Јевреји у Србији

Ова страница је закључана од даљих измена анонимних корисника и новајлија због сумњивог доприноса истих, који треба да се расправи на страници за разговор
С Википедије, слободне енциклопедије
Јевреји у Србији
Укупна популација
709 (2022)[1]
Региони са значајном популацијом
Београд, Нови Сад
Језици
српски, хебрејски (ладино и јидиш)
Религија
јудаизам
Сродне етничке групе
Јеврејска дијаспора
Београдска синагога
Новосадска синагога
Суботичка синагога
Синагога у Нишу
Синагога у Панчеву, срушена 1956.

Јевреји су се први пут појавили на простору данашње Србије у време Римског царства. Јеврејске заједнице на Балкану су биле мале све до касног 15. века, када су Јевреји који су бежали од шпанске и португалске инквизиције нашли уточиште на територијама Османског царства, укључујући Србију. Јеврејске заједнице на Балкану биле су просперитетне све до 1930-их. Јеврејска заједница у Србији била је готово сасвим уништена у холокаусту током Другог светског рата.

Историја јеврејске заједнице

Шпанске избеглице

Јеврејске заједнице на Балкану знатно су се увећале у 15. и 16. веку када су ту стигле избеглице које су бежале од инквизиције у Шпанији и Португалу. Отомански султан Бајазит II је примио јеврејске избеглице у своје царство. Јевреји су најчешће били трговци, нарочито значајни за трговину соли.[2]

Време турске власти

Срби и Јевреји су углавном били у добрим односима, а јеврејски трговци су одржавали трговачке руте у царству.[2]

Почев од 1804. Срби су кренули у борбу за независност од Турака. Многи Јевреји су снабдевали Србе оружјем, а Турци су им се брутално светили.[2]

Српска држава (од 1830) и Јевреји

Српска власт била је углавном добронамерна према Јеврејима. Под влашћу Милоша Обреновића београдска јеврејска заједница издавала је свој сопствени новац. Кнез Михаило Обреновић је 1861. преузео власт и увео антијеврејска ограничења.[2] Овакав став према Јеврејима произлази из историјског контекста у којем се средином 19. века у Европи и САД буктао антисемитизам који је за последицу имао протеривање и погроме над јеврејским живљем.[3]

Хор „Браћа Барух”, основан 1879. у Београду је према неким истраживањима најстарији јеврејски активни хор у свету. Овај хор, који представља један од синонима јеврејске културе у Србији, најпре је основан као „Српско-јеврејско певачко друштво“, а име је променило после обнављања, у спомен на тројицу браће Барух из познате јеврејске револуционарне породице из Београда.[4][5]

У Београду је, 1874. године, основано Јеврејско женско друштво. Основала га је неколицина сефардских жена,[6] које су тада успеле да се изборе за оснивање овог првог женског удружења на територији Србије, првог таквог удружења међу Сефардима на Балкану, а из оскудних података до којих се може доћи чини се да је Јеврејско женско друштво уједно и прво удружење сефардских жена на Оријенту. Ова организација сматра се претечом сличних друштава у Србији, па је тако већ наредне године основано и удружење српских жена, Београдско женско друштво.[7] Прва жена књижевница била је учитељица Естира Русо[8], са ученицима је изводила свој комад о Пуриму у Дому у Јеврејској 16.[9]

Српски парламент је укинуо све антијеврејске рестрикције 1889.[2]

Јевреји су по први пут добили пуна грађанска права на простору данашње Северне Македоније када је тај регион постао део Краљевине Србије 1913. године.[10]

Године 1912. у Србији је живело 5.000 Јевреја.[2]. Српски Јевреји су се заједно са Србима борили против Централних сила у Првом светском рату.[11][12] 132 Јеврејина су погинула у ратовима 1912-1918 и подигнут им је споменик у Београду на јеврејском сефардском гробљу.[13]

Међуратни период

Ртањ - капела коју је подигла породица Минх 1932. године[14]

После Првог светског рата Србија се ујединила са Црном Гором и другим регијама у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, која је накнадно преименована у Краљевину Југославију. У заједничкој држави живело је око 65.200 Јевреја (око 13.500 на територији која је данас Република Србија). Међуратни период (1919–1939) био је просперитетно раздобље за Јевреје Југославије. Дом Јеврејског женског друштва и обданиште је отворен 1. децембра 1938, у ул. Стевана Високог 2.[15]

Видовдански устав је гарантовао грађанска права и статус верске заједнице Јеврејима у Југославији.[16]

Пре Другог светског рата у Београду је живело око 10.000 Јевреја, од којих је 80% говорило језик ладино (сефарди), а 20% јидиш (ашкенази).

