Пређи на садржај

Луиз Инасио Лула да Силва

С Википедије, слободне енциклопедије
Луиз Инасио Лула да Силва
Званична фотографија Луиза Инасиа Луле Да Силве
Лични подаци
Датум рођења(1945-10-27)27. октобар 1945. (79 год.)
Место рођењаГарањунс, Бразил
РелигијаКатолик
Професијааутомеханичар
синдикални вођа
Породица
Деца5
Политичка каријера
Политичка
странка		Радничка партија (PT)
1. јануар 2003 — 1. јануар 2011.
ПотпредседникЖозе Аленкар
ПретходникФернандо Кардозо
НаследникДилма Русев
Тренутна функција
Функцију обавља од 1. јануара 2023.
ПотпредседникЖералдо Алкмин
ПретходникЖаир Болсонаро
Потпис

Луиз Инасио Лула да Силва (порт. Luiz Inácio Lula da Silva; Гарањунс, 27. октобар 1945) је бразилски политичар и тренутни председник земље. Три пута је неуспешно конкурисао за положај председника, почевши од 1989. године. Године 2002. изабран је за председника Бразила. Функцију председника преузео је 1. јануара 2003. године. Други мандат је освојио на изборима октобра 2006. године. Његов потпредседник је био Жозе Аленкар. Наследила га је партијска колегиница Дилма Русеф. У тренутку одласка са власти имао је рекордну подршку од 80,5%.[1]

У другом кругу председничких избора у Бразилу, одржаном 30. октобра 2022, Лула је тесно победио председника Жаира Болсонара са 50,9% изашлих бирача према 49,1%.[2] Свој трећи мандат као председник Бразила је започео 1. јануара 2023. године.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Надимак Лула је добио као хипокористик свога имена Луиз. Касније је 1982. године надимак законски додао своме имену. Под овим надимком је познат код већине Бразилаца.

Рођен је као седмо од осморо деце сиромашне радничке породице из савезне државе Пернамбуко. Научио је да пише са десет година и напустио је школу после четири разреда. Почео је да ради са 12 година као чистач ципела и улични продавац. Променио је више послова и постао близак левичарском синдикалном покрету. Године 1975. постао је председник синдиката металаца у околини Сао Паола. Група интелектуалаца и синдикалних радника, укључујући Лулу, је 10. фебруара 1980. године основала Радничку партију (Partido dos Trabalhadores). То је била левичарска странка основана у условима војне диктатуре. Лула је 1986. године изабран за посланика у Националном конгресу. Године 1990. одлучио је да се више не кандидује за посланика, већ да ради на ширењу партије и да се кандидује на председничким изборима, што је покушао већ 1989. године.

Пре успеха на председничким изборима 2002. године, Лула је био левичар који је заговарао драстичну реформу бразилског друштва. Од доласка на власт његов политички програм је био много умеренији, односно прагматичнији. То је разочарало неке од његових сабораца. Његови најважнији социјални програми су „Фоме зеро“ (програм искорењивања глади) и „Болса фамилија“ (финансијска помоћ за породице које школују и вакцинишу своју децу). За време првог Лулиног мандата број сиромашних у Бразилу је смањен за 27,7%. Пар корупционашких скандала у Бразилу нису утицали на његову популарност.

Економија Бразила је за време његових мандата знатно ојачала своју извозну моћ, и од 2003. године забележила је више година са суфицитом у међународној трговини. Суфицит је 2004. године износио 29 милијарди долара.

У међународној политици Лула има репутацију посредника и помиритеља. Близак је са Кубом и Венецуелом, али и са америчким администрацијама. Бразил је постао значајан у мировним мисијама УН, нарочито на Хаитију. Бразилски председник има амбицију да Бразил постане стални члан Савета безбедности.

Прво председништво (2003–2011)

[уреди | уреди извор]
Лула на почетку свог првог (лево) и другог (десно) мандата

Лула, описан као левичар, био је два мандата као председник од 2003. до 2010. године.[3][4] Током свог опроштајног говора рекао је да осећа терет да докаже да може да се носи са председничким местом упркос својим скромним почецима. „Ако не успем, пропадала би радничка класа; сиротиња ове земље би била тa која би доказала да нема оно што је потребно да влада“.[5][6]

Говор Луле у Дијадеми којим се покреће субвенционисано становање и кредити Bolsa Familia, 2005.

Образовање

[уреди | уреди извор]

Бројне образовне иницијативе покренуте су током Лулиног првог председавања. Програм бесплатних школских оброка проширен је на 37 милиона ученика, док је покренут програм који је имао за циљ да обезбеди „потпуно или делимично отпуштање школарина за ученике са ниским примањима“.[7] У 2006. години основно образовање је продужено са 8 на 9 година. За унапређење квалитета образовања формиран је Фонд за одржавање и развој основног образовања. ПЕД (план развоја образовања) је условљавао исплату јавних средстава државним школама учинком школа.[8]

Ипак, 2006. многи Бразилци и коментатори су сматрали да Лула није учинио довољно да побољша квалитет јавног образовања.[9][10][11] И 2010. године, док је образовање било обавезно за сву децу у Бразилу узраста од 7 до 14 година, у пракси се тај захтев само слабо спроводио; 90% деце у руралним подручјима похађало је школу краће од четири године, а само 25% деце која живе у фавелама похађало је школу.[12]

Социјални програми

[уреди | уреди извор]

Лулин врхунски социјални програм тежио је искорењивању глади. Финансиран је повећањем пореских прихода, заједно са смањењем државних расхода и на плате и на бенефиције које се исплаћују запосленима у јавном сектору, као и смањењем државних расхода на инфраструктуру.[13] Програм је следио пројекат који је већ 1995. године спровела у праксу администрација Фернанда Хенрикеа Кардоzа, а који је назван Bolsa Escola (Стипендија за школу).[14] Проширила је ту иницијативу новим Фоме Зеро („Нулта глад“) програмом, који је био део плана Bolsa Familia (Породични додатак).[15][16]

Пет месеци након што је Лула преузео дужност, међутим, буџет за Фоме Зеро је смањен за трећину од првобитног износа, а годину дана касније, око 800 милиона долара је предвиђено за програм, али је само 130 милиона од тога заправо исплаћено.[17] Лулин програм је оптужен да је више лајао него ујео, с обзиром да је од маја 2005. године, две године након почетка напора, програм био далеко испод очекивања.[18]

