Novosadska racija

Spomenik žrtvama racije u Novom Sadu

Spomenik žrtvama racije kod Žablja

Mapa mesta zahvaćenih racijom u januaru 1942. godine u južnoj Bačkoj, u kojoj su mađarske okupacione snage ubile 3.809 civila uglavnom srpske, jevrejske i romske narodnosti (prema istoričaru Zvonimiru Goluboviću)

Novosadska racija je naziv za pogrom koji su mađarski fašisti izvršili nad Srbima i Jevrejima u Novom Sadu od 21. do 23. januara 1942. tokom Drugog svetskog rata. Za tri dana racije u vodama Dunava je nestalo preko 1300 (2000) Novosađana.^[1] Pored Novog sada stradala su i sela u okolini poput Čurug, Nadalj, Gospođince, Šajkaša i Đurđeva i grad Bečej. Ukupan broj nestalih tokom pogroma je oko 4500.^[2]

[uredi] Pozadina

Povod za pogrom širih razmera nalazio se u otkrivenom pritajenom partizanskom odredu u Žabaljskom ritu na Pustajićevom salašu. Kod ove grupe pronađeno je 17 pušaka. Odred je otkriven i dejstvom velikih snaga u potpunosti razbijen u toku 4. januara 1942. godine. Mađarske okupacione vlasti iskoristile su ovaj minoran prekršaj kako bi nastavile sa sprovođenjem svoje politike u Bačkoj.^[3]

[uredi] Početak pogroma

Racija je počela 21. januara 1942. oko 6 časova ujutro. Po celom gradu izlepljeni su plakati koji su objavljivali početak racije:„Pošto se na području Novog Sada kriju razna sumnjiva lica kao i velika količina oružja, to je Ministarstvo vojske naredilo da se održi pretres svih stanova kao i legitimisanje svih lica. Naređuje se građanima koji kod sebe imaju kakvog oružja, da ga odmah predaju najbližoj komandi. Naređuje se da se svako zadržava u stanu gde je prijavljen. Slobodno kretanje dozvoljava se samo državnim činovnicima, fabričkim radnicima kao i svakom građaninu koliko mu je potrebno da nabavi najnužnije životne namirnice za određeni dan. U svakom slučaju svako mora raspolagati sa potrebnom legitimacijom, a kretanje je dozvoljeno samo sredinom ulice. Žaluzije na prozorima moraju biti spuštene i ne sme se gledati na ulicu. Kod koga se bude našlo sakriveno oružje, ili ko bude kod sebe držao sumnjiva lica, taj će biti izveden pred vojni sud.“

Potpisao ga je honvedski komandant mesta - Jožef Graši. Po tekstu plakata niko nije mogao ni pomisliti da okupator namerava pod „racijom“ da izvrši masovna zverstva nad Srbima i Jevrejima u cilju njihovog potpunog uništenja.

[uredi] Racija

Rano ujutru 21. januara, honvedske snage blokirale su sve ulice i počele vršiti „pretres“.

U Rumenačkoj ulici rezultat pretresa stanova i legitimisanja bio je taj da je većina stanovništva kamionima odvedena na „Štrand“. Neke su ubijali već na ulici. Tako su, na primer, žandarmi primorali Savu Felbapova i Stevana Rakića da legnu u sneg sa opruženim rukama, pa su ih iz pušaka ubili.

Porodicu Kolarov zatrli su gotovo potpuno, ubivši 9 članova, ostala je samo mala Aleksandra. Jedan od oficira uzeo je iz nedara jedne žrtve 250.000 dinara. Taj isti oficir prisilio je trinaestogodišnju Aleksandru da vuče leševe svojih ubijenih roditelja na ulicu, kako bi se mogli utovariti na kamione.

Dana 23. januara upalo je pet žandarma u kuću Jelene Jovandić i zapitali njene sinove, nedoraslu decu, koje su vere. Kad je jedno dete odgovorilo da su pravoslavne vere, oni su sve petoro dece isterali u dvorište, a majku su zatvorili u kuću i postavili vojnika da je čuva. Ona je čula je dečje zapomaganje: „Mama, ne dajte nas!“ Zatim su odjeknuli puščani plotuni, pa je nastupila tišina. Majka je istrčala u dvorište i skamenila se videvši je pet leševa svojih sinova. Vojnici su joj tada stavili nož pod grlo i zatražili novac. A kad su dobili sav novac, otišli su dalje.

[uredi] Miletića ulica

Na uglu Miletićeve i Grčkoškolske ulice vršena su masovna ubistva Srba i Jevreja iz Miletićeve i iz okolnih ulica. Tu su žandarmi i vojnici dovodili grupe ljudi, kojima je naređivano da kleknu u sneg. Posle toga im je pucano u leđa, a žrtve su padale licem u sneg. Novodovedeni su morali da stanu ispred pobijenih žrtava pa su i oni ubijani. A za promenu, nekima je naređeno da legnu na zemlju, pa su tako ubijani.

Na ovo mesto dovođeni su ne samo odrasli muškarci nego i žene i deca, pa i odojčad u naručju majki. Pre nego što bi se leševi odvukli, vojnici su im skidali bunde, cipele i ostale vredne stvari.