Холокауст

Увод у Априлски рат, рат и последице

Концентрациони логори у Југославији у Другом светском рату

Краљевина Југославија покушавала је да одржи неутралност у почетку Другог светског рата. Политика Југославије није била антисемитска. Југославија је отворила своје границе за аустријске Јевреје после аншлуса 1938.[17] Под великим притиском, Југославија је најзад потписала Тројни пакт са Немачком и Италијом, попут Бугарске и Мађарске. Због овог потписа, влада Мачека и Цветковића збачена три дана касније у државном удару кога су подржавали Британци и антинемачки официри у армији. Немачки одговор на смену власти био је бруталан; Београд је бомбардован 6. априла 1941, а трупе Немачке, Италије, Бугарске и Мађарске извршиле су инвазију на Краљевину Југославију.

Пропагандни постер против Јевреја за време немачке окупације Србије у Другом светском рату

Нацистички геноцид над Јеврејима окупиране Југославије почео је септембра 1941. Окупатори су поделили земљу тако да је њен највећи део припао усташкој НДХ, која је основала логоре за истребљење непожељних људи и нација у Јасеновцу и Старој Градишки. Јевреји из Срема су послани у логоре у НДХ, али и многи Јевреји из остатка Србије. Са новооснованом марионетском владом на окупираној територији (Недићева Србија), Немци су депортовали Јевреје из Баната и Београда у концентрациони логор Сајмиште код Београда. Овај логор је основан са намером да служи за истребљење заробљених Јевреја и Срба.

Недићеве власти су 22. октобра 1941. у Београду отвориле Антимасонску изложбу. Централна тема изложбе је била наводна јеврејско-комунистичко-масонска завера којом би остварили светску доминацију. Српске новине „Обнова“ и „Наша борба“ су хвалиле ову изложбу, тврдећи да су Јевреји стари противници српског народа.

Ликвидације

Капија сефардског гробља

Нацисти су физичку елиминацију Јевреја у Србији спровели веома брзо, без потребе за организовањем конвоја у логоре смрти. Убиство око 16.000 људи спроведено је до маја 1942[18].

Пет организација су координирано радиле на истребљењу Јевреја: немачка војна команда, економски биро задужен за аријанизацију, представници Министарства спољних послова Трећег рајха, обавештајна полиција (SS) и, од свог оснивања августа 1944, влада генерала Милана Недића[18]. Прве четири организације су се састале 14. маја 1941. да размотре решавање „проблема Јевреја и Цигана“. Тако је 30. маја дошло до спровођења низа мера; дефинисано је ко су Јевреји, они су удаљени из јавних служби, уведена је обавеза ношења жуте Давидове звезде и принудни рад[18]. Од конфискованих средстава, нацистичка Немачка је задржала 60% као ратне репарације, а остатак је припао Недићевој влади[18].

