Nikolaj II Aleksandrovič

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Nikolaj II Aleksandrovič
Nikolaj II 1912.
Lični podaci
Datum rođenja(1868-05-18)18. maj 1868.
Mesto rođenjaCarsko Selo, Ruska Imperija
Datum smrti17. jul 1918.(1918-07-17) (50 god.)
Mesto smrtiJekaterinburg, Ruska SFSR
Porodica
SupružnikAleksandra Fjodorovna
PotomstvoOlga Nikolajevna, Tatjana Nikolajevna, Marija Nikolajevna, Anastasija Nikolajevna, Aleksej Nikolajevič
RoditeljiAleksandar III Aleksandrovič
Marija Fjodorovna
DinastijaRomanov
imperator sveruski, kralj Poljske i veliki knez Finske
Period1. novembar 1894 — 15. mart 1917.
PrethodnikAleksandar III Aleksandrovič
Naslednikkraj imperije, funkcija ukinuta
Činpukovnik
Potpis

Nikolaj II Aleksandrovič (rus. Николай II Александрович; Carsko Selo, 6/18. maj 1868 — Jekaterinburg, 17. jul 1918) bio je poslednji imperator sveruski, kralj Poljske i veliki knez Finske. Vladao je od 20. oktobra/1. novembra 1894. do 2/15. marta 1917. godine. Krunisan je 1896. godine. Vladavinu je okončao abdikacijom tokom Februarske revolucije.

Bio je sin i naslednik Aleksandra III i Marije Fjodorovne, danske princeze Dagmar prije udaje. Supruga mu je bila Aleksandra Fjodorovna sa kojom je imao petoro dece, četiri kćeri i jednog sina.

Car Nikolaj II sa porodicom

Period njegove vladavine obeležen je ekonomskim razvojem Rusije i istovremeno porastom socijalno-političkih protivrečnosti i revolucionarnih pokreta koji su doveli do Ruske revolucije (1905) i Oktobarske revolucije (1917). U spoljnoj politici vodio je politiku ekspanzije na Daleki istok gde je vodio rat sa Japanom. U Prvom svetskom ratu priključio se bloku Sila antante.

Odrekao se prestola u jeku Februarske revolucije (1917) i od tada se nalazio pod kućnim pritvorom zajedno sa porodicom u Carskoselskom dvorcu. U leto iste godine, odlukom Privremene vlade, sa porodicom je upućen u Tobolsk. U proleće 1918. godine boljševici su ga prebacili u Jekaterinburg gde su ga i streljali 17. jula 1918, zajedno sa porodicom i četvoro slugu.[1]

Imperatora Nikolaja II Aleksandroviča Romanova kanonizovala je 1. novembra 1981. godine Ruska pravoslavna zagranična crkva koja tada nije bila u jedinstvu sa Moskovskom patrijaršijom. Devetnaest godina kasnije, 2000. godine, i pomesna Ruska pravoslavna crkva ga je kanonizovala zajedno sa suprugom i decom. Proglašeni su za mučenike.

U Beogradu mu je podignut spomenik 2014. godine.[2] Preko predstavnika je bio kum na svadbi kralja Aleksandra Obrenovića i Drage Mašin, a njegov deda po ocu Aleksandar II mu je preko posrednika bio kum na krštenju.

Vladavina[uredi | uredi izvor]

Spoljni odnosi[uredi | uredi izvor]

Austrijski car Franc Jozef bio je u državnoj poseti u aprilu 1897. Poseta je bila uspešna rezultat je bio „džentlmenski sporazum“ da se zadrži status kvo na Balkanu, a donekle slična obaveza postala je primenljiva i na Carigrad i moreuz. Rezultat su bile godine mira koje su omogućile brz ekonomski rast.[3]

Nikolaj je sledio politiku svog oca, jačajući francusko-ruski savez i vodeći politiku opšteevropske pacifikacije, koja je kulminirala čuvenom Haškom mirovnom konferencijom. Ova konferencija, koju je predložio i promovisao car Nikolaj II, sazvana je sa ciljem da se prekine trka u naoružanju i uspostavi mašinerija za mirno rešavanje međunarodnih sporova. Rezultati konferencije bili su manji od očekivanih zbog međusobnog nepoverenja velikih sila. Ipak, Haške konvencije su bile među prvim formalnim izjavama zakona o ratu.[4][5] Nikolaj II postao je heroj za pacifiste. Godine 1901. on i ruski diplomata Fridrih Martens bili su nominovani za Nobelovu nagradu za mir za inicijativu za sazivanje Haške mirovne konferencije i doprinos njenom sprovođenju.[6] Međutim, istoričar Den L. Moril navodi da se „većina naučnika“ slaže da je poziv smišljeno iz strahu i predstavljeno kao nešto proisteklo iz idealna ljubavi prema čovečanstvu.[7]

Nikolaj je imao za cilj da ojača francusko-rusku alijansu i predložio je neuspešnu Hašku konvenciju iz 1899. godine za promovisanje razoružanja i mirno rešavanje međunarodnih sporova.[8]

Rusko-japanski rat[uredi | uredi izvor]

Sukob između Rusije i Japanskog carstva bio je skoro neizbežan do kraja 20. veka. Rusija se proširila na Daleki istok, a rast njenih naseljavanja i teritorijalnih ambicija, kako je njen južni put ka Balkanu bio osujećen, bio je u sukobu sa sopstvenim teritorijalnim ambicijama Japana na azijskom kopnu. Nikolaj je vodio agresivnu spoljnu politiku oko pitanja Mandžurije i Koreje i snažno je podržavao šemu koncesija za drvnu građu u ovim oblastima koju je razvila grupa Bezobrazov.[9][10]

Pre rata 1901. godine, Nikolaj je rekao svom šuraku princu Henriju od Pruske „Ne želim da zauzmem Koreju, ali ni pod kojim okolnostima ne mogu dozvoliti da se Japan tamo napravi čvrsto uporište. To će biti casus belli“.[11]

Najveće poprište rata je bila južna Mandžurija, tačnije poluostrva Ljaodong i Mukden u Kini. Pomorski rat se odvijao u Žutom moru i morima oko Koreje i Japana. Rat je započeo Japan, pošto je Rusija odbijala da im preda severnu Koreju.

