Списак случајева канибализма

Ово је динамичан списак и можда никада неће моћи да задовољи одређене стандарде у потпуности. Можете помоћи тако што ћете га проширити поуздано референцираним уносима.

Ово је списак инцидената канибализма, или антропофагије, као конзумација људског меса или унутрашњих органа од стране других људи. Извјештаји о људском канибализму датирају уназад до праисторијских времена, а неки антрополози сугеришу да је канибализам био уобичајен у људским друштвима већ у Палеолитику. Историјски, бројне племенске организације су се бавиле канибализмом, иако се сматра да врло мало њих и данас практикује ову праксу.

Праисторија

• У пећини Моула-Гуерцy у Француској пронађене су кости шест неандерталаца старе око 100 000 година, сломљене од стране других неандерталаца тако да се из њих могу извадити срж и мозак. Слични остаци пронађени су у пећини Сидрон у Шпанији.
• Постоје хипотезе које повезују канибализам са изумирањем неандерталаца. Куру болест, која се преноси путем канибализма, могућ је разлог нестанка ове подврсте.
• Остаци костију у Енглеској показују да се канибализам практиковао на овој територији пре око 15 000 година.

Историја до првог века п. н. е.

• Фаларис је био владар града Агриђента на Сицилији од 570. до 554. п. н. е. Сматра се да је конзумирао одојчад.
• Током Пелопонеског рата (5. век п. н .е), Атињани су довели коринтску колонију Потидеју у стање принудног канибализма, према атинском историчару Тукидиду.
• Током Првог митридатског рата (1. век п. н. е), Атињани су били приморани на канибализам не би ли сви умрли од глади. Ово потврђује писани извор Апијана из Александрије, али и модерни археолошки налази.
• Грчки писац Страбон тврдио је да су неки Скити и Сармати канибали, док су други вегетаријанци.

Први миленијум

• Жена по имену Марија од Бетезубе је током опсаде Јерусалима 70. године наводно појела свог новорођеног сина не би ли преживела.
• Јероним Стридонски тврдио је да су Атакоти (народ који је живео у Британији) канибали и да сматрају људску задњицу и груди посластицом.
• Године 409, Визиготи су под командом Алариха I преузели контролу над Римом убеђујући Римљане да поставе Приска Атала као узурпатора уместо легитимног цара Хонорија. Да би повратио контролу, Хонорије је блокирао градске луке, што је довело до глади у којој су „неке особе биле осумњичене да су јеле људско месо“, како пише историчар Созомен. Љут што је изгубио град, Аларих је поново опседао Рим, коначно га освојио и опљачкао. Према Јерониму Стридонском, опсада је довела до још једне окрутне глади, у којој су „изгладнели људи прибегавали одвратној храни и кидали један другом уд по уд да би имали месо да једу. Чак ни мајка није поштедела бебу са своје дојке“. Прокопије из Цезареје слично пише да су „Римљани... уништени глађу и другим патњама... кушали једни друге.“ Други историчар тог доба, Павле Орозије, „насликао је сасвим другачију слику, извештавајући да је пљачка довела до малог губитка живота, ако га уопште има“, и не помињући икакав канибализам. Нејасно је који извор је ближи истини, али археолошки докази показују да је неколико зграда уништено, што указује на релативно благу штету. С друге стране, становништво града се смањило са 800 000 становника пре опсаде на мање од 400 000 девет година касније.
• Цар Ву од Лианга је у јужној Кини дозволио да ратни затвореници мењају храну. Држани су у кавезима и вађени кад би било потребе за месом. Пар година касније, генерал Хоу Јинг је убијен и делови његовог тела су наводно усољени распоређени по регијама које су због њега највише пропатиле. Конзумиран је у виду чорбе.
• Крајем династије Суеј, богаташ Чжуге Анг је на својој гозби стотинама гостију послужио браћу близанце скуване са свињама и овцама. Због овог и сличних догађаја, Чженг Ји је рекао да „се богати надмећу у богатсву, спорту који подразумева надметање у канибализму“ не би ли одушевили госте егзотичном храном.
• После Битке на Ухуду, Хинд бинт Утба је појела (или бар покушала појести) јетру Хамзе ибн Абдул-Муталиба, стрица пророка Мухамеда. Јетра се тад сматрала „седиштем живота“. Иако се тад борила против његовог ширења, Хинд је неколико година касније прешла у ислам.
• Током Опсаде Суијанга 757. године, бранитељи града су појели до 30 000 цивила.