Као одговор на појаву оружаног отпора окупатору у Србији, нацисти су спроводили активну политику одмазде. Светили су се Јеврејима, Циганима и комунистима, које су стрељали као таоце у случају немачких губитака. У касно лето 1941. систематски су груписали мушкарце Јевреје у логоре у Шапцу и Београду (Топовске шупе)[18]. У то време је процес елиминације Јевреја у Европи још није узео маха. Немачко Министарство спољних послова је у Београд послало Едмунда Весенмајера. Он је 8. септембра, заједно са немачким амбасадором у Београду Феликсом Бензлером, послао телеграм у Берлин у коме је тврдио да су Јевреји одговорни за саботаже и тероризам. Предложио је да 8000 јеврејских мушкараца отпреме баржама у делту Дунава. Јоахим фон Рибентроп је у Берлину одбацио ову идеју, са образложењем да то није могуће без пристанка Румуније која одбија да прими толики број Јевреја[18]. Упркос честим апелима из Београда који су позивали на депортацију Јевреја, Министарство спољних послова је то одбијало и најзад се обратило за савет оберштурмбанфиреру Адолфу Ајхману. Он је предложио стрељање Јевреја[18]. На високом нивоу је одлучено да се овим задатком позабави вермахт, за разлику од територија на истоку где су се тиме бавиле ајнзацгрупе[18]. Партизанска акција код Тополе од 2. октобра 1941, у којој је погинуо 21 немачки војник, дала је повод за прво масовно стрељање. Немачка војска је одабрала 2100 јеврејских и циганских затвореника које су стрељали у логорима у Шапцу и Београду. После тога утврђен је однос од 100 погубљених за сваког убијеног немачког војника, и 50 за сваког рањеног. Ово правило је систематски спровођено[18].

Та политика није у потпуности елиминисала Јевреје јер је Вермахт обио да стреља жене, децу и старце[18]. Поред тога, масовне егзекуције су почеле да изазивају негативне реакције у неутралним земљама[18]. Одлучено је да се преостали Јевреји отпреме у логор Сајмиште[19] у близини Земуна. Ови предратни изложбени павиљони су били под управом усташког режима који је одлучио да изнајми то подручје Немцима. Дана 3. новембра 1941. наређено је окупљање свих јеврејских жена и деце. Они су чамцима отпремљени у логор Сајмиште. Градоначелник Београда Драгомир Јовановић им је организовао достављање хране, углавном кромпира и купуса[18]. Маја 1942. из Берлина је у Београд стигао камион за гушење гасом (душегупка). Њиме су управљали СС официри Гец и Мајер[20][21]. У камиону су свакодневно, осим недеље, превозили Јевреје до војног полигона у Јајинцима[19]. За време тог путовања, затворенике је гушио издувни гас угљен-моноксид. У Јајинцима су српски заробљеници сахрањивали лешеве[18]. У логору Сајмиште је децембра 1941. било око 5 до 6 хиљада људи. До априла 1942. остало их је 2974[18]. Операција истребљења окончана је 10. маја, када је камион враћен у Берлин, да би поново био употребљен у Белорусији[18].

Епилог

Као резултат масовних убистава, шеф немачке полиције и Гестапоа у Србији, Емануел Шефер, хвалио се 1942[22][23]:

Београд - једини већи европски град очишћен од Јевреја, постао је judenfrei.

Официр СС-а Харалд Турнер је 1942. изјавио:

Србија је земља у којој је проблем Јевреја и Цигана решен.

Други светски рат

Главни чланак: Холокауст у окупираној Србији

На почетку Другог светског рата у Србији, неки Јевреји су се 1941. придружили покрету отпора: комунистичким југословенским партизанима и четничком покрету оданом краљевини.

До ослобођења Србије 1944. већина Јевреја у Србији је ликвидирана. Од 82.500 Јевреја у Југославији 1941, крај рата је доживело само 14.000 (17%)[2]. Од тог броја, у Србији је 8.000 Јевреја (од тога 4000 у Војводини) преживело холокауст[11]

У Зрењанину је постојала јеврејска заједница. Већ почетком Другог светског рата одатле су депортоване 1022 особе.[24]

Неке јеврејске породице су преживеле захваљујући срећним околностима и пријатељствима.[25]

Послератни период

Синагога у Кикинди (порушена 1953)[26]

Савез јеврејских заједница Југославије основан је по завршетку Другог светског рата да би координирао јеврејске заједнице послератне федералне Југославије, и да би лобирао за право Јевреја да емигрирају у Израел.[27]

Више од половине преживелих Јевреја одабрало је да оде у Израел.

Јеврејске заједнице у свим републикама СФРЈ одржавао је на окупу Савез јеврејских заједница Југославије. Тај статус окончан је распадом земље 1990-их. Многи Јевреји су тада одлучили да емигрирају у Израел или САД. Током бомбардовања 1999. Савез јеврејских општина је евакуисао многе старије београдске Јевреје, жене и децу у Будимпешту, одакле су многи трајно емигрирали[11].