Током Лулиног првог мандата, потхрањеност деце се смањила за 46%. У мају 2010. Светски програм за храну УН (ВФП) доделио је Лули титулу „Светског шампиона у борби против глади“.[19] Током Лулиног првог председништва уведен је низ других друштвених пројеката.[20]

Лула је покренуо програм стамбене помоћи који је био већи у односу на политике које су до тада развијене. У пречишћавање воде и урбанизацију фавела уложено је више од 15 милијарди евра, а у становање више од 40 милијарди. Влада је предложила пресељење сиромашног становништва које је заузимало „ризичне зоне”, склоно поплавама или клизиштима; на крају дана, међутим, најмање 212 људи је умрло, а најмање 15.000 људи је остало без крова над главом само у априлским поплавама и клизиштима у Рио де Жанеиру. Предложио је да се затим продужи електрична мрежа, да се улице изместе и да се поправи несигурно становање. Влада је преузела обавезу да демократизује приступ кредитима за некретнине.[21]

Економија

[уреди | уреди извор]
Лула у посети бразилској алуминијумској компанији, 2006.

Лулина прва два мандата су се поклопила са снажним бумом цена робе.[22][23][24] Ово је подстакло економски бум у Бразилу, што је заузврат омогућило Лули да потроши велике количине на социјалне програме и отплати зајам од 15 милијарди долара од ММФ-а годину дана раније.[22][23][24]

Уочи избора 2002. године, страх да ће Лула предузети драстичне мере и поређења са Угом Чавезом из Венецуеле, повећали су шпекулације на унутрашњем тржишту. То је довело до пада вредности бразилског реала и смањења кредитног рејтинга Бразила.[25] Лула је одабрао Хенрика Мерелеза из Бразилске социјалдемократске партије (ПДСБ), тржишно оријентисаног економисту, за шефа бразилске централне банке. Као бивши извршни директор БанкБостона био је добро познат тржишту.[26]

Лула и његов кабинет су у извесној мери следили вођство претходне владе у економији.[27] Обновила је све споразуме са Међународним монетарним фондом (ММФ), који су потписани до тренутка када је Аргентина депласирала своје уговоре 2001. Његова влада је остварила задовољавајући примарни буџетски суфицит у прве две године, како је то захтевао споразум са ММФ-ом, који је премашио циљ за трећу годину. Крајем 2005. Влада је у потпуности отплатила дуг према ММФ-у, две године пре рока.[28] Бразилску економију генерално није утицао скандал Менсалао из 2005. године, који се односио на куповину гласова у бразилском Конгресу.[29]

Шеф кабинета Хозе Дирчеу, Лула и министар финансија Антонио Палочи, 2003.

У јуну 2005, економиста и адвокат Жозе Дирцеу, Лулин шеф кабинета од 2003, поднео је оставку након што је био ухваћен у масовну корупционашку шему у законодавном телу, корупционашки скандал Менсалао.[30][31][32][33] У марту 2006, Лулин министар финансија Антонио Палочи, који је наставио антиинфлациону и протржишну политику претходне центристичке владе, поднео је оставку због своје умешаности у скандал о корупцији и злоупотреби власти.[34][35][36] Лула је тада именовао Гвида Мантегу, економисту ПТ, за министра финансија.

Недуго након почетка његовог другог мандата, 2007. Лулина влада је објавила Програм убрзања раста (Programa de Aceleração de Crescimento, PAC), инвестициони програм који је настојао да реши многе проблеме који су спречавали бразилску економију да се брже шири. Мере су укључивале улагања у изградњу и поправку путева и железница, поједностављење и смањење опорезивања и модернизацију производње енергије у земљи како би се избегле даље несташице. Новац који је обећан да ће бити потрошен на овај програм требало је да буде око 500 милијарди Р$ (260 милијарди америчких долара) током четири године. Међутим, до 2010. многи пројекти су остали заглибљени у бирократији, а само 11% пројеката наведених у плану је завршено, док нешто више од половине није ни покренуто.[37]

Пре ступања на дужност, Лула је био критичар приватизације.[38] Његова администрација је створила концесије јавно-приватног партнерства за седам савезних путева.[39] После деценија са највећим спољним дугом међу економијама у развоју, Бразил је први пут постао нето кредитор у јануару 2008. године.[40] До средине 2008. и Fitch Ratings и Standard & Poor's су подигли класификацију бразилског дуга са шпекулативног на инвестициону оцену. Банке су оствариле рекордне профите под Лулином владом.[41]

Лула и његова супруга Мариса Летисија прегледају трупе током војне параде поводом Дана независности 2007.

Лула је изјавио да је пад Волстрита 2008. могао бити цунами у САД-у и Европи, али у Бразилу то не би било више од малог таласа („uma marolinha”). Бразилска штампа је преузела ту фразу као доказ Лулиног безобзирног економског незнања и неодговорности.[42] Бразил је 2008. уживао добро економско здравље да би се борио против глобалне финансијске кризе уз велики економски подстицај који је трајао најмање до 2014. године.[43] Према Вашингтон Посту: „Под Лулом, Бразил је постао осма по величини светска економија, [и] више од 20 милиона људи изашло је из акутног сиромаштва...“[44]

У исто време, 2010. године Волстрит Џурнал је приметио: „[Бразилски] јавни сектор је надувен и прожет корупцијом. Криминал је у порасту. Његовој инфраструктури је потребно поправка и проширење. Пословно окружење је рестриктивно, са Закон о раду истргнут са страница економске књиге Бенита Мусолинија, Бразил такође ризикује да се тапша по рамену толико да не види колосалан посао који још треба да се уради.“[45]

Спољна политика

[уреди | уреди извор]

Године 1979. Лулу су у интервјуу питали којим историјским личностима се највише диви. Одговорио је: Ганди, Че Гевара и Мао Цедунг.[46] Након што је замољен да наведе додатне примереа, додао је Хитлера, Кастра и ајатолаха Хомеинија, рекавши: „Ја се дивим човеку ватри да жели нешто да уради, а затим његовом изласку да то уради.“[47][46]

