Језици Европе

С Википедије, слободне енциклопедије

Већина језика Европе припада индоевропским језицима. Други по реду следе угрофински језици а након њих остале скупине.

Језици у Европи
Језици у Европи 1907.
Писма у Европи:
Писма у Европи 1901.

Од признатих језика Европе њихов број по државама износи: Албанија (7; укупно 7), Андора (3; укупно 5), Аустрија (9; укупно 20), Белгија (10; укупно 29), Белорусија (2; укупно 11), Босна и Херцеговина (4; укупно 8), Бугарска (11; укупно 16), Црна Гора (4; укупно 4), Чешка (10; укупно 20), Данска (7; укупно 13), Естонија (2; укупно 18), Финска (12; укупно 23), Француска (23; укупно 62), Гибралтар (2; укупно 3), Грчка (14; укупно 24), Хрватска (7; укупно 22), Ирска (5; укупно 5), Исланд (2; укупно 2), Италија (33; укупно 42), Латвија (5; укупно 13), Лихтенштајн (3; укупно 4), Литва (4; укупно 12), Луксембург (3; укупно 6), Мађарска (9; укупно 17), Македонија (9; укупно 10), Малта (4; укупно 4), Молдавија (5; укупно 13), Низоземска (15; укупно 38), Норвешка (10; укупно 20), Немачка (27; укупно 69), Пољска (14; укупно 20), Португал (8; укупно 9), Румуњска (15; укупно 23), Русија (европска Русија 60, за два је непознат број говорника; цијела Русија 100; укупно 123), Сан Марино (2; укупно 2), Словачка (10; укупно 13), Словенија (4; укупно 10), Србија (14; укупно 21), Шпанија (14; укупно 21), Шведска (12; укупно 30), Швајцарска (12; укупно 26), Турска (европска Турска 12, за један није познат ниједан говорника; цијела Турска 34, укупно 45), Уједињено Краљевство (12; укупно 56), Украјина (13; укупно 42), Ватикан (1; укупно 1)[1].

Алтајски језици[уреди | уреди извор]

Монголски језици[уреди | уреди извор]

  • калмички

Туркијски језици[уреди | уреди извор]

Огурски језици[уреди | уреди извор]

  • чувашки

Огуски језици[уреди | уреди извор]

Кипчачки језици[уреди | уреди извор]

  • кримски татарски
  • карачај-балкарски
  • караимски
  • казашки
  • кумички
  • ногајски
  • татарски
  • урумски

Баскијски[уреди | уреди извор]

Баскијски језик је изоловани језик на северу Пиринејског полуострва, и као такав није повезан нити с једним од наведених језика.

Угрофински језици[уреди | уреди извор]

Угрофински језици су подпородица уралских језика.

  • инарски лапонски
  • килдински лапонски
  • лулески лапонски
  • северни лапонски
  • питески лапонски
  • сколтски лапонски
  • јужни лапонски
  • терски лапонски
  • умески лапонски
  • удмуртски
  • вепски
  • вõро
  • вотички

Северни кавкаски језици[уреди | уреди извор]

Северозападни кавкаски језици[уреди | уреди извор]

  • абазински
  • абхаски
  • адигејски
  • кабардински

Североисточни кавкаски језици[уреди | уреди извор]

  • аварски
  • батс
  • чеченски
  • даргински
  • ингушки
  • лакски
  • лезгински
  • табасарански
  • цезки
  • уди

Малтешки[уреди | уреди извор]

То је семитски језик који се говори на Малти и повезан је с арапским, али се пише латиничним писмом. Као службени језик, њиме говори најмање становника Европске уније.

Јужни кавкаски језици[уреди | уреди извор]

Индоевропски језици[уреди | уреди извор]

Већина језика Европе су индоевропски језици. Ова велика породица језика развила се из језика који се говорио пре више хиљада година, а стручно се назива протоиндоевропски језик.

Балтички језици[уреди | уреди извор]

  • куронски
  • латгалијски
  • латвијски
  • литвански
  • старопруски (изумро)
  • жемаитски (по некима је наречје литванског)

Келтски језици[уреди | уреди извор]

Бритонски[уреди | уреди извор]

  • корнијски - оживљен
  • кумбријски - изумро
  • бретонски
  • велшки

Гелски[уреди | уреди извор]

Германски језици[уреди | уреди извор]

Северни германски[уреди | уреди извор]

Западни германски[уреди | уреди извор]

  • високонемачки језици
  • ниско франконијски језици
  • нисконемачки језици
    • западни нисконемачки
    • источни нисконемачки
      • plautdietsch (менонитски нисконемачки)
  • англо-фризијски језици
    • фризијски
      • западни фризијски
      • сатерландски фризијски (источни фризијски)
      • северни фризијски
    • англиски језици
      • енглески
      • шкотски енглески (scots)
      • западноиндијски енглески
      • yola (изумро у 19. стољећу)
      • ток писин
      • хиберно-енглески
      • шелта (помјешан с ирским)

источни германски[уреди | уреди извор]

  • готски (изумро)
  • бургундијски (изумро)
  • кримски готски (изумро у 19. стољећу)
  • ломбардијски (изумро)
  • вандалски (изумро)

Италски језици[уреди | уреди извор]

Романски језици[уреди | уреди извор]

Романски језици су настали из вулгарног латинског језика који се говорио широм Римског царства.

