally) је био енглески трговачки брод, а касније и главни брод гусара Семјуела Беламија, званог „Црни Сем”. Пре него што је Галија Уида пала у гусарске руке, превозила је робу и робове између Енглеске, западне Африке и Карипских острва. Гусари су је касније отели и њоме пљачкали многе бродове. Потонула је у олуји код Кејп Кода, надомак Масачусетса у данашњем САД, 26. априла 1717. године. У бродолому је страдала скоро целокупна посада, укључујући и Беламија.
Уида је данас једина откривена олупина гусарског брода из Златног доба гусарства, а њено благо се процењује на више стотина милиона долара.
→ {{ИЧ-Уида (брод)}} (разговор, повезнице, освежи, историја, уреди)
ИЧ-Александар Ђорђевић (кошаркаш)
Александар Саша Ђорђевић (Београд, 26. август 1967) бивши је југословенски и српски кошаркаш а сада кошаркашки тренер. Тренутно је тренер турског Фенербахчеа.
У својој каријери играо је за Партизан, Олимпију Милано, Фортитудо, Портланд Трејлблејзерсе, Барселону, Реал Мадрид и Скаволини Пезаро. Освојио је два првенства Југославије (1987. и 1992), два купа Југославије (1989. и 1992), три првенства Шпаније (1997, 1999. и 2000), три Купа Радивоја Кораћа (1989, 1993. и 1999) те Куп европских шампиона 1992. Одиграо је 108 утакмица у дресу репрезентације Југославије, са којом је освојио сребрну медаљу на Олимпијским играма 1996, злато на Светском првенству 1998, злата Европских првенстава 1991, 1995. и 1997, као и бронзу 1987. године. Ђорђевић се памти по својим тројкама у последњој секунди у финалу Купа европских шампиона 1992. године и на утакмици против Хрватске на Европском првенству 1997. године. Примио је неколико важних националних признања. Године 2008. УЛЕБ га је изабрао међу 50 људи који су најзаслужнији за развој кошарке у Европи.
Играчку каријеру је завршио 3. јула 2005. године. Постао је шеф стручног штаба италијанских прволигаша Армани Џинс Милано и Бенетон Тревиза, пре него што је у децембру 2013. дошао на место селектора A репрезентације Србије. Један је од амбасадора добре воље и оснивач хуманитарне организације „Група 7”.
→ {{ИЧ-Александар Ђорђевић (кошаркаш)}} (разговор, повезнице, освежи, историја, уреди)
ИЧ-Виктор Цој
Виктор Робертович Цој (рус. Ви́ктор Ро́бертович Цой, кор. 빅토르 최, 21. јун 1962. године у Лењинграду, у Купчинском рејону — 15. августа 1990, недалеко од Тукумса у летонском дијелу СССР) је био један од најпознатијих руских и совјетских рок музичара 1980их година, вођа рок групе „Кино“.
Почео је да пише пјесме кад је имао 17 година. Пјесме су углавном обрађивале теме попут уличног живота у Лењинграду, љубав и дружење са пријатељима. Године 1982. је упознао своју будућу супругу, Марину Игоревну, да би се њом оженио три године касније, 1985. године. Исте године, 26. августа, добили су сина Сашу. Виктор је са групом Кино издао укупно 8 студијских албума.
Током каријере урадио је неколико политички набијених албума, који су додатно поспјешили популарност групе. Не добијавши помоћ од државе за издавање својих албума, Цој је ишао кроз „Самиздат“, допуштајући да се албуми бесплатно дијеле. Ово је проузроковало још већу популарност, јер се створила атмосфера у којој су људи видјели да Цој не ствара само због новца.
Дана 15. августа 1990. године, Виктор Цој је погинуо у саобраћајној несрећи у Тукумсу, у Летонији, недалеко од Риге. Утицај Виктора Цоја на младе у Русији је био и остао значајан.
→ {{ИЧ-Виктор Цој}} (разговор, повезнице, освежи, историја, уреди)
ИЧ-Шпански рат за независност
Шпански рат за независност је појам који се односи на оружани конфликт који се одиграо на Иберијском полуострву између 1808. и 1814. године, у ком су се сукобиле снаге Шпаније заједно са Португалијом и Уједињеним Краљевством против Наполеона Бонапарте и његове експанзионистичке политике која се у општијем европском контексту може назвати Наполеоновим ратовима.
Сукоб је избио након муњевите окупације главних шпанских градова од стране Наполеонових трупа које су наводно стигле као појачање заједничкој инвазији Португалије, договореној Споразумом из Фонтенблоа, као и тајним збацивањем краља, што је проузроковало спонтане народне побуне широм земље познате под именом Устанак 2. маја 1808. године. Рат који је том устанку следио карактерише се по заједничким акцијама гериле и регуларне војске савезника предвођене војводом од Велингтона, које су успеле заједничким снагама да потуку француске трупе и да их натерају на повлачење преко Пиринеја. Каснија инвазија на француску територију је проузроковала Наполеонову абдикацију и дефинитивни пораз у бици код Тулуза, 10. априла 1814. године.
→ {{ИЧ-Шпански рат за независност}} (разговор, повезнице, освежи, историја, уреди)