Rat je počeo u februaru 1904. preventivnim japanskim napadom na rusku pacifičku flotu u Port Arturu, pre formalne objave rata.[12]

Sa ruskom dalekoistočnom flotom zarobljenom u Port Arturu, na raspolaganju je bila još jedino Baltička flota, koja je bila veoma udaljena od prostora borbi, ali je doneta odluka da se flota pošalje na devetomesečno putovanje na istok. Ujedinjeno Kraljevstvo ne bi dozvolilo ruskoj mornarici da koristi Suecki kanal, zbog svog saveza sa Japanskom imperijom i zbog Helskog incidenta, u kome je Baltička flota greškom pucala na britanske ribarske brodove u Severnom moru . Baltička flota je obišla svet da bi prekinula blokadu na Port Arturu, ali posle mnogih nezgoda na putu, Japanci su je skoro uništili u bici kod Cušime.[13] Na kopnu, carska ruska armija je imala logističke probleme. Dok su komande i zalihe stizale iz Sankt Peterburga, borbe su se vodile u istočnoazijskim lukama sa samo Transsibirskom železnicom za transport zaliha kao i transport trupa u oba smera.[13] Devet hiljada i dvesta kilometara duga železnička linija između Sankt Peterburga i Port Artura bila je jednokolosečna, bez koloseka oko Bajkalskog jezera, što je dozvoljavalo samo postepeno povećanje snaga na frontu. Opkoljeni Port Artur je pao u ruke Japanaca, posle devet meseci otpora.[13]

U ratu sa Japanom koji je usledio ruska vojska je doživela težak poraz. Izgubila je pacifičku i baltičku flotu. Na taj način izmenio se balans snaga u Istočnoj Aziji. Japan je postao nova svetska sila. Porazi su u Rusiji izazvali veliko narodno nezadovoljstvo neefikasnom carskom i autokratskom vlašću. Ti događaji doveli su do ruske revolucije 1905.

Kako se Rusija suočila sa neposrednim porazom od Japana, bilo je sve više poziva za uspostavljanje mira. Nikolajeva majka, kao i njegov rođak, car Vilhelm II, pozvali su Nikolu da pregovara o uspostavljanju mira. Uprkos naporima, Nikolaj je izbegavao pozive na mir; poslao je telegram kajzeru 10. oktobra da je njegova namera da nastavi borbu sve dok Japanci ne budu proterani iz Mandžurije.[14] Tek 27–28. maja 1905. i nakon uništenja ruske flote, Nikolaj je konačno odlučio da zatraži mirovni sporazum.[15] Nikolaj II je prihvatio američko posredovanje, imenovavši Sergeja Vitea za glavnog opunomoćenika za mirovne pregovore. Rat je okončan potpisivanjem Portsmutskog ugovora.[14][16] [17][18] Carev stav o ratu bio je toliko u suprotnosti sa očiglednim činjenicama da su mnogi posmatrači bili zbunjeni. On je rat video kao laku bogom danu pobedu koja će podići ruski moral i patriotizam. Ignorisao je finansijske posledice rata na daljinu.[19] Rotem Kovner tvrdi da je tokom svoje posete Japanu 1891. godine, gde je Nikolaja napao japanski policajac, smatrao Japance malim, ženstvenim, slabim i inferiornim. Ignorisao je izveštaje o hrabrosti japanskih vojnika u Prvom kinesko-japanskom ratu (1894–95) i izveštaje o sposobnostima carske japanske mornarice, kao i nepovoljne izveštaje o nespremnosti ruskih snaga.[20] Pre japanskog napada na Port Artur, Nikolaj je čvrsto verovao da rata neće ni biti. Uprkos početku rata i brojnim porazima koje je Rusija pretrpela, car Nikolaj je i dalje verovao i očekivao konačnu pobedu, ostavši pri svom ranijem stavu o rasnoj inferiornosti i vojnoj slabosti Japanaca.[21] Gubitak mornarice u Cušimi ga je konačno ubedio da pristane na mirovne pregovore. Čak je i tada insistirao na opciji ponovnog pokretanja rata ako mirovni uslovi budu nepovoljni. Zabranio je svom glavnom pregovaraču grofu Vitu da pristane na isplatu odštete ili gubitak teritorije. Nikolaj je ostao nepokolebljivo protiv bilo kakvih ustupaka. Mir je sklopljen, ali Vite je u pregovorima prepostuio južni Sahalin Japanu, suprotno carevoj naredbi.

[22][23]

Finska[uredi | uredi izvor]

Mere rusifikacije u Finskoj su počele februarskim manifestom koji je car proglasio 1899.[24] koji je ograničio autonomiju Finske i podstakao period cenzure i političke represije.[25] Protiv manifesta prikupljena je protestna peticija koju je potpisalo više od 500.000 Finaca, koju je delegacija od 500 ljudi dostavila Sankt Peterburgu, ali ih Nikolaj nije primio. Mere rusifikacije su ponovo uvedene 1908. nakon privremene suspenzije nakon Revolucije 1905. i Nikolaj je bio nesrdačno primljen prilikom svoje jedine posete Helsinkiju 10. marta 1915.[26][27][28]

Krvava nedelja[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Krvava nedelja (1905)
Car Nikolaj II jaše konja (1905)