Предводећи велику пољопривредну државу, Лула се генерално противио и критиковао пољопривредне субвенције, а ова позиција је виђена као један од разлога за одлазак земаља у развоју и каснији колапс преговора Светске трговинске организације у Канкуну 2003. о пољопривредним субвенцијама Г8.[48] Бразил је играо улогу у преговорима о унутрашњим сукобима у Венецуели и Колумбији и уложио напоре да ојача Меркосур.[49] Током Лулине администрације, бразилска спољна трговина је драматично порасла, мењајући се од дефицита до неколико суфицита након 2003. У 2004. суфицит је износио 29 милијарди америчких долара, због значајног повећања глобалне потражње за робом. Бразил је такође обезбедио мировне трупе УН и водио мировну мисију на Хаитију.[50]

Према The Economist-у од 2. марта 2006, Лула је водио прагматичну спољну политику, видећи себе као преговарача, а не идеолога, лидера вештог у помирењу супротности. Као резултат тога, спријатељио се са председником Венецуеле Угом Чавезом и председником САД Џорџом В. Бушом.[51] Бивши министар финансија, а садашњи саветник Делфим Нето је рекао: „Лула је крајњи прагматичар“.[52]

Током свог председавања пропутовао је више од 80 земаља.[53] Циљ Лулине спољне политике био је да земља добије место сталне чланице Савета безбедности Уједињених нација. У томе је био неуспешан.[53]

Лула са лидерима БРИК-а из Русије, Кине и Индије, 2010.

Кина

[уреди | уреди извор]

Од 2003. до 2010. Лула је прихватио Кину као кључну улогу у реформи онога што је сматрао неправедним глобалним поретком.[54] Он је преплитао кинеску и бразилску привреду.[55][56][54] Лула је навео посвећеност Бразила принципу Једне Кине, што је став који заузимају Народна Република Кина и владајућа Комунистичка партија Кине, рекавши да је влада Народне Републике Кине једина легална влада која представља целу Кину, укључујући Тајван. -- као део Кине.[57]

Слобода медија

[уреди | уреди извор]

Након што је Лулу разбеснео чланак Њујорк тајмса од 9. маја 2004. у којем се тврдило да има проблема са пићем, Бразил је наредио репортеру Њујорк тајмса, Ларију Рохтеру, да напусти земљу и укинуо му визу јер је написао „увредљиву“ причу о председнику.“[58][59] Лула је рекао: „Свакако да је њен аутор... мора бити забринутији од мене... заслужује акцију.“[60] Председничка палата Бразила је запретила да ће предузети правни поступак. против Њујорк тајмса, који је стао при тој причи и рекао да је протеривање покренуло озбиљна питања о слободи изражавања и слободи штампе у Бразилу.[60] Ниједан новинар није протеран из Бразила откако је окончана његова војна диктатура средином 1980-их.[60] Бразилски опозициони сенатор Тасо Јерисати рекао је: "Ово је смешно. Више личи на незрео чин диктатора трећеразредне републике..."[60] Други највећи синдикат у Бразилу, Forca Sindical, издао је саопштење у којем изражава забринутост да: " то је реакција типична за ауторитарне владе које не воле супротне гласове.“[60] Упркос критикама, 13. маја 2004. Лула је рекао „да неће размишљати о опозиву акције“.[60] Влада је касније променила свој став. , и дозволио репортеру да остане.[61]

Три месеца касније Лула је увео закон за стварање Бразилског националног савета новинара који би имао моћ да „оријентише, дисциплинује и надгледа“ новинаре и њихов рад.[61][62] Критичари су нацрт закона назвали најгором увредом за слободу штампе од цензуре под војном диктатуром.[61][62] Влада је такође предложила оснивање Националне кинематографске и аудиовизуелне агенције која би имала овлашћења да врши претходне прегледе програма и да стави вето на одређене програме ако верују да не испуњавају стандарде „уредничке одговорности“.[61]

Друго председништво (2023–тренутно)

[уреди | уреди извор]

Избори 2022.

[уреди | уреди извор]
Лула са председником Аргентине Албертом Фернандезом, 2022.

У мају 2021, Лула је рекао да ће се кандидовати за трећи мандат на општим изборима у октобру 2022, против актуелног председника Жаир Болсонара.[63][64][65] Био је 17% испред Болсонара у анкети у јануару 2022. године.[66] У априлу 2022, Лула је најавио да ће његов потпредседник бити Жералдо Алкмин, гувернер државе Сао Пауло у три мандата који се кандидовао против Луле на председничким изборима 2006. године.[67]

Дана 2. октобра, у првом кругу гласања, Лула је био на првом месту са 48% бирачког тела, квалификовавши се за други круг са Болсонаром, који је добио 43% гласова. Лула је изабран у другом кругу 30. октобра са 50,89% гласова, што је најмања предност у историји бразилских председничких избора,[68][69] три дана након његовог 77. рођендана. Постао је први председник Бразила изабран у три мандата, први од Жетулија Варгаса који је обављао неузастопне мандате, и први који је сменио садашњег председника. Положио је заклетву 1. јануара 2023. године.[70][71] Са 77 година, био је најстарији бразилски председник у време инаугурације.[72][73][74]

Ток

[уреди | уреди извор]

Лула је рекао да су његове главне обавезе биле: реконструкција земље суочена са економском кризом; демократија, суверенитет и мир; економски развој и стабилност; борба против сиромаштва; образовање; имплементација националног система културе и проширење стамбених програма.[75] Председавао је Г20 од 2023. године.[76]

Лулина популарност је опала; септембра 2023. 38% анкетираних сматрало га је добрим или одличним, док га је 30% сматрало просечним, а 31% лошим или ужасним.[77]

Спољна политика

[уреди | уреди извор]
Кина
[уреди | уреди извор]
Лула и кинески председник Си Ђинпинг, април 2023.

У марту 2023. Лула се састао у Кини са кинеским председником Си Ђинпингом и потписао 15 меморандума о разумевању и 20 споразума о широком спектру питања.[78] Лула је одржао говор у коме је рекао да нико неће спречити Бразил да побољша своје односе са Кином — што је узето као референца на Сједињене Државе.[79][80] У јануару 2024. Лула је поново потврдио кинеском министру спољних послова Ванг Јију да признаје кинеску политику „једне Кине“, према којој Кина полаже право на Тајван.[81] Human Rights Watch је у међувремену упозорио Лулу да не пристаје на Кину, док је ћутао о кинеском кршењу људских права.[54][82][83]

Русија
[уреди | уреди извор]
Лула прима поздраве председнице Савета Руске Федерације Валентине Матвијенко, јануар 2023.

