Уметност старе Грчке

Из Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Хеленска уметност)
Детаљ са вазе око 500. п. н. е.- најстарији потпис на уметничком делу у Европи

Уметност старе Грчке је уметност која је настала на месту које су настањивали Грци у периоду од 9. века п. н. е. До 1. века.

Култура Древне Грчке[уреди]

Распростирање Старе Грчке око 550. п. н. е.

Око 550. п. н. е. Грци или “Хелени” како су сами себе називали, нису били један велики народ него низ племена, везаних Егејским морем, која су имала сличан језик и религију (свемоћне богове који су били препуни врлина, али и људских мана). Између другог и првог миленијума п. н. е. та су се племена настанила на крајњем југу Балкана. То су најпре били: Микенци и Дорци (насељени углавном на грчком копну), и Јонци (само на обали и острвима Егејског мора), а касније и Спартанци, Тебетанци, Атињани и Коринћани. Временом им је на југу Балкана постало тесно и оснивали су у 8. веку п. н. е. колоније широм Средоземља (Сицилија, Италија, Шпанија, Мала Азија па и Далмација). На просторима својих колонија наставио се процват, понекад успешнији него у самој Грчкој.

Уобичајена је подела грчке уметности је на:

Геометријски пиксис 850. п. н. е. Минхен, Немачка

Геометријски стил[уреди]

Током 12. па све до 7. века п. н. е. (тзв. мрачно доба грчке) траје распадање критске и микенске уметничке баштине и скоро да се гасе уметничке делатности. У исто време Грчка цивилизација се формирала и полако обликовала. Свака заједница развијала је свој центар који је прерастао у град-државу (полис) којим је управљало веће богатијих стараца.

Детаљ геометријске амфоре са приказом погреба из Дипилона поред Атине 8. век п. н. е. Атена

Уметност вековима не налази значајнији израз, изузимајући керамику која је везана за практичну употребу. Настале су вазе које су служиле за одлагање пепела покојника. У 9. веку п. н. е. Грци су почели да осликавају вазе геометријским облицима: спиралама, розетама, преплетима, меандрима, троугловима, круговима, свастикама- које су распоређене у хоризонталне траке као код Микенаца. Такво украшавање се назива „геометриски стил“. Касније се одустаје од саме геометрије и јавља се људска фигура, али још увек геометризирана (као код вазе из Дипилона). Керамика из 6. века п. н. е. Има органске линије и ликове који подсећају на источњачку уметност те је названа „оријентални стил“ и најзаступљенија је у архајском периоду.

Дионисов брод 530. п. н. е. Минхен

Архајско раздобље[уреди]

Протокоринтски арибалос у облику сове, оријентални стил 620. п. н. е. Минхен

Архитектура[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Архајски стил
Модел храма Апхаија у Егини Минхен

Главни облик грчке архитектуре јесте храм који се развија из микенског мегарона - средишњег правоугаоног простора на стубовима. Од дрвене куће, где се склањала скулптура божанства, постепено је настала монументална камена грађевина на степенастој платформи (стилобат), на правоугаоној основи. Наос или светилиште је главни централни простор грчког храма уоквирен каменим зидовима; испред наоса стоје ступови (најпре два, а касније четири) који носе архитрав претпростора (анта), на архитраву почива дрвени кров на две воде, поплочан црепом од опеке који се и данас користи на кућама. Касније храмови постају све богатији, тј. додају се претпростори са стубовима и иза наоса, а касније и око целог храма.