Nekoliko dana pre Krvave nedelje (9/22. januara 1905), sveštenik i radnički vođa Georgij Gapon je obavestio vladu o predstojećoj procesiji do Zimskog dvorca kojoj bi se caru dala peticija radnika. Ministri su se sastali u subotu 8/21. januara da razmotre situaciju. Uopšte se nije mislilo da će se car, koji je napustio prestonicu i otišao u Carsko Selo na nagovor ministara, uopšte sastati sa Gaponom. Predlog da neki drugi član carske porodice primi peticiju je bio odbijen.[29]

Pošto ih je konačno policijski prefekt obavestio da nema dovoljno ljudi da izvede Gapona među masom njegovih pristalica, novoimenovani ministar unutrašnjih poslova, knez Petar Svjatopolk-Mirski i njegove kolege su odlučili da dovedu dodatne trupe da pojačaju one u gradu.[29]. Gapon je svoj marš započeo sutradan. Držeći se za ruke, radnici su mirno marširali kroz ulice. Neki su nosili ikone i religiozne slogane, kao i nacionalne zastave i careve portrete. Dok su marširali, pevali su carsku himnu Bože cara hrani. U 2 sata poslepodne sve povorke je trebalo da stignu pred Zimski dvorac. Nije bilo nikakve konfrontacije sa vojskom. Širom grada, na mostovima u važnim bulevarima, protestanti su naišli na blokade pešadije, koju su podržavali Kozaci i husari. Vojnici su otvorili vatru na masu.[30]

Zvaničan broj žrtava je bio 92 mrtvih i nekoliko stotina ranjenih. Gapon je nestao, a druge vođe marša su uhvaćene.[29]

Ruska revolucija 1905.[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Ruska revolucija 1905.

Sa porazom Rusije od Japana, prestiž i autoritet autokratskog režima je mnogo opao. Ovo je bilo naročito izraženo među nepismenim seljaštvom, koje je do tada imalo potpuno naivnu veru u cara.[31] Poraz je bio težak udarac, a carska vlada se raspala zbog revolucionarnih nemira 1905-1906. U nadi da će to sprečiti pobunu, mnogi demonstranti su ubijeni dok su pokušavali da marširaju do Zimskog dvorca u Sankt Peterburgu. Carev stric, veliki vojvoda Sergej Aleksandrovič je ubijen u Moskvi od bombe koju su bacili revolucionari kada je napuštao Kremlj. Crnomorska flota se pobunila, a štrajk železničara se pretvorio u opšti štrajk koji je paralizovao zemlju. Iznenađen ovim događajima, car Nikolaj je reagovao besno i sa nevericom.

Prvi svetski rat i odnos prema Srbiji[uredi | uredi izvor]

Uoči početka Prvog svetskog rata, Srbija suočena sa pretnjama Austrougarske obraća se ruskom caru Nikolaju Drugom za pomoć. U julu 1914. regent Aleksandar Karađorđević šalje jedan od svojih prvih telegrama caru Nikolaju Drugom. Regent Aleksandar piše: „U ovim mučnim trenucima ja iznosim osećaje svoga naroda koji preklinje Vaše veličanstvo da se zainteresuje za sudbinu Kraljevine Srbije”

Odgovor cara Nikolaja Drugog stigao je 27. jula, dan uoči objave rata. On se u odgovoru zalaže za mirno rešenje sukoba, ali kaže: „Ako pak ne uspem, uprkos naše najiskrenije želje, neka Vaše veličanstvo bude uvereno da u tome slučaju Rusija neće napustiti Srbiju”.

Rusija se, na lično zalaganje cara, odlučila da uđe u rat protiv Austrougarske ako dođe do napada na Srbiju. Nikolaj II je insistirao na odbrani Srbije, iako je opominjan od svojih vojnih eksperata da Rusija nije spremna i da ne može vojno da parira Nemačkoj. Nije se obazirao na njihova brojna upozorenja da to može da rezultira neuspehom, a u daljoj instanci i socijalnim nemirima. Tokom rata, Rusija je slala velike količine municije, sanitetske pomoći, hranu i dobrovoljce, ali je takođe pritiskala saveznike Antante da i oni pomognu srpskoj i crnogorskoj vojsci u njihovoj odbrani. Nikolaj II je predstavljao snažnog srpskog saveznika u budućoj podeli Evrope. Štitio je interese Srbije, pogotovo od italijanskih pretenzija na jadranskoj obali. Ruski car je direktno zaslužan za preživljavanje srpske vojske tokom njenog povlačenja ka Grčkoj. Dok su naši iscrpljeni i promrzli vojnici stizali na jadransku obalu, francuska štampa je pisala kako nema svrhe prevoziti ljude koji su već praktično mrtvi. U sećanju na ta dešavanja ostalo je čuveno ultimativno pismo koje je ruski car uputio saveznicima. U pismu je zapretio da će Rusija istupiti iz rata i potpisati separatni mir sa Nemačkom, ako saveznici, a pre svih Italija i Francuska, ne pošalju svoje brodove i prevezu srpske vojnike na sigurno. Energično i kratko pismo Nikolaja Drugog glasilo je: Ukoliko se srpska vojska odmah ne izbavi iz Albanije, Rusija raskida savez sa Antantom i sklapa separatni mir sa Nemačkom.

O njegovim srbofilskim stavovima svedoče i reči ministra inostranih poslova Sergeja Sazonova, koji je u proleće 1915. godine preneo našim diplomatama reči ruskog cara: Nećete mi zameriti, gospodo, što sam pre svega Rus i što su mi najbliži interesi Rusije, ali vas uveravam da sam odmah posle toga Srbin i da su mi najbliži interesi srpskog naroda… Zasluge Srbije biće stostruko nagrađene. Posle rata ona će biti nekoliko puta veća nego što je danas! Da li je ikad iko sumnjao da Bosna i Hercegovina nisu srpske zemlje? Zato se rat ne može svršiti, a da one ne obrazuju celinu sa Srbijom. Crna Gora je oduvek bila jedno s njom, zato će se i ona, kada se rat svrši, sa Srbijom ujediniti u nerazdvojnu celinu. Srbija je tražila izlaz na more, e pa dobiće ga u širokoj pruzi u Dalmaciji, sa starim Splitom.