У мају 2023. одбио је позив на Међународни економски форум у Санкт Петербургу, рекавши да „тренутно не може да посети Русију“, док је потврдио да је разговарао са Путином.[84] У децембру 2023. Лула је рекао да ће позвати Владимира Путина у Бразил.[85] У фебруару 2024. посетио га је министар спољних послова Русије Сергеј Лавров.[86]

Инвазија Русије на Украјину
[уреди | уреди извор]

Лула је често коментарисао руску инвазију на Украјину. Украјина је описала његове коментаре као „покушаје Русије да искриви истину“.[87][88]

У мају 2022. године, Лула је окривио украјинског председника Володимира Зеленског за руску инвазију на Украјину, рекавши „Овај момак је одговоран као Путин за рат“.[89] Лула је такође више пута нападао НАТО и Европску унију да су изазвали рат. Он је оптужио НАТО да „за себе полаже право да поставља војне базе у близини друге земље“.[90] У априлу 2023, Лула је након државне посете Кини изјавио да „Сједињене Државе треба да престану да подстичу рат и почну да говоре о миру“. Портпарол америчког Савета за националну безбедност Џон Кирби је одговорио оптужујући Лулу да „папагаји руску и кинеску пропаганду“, описујући његове коментаре као „једноставно погрешне“ и „сугеришући да Сједињене Државе и Европа некако нису заинтересоване за мир, или да делимо одговорност за рат“.[91]

У априлу 2023. Лула је првобитно осудио руско кршење територијалног интегритета Украјине и рекао да би Русија требало да се повуче са украјинске територије коју је окупирала од фебруара 2022. године.[92] Међутим, касније, истог месеца, предложио је да Украјина треба да „препусти Крим“ Русији у замену за мир и повлачење Русије са украјинске територије коју је окупирала после фебруара 2022, рекавши да Зеленски „не може да жели све“.[93][94]

Након што је Немачка апеловала на Лулу да пружи војну помоћ Украјини продајом оружја, Лула је то одбио.[95] Дана 26. априла, на заједничкој конференцији за новинаре, шпански премијер Педро Санчез довео је у питање Лулин став, истичући да као жртву Украјине треба подржати.[96] Лула је рекао да тражи мир у складу са једним споразумом. обавезујући принцип спољне политике у пацифистичком бразилском уставу из 1988. године.[97] Он је рекао да земље глобалног југа, укључујући Бразил, Индију, Индонезију и Кину, „желе мир“, али су и Путин и Зеленски „убеђени да ће победити у рату“ и не желе да говоре о миру.[98] Он је приметио људску цену рата, као и утицај рата на безбедност хране, трошкове енергије и глобалне ланце снабдевања.[99][100]

Рат Израела и Хамаса
[уреди | уреди извор]

Лула је осудио напад Хамаса на Израел изведен 7. октобра 2023. године.[101] Он је 11. октобра 2023. позвао на прекид ватре у рату између Израела и Хамаса, наводећи да је то „хитно потребно у одбрани израелске и палестинске деце“.[102] Лула је позвао Хамас да ослободи киднаповану израелску децу и Израел да престане да бомбардује појас Газе и дозволи палестинској деци и њиховим мајкама да напусте ратну зону.[103] Лула је 25. октобра 2023. изјавио: „То није рат, то је геноцид“.[104] Он је 18. фебруара 2024. упоредио са нацистичким холокаустом.[105] Истог дана, Дани Дајан, председник Јад Вашема, Светског центра за сећање на холокауст, оптужио га је за „очигледан антисемитизам“ јер је упоредио акције Израела са Адолфом Хитлером.[106][107] Амбасадор Бразила у Израелу Фредерико Мејер је опозван након ових коментара, а председник Лула је проглашен персоном нон грата у Држави Израел. Лула је касније одбио да се извини и упркос томе што се позвао на поређење са Адолфом Хитлером, изјавио је „Нисам рекао реч холокауст, то је била интерпретација премијера Израела, није била моја.“[108]

Лула и амерички председник Џо Бајден у Белој кући 10. фебруара 2023.
Сједињене Државе
[уреди | уреди извор]

У априлу 2023. године, алудирајући на подршку Сједињених Држава Украјини након руске инвазије на Украјину, Лула је рекао да САД треба да „престану да подстичу рат“.[109] У мају 2023. је рекао да су САД увеле економске санкције. на Венецуели су били „гори од рата“ и „убијали“ жене и децу.[110] У фебруару 2024, стручњак за спољну политику Универзитета у Сао Паулу Фелисијано де Са Гимараеш рекао је да Лула слуша само једну страну у својој влади, „леве, антиамеричке гласове који веома агресивно говоре о радикалној промени глобалног поретка”.[111]

Економија

[уреди | уреди извор]
Лула и други лидери БРИКС-а на 15. самиту БРИКС-а, августа 2023, у Јоханеzбургу.

У марту 2023. Лула је појачао програм Bolsa Familia. Програм је креиран током првог Лулиног мандата, а затим га је значајно смањио Жаир Болсонаро. Програм би требало да помогне око 60 милиона Бразилаца који пате од сиромаштва.[112] Према проценама Светске банке, појачани програм ће смањити стопу сиромаштва у Бразилу на 24,3% - ниво пре пандемије КОВИД-19.[113][114]

У августу 2023, Лула је најавио огроман програм инвестиција у инфраструктуру од преко 350 милијарди долара током четири године. Део ове суме намењен је за финансирање пројекта социјалног становања "Мој дом, мој живот". Програм укључује и 100 милијарди за енергетику и 65 милијарди за транспорт и путеве. Ту су и образовање и здравство, изградња школа и болница. Пројекат такође има за циљ да подстакне економски раст и развије чисту енергију.[115][116]