С тесним и мрачним светлиштем, и јасним и отвореним прочељем с ритмом бројних ступова, грчки храм је више спољашња него унутрашња архитектура и делује као скулптура, за разлику од римске архитектуре која ће добити свој унутрашњи простор. Храмови могу варирати према величини грађевине или регионалним склоностима, али њихове основне црте толико су сличне да се могу сагледати у једној типичној основи. То јединство грчких храмова називамо стилом, а стилови се разликују по својој комбинацији елемената основе (стилобата), носача (зидова и стубова) и терета (архитрава И крова). Најстарији грчки стил је дорски који се постепено развија тек у класичном раздобљу

Курос из Атике 600. п. н. е. Њујорк
Кора из Фароса 530. п. н. е. Атина

Скулптура[уреди]

Осим што су истицали делове архитектуре јасним бојама (Грци су бојили и своје скулптуре), смештали су и бројне рељефе и скулптуре, а временом је украшавање било све богатије. Тимпанон је део троугластог дела храма изнад архитрава на прочељу који је потпуно испуњен пластиком. Већ у најстаријим забатним троугловима појединачне скулптуре се слажу једна уз другу тако да стварају јединствену причу, а свака скулптура је обликована у положају који одговара месту у којем ће бити смештена.

У архајско доба египатска уметност врши директан утицај на скулптуру Грчке: руке приљубљене уз тело, стилизоване фризуре, припијена одјећа истакнута плитким рељефом. Због страха скулптора да не поломе камен, плитко клесане скулптуре су изгледале изразито укочено. Али, за разлику од Египћана, Грци тела својих „божанстава“ не стилизују, и што стварније желе приказати људске мишиће и кости. Напредак постижу и одважним шупљинама између удова – на египатским фигурама никад нема шупљина.

Карактеристичне скулптуре овог раздобља су коуроси и коре. Коурос је прототип нагог младића у стојећем ставу потпуно испружених руку и сматра се да представља бога Аполона. Кора је женски пар коуросу, увек млада и обучена, у стојећем ставу и понекад у руци држи воће или неки поклон. Замишљени су на граници, ни људи ни богови и вероватно је то идеја физичког савршенства и животности. Усне су им развучене у лажни осмех (крива линија усана, али без подизања јагодица на образима) – тзв. архајски осмех.

Сликарство[уреди]

У осликавању керамике геометријска орнаментика се полако губи, а основна тематика постаје митологија, легенде и призори из свакодневног живота. Јављају се два стила:

  • црне фигуре на црвеној подлози (7. век п. н. е.) и
  • црвене фигуре на тамној подлози (6. век п. н. е.).

Ликови су обавезно у профилу и успешна су мешавина старогрчке геометрије и оријенталних органских ликова.

Реконструкција изгледа Акропоља из класичног доба

Класично доба[уреди]

После Персијских ратова (490. - 479. п. н. е.) у Грчкој предњачи Атина која је имала надалеко највећу флоту и на њој је почивала одбрана Грчке. Флота је допринела и привредном развоју, што је опет омогућило велики градитељски програм у Атини. Поред развијене политичке мисли (демократија) у Атини се очувао робовласнички поредак.

5. век п. н. е. представаља време најдуготрајнијег књижевног стваралаштва (Софокле, Еурипид и Аристофан), првог историчара Херодота, и многих филозофа (софисти) и реторичара. Државе Пелепонеза, поготову Спарта, виделе су претњу у све већој моћи Атине. Ривалство градова подстицало је развој идеја, али је након неколико отворених сукоба 431. п. н. е. Спарта објавила рат Атини. Пелопонески рат се окончао тек 27 година касније поразом Атине и представљао је катастрофу од које се Грчка никада није опоравила.

Архитектура[уреди]

Партенон - данас

Грчки градови обично су били утврђени и имали су одвојено друштвено средиште града око главног трга у долини (агора) од верског центра који се развија из некадашње цитаделе на брежуљку (акропољу). Агора у Атини је неправилан четвороугаони трг окружен низом зграда различитих функција (стоа за скупљање грађана, већница у облику позоришта, тржнице, суднице и храмова) који следе по терену.

Акропољ се налази на брежуљку где је још у Микенско доба био утврђени град. Све грађевине изграђене на Акропољу датирају из 5. века п. н. е. а најочуванији су Партенон, Ерехтеон, храм богиње Нике и свечани улаз. Акропољу се приступало кроз монументални улаз – Пропилеје. Архитекта Мнесикле успешно је решио проблем на стрмом терену саградивши широко степениште између два зида модификовано као дорски храм.