Februarska revolucija[uredi | uredi izvor]

Nakon gušenja revolucije 1905. godine pod pritiskom državne represije dolazi do samo kratkotrajnog smirivanja situacije koja se ubrzo počinje pogoršavati po vladajuću elitu. Tokom 1910. godine Rusiju potresaju samo 222 štrajka i od toga je bilo 8 političkih. Već 1913. godine broj štrajkova je 2404 i od njih policija kao političke ocenjuje njih 1034, a samo u prvom delu 1914. godine (do avgusta) imamo 3534 štrajka od kojih je 2565 političkih. Sve u svemu Rusija se u trenutku izbijanja rata nalazi u predrevolucionarnom razdoblju, ali čak niti car toga nije svestan jer mu policija u izveštaju iz 1913. godine javlja da se broj nemira smanjuje i kako nema opasnosti od revolucije pošto se svi problemi mogu rešiti bez pomoći vojske.

Car Nikolaj II je od leta 1915. preuzeo vrhovnu komandu nad ruskim snagama u ratu, a državne poslove prepustio je svojoj supruzi, carici Aleksandri i Raspućinu, dvorskom svešteniku koji je uživao njihovo veliko poverenje. Zbog Nikolajevog apsolutističkog vladanja zemljom, Duma i vlada nisu imale nikakvog političkog uticaja.

Duma je bila formirana od Naprednog bloka kojeg su činili liberali i parlamentarna većina, a okupljao je 2/3 Dume. Oni traže amnestiju za političke zatvorenike i sastavljanje vlade od njenih članova (jer žele participirati u vlasti) što car odbija i raspušta Dumu 1916. godine. Nakon što je parlament ponovno sazvan, car nije napravio reforme koje je tražio Napredni blok pa se kriza produbljuje. Duma ga optužuje za veleizdaju. Dolazi do pada vlade zbog ostavke ministra spoljnih poslova Sazonova, pa Nikolaj II za premijera postavlja Stürmera a za ministra unutrašnjih poslova Protopopova, koji su obojica Raspućinovi ljudi. Zbog samovolje u izboru članova vlade i vođenju rata krajem decembra 1916. nezadovoljstvo biva sve veće.

Car i carica gube potporu radništva i seljaka (zbog vojne mobilizacije bez kriterija i zbog zaustavljanja proizvodnje), aristokratije (koja traži smenu Raspućina) i generala (nisu odani zbog neslaganja oko rata). Vladajući su očekivali nemire građana no ne u većoj meri pa je pokret masa iznenadio vlast koja nije smatrala da treba pripremiti vojsku.

Dana 8. marta 1917. u Petrogradu izbijaju nemiri zbog krize u snabdevanju hlebom koja je nastala zbog diverzije na železnici. Nakon što su se dva dana okupljale po fabrikama i ulicama, mase kreću prema centru uzvikujući „Dole apsolutizam!".

Napredni blok u Dumi pokušava iskoristiti događaje izazivajući ostavku Vlade koja pada nakon jedva 48 sati. Revolucionari zauzimaju Finski kolodvor i oslobađaju političke zatvorenike (menjševike) iz Petropavlovske tvrđave.

Nakon što je nestala službena vlast, formirala se nova podeljena vlast između Izvršnog komiteta Dume kojeg čini liberalna buržoazija (ima više uticaja u vladanju pa premijer postaje knez Lavov, a ministar spoljnih poslova Miljukov) te Sovjeta radnika i vojnika - socijalisti. Oni se razilaze u stajalištima. Sovjet traži trenutnu abdikaciju cara, a odbor Dume traži nametanje caru nove vlade po vlastitom izboru, ali ne i abdikaciju.

Zajedničko rešenje pronađeno je podelom ministarstva između dveju strana, a odbor Dume pristao je tražiti abdikaciju cara u korist nekog drugog člana carske porodice. Dana 16. marta Nikolaj II se odrekao prestola u korist svoga brata, kneza Mihaila. Međutim, Mihailo sledeći dan u Dumi nije dobio podršku cele vlasti, već samo buržoaskih liberala. Mihailo shvata da carstvo nema budućnost te sam potpisuje abdikaciju. Dana 17. marta, Rusija je postala republika.

Smrt[uredi | uredi izvor]

Car je nakon Februarske revolucije zajedno s porodicom interniran prvo u Carsko Selo, a nakon što mu je Ujedinjeno Kraljevstvo uskratilo azil, u Toboljsk. Kada je izbila Oktobarska revolucija carska porodica je premeštena u Jekaterinburg, gde je 1918. pobijena.

Dana 17. jula 1918. godine, car Nikolaj II i njegova porodica su ubijeni u podrumu kuće u kojoj su bili premešteni. Car i njegova porodica su bili probuđeni u 10:30 uveče, i rečeno im je da se obuku, nakon čega su bili odvedeni u mali podrum gde su im rekli da će da ih slikaju. Umesto fotografa, Crvena garda je stala na vrata. Urovski, koji je bio deo Crvene garde je rekao „Moramo da vas upucamo sada” i upucao je cara sa revolverom na kratkoj distanci, caricu Aleksandru, prestolonaslednika Alekseja i četiri njegove sestre. Takođe je upucao i kuvaricu, kućnu pomoćnicu, doktora i njihovog psa Džimija. Pre nego što je svanulo, njihova tela su bila prevezena kamionom u napušten rudnik, gde su pažljivo isečeni na komade, natopljeni benzinom i upaljeni. Veće kosti su bile rastopljene u sumpornu kiselinu. Bilo je proglašeno da „svet nikada neće saznati šta smo uradili sa njima”. Ubistvo carske porodice je poslalo udarni talas užasa kroz vladajuće porodice Evrope. Ubistvo Romanovih je bila definitivna izjava stalnog odbijanja starog režima. Do dana današnjeg postoje rasprave oko toga zašto je carska porodica bila ubijena. Trocki je kasnije priznao da je izvršenje ubistva Romanovih imalo veću poruku. On je rekao da je „ubistvo cara i njegove porodice bilo potrebno ne da samo uplaši neprijatelja, već i da uzdrma naše redove, da se pokaže da nema povlačenja u stare misli”.