Почетком септембра представио је велики план за искорењивање глади, јер 33 милиона Бразилаца нема довољно хране, а више од половине земље је у различитом степену погођено неким обликом несигурности хране. У том циљу, успоставио је националну мрежу банака хране да спречи расипање, повећао буџет за школске оброке и повећао куповину хране са породичних фарми за снабдевање јавних кантина. Ове мере су део шире политике изградње социјалних станова и подизања минималне зараде и других социјалних давања. Борба против глади у свету је такође високо на међународном плану бразилског председника.[117][118]

У првом кварталу 2023. бразилска економија је порасла за 1,9%. У другом тромесечју за 0,9%, 3 пута више од очекиваног, док су многи суседи Бразила забележили пад у економији. Могући разлози за ову појаву су смањена инфлација, добра жетва и бољи кредитни рејтинг. У томе је вероватно велику улогу одиграла економска политика Луле по питању опорезивања, потрошње, јавног власништва неких предузећа. Објашњавајући своју економску филозофију, Лула је једном рекао: „[Бразилци] морају да схвате да новац који постоји у овој земљи треба да кружи у рукама многих људи“, „Не желимо концентрацију богатства. Желимо да више људи имају приступ кредитима како би се точак економије окренуо.[119]

Слобода медија

[уреди | уреди извор]