Од једанаестог до петнаестог века

• Непосредно после Прогона Севера, људи су били принуђени да се препусте канибализму не би ли преживели.
• Крсташи су вероватно практиковали канибализам током опсада Марата и Антиохије.
• Тибетански будисти су ритуално конзумирали месо умрлих људи за које се веровало да су седам пута рађани као Брамани. Веровало се да ће им ово помоћи на путу ка откровењу.
• Валдензи су оптуживани за канибализам у извештајима инквизитора.
• Неколико европских хроничара, попут Матвеја Париса, пријавило је да су се Монголи бавили канибализмом. Ђовани Плано Карпини је изјавио да су то урадили само из нужде, али Симон од Сен Кентена је веровао да су Монголи мотивисани задовољством и жељом да унесу страх својим непријатељима. Кинески писац који је живео током монголске династије Јуан такође се жалио на њихов канибализам, критикујући да монголски војници нису оклевали да жртвују цивиле за своје кулинарско задовољство: „Мала деца су била најцењенија; жене су биле следеће, а мушкарци понајмање." Такође је критиковао њихову окрутност, наводећи да су жртве печене живе (на гвозденим решеткама) или живе куване (тако што су их стављали „у дуплу врећу... која је стављена у велики лонац“). Сонг Ши (Историја Сонга) написан током династије, као и касније хронике писане о њој, бележи да су деца и слаби убијани и поједени током ратних похода у то време.
• Велика глад (1315–1317) обележена је екстремним нивоима канибализма.
• Племена Акокиса и Атакапа на територији данашњег Тексаса су практиковала канибализам.
• Кариби су ритуално практиковали канибализам.
• Племе Пакаанова је практиковало ендоканибализам, специфично конзумирање лешева.
• Током суше 1200. и 1201. године, канибализам је био практикован у регији око Нила.
• Астеци су практиковали канибализам, али учесталост и контекст овога није сигуран.
• Народ Короваи (Колуфо) је тврдио да још увек практикује канибализам не би ли привукао туристе.
• Археолози су нашли доказе да је канибализам био присутан око 1150. на територији данашњег Новог Колорада.
• Ђовани до Алерамичи, маркиз Монферата, умро је 1305. године. Његов лични лекар је оптужен да га је отровао, те је избоден на смрт од стране Алерамичијевих вазала. Они су потом, пема хроничару Гуљелму Вентури, јели његово месо.
• У Ферари је 1385. избила побуна због опорезивања. Маркиз је побуњеном народу предао човека задуженог за пореску политику, Томаса да Тортону. Његово срце и јетра су извађени и поједени, док су поједини делови његовог тела окачени у луци као упозорење.
• Пред крај Стогодишњег рата (1438), пријављено је да је жена у Абевилу убила, раскомадала његове синове и сачувала њихове лешеве у соли припремајући се за предстојећу глад.
• Историчар Пјеро Кампорези (1988) говори о насилним аристократским свађама у раној модерној Италији. У једном случају жртви је срце извађено из тела и загризено. У другом случају, мушкарац је мучен и убијен пре него што му је извађена утроба. Након што су му изгризли црева, његови нападачи су га наставили да „секу на мале комаде да би уклонили сало, јер је био млад, вероватно двадесет осам година, висок и витак. По Кампоресијевом мишљењу, нагласак на младости и стасу жртве одаје намеру да се ова маст прода „фармаколозима-лекарима“ који би сматрали да је „корисна за све нервне болести“. С обзиром на доказе о трговини канибалистичком медицином, закључак је врло уверљив.