Međutim, ponovo je pokrenuta 2007. godine, kada su se pojavili novi dokazi - otkriveni su ostaci Nikolajeve dvoje najmlađe dece - ćerke Marije i jedinog sina Alekseja, koji je bolovao od hemofilije.

Iako je Ruska pravoslavna crkva 2000. godine proglasila Nikolaja II, njegovu suprugu i tri ćerke Olgu, Tatjanu i Anastasiju svecima, ona još nije priznala identitet Alekseja i Marije.[32]

Posle DNK testiranja 1998. godine, posmrtni ostaci cara i njegove uže porodice sahranjeni su u Crkvi Svetih Petra i Pavla, u Sankt Peterburgu 17. jula 1998. godine, na osamdesetu godišnjicu njihovog ubistva. Ceremoniji je prisustvovao ruski predsednik Boris Jeljcin, koji je rekao: Danas je istorijski dan za Rusiju. Dugi niz godina smo ćutali o ovom monstruoznom zločinu, ali istina mora da se kaže.[33]

Britansku kraljevsku porodicu na sahrani je predstavljao princ Majkl od Kenta, a prisustvovalo je i više od dvadeset ambasadora u Rusiji, uključujući ser Endru Vuda i nadbiskupa Džona Bukovskog.[34]

Svetac[uredi | uredi izvor]

Tokom 1981. godine, Nikolaja i njegovu užu porodicu Ruska pravoslavna zagranična crkva je proglasila za svetitelje-mučenike.[35] Sinod Ruske pravoslavne crkve ih je proglasio svetim 14. avgusta 2000. godine. Ovoga puta oni nisu imenovani kao mučenici, jer njihova smrt nije odmah proistekla iz njihove hrišćanske vere; umesto toga, kanonizovani su kao strastonosci.[36]

Ruska pravoslavna crkva u inostranstvu bila je podeljena po pitanju kanonizacije cara i pojedinci su izrazili drugačiji stav o ovom pitanju.[37]

Od kraja 20. veka vernici svojim molitvama deci Nikole, Marije i Alekseja, kao i ostatku porodice, pripisuju isceljenje od bolesti ili prelazak u pravoslavnu veru.[38][39]

Nasleđe[uredi | uredi izvor]

Spomenik caru Nikolaju II u Beogradu

Nakon raspada Sovjetskog Saveza, današnji ruski istoričari daju Nikoli pozitivniju ocenu, posebno kada ocenjuju reforme koje je ruska država napravila tokom njegove vladavine.[40]

Savremene ocene Nikolajevog lika su ga prikazivale kao dobronamernog, ali neodlučnog vođu, na čiju su vladvinu u velikoj meri uticali njegovi savetnici. Istoričar Rejmond Estus navodi:

Savremene ocene Nikolajevog lika i vladavine su izuzetno ujednačene. Opisan je kao stidljiv, šarmantan, nežnog raspoloženja, neko ko strahuje od kontroverzi, neodlučan, popustljiv prema rođacima i duboko odan porodici. Aleksandar Mosolov, koji je šesnaest godina vodio Dvorsku kancelariju, pisao je da Nikolaj, iako inteligentan i dobro obrazovan, nikada nije zauzeo određen, energičan stav i da se gnušao da donosi odluke u prisustvu drugih. Sergej Vite, koji je služio Nikolaju i njegovom ocu jedanaest godina kao ministar finansija, prokomentarisao je da je car bio dobronamerno dete, ali da su njegovi postupci u potpunosti zavisili od njegovih savetnika, od kojih je većina bila karekterno loša.[41]

Tokom sovjetskog perioda, nasleđe vladavine Nikolaja je bilo široko kritikovano u Rusiji, iako je diskusija bila pod jakim uticajem državne propagande, koja ga je opisivala kao krvoločnog tiranina.[42] Pavel Bikov, koji je napisao prvi potpuni izveštaj o padu cara za novu sovjetsku vladu, osudio je Nikolaja kao „tiranina, koji je platio životom za vekovnu represiju i samovoljnu vlast svojih predaka nad ruskim narodom, nad osiromašenom i krvlju natopljenom zemljom“. Istoričari iz sovjetskog doba opisivali su Nikolaja II kao nesposobnog za vladavinu, tvrdeći da je imao slabu volju i da su njime drugi manipulisali. Takođe je bio kritikovan zbog raspirivanja nacionalizma i šovinizma, a njegov režim je osuđen zbog ekstenzivne upotrebe vojske, policije i sudova za uništenje revolucionarnog pokreta. Tokom svoje vladavine, Nikolaj je postao poznat kao "Nikolaj Krvavi" zbog svoje uloge u tragediji u Hodinki i gušenju Revolucije 1905.[42][43]

Većina istoričara smatra da je Nikolaj bio dobronameran, ali loš vladar koji se pokazao nesposobnim da se nosi sa izazovima sa kojima se suočava njegova nacija.[44][41][45][46] Tokom većeg dela 20. veka, istoričari su generalno smatrali da je Nikolaj bio nesposoban u velikom zadatku vladanja ogromnom Ruskom imperijom, iako se mora uzeti u obzir uticaj sovjetske propagande na opšte mišljenje.[45]