У марту 2023, Лулина влада је покренула кампању за борбу против „дезинформација“.[120][121] Многи су ту иницијативу видели као средство за Лулину администрацију да делегитимизује критике са којима се суочава – под маском „провере чињеница“, и изазвала је озбиљну забринутост у погледу слободе изражавања.[122][120] Као одговор, виши програмски директор Међународног центра за новинаре, Кристина Тардалига, написала је на Твитеру „Не постоји таква ствар као што је провера чињеница од стране владе. Ово присвајање термина је погрешно и увредљиво. Оно што влада ради је пропаганда.“[120]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „G1 – Popularidade de Lula é de 80,5%, aponta pesquisa CNT/Sensus – notícias em Política”. Приступљено 29. 11. 2010. . G1.globo.com
  2. ^ „Лула, левичар који је срушио Болсонара”. rts.rs. 31. 10. 2022. Приступљено 2. 11. 2022. 
  3. ^ Magalhaes, Luciana; Pearson, Samantha (30. 10. 2022). „Brazil's Luiz Inácio Lula da Silva Wins Presidential Election, Beating Jair Bolsonaro”. The Wall Street Journal. Архивирано из оригинала 2. 11. 2022. г. Приступљено 1. 11. 2022. 
  4. ^ Phillips, Tom; Malleret, Constance (30. 10. 2022). „Lula stages astonishing comeback to beat far-right Bolsonaro in Brazil election”. The Guardian. Архивирано из оригинала 2. 11. 2022. г. Приступљено 1. 11. 2022. 
  5. ^ „Lula bids a tearful goodbye”. Al Jazeera English. 30. 12. 2010. Архивирано из оригинала 14. 10. 2012. г. Приступљено 29. 3. 2012. 
  6. ^ „Luiz Inácio Lula da Silva” (на језику: португалски). Biblioteca da Presidência da República. Архивирано из оригинала 22. 3. 2017. г. Приступљено 30. 6. 2017. 
  7. ^ Bourne, Richard (2008). Lula of Brazil; The Story so Far, University of California Press. Архивирано 5 август 2020 на сајту Wayback Machine
  8. ^ „BTI 2010 | Brazil Country Report” (PDF). Архивирано (PDF) из оригинала 27. 1. 2022. г. Приступљено 7. 5. 2023. 
  9. ^ „Luiz Inacio Lula da Silva | Biography, Facts, & Involvement with Petrobras Scandal”. Britannica. 27. 2. 2024. 
  10. ^ Schwarcz, Lilia M. (19. 11. 2010). „Brazil in the Shadow of Lula”. The New York Review of Books. 
  11. ^ „Profile: Luiz Inacio Lula da Silva”. BBC. 28. 1. 2010. 
  12. ^ Sonja Salzburger (17. 11. 2010). „Child Labor in Brazil, an Overview Article”. The Child Labor Coalition. 
  13. ^ Barbosa-Filho, Nelson H. (2008). „An Unusual Economic Arrangement: The Brazilian Economy during the First Lula Administration, 2003-2006”. International Journal of Politics, Culture, and Society. 19 (3/4): 193—215. JSTOR 40206141. S2CID 153921012. doi:10.1007/s10767-008-9026-8 — преко JSTOR. 
  14. ^ „Luiz Ignácio Lula da Silva | Brazil: Five Centuries of Change”. library.brown.edu. 
  15. ^ „The rebirth of Bolsa Família”. London Politica. 
  16. ^ Kirksey, Emily (21. 6. 2006). „Lula – Brazil's Lost Leader”. Council on Hemispheric Affairs. Архивирано из оригинала 22. 5. 2008. г. Приступљено 5. 4. 2008. 
  17. ^ „The Fome Zero Program – Brazil's Losing Struggle to Help the Hungry: Lula's Leadership Fading”. 26. 7. 2005. 
  18. ^ Rohter, Larry (29. 5. 2005). „Effort to Reduce Poverty and Hunger in Brazil Falls Short of Its Goals”. The New York Times. 
  19. ^ ¿Cuál es el balance social de Lula? Архивирано 2022-03-04 на сајту Wayback Machine, Geisa Maria Rocha, septiembre de 2010
  20. ^ „A política social do Governo Lula (2003-2010): perspectiva histórica by Eduardo Fagnani” (PDF). Архивирано (PDF) из оригинала 5. 2. 2023. г. Приступљено 4. 6. 2023. 
  21. ^ Et Lula apporta l'eau et la lumière aux favelas Архивирано 2022-03-04 на сајту Wayback Machine, Chantal Rayes, 11 août 2007
  22. ^ а б „A look at the life of convicted ex-Brazilian president Silva”. AP News. 13. 7. 2017. 
  23. ^ а б Populista; The Rise of Latin America's 21st Century Strongman
  24. ^ а б The Passenger: Brazil
  25. ^ „Brazil hit by debt downgrade”. BBC News. British Broadcasting Corporation. 21. 6. 2002. Архивирано из оригинала 16. 11. 2018. г. Приступљено 9. 8. 2007. 
  26. ^ „Henrique de Campos Meirelles”. Banco Central do Brazil. Архивирано из оригинала 27. 9. 2007. г. Приступљено 9. 8. 2007. 
  27. ^ Balbi, Sandra (18. 12. 2005). „Economistas Alertam para Desindustrialização”. Folha de S.Paulo (на језику: португалски). Архивирано из оригинала 22. 12. 2008. г. Приступљено 5. 4. 2008. 
  28. ^ „Brazil to pay off IMF debts early”. BBC News. British Broadcasting Corporation. 14. 12. 2005. Архивирано из оригинала 8. 3. 2008. г. Приступљено 27. 4. 2007. 
  29. ^ Newsroom. „O Chefe (The Boss) by Ivo Patarra”. Архивирано из оригинала 22. 4. 2018. г. Приступљено 19. 12. 2018. 
  30. ^ „Dirceu involves Lula da Silva in bribes scandal”. MercoPress. 
  31. ^ „José Dirceu”. www.v-brazil.com. 
  32. ^ „Brazil judge says Lula aid 'masterminded' vote buying”. France 24. 4. 10. 2012. 
  33. ^ „Lula's leap”. The Economist. 
  34. ^ „Brazil's finance minister resigns amid scandal”. NBC News. 28. 3. 2006. 
  35. ^ Constantino, Rodrigo (25. 4. 2016). „Trauma in Brazil - Rodrigo Constantino”. 
  36. ^ „Palocci, the brainchild behind the successful years of ex president Lula da Silva”. MercoPress. 
  37. ^ Prada, Paulo. „For Brazil, It's Finally Tomorrow”. WSJ. 
  38. ^ „Lula gives state heavier hand in Brazil economy | Reuters”. Reuters. 
  39. ^ Clemente, Isabel; Leal, Andréa; Neves, Maria Laura. „Enfim, Lula privatizou...”. Época (на језику: португалски). Rede Globo. Архивирано из оригинала 12. 10. 2007. г. Приступљено 5. 4. 2008. 
  40. ^ Parra-Bernal, Guillermo; Pimentel, Lester. „Brazil Became Net Creditor for First Time in January”. Bloomberg.com. Bloomberg. Архивирано из оригинала 10. 5. 2011. г. Приступљено 6. 1. 2008. 
  41. ^ „Lula e o lucro recorde dos bancos” (на језику: португалски). La Agencia Latinoamericana de Información – ALAI. 16. 8. 2007. Архивирано из оригинала 24. 11. 2011. г. Приступљено 23. 6. 2009. 
  42. ^ Lula's Brazil Архивирано 2 мај 2019 на сајту Wayback Machine by Perry Anderson – Vol. 33 No. 7 · 31 March 2011 pages 3–12
  43. ^ Rathbone, John Paul (31. 3. 2014). „After Latin America's boom years, anticipating the deluge”. The Financial Times. Архивирано из оригинала 6. 4. 2014. г. 