На Атинском Акропољу данас се налази Партенон (448.-432. п. н. е.) архитекти Иктиноса и Каликратеса, највећи и најраскошнији дорски храм на подручју данашње Грчке. Партенон је најбољи пример дорског храма: уздужна грађевина од две просторије и спољњег правоугаоног омотача од ступова; са подножја са степеницама уздижу се стубови састављени од ваљкастих тамбура са жлебовима (канелуре), и капителом састављеним од ехинуса (кружни јастучић) и абакуса (квадратне плоче); ступови носе греду (архитрав), а изнад архитрава је фриз састављен од триглифа (камена плоча са канелурама) и метопа (рељефно обрађене плоче); изнад фриза је венац који на прочељу храма уоквирује тимпанон.

Основа Партенона

Цели храм направљен је од камених блокова који належу један на други без везива; где је било потребно, блокови су везани металним клиновима. Кров је био на две воде и био је покривен црепом направљеним од црвених рожњача (гредица), а дрвене греде кориштене су и за таванице што је отварало велику могућност праваца.

Посвећен богињи Атени, Партенон доминира атинским Акропољем и по многим ауторима представља једну од најскладнијих грађевина свих времена. Односи висине његових делова на прочељу - ступова (А-Б) и венца (Б-Ц) јесте у истом односу у којем се односе ступови према целини (А-Ц). БЦ : АБ = АБ : АЦ – савршена размера, тзв. златни пресек.

Партенон је складан и због тога што су Грци за мерење користили мере преузете из величине делова људског тела: палацдланпедаљлакатрукакорак. Античко начело: „Човек је мерило ствари постојећих да јесу и непостојећих да нису." (Протагора), доживљава своје уобличење у грчком храму. Шта више, на Партенону је исправљена и оптичка илузија сужавања дугих грађевина по средини тако што су стубови на средини мало приближени и извучени у простор.

У исто време када дорски стил доживљава свој врхунац, почиње да се развија јонски стил. Код јонског стила ступ је виши и тањи, канелуре су дубље, има базу од низа прстенова (најчешће три), док је његов капител украшен волутама (спирални крајеви ехинуса); архитрав је направљен од три хоризонталне греде од којих је свака следећа горња мало избачена у односу на претходну доњу; фриз је ишао око целог храма и био је потпуно испуњен рељефима.

Ерецхтеон

Најлепши пример јонског храма јесте Ерехтеон преко пута Партенона. Коси нагиб терена и захтев за постојањем неколико светилишта одредили су различита решења унутрашњих просторија и различито обликовање волумена. Ерехтеон има два трема (један окренут ка северу, а други ка југу), с тим да јужни уместо јонских стубова има каријатиде (слободно стојећи носачи у облику женских фигура). Развођен волумен и разноликост делова стварају многоликост погледа, знатно живљи ритам, и знатно већу просторност него код било ког другог грчког храма.

У класично доба јавља се још неколико врста храмова, као што су:

  • Периптерос - најомиљенији тип храма, број стубова на дужој страни једнак је двоструком броју ступова на фронталном делу (Партенон);
  • Псеудопериптерос (лажни периптерос) - бочни стубови нису слободни, вежу се за зид;
  • Диптерос - као и периптерос има предворје са стубовима око целе грађевине, али у 2 реда;
  • Псеудодиптерос - сличан псеудодиптеросу, сем што на дужим странама има један слободан ред стубова, а други ред везан за зид;
  • Моноптерос (толос) - округли храм - једноставност простора.
Позориште у Епидаурусу 350. п. н. е.

Грчке куће граде се као мегарони, с тим да се јавља подела на две просторије: главна за домаћина куће и госте, и споредна за жену и децу (што нам говори о патријархалној структури породице). У неким кућама јавља се и отворено двориште, омеђено ступовима који стварају перистил.