Barbara Tučman daje negativnu ocenu njegove vladavine u svojoj knjizi Avgustovsko oružje iz 1962. godine. Ona navodi da je njegov jedini cilj kao suverena bio „očuvanje neoštećene apsolutne monarhije koju mu je zaveštao otac“, i pišući da nije imao kapaciteta za svoju dužnost i da se ponašao kao praznoglavi autokrata...Onda navodi scenu kada je caru donet telegram kojim se infomiše o uništenju ruske flote u Cušimi; car je pročitao telegram, stavio ga u džep i nastavio je da igra tenis”.[47]

Istoričar Robert K. Mesi iznosi slične stavove o njegovoj nesposobnosti. sa druge strane, on naglašava Nikolajev lični moral, opisujući ga kao tragičnu figuru:

... još uvek ima onih koji iz političkih ili drugih razloga nastavljaju da insistiraju da je Nikolaj bio 'Krvavi Nikolaj'. Uglavnom, on je opisivan kao plitkouman, slab i glup — jednodimenzionalna ličnost koja slabašno vodi korumpiran i sistem koji propada, tokom poslednjih dana tog sistema. Ovo, sigurno, jeste najčešća javna slika poslednjeg cara. Istoričari priznaju da je Nikolaj bio dobar čovek —istorijski dokazi o ličnom šarmu, nežnosti, ljubavi ka porodici, dubokoj ličnoj religioznosti i jakom ruskom rodoljblju su previše brojni da bi se negirali—ali oni smatraju da su faktori crta ličnosti nebitni; ono što je bitno jeste da je Nikolaj bio loš car.... Suštinski, tragedija Nikolaja II bila je što se živeo u pogrešnom istorijskom periodu.[48]

Dodeljeno mu je nekoliko desetina odlikovanja, medalja i drugih počasti, uključujući i srpski Orden Karađorđeve zvezde i Orden Svetog Save.[49]

Porodica[uredi | uredi izvor]

Car Nikolaj II
Nikolaj II (levo) i Džordž V (desno) u Berlinu. Uslikano 1913.

Nikolaj je bio sin imperatora Aleksandra i imperatorke Marije Fjodorovne (rođena kao princeza Dagmar od Danske). Imao je tri brata — Aleksandra (1869—1870), Georgija (1871—1899) i Mihaila (1878—1918), kao i dve mlađe sestre — Kseniju (1875—1960) i Olgu (1882—1960).

Nikolaj je bio rođak nekoliko evropskih monarha: Georga I od Grčke, Fridriha VIII od Danske, Džordža V od Velike Britanije, kao i Vilhelma II od Nemačke. Čuvena je njegova velika fizička sličnost sa Džordžom V.

Roditelji[uredi | uredi izvor]

ime slika datum rođenja datum smrti
Aleksandar III Aleksandrovič
10. mart 1845. 20. oktobar 1894.
Marija Fjodorovna
26. novembar 1847. 13. oktobar 1928.

Supružnik[uredi | uredi izvor]

ime slika datum rođenja datum smrti
Aleksandra Fjodorovna
6. jun 1872. 17. jul 1918.

Deca[uredi | uredi izvor]

ime slika datum rođenja datum smrti
Olga Nikolajevna
15. novembar 1895. 17. jul 1918.
Tatjana Nikolajevna
10. jun 1897. 17. jul 1918.
Marija Nikolajevna
26. jun 1899. 17. jul 1918.
Anastasija Nikolajevna
18. jun 1901. 17. jul 1918.
Aleksej Nikolajevič
12. avgust 1904. 17. jul 1918.

Porodično stablo[uredi | uredi izvor]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Pavle I Petrovič
 
 
 
 
 
 
 
8. Nikolaj I Pavlovič
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Marija Fjodorovna
 
 
 
 
 
 
 
4. Aleksandar II Nikolajevič
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Fridrih Vilhelm III
 
 
 
 
 
 
 
9. Aleksandra Fjodorovna
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
19. Lujza od Meklenburg-Štrelica
 
 
 
 
 
 
 
2. Aleksandar III Aleksandrovič
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Ludvig I, veliki vojvoda od Hesena i Rajne
 
 
 
 
 
 
 
10. Ludvig II od Hesena i Rajne
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
21. Lujza od Hesen-Darmštata
 
 
 
 
 
 
 
5. Marija Aleksandrovna
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
22. Karl Ludvig od Badena
 
 
 
 
 
 
 
11. Vilhelmina Badenska
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
23. Amalija od Hesen-Darmštata
 
 
 
 
 
 
 
1. Nikolaj II Aleksandrovič
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Friedrich Karl Ludwig, Duke of Schleswig-Holstein-Sonderburg-Beck
 
 
 
 
 
 
 
12. Fridrih Vilhelm od Šlezvig-Holštajn-Zonderburg-Gliksburga
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Countess Friederike of Schlieben
 
 
 
 
 
 
 
6. Kristijan IX Danski
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
26. Karl od Hesen-Kasela
 
 
 
 
 
 
 
13. Lujza Karolina od Hesen-Kasela
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
27. Lujza od Danske (1750—1831)
 
 
 
 
 
 
 
3. Marija Fjodorovna
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
28. Landgrave Frederick of Hesse-Cassel
 
 
 
 
 
 
 
14. Vilhelm od Hesen-Kasela
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
29. Karolina od Nasau-Uzingena
 
 
 
 
 
 
 
7. Lujza od Hesen-Kasela
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
30. Frederik (princ Danske i Norveške)
 
 
 
 
 
 
 
15. Lujza Šarlota od Danske
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
31. Sofija Frederika od Meklenburg-Šverina
 
 
 
 
 
 