  44. ^ Forero, Juan (4. 10. 2010). „Brazilian president's handpicked successor leads, faces runoff”. The Washington Post. Архивирано из оригинала 1. 11. 2018. г. Приступљено 4. 9. 2017. 
  45. ^ Prada, Paulo. „For Brazil, It's Finally Tomorrow”. WSJ. 
  46. ^ а б „Lula declarou admirar Hitler e Khomeini”. Folha de S.Paulo. 21. 4. 1994. 
  47. ^ Bearak, Barry (27. 6. 2004). „Poor Man's Burden”. The New York Times. 
  48. ^ Padgett, Tim (26. 4. 2004). „Luiz Inácio Lula da Silva”. Time. Архивирано из оригинала 28. 10. 2007. г. Приступљено 26. 3. 2008. 
  49. ^ Lapper, Richard; Wheatley, Jonathan; Silva, Luiz Inácio Lula da (11. 7. 2006). „Interview transcript: Luiz Inácio Lula da Silva”. The Financial Times. Brasília, Brazil. Архивирано из оригинала 5. 3. 2008. г. Приступљено 5. 4. 2008. 
  50. ^ Cirilo Junior (16. 1. 2010). „Tropas brasileiras ainda lideram missão no Haiti, diz Jobim”. Folha de S.Paulo. Архивирано из оригинала 22. 3. 2012. г. Приступљено 29. 3. 2012. 
  51. ^ „Brazil: Lula's leap; The Economist talks to Brazil's president”Слободан приступ ограничен дужином пробне верзије, иначе неопходна претплата. The Economist. 2. 3. 2006. Архивирано из оригинала 24. 9. 2015. г. Приступљено 27. 10. 2015. 
  52. ^ Kraul, Chris; McDonnell, Patrick J. (5. 10. 2008). „Brazil's Lula takes center stage in Latin America”. The Los Angeles Times. Архивирано из оригинала 8. 10. 2008. г. Приступљено 2. 7. 2009. 
  53. ^ а б Davies, Rhodri (22. 5. 2010). „The axis of Brazil”. Al Jazeera English. Архивирано из оригинала 1. 2. 2011. г. Приступљено 3. 10. 2010. 
  54. ^ а б в „Lula Should Be Clear-Eyed About Beijing”. Human Rights Watch. 13. 4. 2023. 
  55. ^ „China signs $10 bln loan-for-oil deal with Brazil”. Reuters. 19. 5. 2009. 
  56. ^ „"Economic Relations between Brazil and China: A Difficult Partnership"” (PDF). 
  57. ^ „Joint Communiqué Between the People's Republic of China and The Federative Republic of Brazil on Further Strengthening China-Brazil Strategic Partnership”. mfa.gov.cn. 
  58. ^ Rohter, Larry (9. 5. 2004). „Brazilian Leader's Tippling Becomes National Concern”. The New York Times. 
  59. ^ Chetwynd, Gareth (13. 5. 2004). „Brazil expels New York Times reporter for offensive story”. The Guardian. 
  60. ^ а б в г д ђ Chetwynd, Gareth (13. 5. 2004). „Brazil expels New York Times reporter for offensive story”. The Guardian. 
  61. ^ а б в г Brazil: Events of 2004. Human Rights Watch. 31. 1. 2005. 
  62. ^ а б „Brasil - Lula quer conselho para fiscalizar jornalismo 4”. Folha. 6. 8. 2004. 
  63. ^ Cristiane Agostine (20. 5. 2021). „Lula reitera candidatura presidencial contra Bolsonaro em 2022”. Valor. Архивирано из оригинала 5. 8. 2021. г. Приступљено 5. 8. 2021. 
  64. ^ „Lula Is Back. But Which Lula?”. Americas Quarterly. 7. 7. 2021. Архивирано из оригинала 5. 8. 2021. г. Приступљено 5. 8. 2021. 
  65. ^ „Lula 2022? Brazil poised for sensational political comeback”. The Guardian. 30. 7. 2021. Архивирано из оригинала 5. 8. 2021. г. Приступљено 5. 8. 2021. „With former president's political rights restored, polls suggest he would thrash Jair Bolsonaro if he stands for election” 
  66. ^ Anthony Boadle (18. 1. 2022). „Brazil poll shows Lula gaining over Bolsonaro, third candidate 'embryonic'”. Nasdaq. Reuters. Архивирано из оригинала 13. 7. 2022. г. Приступљено 19. 1. 2022. „Brazil's former leftist President Luiz Inacio Lula da Silva increased his lead to 17 percentage points over far-right President Jair Bolsonaro in a new survey of voter preferences ahead of an October election.” 
  67. ^ „Brazil's Lula taps former rival as his pick for running mate”. ABC News (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 22. 4. 2022. г. Приступљено 22. 4. 2022. 
  68. ^ Gortázar, Naiara Galarraga (31. 10. 2022). „Lula defeats Bolsonaro in the closest election in Brazil's history”. EL PAÍS English. 
  69. ^ Spectator, The (3. 11. 2022). „Brazilian democracy is in danger”. Medium. 
  70. ^ „Análise das Eleições 2022: Veja Detalhes dos Resultados da Votação”. noticias.uol.com.br (на језику: португалски). Архивирано из оригинала 30. 10. 2022. г. Приступљено 31. 10. 2022. 
  71. ^ „Resultados – TSE”. resultados.tse.jus.br. Архивирано из оригинала 2. 11. 2022. г. Приступљено 31. 10. 2022. 
  72. ^ Savavrese, Mauricio; Bridi, Carla (1. 1. 2022). „Lula sworn in as president to lead polarized Brazil”. Associated Press. Архивирано из оригинала 1. 1. 2023. г. Приступљено 1. 1. 2022. 
  73. ^ Nicas, Jack (30. 10. 2022). „Brazil Elects Lula, a Leftist Former Leader, in a Rebuke of Bolsonaro”. The New York Times. ISSN 0362-4331. Архивирано из оригинала 30. 10. 2022. г. Приступљено 1. 11. 2022. 
  74. ^ Boadle, Anthony (31. 10. 2022). „Brazil leftist Lula wins third presidential term to redeem tarnished legacy”. Reuters. Архивирано из оригинала 2. 11. 2022. г. Приступљено 1. 11. 2022. 
  75. ^ „Conheça o programa de governo dos 12 candidatos à Presidência”. R7.com (на језику: португалски). 15. 8. 2022. Архивирано из оригинала 31. 10. 2022. г. Приступљено 31. 10. 2022. 
  76. ^ „India hands over G20 presidency to Brazil”. The Jerusalem Post (на језику: енглески). 2023-09-10. Приступљено 2024-02-18. 
  77. ^ Igor Gielow (15. 9. 2023). „Datafolha: Lula Has Stable Approval of 38%, and Disapproval Rises to 31%”. Folha de S.Paulo. 
  78. ^ Berg, Ryan C.; Baena, Carlos (19. 4. 2023). „The Great Balancing Act: Lula in China and the Future of U.S.-Brazil Relations”. Csis. 
  79. ^ "Lula tells Xi ‘nobody can stop’ Brazil-China relationship," The Washington Post.
  80. ^ „Lula fala em autonomia e diz que 'ninguém vai proibir que o Brasil aprimore suas relações' com China”. Estadão. 
  81. ^ „Brazil's Lula meets with Chinese chancellor in preparatory meeting prior to visit by the president of China”. Planalto. 
  82. ^ „Brazil: President Lula Should Pursue a Rights Agenda”. Human Rights Watch. 15. 12. 2022. 
  83. ^ „Brazil's Lula meets Cuban leader, slams 'illegal' US embargo”. DW. 17. 9. 2023. 
  84. ^ „Brazil's Lula says spoke to Putin on war, declined economic forum invitation”. Reuters. 26. 5. 2023. Архивирано из оригинала 4. 6. 2023. г. Приступљено 4. 6. 2023. 