На основу реституције у Србији јеврејским општинама је враћено 40 некретнина, а одређени новчани износ биће уплаћиван током 25 година почев од 2017.[28]

Јеврејска заједница данас

Пре ратова 1990-их, у Србији је живело око 2.500 Јевреја,[2] већином у Београду. Већина Јевреја у Србији су сефардског порекла, потомци избеглица из Шпаније и Португалије. У Србији, јудаизам је признат као једна од седам традиционалних верских заједница у Србији.[29] Једина синагога у Србији, у којој се врше богослужења, је Београдска синагога.

По попису становништва из 2002. у Србији је живело 1.185 Јевреја, око 40% у Војводини а остатак већином у Београду:[30]

Подручје Јевреји
становника		 Укупно
становника
Београд 415 1.576.124
Нови Сад 400 299.294
Суботица 89 148.401
Панчево 42 127.162
Остатак Србије 239 5.646.314
Укупно 1.185 7.498.001

По резултатима пописа из 2022. године, у Србији живи 709 Јевреја, или 0.01% становништва Србије, што је 78 мање него на попису 2011. године.[31][32]

Грађевинска делатност јеврејских фирми у Србији

Јеврејске фирме су изградиле и граде бројне велике стамбено-пословне објекте у Београду и широм Србије. Неки од тих објеката (насеља, тржни центри, пословни центри...) у Београду су тржни центар Авив Парк, поред њега је стамбени комплекс Мој Авив,Тржни центар Рајићева, Ерпорт сити Београд, Централ Гарден Београд (стамбено-пословни комплекс код улице Старине Новака), Скајлајн... Поред Београда, Авив Паркови су изграђени и у Панчеву (2011) и Зрењанину (2015), а у Крагујевцу је направљен тржни центар Крагујевац Плаза.[33]

Деловања у јавном животу

Јеврејски културни центар Београд

Иако малобројни, Јевреји у Србији су утицајни у многим сферама друштва.[34]