Своју јединственост Хелени су потврдили и проналаском архитектуре позоришта. Разумљиво је да је њихово схватање архитектуре дало решење искључиво на отвореном простору. Изабрала би се падина брега у коју су усецани правилни степеници који су чинили седишта за гледаоце (кавеје). Седишта су прављена полукружно у равни терена, а у центру седишта изграђивана је кружна или полукружна оркестра намењена глумцима. На њу се настављао трећи део – скена. Она је у почетку била заклон у облику шатора који је служио глумцима, да би се касније развила у правоугаони облик окружен ступовима и користила искључиво за потребе сценске радње. Акустика је у грчким позориштима била тако добра да се у последњем реду чуло исто тако добро као и у првом. Најпознатије је Атинско позориште, а највеће је оно у Епидаурусу.

Скулптура[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Класично старогрчко вајарство

До друге половине 5. века п. н. е. грчки скулптори су успели постићи савршено мајсторство у обради камена. Општа тежња грчке скулптуре била је идеализација која је достигла свој врхунац у класично доба. Та потпуна идеализација довела је до тога да су све грчке скулптуре високе, витке и савршено пропорционалне.

Miron, Бацач диска- римска копија, Рим

Најзначајнији скулптор овог доба је Поликлет који је израдио брончану скулптуру младића с копљем - Копљоноша (Дорифора). Тежина скулптуре почива на једном стопалу док друго једва дотиче тло врховима прстију. Тај став је познат под називом контрапосто (природни став на једној нози који уравнотежава мировање и покрет), био велики напредак у односу на скулптуре коуроса из архајског доба. Осим размакнутих стопала фигура има различиту висину колена, бокова, полупрофил главе, анатомску обраду тела и по први пут у скулптури – рука слободно виси. Том скулптуром створио је врсту узора за грчку скулптуру (тзв. грчки канон) који је детаљно описао у својој теоријској књизи о уметности. Поликлет је сматрао да је љепота размерни однос делова тела и тих делова према целини. Тај савршени однос био је у томе да се глава садржи 7 пута у висини тела, висина је одговарала 10 шака, а стопало је величине 3 ширине длана … Поликлет је својим скулптурама дао и основе идеализације портрета грчких скулптура које увек имају карактеристичан грчки нос и благе линије усана.

У исто време када Поликлет установљава свој канон, у Атини настају прве скулптуре у слободном покрету. Такав је Брончани Посејдон који баца копље (непознатог аутора) и Миронов Дискоболос (Бацач диска) настао неколико година после. Дискоболос је узоран пример „одлучујућег тренутка“, тј. кратког застоја између снажног замаха који руку с диском доводи у највиши положај и покрета којим ће га нагло испустити и бацити у даљину. Аутор је успео да згусне низ кретања у јединствену позу која је најкарактеристичнија у сложеној радњи бацања диска.

Посејдон око 450. п. н. е. Атена

Битна карактеристика грчке уметности је веза архитектуре и скулптуре. Осим рељефа који су се налазили на фризу, најдоминантније су биле скулптуре у тимпанону које су, иако рађене као слободно стојеће фигуре, схваћене за гледање само с предње стране. Још једна отежавајућа ствар био је облик ниског троугла, што је довело да фигуре с леве и десне стране буду обликоване у бројним, па и незгодним, позама. Велико признање заслужују грчки скулптори који су вешто избегли велике разлике у пропорцијама фигура тако шта су им природно обликовали позе - од стојеће у средини, преко клечећих, до лежећих у угловима тимпанона. Тако је остварена непоновљива равнотежа архитектуре и скулптуре.

Највештији у свладавању ограничења архитектуре био је Фидија који је урадио сву декорацију за Партенон између 440. -437. п. н. е. Скулптуре забата су углавном пропале, а представљале су различита божанства у природном седећем или полу лежећем положају који посматрају рођење Атине из Зевсове главе. Испред храма стајала је колосална брончана фигура наоружане Атине, а унутар храма дванаест метарска култна скулптура Атене Партхенос од злата (легенда каже 1000 kg) и слоноваће претрпан фигуралним украсима. Фидијев Партенонски фриз (рељефни део) дуг је 160 m и приказивао је поворку у част богиње Атене. Радило се о поворци фигура у три плана, чиме се поништила површина позадине; ликови се нижу у таласастој композицији, и сви су индивидуални.