  85. ^ „Lula invites Putin to Brazil, sidesteps on war crimes arrest”. POLITICO. 4. 12. 2023. 
  86. ^ „Russian foreign minister Lavrov discussed Ukraine with Brazil's Lula, Moscow says”. The Guardian. 24. 2. 2024. Приступљено 23. 2. 2024. 
  87. ^ Stargardter, Gabriel. „Lula's Ukraine comments are 'Russian attempts to distort truth,' Ukrainian official says”. Reuters. Архивирано из оригинала 11. 12. 2023. г. Приступљено 11. 12. 2023. 
  88. ^ „Brazil's Lula Intensifies Diplomatic Push for Peace in Ukraine”. 24. 2. 2023. Архивирано из оригинала 8. 4. 2023. г. Приступљено 8. 4. 2023. 
  89. ^ „Lula Talks to TIME About Ukraine, Bolsonaro, and Brazil's Fragile Democracy”. 4. 5. 2022. Архивирано из оригинала 12. 4. 2023. г. Приступљено 11. 12. 2023. 
  90. ^ „Biden-Lula meeting: War in Ukraine high on the agenda”. Le Monde. 10. 2. 2023. Архивирано из оригинала 8. 4. 2023. г. Приступљено 8. 4. 2023. 
  91. ^ „Ukraine war: US accuses Lula of parroting propaganda”. BBC News (на језику: енглески). 2023-04-18. Архивирано из оригинала 3. 6. 2023. г. Приступљено 2023-06-03. 
  92. ^ „Brazil's Lula condemns invasion of Ukraine, touts peace initiative”. Reuters. 19. 4. 2023. Архивирано из оригинала 23. 4. 2023. г. Приступљено 23. 4. 2023. 
  93. ^ „'The world needs tranquillity': Ukraine urged to give up Crimea by Brazil's Lula”. 7. 4. 2023. Архивирано из оригинала 8. 4. 2023. г. Приступљено 8. 4. 2023. 
  94. ^ „Lula diz que Putin não pode ficar com 'terreno' da Ucrânia e critica EUA”. Metrópoles (на језику: португалски). 2023-04-06. Архивирано из оригинала 7. 4. 2023. г. Приступљено 2023-04-18. 
  95. ^ „Lula Brushes Off Scholz's Appeal for Brazil to Send Arms to Kyiv”. Bloomberg.com (на језику: енглески). 2023-01-31. Архивирано из оригинала 1. 2. 2023. г. Приступљено 2023-04-18. 
  96. ^ „Choque de Lula da Silva con Pedro Sánchez por el envío de armas a Ucrania”. El Mundo. YouTube. 26. 4. 2023. Архивирано из оригинала 30. 4. 2023. г. Приступљено 30. 4. 2023. 
  97. ^ „See Article 4, VI, VII” (PDF). 
  98. ^ „Lula 'upset' after Zelenskyy's no-show to Hiroshima meeting”. EFE. 22. 5. 2023. Архивирано из оригинала 6. 6. 2023. г. Приступљено 14. 6. 2023. 
  99. ^ „Brazil condemns 'violation' of Ukraine's territory amid criticism”. Al Jazeera. 19. 4. 2023. Архивирано из оригинала 19. 4. 2023. г. Приступљено 23. 4. 2023. 
  100. ^ Soares, Ingrid (2023-02-10). „Visita de Lula a Biden tem objetivo de estreitar relação com os EUA”. Política (на језику: португалски). Архивирано из оригинала 18. 4. 2023. г. Приступљено 2023-04-18. 
  101. ^ „Lula Says He Condemned 'Terrorist Attacks' in Conversation with Israeli President”. Folha de S.Paulo. 13. 10. 2023. Архивирано из оригинала 3. 11. 2023. г. Приступљено 3. 11. 2023. 
  102. ^ „Brazil's Lula calls for ceasefire, humanitarian intervention in Israel-Palestinian conflict”. Reuters. 11. 10. 2023. Архивирано из оригинала 1. 11. 2023. г. Приступљено 3. 11. 2023. 
  103. ^ „Brazil's Lula Calls To Protect Children In Israel-Gaza War”. Barron's. 11. 10. 2023. Архивирано из оригинала 3. 11. 2023. г. Приступљено 3. 11. 2023. 
  104. ^ Verdélio, Andreia (25. 10. 2023). „President Lula says war in the Middle East is genocide”. Agência Brasil. Архивирано из оригинала 7. 11. 2023. г. Приступљено 3. 11. 2023. 
  105. ^ „Brazil's Lula compares Israel's war on Gaza with the Holocaust”. Al Jazeera. 18. 2. 2024. Приступљено 24. 2. 2024. 
  106. ^ Ionova, Ana; Motoryn, Paulo (19. 2. 2024). „Brazil's President Lula Recalls Ambassador to Israel, Escalating Dispute”. The New York Times. Приступљено 19. 2. 2024. 
  107. ^ Berman, Lazar (19. 2. 2024). „Israel declares Brazil's Lula persona non grata for comparing Gaza war to Holocaust”. The Times of Israel. Приступљено 19. 2. 2024. 
  108. ^ „Middle East crisis live”. The Guardian. Приступљено 28. 2. 2024. 
  109. ^ „Lula diz que EUA precisam parar de "incentivar guerra" – DW – 15/04/2023”. DW. 
  110. ^ „Lula critica sanções à Venezuela e diz que bloqueios matam pessoas”. R7.com. 29. 5. 2023. 
  111. ^ „Brazil's Lula: Row with Israel has 'divided his own base”. DW. 25. 2. 2024. 
  112. ^ „Brazil's Lula re-launches program known for lifting millions out of poverty”. La Prensa Latina. 2. 3. 2023. Архивирано из оригинала 29. 10. 2023. г. Приступљено 13. 9. 2023. 
  113. ^ „Food Insecurity and Food Inflation in Brazil”. The World Bank. Архивирано из оригинала 19. 10. 2023. г. Приступљено 13. 9. 2023. 
  114. ^ „How left-wing on economics is Luiz Inácio Lula da Silva?”. The Economist. ISSN 0013-0613. Архивирано из оригинала 1. 11. 2022. г. Приступљено 1. 11. 2022. 
  115. ^ „Brazil's Lula unveils $350 bln 'growth acceleration' plan”. Reuters. 11. 8. 2023. Приступљено 18. 2. 2024. 
  116. ^ „Novo PAC: Lula lança programa nesta sexta, e governo prevê R$ 1,68 trilhão em investimentos”. 11. 8. 2023. Архивирано из оригинала 14. 10. 2023. г. Приступљено 5. 1. 2024. 
  117. ^ „Brazil's fight against hunger is back at the forefront”. Le Monde.fr. 13. 7. 2023. Архивирано из оригинала 5. 1. 2024. г. Приступљено 5. 1. 2024. 
  118. ^ „Brazil removed from UN World Hunger Map”. AP News (на језику: енглески). 16. 9. 2014. Архивирано из оригинала 1. 11. 2022. г. Приступљено 1. 11. 2022. 
  119. ^ Lasarte, Diego (5. 9. 2023). „After two straight quarters of economic growth in Brazil, Lula is back to beating expectations”. Quartz. Архивирано из оригинала 12. 9. 2023. г. Приступљено 12. 9. 2023. 
  120. ^ а б в Garcia, Raphael Tsavkko. „A Brazilian 'Ministry of Truth' is in the making”. Al Jazeera. 
  121. ^ Viapiana, Tabata (27. 4. 2023). „Proposed bill to regulate social media in Brazil raises discussion on freedom of speech and the fight against fake news”. Архивирано из оригинала 08. 03. 2024. г. Приступљено 27. 04. 2024. 
  122. ^ „US tech giant Telegram calls Brazil disinformation law 'attack on democracy'”. France 24. 9. 5. 2023. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Луиз Инасио Лула да Силва на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Луиз_Инасио_Лула_да_Силва&oldid=28692617”