Ибероромански језици и дијалекти[уреди | уреди извор]
  • арагонски
  • астурски
    • мирандски
  • каталонски
    • источни каталонски
      • алгуершки
      • балеарски
      • средишњи каталонски
      • северни каталонски
    • западни каталонски
      • северозападни каталонски
      • валенсијски
  • фала (Екстремадура)
  • галицијски
    • еонавијски (галицијско наречје с траговима астуријског)
  • ладино
  • мозарабски језик (изумро)
  • португалски
  • portuñol
  • Шпански језик
    • естрамадурски језик
    • аљама
Галоромански језици[уреди | уреди извор]
  • франкопровансалски
  • langue d'oïl
    • бургундијски
    • champenois
    • Franc-Comtois
    • француски
      • белгијски француски
      • швајцарски француски
    • гало
    • lorrain
    • нормански
      • jèrriais
      • dgèrnésiais
    • пикардијски
    • Poitevin-Saintongeais
    • валонски
  • окситански
    • гаскоњски
      • Аранесе
    • Auvergnat
    • Languedocien
    • Limousin
    • провансалски
      • шуадит (јудео-провансалски) (изумро 1977)
Италоромански језици[уреди | уреди извор]
Реторомански језици[уреди | уреди извор]
Источноромански језици[уреди | уреди извор]

Словенски језици[уреди | уреди извор]

Западнословенски језици[уреди | уреди извор]

  • чешки
  • кашупски
  • пољски
  • полапски (изумро)
  • померанијски (изумро)
  • словиначки
  • лужичкосрпски
    • доњолужичкосрпски
    • горњолужичкосрпски

Источнословенски језици[уреди | уреди извор]

Јужнословенски језици[уреди | уреди извор]

Историја писама[уреди | уреди извор]

Писани систем у Европи темељи се на фонографско-азбучном начелу. Његов извор је северносемитски (2000-1700 с. е.), затим пренесен у Европу преко Грка и од тамо представљен Римљанима у 6. столећу старе ере. Латински се алфабет развио на неколико начина. У средњем веку, каролиншка минускула била је најважнија варијација латинског писма. Из ње су се развиле две гране: готичка која се употребљавала у Немачкој и италијанско-античко-латинска која се и данас употребљава. (У Ирској се употребљава и посебни ирски тип.)

Неке нације Европе су и прије тога развиле своја властита писма, нпр. Германи су употребљавали руне (3. до 17. ст.).

Језици по европским државама :

1. Албанија (7; укупно 7): гегијски језик (1,800.000; 2007), тоскијски језик (2,900.000; 1989), влашки ромски (60.000; 1991), македорумунски (10.000; Салминен 1993), српски (297.000; 2007).), македонски (150.000), грчки (60.000; 1989)[2]
2. Андора (3; укупно 5): каталонски (31.000; 1990), француски (2.400; 1986), шпански (24.600; 1986)[3].
3. Аустрија (9; укупно 20),
4. Белгија (10; укупно 29),
5. Белорусија (2; укупно 11),
Босна и Херцеговина (4; укупно 8),
Бугарска (11; укупно 16),
Црна Гора (4; укупно 4),
Чешка (10; укупно 20),
Данска (7; укупно 13),
Естонија (2; укупно 18),
Финска (12; укупно 23),
Француска (23; укупно 62),
Гибралтар (2; укупно 3),
Грчка (14; укупно 24),
Хрватска (7; укупно 22),
Ирска (5; укупно 5),
Исланд (2; укупно 2),
Италија (33; укупно 42),
Косово (албански, српскохрватски, турски, ромски)
Латвија (5; укупно 13),
Лихтенштајн (3; укупно 4),
Литванија (4; укупно 12),
Луксембург (3; укупно 6),
Мађарска (9; укупно 17),
Македонија (9; укупно 10),
Малта (4; укупно 4),
Молдавија (5; укупно 13),
Низоземска (15; укупно 38),
Норвешка (10; укупно 20),
Немачка (27; укупно 69),
Пољска (14; укупно 20),
Португалија (8; укупно 9),
Румуњска (15; укупно 23),
Русија (европска Русија 60, за два је непознат број говорника; цијела Русија 100; укупно 123),
Сан Марино (2; укупно 2),
Словачка (10; укупно 13),
Словенија (4; укупно 10),
Србија (14; укупно 21),
Шпанија (14; укупно 21),
Шведска (12; укупно 30),
Швајцарска (12; укупно 26),
Турска (европска Турска 12, за један није познат ниједан говорника; цијела Турска 34, укупно 45),
Уједињено Краљевство (12; укупно 56),
Украјина (13; укупно 42),
Ватикан (1; укупно 1): италијански; један је изумро: латински.

Референце[уреди | уреди извор]