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Poslednje putovanje Romanovih („Večernje novosti“, 17. novembar 2013)
  2. ^ „U slavu i čast Cara mučenika Nikolaja Drugog (SPC, 16. novembar 2014)”. Arhivirano iz originala 21. 11. 2014. g. Pristupljeno 17. 11. 2014. 
  3. ^ Warth, Nicholas II p. 49.
  4. ^ Maartje Abbenhuis. The Hague Conferences and International Politics, 1898–1915 (2018) excerpt
  5. ^ Thomas K. Ford, "The Genesis of the First Hague Peace Conference" Political Science Quarterly (1936) 51#3 pp. 354–382 online
  6. ^ See The Nomination Database for the Nobel Prize in Peace, 1901–1956. Nobelprize.org. Retrieved on 1 May 2014.
  7. ^ Dan L. Morrill, "Nicholas II and the Call for the First Hague Conference' Journal of Modern History (1974) 46#2 pp. 296–313, quoting p. 297 online
  8. ^ „Tsar Nicholas II: Peace and International Jurisdiction | Peace Palace Library” (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 12. 5. 2021. g. Pristupljeno 27. 2. 2021. 
  9. ^ Kowner, Historical Dictionary of the Russo-Japanese War, pp. 260–264.
  10. ^ Raymond A. Esthus, "Nicholas II and the Russo-Japanese War." The Russian Review 40.4 (1981): 396–411. online
  11. ^ Clark, Christopher (2012). The Sleepwalkers: How Europe Went to War in 1914 (na jeziku: engleski). Penguin Books Limited. str. 176. ISBN 978-0-7181-9295-2. 
  12. ^ Kowner, Historical Dictionary of the Russo-Japanese War, pp. 260–264.
  13. ^ a b v Kowner, Historical Dictionary of the Russo-Japanese War, pp. 260–264.
  14. ^ a b Kowner, Historical Dictionary of the Russo-Japanese War, pp. 260–264.
  15. ^ „The Last Tsar – Tsar Nicholas II of Russia: Protect us Lord, for We Reign Too Young”. History is Now Magazine, Podcasts, Blog and Books | Modern International and American history (na jeziku: engleski). 4. 12. 2018. Pristupljeno 29. 5. 2019. 
  16. ^ MacMillan, Margaret (2014). The Road to 1914:The War That Ended Peace. Random House Trade Paperbacks. str. 176. ISBN 978-0-8129-8066-0. 
  17. ^ Alexander Rabinowitch (2008). The Bolsheviks in Power: The First Year of Soviet Rule in Petrograd. Indiana UP. str. 1. ISBN 978-0253220424. 
  18. ^ Willmott, H.P. (2003). World War I. Dorling Kindersley Publishing. str. 147. ISBN 0-7894-9627-5. 
  19. ^ Warth, p. 67
  20. ^ Rotem Kowner, "Nicholas II and the Japanese body: Images and decision-making on the eve of the Russo-Japanese War." Psychohistory Review (1998) 26#3 pp. 211–252. online Arhivirano 21 oktobar 2020 na sajtu Wayback Machine.
  21. ^ Kowner (1998)
  22. ^ MacMillan, Margaret (2014). The Road to 1914:The War That Ended Peace. Random House Trade Paperbacks. str. 176. ISBN 978-0-8129-8066-0. 
  23. ^ Raymond A. Esthus, "Nicholas II and the Russo-Japanese War." The Russian Review 40.4 (1981): 396–411. online
  24. ^ John Wargelin, A.M.: The Americanization of the Finns Arhivirano 7 februar 2017 na sajtu Wayback Machine – Genealogia
  25. ^ Clements, Jonathan (2014). An Armchair Traveller's History of Finland. Haus Publishing. ASIN B00PS4PTOA. 
  26. ^ Kimmo Pietiläinen: Kansalaiskalenteri 1991, p. 84, WSOY, 1990. (in Finnish)
  27. ^ Elävä Arkisto: Vihattu tsaari Nikolai II vieraili Helsingissä 1915 – YLE (in Finnish)
  28. ^ IS: Tuskallinen verilöyly päätti vuosisatoja kestäneen hallitsijuuden: Netflix-uutuus nostaa pinnalle Venäjän tsaariperheen julman kohtalon (in Finnish)
  29. ^ a b v Massie 1967, str. 124.
  30. ^ Massie, str. 124–125.
  31. ^ Kenez 1999, str. 7.
  32. ^ „Carski grob krije tajnu smrti Romanovih”, Blic, 28. oktobar 2015.
  33. ^ „Romanovs laid to rest”. BBC News. 17. 7. 1998. 
  34. ^ 17 July 1998: The funeral of Tsar Nicholas II at romanovfamily.org, accessed 11 August 2016
  35. ^ A Reader's Guide to Orthodox Icons The Icons that Canonized the Holy Royal Martyrs
  36. ^ "Orthodox Terminology", Church of the Mother of God Arhivirano 19 januar 2015 na sajtu Wayback Machine. Churchmotherofgod.org. Retrieved on 5 December 2018.
  37. ^ Massie (1995) pp. 134–135.
  38. ^ Serfes, Demetrios (2000). „'Miracle of the Child Martyr Grand Duchess Maria'”. Arhivirano iz originala 21. 7. 2011. g. Pristupljeno 25. 2. 2007. 
  39. ^ Serfes, Demetrios (2000). „A Miracle Through the Prayers of Tsar Nicholas II and Tsarevich Alexis”. The Royal Martyrs of Russia. Arhivirano iz originala 6. 2. 2007. g. Pristupljeno 25. 2. 2007. 
  40. ^ „The main merits of Emperor Nicholas II” (na jeziku: ruski). 2017. 
  41. ^ a b Esthus, Raymond A. (1981). „Nicholas II and the Russo-Japanese War”. Russian Review. 40 (4): 396—411. JSTOR 129919. doi:10.2307/129919. 
  42. ^ a b Kallistov, D. P. (1977). History of the USSR in Three Parts: From the earliest times to the Great October Socialist Revolution. Progress Publishers.[potrebna strana]. 
  43. ^ „Tragediя na Hodыnskom pole” [The tragedy on the Khodynka Field]. IMPERATOR NIKOLAЙ II. Omsk State University. Pristupljeno 5. 7. 2016. „Sergeй Aleksandrovič s teh por polučil v narode titul "knяzя Hodыnskogo", a Nikolaй II stal imenovatьsя «Krovavыm». [Sergei Aleksandrovich was thenceforth called the "Prince of Khodynka" amongst the people, while Nicholas II known as called "Nicholas the Bloody".]” 
  44. ^ „Vosstanovim istoričeskuю spravedlivostь!”. Za-Carя.rf (na jeziku: ruski). Pristupljeno 17. 2. 2021. 
  45. ^ a b Ferro, Marc (1995) Nicholas II: Last of the Tsars. New York: Oxford University Press, ISBN 0-19-508192-7, p. 2
  46. ^ Warnes, David (1999). Chronicle of the Russian Tsars. Thames And Hudson. str. 163. ISBN 0-500-05093-7. 
  47. ^ Tuchman, Barbara W. The Guns of August. New York: Presidio Press, 1962, p. 71.
  48. ^ Massie (1967) pp. viii–x.
  49. ^ Acović, Dragomir (2012). Slava i čast: Odlikovanja među Srbima, Srbi među odlikovanjima. Belgrade: Službeni Glasnik. str. 128. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Dodatna literatura[uredi | uredi izvor]