Види још

Референце

  1. ^ Становништво према националној припадности са Пописа становништва, домаћинстава и станова 2022.
  2. ^ а б в г д ђ е ж Virtual Jewish History Tour - Serbia and Montenegro, Приступљено 4. 5. 2013.
  3. ^ Свирчевић, Мирослав (28. 2. 2011). „Расистички памфлет који тврди да су Срби измислили фашизам”. standard.rs. Нови стандард - "New Standard Media" d.o.o. Архивирано из оригинала 19. 12. 2013. г. Приступљено 26. 10. 2013. 
  4. ^ „Прослава дана јеврејске културе”. politika.rs. Политика онлајн. 3. 9. 2012. Приступљено 26. 10. 2013. 
  5. ^ Пантић, Драгана (2. 9. 2012). „Дан јеврејске културе”. rts.rs. РТС. Приступљено 26. 10. 2013. 
  6. ^ „Yugoslavia”. Jewish Women's Archive (на језику: енглески). Приступљено 2022-03-18. 
  7. ^ Filipović, Jelena (2013). Ivana Vučina Simović. „PHILANTHROPY AND EMANCIPATION AMONG SEPHARDIC WOMEN IN THE BALKANS IN TIMES OF MODERNITY” (PDF). Journal of Sefardic Studies. Society for Sefardic Studies. 1: 78—95. Архивирано из оригинала (PDF) 03. 04. 2015. г. Приступљено 14. 9. 2016. 
  8. ^ "Време", 23. јан. 1938, стр. 20. (digitalna.nb.rs)
  9. ^ „REX - Zgrada u Jevrejskoj 16. (rex.b92.net)”. Архивирано из оригинала 17. 06. 2017. г. Приступљено 20. 01. 2020. 
  10. ^ Sekelj, Laslo (1981). „ANTISEMITIZAM U JUGOSLAVIJI (1918—1945)”. Rev. za soc. XI: 181. 
  11. ^ а б в Rivka and Ben-Zion Dorfman (2000). Synagogues Without Jews: and the communities that built them - Croatia and Serbia (на језику: (језик: енглески)). Philadelphia: The Jewish Publication Society. стр. 61—64. ISBN 978-0-8276-0692-0. Архивирано из оригинала 25. 09. 2004. г. Приступљено 25. 10. 2013. „Serbian-Jewish relations reached a high degree of cooperation during World War I, when Jews and Serbs fought side by side against the Central Powers.
    Post-war Croatia counted fewer than 5,000 Jews; Serbia about 4,000; Vojvodina, about 4,000; and some 3,000 in Bosnia.
    The Belgrade kehillah was forced to evacuate many of its women, children and elderly to Budapest for safety, many of whom emigrated permanently.    ”     
  12. ^ Срби Мојсијеве вере у Великом рату („Политика”, 22. јун 2018)
  13. ^ Обнова споменика Јеврејима – српским војницима („Политика”, 19. фебруар 2017)
  14. ^ Јевреји који су одлучили да буду и Срби („Вечерње новости“, 29. јануар 2016)
  15. ^ "Политика", 28. нов. 1938
  16. ^ Sekelj, Laslo (1981). „ANTISEMITIZAM U JUGOSLAVIJI (1918—1945)”. Rev. za soc. XI. 
  17. ^ Schneider, Getrude. Exile and Destruction: The Fate of Austrian Jews, 1938-1945. стр. 53. 
  18. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м Raul Hilberg, La Destruction des Juifs d'Europe, é, « Folio »-histoire, 2006, tome II. стр. 1264—1284
  19. ^ а б Dictionnaire de la Shoah, Larousse, Paris, 2009.
  20. ^ David Albahari, Goetz et Meyer, Gallimard, Paris 2002.
  21. ^ Спомен-плоча на последњем боравишту београдских Јевреја („Политика”, 22. март 2018)
  22. ^ Штефан, Љубица (30. 9. 1995). „Антисемитизам у Србији за вријеме Другог свјетског рата”. Ур.: Равлић, Александар. Међународни знанствени скуп "Југоисточна Европа 1918—1995.". Задар: Матица хрватских исељеника, Хрватски информативни центар. ISBN 978-953-6525-05-8. Архивирано из оригинала 21. 06. 2009. г. Приступљено 26. 10. 2013. 
  23. ^ Штефан Љубица "Anti-semitism in Serbia during World war II"[мртва веза], (језик: енглески) Приступљено 4. 5. 2013.[непоуздан извор?]
  24. ^ Куће чији су власници нестали („Политика”, 14. септембар 2017)
  25. ^ Јеврејки из Јерусалима испунио се животни сан да добије српски пасош („Блиц“, 21. фебруар 2013), Приступљено 4. 5. 2013.
  26. ^ Спомен плоча на месту некадашње синагоге Архивирано на сајту Wayback Machine (3. март 2010), Приступљено 4. 5. 2013.
  27. ^ Jews of the Former Yugoslavia After the Holocaust, Приступљено 4. 5. 2013.
  28. ^ Четрдесет некретнина враћено јеврејским општинама („Политика”, 28. фебруар 2017)
  29. ^ International Religious Freedom Report 2005, Serbia and Montenegro (includes Kosovo) (released by US Department of State)
  30. ^ Statistical Office of the Republic of Serbia, 2002 Census Results, p12 Архивирано на сајту Wayback Machine (13. новембар 2010), Приступљено 4. 5. 2013.
  31. ^ „Попис становништва, домаћинстава и станова 2011. у Републици Србији: Становништво према националној припадности - „Остали“ етничке заједнице са мање од 2000 припадника и двојако изјашњени” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 17. 04. 2016. г. Приступљено 21. 09. 2013. 
  32. ^ Становништво према националној припадности са Пописа становништва, домаћинстава и станова 2022.
  33. ^ Kragujevac: Izraelci otvorili tržni centar. 
  34. ^ Знаменити Јевреји Србије - Биографски лексикон (PDF). Београд: Савез јеврејских општина Србије. 2011. стр. 120. ISBN 978-86-915145-0-1. 

Литература

Спољашње везе

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Јевреји_у_Србији&oldid=27687670”