[uredi] Dunavska obala

Dana 23. januara sprovedena je veća gomila ljudi, žena i dece od sanatorijuma dr Jakovljevića do kraja tramvajske pruge, prema sanatorijumu dr Uzelca, i tu su ubijani pucnjima iz pušaka i mitraljeza. Posle toga vojnici su leševe vukli za noge do same dunavske obale i tu ih bacali pod led.

Sve ovo gledali su mornari sa broda Korona koji je plovio između jedne i druge obale. Mornari su pričali da je masa leševa ometala plovidbu.

[uredi] Kasarna XVI bataljona pograničnih lovaca

Jedna velika grupa ljudi dovedena je 23. januara iz okolnih ulica u dvorište kasarne, gde su ih vojnici sve pobili. Dok su leševi ležali na zemlji, jedan od oficira se izdrao vojnicima: „Sklonite ove crkotine da ih ne gledam“. Kad su leševi odneseni, na dvorištu je ostalo mnogo krvi i delova čovečijeg tela. Vojnici su se sami hvalili da su na leševima sekli prste i skidali prstenje.

[uredi] Štrand

Veći broj Srba i Jevreja iz svih delova grada dovožen je kamionima ili su pod stražom, peške, sprovedeni do pred sam ulaz u novosadsku plažu Štrand. Tu su bili postrojavani u redove i čekali su da budu uvedeni pojedinačno ili u grupama na plažu, odakle su se neprestano čuli pucnjevi pušaka i zapomaganje žrtava.

Masovna ubistva na samoj obali Dunava, pored Štranda, počelo je 22. januara u 4 sata ujutru i trajalo je do 4 sata popodne. Žrtve su padale u vodu, a one koje su pale na obalu, vojnici su gurali pod led. Jedan posmatrač sa druge obale ustanovio je da je ubijeno 15 osoba na minut. U 4 sata došao je oficir i naredio da se preostali „zarobljenici“ odvedu u Spomen-dom. Na putu do doma streljani su neki starci i iznemogli, prema naređenju koje su oficiri izdali: „ko se usput bude okrenuo ili zastao, biće ubijen“.

[uredi] Uspensko groblje

Na pravoslavno Uspensko groblje Mađari su dovodili stanovnike okolnih ulica, većinom Jevreje, i ubijali ih ili na ulazu u groblje ili na samom groblju. Posle masovnog streljanja nevinih žrtava, mrtvačnica je bila sva poprskana krvlju, a zidovi izrešetani mecima.

Takođe su ubijeni i grobara, njegovu ženu i dvoje dece, jedno od 9 a drugo od 13 godina.

[uredi] Igralištu NAK-a

Na igralištu NAK-a žrtve su dovođene iz svih delova grada i tu ubijane 22. i 23. januara. U toku ta dva dana ceo prostor bio je blokiran, a iz tog pravca neprestano su se čuli plotuni.

Dana 24. januara došli su na igralište radnici gradskog poglavarstva da uklone tragove krvavog zločina. Krv je očišćena, mesto dezinfikovano, a leševi su odneseni na Uspensko groblje.

[uredi] Izvršioci pokolja

Kako je dosada utvrđeno, u „raciji“ su učestvovali: vojska i žandarmerija, mađarska državna kraljevska policija u Novom Sadu, kao i Mađari koji su živeli u Novom Sadu.

U izvršenju strahovitog pogroma najviše su se angažovale vojska i žandarmerija, koje su se rasporedile u gradu već u rano jutro 21. januara 1942. Pokoljima su rukovodili štabovi pojedinih skupina, smešteni u pojedinim mađarskim kućama. Sudbina Srba i Jevreja zavisila je tako ne samo od mađarske vojske i žandarmerije, nego i od samih suseda mađara, kod kojih je bio štab dotične formacije.

Za sprovođenje „racije“ okupator je izabrao je najkrvoločnije ljude. Na primer, đak žandarmerijske škole u Seksardu, Kenjereš Janoš je rekao: „Ubio sam 20 ljudi iz Šosbergerove kuće u Miletićevoj ulici. Ubijanje mi je pričinjavalo zadovoljstvo, samo me je posle mrzelo da leševe bacam u kamion“. Kad su naočigled majke vojnici ubili njeno petoro muške dece (od 15-28 godina), majka je u strahovitom bolu plakala. Jedan od ubica, gurajući je kundakom, izdrao se na nju: „Ne smeš plakati“. Dana 23. januara 1942. u stan Jovana Tatovića ušli su jedan žandarm, jedan žandarmerijski poručnik i jedan vojnik. Žandarm je uhvatio domaćina, a oficir je prislonio na uho žrtve cev revolvera i opalio. Smrtno pogođen, čovek je pao, a oficir se iskezio i zadovoljno rekao: „Lezi sada, smrdljivi Race“ (Rac je pogrdni mađarski izraz za Srbe).

Za bezbroj zločina izvršioci su odlikovani „Krstom narodne odbrane“ (Nemzetvedelmi Kerest) i „Spomenicom južnih krajeva“ (Del-videki Emlekerem).