  • Antonov, Boris. Russian Czars, St. Petersburg, Ivan Fiodorov Art Publishers (ISBN 5-93893-109-6)
  • Baden, Michael M. Chapter III: Time of Death and Changes after Death. Part 4: Exhumation, In: Spitz, W.U. & Spitz, D.J. (eds): Spitz and Fisher's Medicolegal Investigation of Death. Guideline for the Application of Pathology to Crime Investigations (Fourth edition). Charles C. Thomas, pp.: 174–183, Springfield, Illinois: 2006
  • Emmerson, Charles. "The Future's Bright, the Future's Russian" History Today (2013) 63#10 pp 10–18. Optimism prevailed in 1913.
  • Ferro, Marc. Nicholas II: The Last Tsar (1993) online free to borrow
  • Dominic Lieven, Nicholas II: Emperor of All the Russias. 1993.
  • Lyons, Marvin. Nicholas II The Last Czar, London, Routledge & Kegan Paul, 1974 ISBN 0-7100-7802-1)
  • Maylunas, Andrei, and Sergei Mironenko, A Lifelong Passion: Nicholas & Alexandra 1999
  • Multatuli, P. "Emperor Nicholas II and His Foreign Policy: Stages, Achievements and Results." International Affairs: A Russian Journal of World Politics, Diplomacy & International Relations (2017) 63#3 pp 258–267
  • Bernard Pares, "The Fall of the Russian Monarchy" London: 1939, reprint London: 1988
  • John Curtis Perry and Konstantin Pleshakov, The Flight of the Romanovs. 1999.
  • Edvard Radzinsky, The Last Tsar: The Life and Death of Nicholas II (1992) ISBN 0-385-42371-3.
  • Mark D. Steinberg and Vladimir M. Khrustalev, The Fall of the Romanovs: Political Dreams and Personal Struggles in a Time of Revolution, New Haven: Yale University Press, 1995.
  • Anthony Summers and Tom Mangold, The File on the Czar. 1976.
  • Tereshchuk, Andrei V. "The Last Autocrat Reassessing Nicholas II" Russian Studies in History 50#4 (2012) pp. 3–6. doi:10.2753/RSH1061-1983500400
  • Verner, Andrew M. The Crisis of the Russian Autocracy: Nicholas II and the 1905 Revolution 1990
  • Wade, Rex A. "The Revolution at One Hundred: Issues and Trends in the English Language Historiography of the Russian Revolution of 1917." Journal of Modern Russian History and Historiography 9.1 (2016): 9–38.
  • The Complete Wartime Correspondence of Czar Nicholas II and the Empress Alexandra, April 1914 – March 1917. Edited by Joseph T. Furhmann Fuhrmann. Westport, Conn. and London: 1999
  • Letters of Czar Nicholas and Empress Marie Ed. Edward J. Bing. London: 1937
  • Letters of the Czar to the Czaritsa, 1914–1917 Trans. from Russian translations from the original English. E. L. Hynes. London and New York: 1929
  • Nicky-Sunny Letters: correspondence of the Czar and Czaritsa, 1914–1917. Hattiesburg, Miss: 1970.
  • The Secret Letters of the Last Czar: Being the Confidential Correspondence between Nicholas II and his Mother, Dowager Empress Maria Feodorovna. Ed. Edward J. Bing. New York and Toronto: 1938
  • Willy-Nicky Correspondence: Being the Secret and Intimate Telegrams Exchanged Between the Kaiser and the Czar. Ed. Herman Bernstein. New York: 1917.
  • Paul Benckendorff, Last Days at Czarskoe Selo. London: 1927
  • Sophie Buxhoeveden, The Life and Tragedy of Alexandra Fedorovna, Empress of Russia: A Biography London: 1928
  • Pierre Gilliard, Thirteen Years at the Russian Court New York: 1921
  • A. A. Mossolov (Mosolov), At the Court of the Last Czar London: 1935
  • Page, Walter Hines; Page, Arthur Wilson (oktobar 1904). „The Personality of the Czar: An Explanation, By A Russian Official of High Authority”. The World's Work: A History of Our Time. VIII: 5414—5430. 
  • Anna Vyrubova, Memories of the Russian Court London: 1923
  • A. Yarmolinsky, editor, The Memoirs of Count Witte New York & Toronto: 1921 online
  • Sir George Buchanan (British Ambassador) My Mission to Russia & Other Diplomatic Memories (2 vols, Cassell, 1923)

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]



Ruski imperatori
(1894—1917)
niko
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Николај_II_Александрович&oldid=27770489”