Праксител, Хермес и дечак, Олимпија

.

Аполон Белведерски Ватикан

Доба велике скулптуре и финог камена који је карактеристична Фидијина уметност завршило се око 410. п. н. е. Тада наступа време рецесије и копирања до појаве посљедњег великог кипара класике – Пракситела, и његовог „лепог стила“ (око 395.-326. п. н. е. ). Праксител је потпуно усавршио положај тела у „С“ линији. Његова скулптура Хермеса стоји природно опуштена без одеће као и скулптура Книџанске Афродите која се сматра симболом савршенства женског тела (прва нага скулптура жене). У Праксителовом духу је и Аполон Белведерски (непознатог аутора), познат само из римских копија, који остварује савршену равнотежу покрета и одважног држања. Скулптура је висока преко 2 m, једва додирује тло, а у рукама су му лук (симбол стрелца) и маслинова грана (симбол племенитог сунчевог владара). Пронађен у 15. веку. био је узор неокласицизмау 19. веку.

Сликарство[уреди]

У сликарству на керамици се поред површинских, стилизованих, црвених ликова на црној подлози, јављају и потпуно бели погребни лекити с флуидним цртежима крепких линија.

Хеленистичко доба[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Хеленистичка уметност
Мапа Хеленистичког царства Александра Великог 333.-324. п. н. е.
Модел Маузолеја у Халикарнасу, 350. п. н. е.

Хеленистичко доба почиње 336. п. н. е. кад Филипа Македонског, који је ујединио Грчку под жезлом монархије, наслеђује његов син Александар Велики који ће опет у кратко време, до 323. п. н. е. проширити своје царство, а тако и грчку културу, преко Персијског царства према истоку све до Индије. Након његове смрти 323. п. н. е. царство се дели на Антигонидску Македонију, Селеукидску Азију и Птолемејски Египат који од тада ратују док на тим просторима не завлада Рим (Египат пада под Октавијанову власт Битком код Акција 31. п. н. е.). Грчки источни градови државе Пергам, Ефес, Халикарнас, Родос и новоосновани градови Антиохија, Селеукија и Александрија постају центри хеленистичке културе.

Завршну фазу грчке културе - хеленизам (грч. hellenismos = приклањање грчком језику и обичајима) многи називају и декадентним завршетком грчког циклуса због предимензионирања у архитектури и преамбициозности у скулптури. Но, то је уско гледиште на богату и разнолику уметност.

Архитектура[уреди]

Архитектуру гломазних објеката препуних ступова, орнамената и раскоши, најављује већ гробни храм краља Карије, грчке колоније у Малој Азији, Маузолеј у Халикарнасу. Висок преко тридесет метара, украшен коринтским ступовима и бројним рељефима и великим скулптурама, те са степенастом пирамидом уместо забатног тимпанона, био је једно од седам свјетских чуда тога времена (Плиније старији). Данас је очувана само висока скулптура краља Маузола који је изворно стајао за уздама кочије на врху Маузолеја.

Још једно од свјетских чуда које одговара разметљивој раскоши и грандиозности Маузолеја био је Александријски светионик с острва Фароса испред града Александрије на делти Нила, висок 134 m, који није очуван.

Богатство се показује раскошном декорацијом, на грађевинама уместо дорског и јонског стила почео се користити углађенији коринтски. Коринтски стил врло је сличан Јонском само нешто декоративнији; ступови имају богатије украшену базу, а капители су украшени кратким, али пластично богатим волутама које имитирају лишће акантуса. Грци често комбинују на грађевинама ступове сва три стила, али их користе по строгим правилима распореда. Када Римљани почну примењивати грчке стилове у својој архитектури преовлађиваће коринтски.

О раширености хеленистичке архитектуре говори нам и храм у самом средишту сиријске пустиње – Петра који је исклесан у живој стени.

Сликарство[уреди]

Усред кризе класичне уметности, сликар Апел који је радио на двору Филипа II и Александра, па потом за Птолемеја I ствара језик који ће с хеленизмом добити општу вредност. Његове се теме, композиције и мотиви могу реконструисати захваљујући приказима на керамици и бројним копијама. Апел меша боје и сенчи, користећи притом колористичке контрасте те добија илузионистички ефекат дубине. Такав начин сликарства ће се проширити целим царством, а попримивши источњачке примесе слике ће добити небројане комбинације облика. Карактеристични су и бројни мозаици од разнобојног шљунка у малтеру који често копирају слике и скулптуре тога доба.

Скулптура[уреди]

Хеленистичка скулптура се препознаје, било по слојевитој и непрегледној композицији, било по покрету који је јако наглашен, или по дубокој обради површине којом се добива велики контраст осветљених делова и сенки што појачава немир садржан у скулптури и узбуђење које преноси на посматрача.

Нике са Самотраке 190. п. н. е. Лувр Париз

Лисип је посљедњи велики скулптор грчке уметности. Радио је још за Александра и деловао је на највећем подручју на којему је икад деловао један антички скулптор – од Пелопонеза, Македоније до Акарнаније. Окружен бројним синовима и ученицима свуда је наметнуо свој израз. Користио је Поликлетов канон, Праксителов став контрапосто и С” линију, али се ослањао и на природу и тако израдио елементе реализма. Залагао се за слободу уметника и његовог израза, против слепог опонашања старих канона.

Његова позната скулптура Стругач (Апоксиомен) велики је корак у освајању простора јер атлета руке држи потпуно испружене испред тела. У то време појавити ће се и први скулптурални портрети који више не теже идеализму, већ крајњој карактеризацији.

Одмах након Лисипове смрти његови следбеници отварају школу на Родосу где теже надмашити свог учитеља, ако не вештином, онда величином. Харет из Линда ствара брончану скулптуру Колоса на улазу у пристаниште, високу 32 m – још једно светско чудо.

Тим уметницима одговарало је утркивање нових краљевстава у Анадолији и Египту које ће имати монументалнији споменик. Такав је и Зевсов жртвеник у Пергаму, подигнут у славу заједничке победе Пергама, Римљана и Родоса над сиријским владаром Антиохом III (189.-182. п. н. е.). Цели храм је победа скулптуре над архитектуром. Грађевина је подређена скулптуралним украсима слободних скулптура дотад невиђене покретљивости и рељефа драматичних ситуација борбе богова и гиганата.

У част ове победе подигнуто је највеће и најуспјешније дело овог доба — Ника са Самотраке или Победа. Скулптура је првобитно стајала на острву Самотраци и то на постољу изведеном у облику бродског прамца. Богиња је приказана с крилима које држи потпуно раширеним иза њеног тела тако да изгледа као да у њих дува ветар, има и изразито сложено рађену драперију која нам изгледа јако танка да открива делове тела испод ње.

Лаоконова група 1. век п. н. е. Ватикан

Једна од ретких касних примера скулптуре у групи је Лаоконова група која представља тројанског свештеника Лаокона и његова два сина у тренутку док се боре с Посејдоновом морском змијом. Мада невероватног мајсторства израде, композиција ове слободно стојеће групе је пирамидална и направљена за гледање само од напред. Такав начин извођења скулптуре је у складу с новим хеленистичким интересовањем за појединачно, тренутно и специфичан покрет, и за нарацију која се врло често везује за гротескно, ружно итд. Због таквог односа према уметности историчари говоре о декадентном пропадању грчке уметности, док „прави наследници“ грчке културе који је настављају ширити и богатити у традицији најбољих класичних дела- постају Римљани.

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Уметност старе Грчке