Шеснаести век

• Група милитаната Кизилбаша појела је лешеве својих непријатеља након што је заузела тврђаву у источном Ирану.
• Алвар Нуњес Кабеса де Вака (Áлвар Нúñез Цабеза де Ваца) заједно са другим шпанским конквистадорима починио је канибализам након бродолома.
• Дана 21. јула 1514, заробљени вођа мађарских побуњеника Ђерђ Дожа осуђен је да седи на загрејаном гвозденом престолу и приморан да носи круну и скиптар од загрејаног гвожђа (ругајући се његовој амбицији да буде краљ). Док је он страдао, до овог престола је доведена поворка од девет претходно изгладнелих сабораца. Затим су џелати извадили клешта из ватре и засекли их у Дожину кожу. Након што су му поцепали месо, преосталим побуњеницима је наређено да угризу места где су била убачена врела клешта и да прогутају месо. Тројица или четворица који су одбили једноставно су исечени, што је навело остале да се повинују. На крају је Дожа умро од муке, док су побуњеници који су послушали пуштени на слободу.
• Два Француза по имену Пјер Бурго и Мишел Верден погубљени су 1521. због убиства и ликантропије након што су признали да су убили и појели шесторо деце док су се претварали у вукове након што су склопили пакт са кланом вештица.
• Од 16. века, необичан облик медицинског канибализма постао је распрострањен у неколико европских земаља, за који су хиљаде египатских мумија млевене и продаване као лек. Пракса се развила у широко распрострањен посао где је висока потражња довела до фалсификовања мумија коришћењем европских лешева са вешала. Сматрало се да прах направљен од мумија зауставља унутрашње крварење и да има друга лековита својства. Ова пракса је цветала све до раног 18. века, а неколико случајева је још увек било понуђено у медицинским каталозима почетком 20. века.
• Француски досељеници из места Шарлфор-Санта Елена (Јужна Каролина) су прибегли канибализму 1563. док су бежали назад у Европу.
• Такозвани "Вукодлак из Дола", Жил Гарније (Гиллес Гарниер), погубљен је 1572. јер је задавио четворо деце и појео њихово месо.
• Петер Штумп (Стумпп), звани "Вукодлак из Бедбурга", погубљен је у октобру 1589. након оптужби за канибализам и друге злочине. Током 25 година, Стумп је наводно био „незасита крвопија“ јер је јео месо коза, јагњади и оваца, као и мушкараца, жена и деце. Уз претње мучењем, признао је да је убио и појео 14 деце и 2 труднице, чије је фетусе ишчупао из утробе и „јео им срца дахтала и врела“. Једно од 14 деце био је његов рођени син, чији је мозак наводно прогутао.
• Неидентификовани мушкарац (можда Никола Дамон) спаљен је на ломачи 1598. године због убистава 50 деце у француском граду Шалон ан Шампањ након што су њихови остаци пронађени у његовој кући, укључујући неколико делимично поједених комада људског меса. Признао је да је отео, убио и појео своје жртве током психотичних епизода, али је негирао оптужбе власти да је то учинио док се претварао у вукодлака.
• Дела Мишела де Монтења и Жана де Лерија наводе да је канибализам практикован од стране Тупинамба племена.
• Француски католици јели су џигерицу и срца хугенота током масакра на дан Светог Вартоломеја 1572. Након масакра, говорило се да су лешеви протестантских жртава искасапљени и продавани на пијаци. Жан де Лери је хришћанском канибализму код куће приписао гору моралну деградацију, јер су бар људи Тупинамба јели своје непријатеље, док су у Француској чланови породице и суседи прождирали једни друге због верских разлика. Док су били у Лангдоку, разбеснели протестанти уништили су балзамовано тело католичког свеца из 11. века Светог Фулкрана у катедрали у Лодеву и појели његове остатке на вечери као лажну евхаристију.

Седамнаести век

• Француски младић по имену Жан Греније (Јеан Грениер) тврдио је 1603. да је био вукодлак и да је убио и појео 50 деце која су недавно нестала из града Сен Север. Осуђен је за ликантропију и због младости осуђен на доживотну робију.
• У колонијалном Џејмстауну колонисти су прибегли канибализму током периода од 1609. до 1610. познатог као Време гладовања. Након што су се залихе хране смањиле, неки колонисти су почели да копају лешеве у потрази за храном. Током овог периода, један мушкарац је мучен док није признао да је убио, посолио и појео своју трудну жену; за казну је жив спаљен.
• Пољске трупе стациониране у московском Кремљу прибегле су канибализму 1612, након дуже опсаде.
• Партија козака под командом Василија Појаркова појела је лешеве сибирских староседелаца које су претходно убили.
• Априла 1655. католичке трупе масакрирале су протестанте у долинама Пијемонта. На први поглед, извештаји о удруженим злочинима могу изгледати митски. Ипак, ове приче је поткрепио француски војник високог ранга. Наводи се да војници једу кувани људски мозак; лажу своје другове да конзумирају "трипице" (у ствари груди л и гениталије једне од протестантских жртава); испекли су и живу девојку. У овом последњем случају, месо се показало превише лоше печено за јело. Али војници који су убили Данијела Кардона из Рокапијате спремно су појели његов мозак, након што су га „спржили у тигању“; и извадивши му срце, спржили би и њега, да се нису "уплашили неке војске сиромашних народа... која је долазила тим путем".
• Дана 20. августа 1672, орангистичка руља је линчовала и појела делове двојице истакнутих антимонархистичких политичара, великог пензионера Холандије (и де факто премијера Низоземске) Јана де Вита и његовог брата и политичког савезника Корнелиса.

Осамнаести век

• Извештаји о потонућу Луксборо галије (Луxбороугх Галлеy) 1727. говоре о канибализму међу преживелима током две недеље на малом броду у средњем Атлантику.
• Јулско издање "Тхе Гентлеман'с Магазине" садржи извештај под заклетвом који су фебруара 1736. дала два морнара, Томас Томпсон (рођен на Роуд Ајланду) и Сајмон Мекроун (рођен у Дрогеди), преживела посада са брода Мери који је превозио робове, изгубљен на мору. (Пут од Лисабона до Гвинеје.) Извештај који су дала два морнара покрива период од средине 1735. када су први пут испловили до јануара 1736. када их је спасао Гланвејл Николас (Гланвеил Ницхолас), мајстор шкуне, који их је покупио близу и искрцао у Бриџтаун. Мушкарци су до детаља (око 800 речи) описали како је из брода дошло до цурења, робови су били ослобођени ланаца да помогну пумпању, како је брод коначно потонуо, како је осам људи напустило брод, а неки су касније јели људско месо као средство за преживљавање пре но што су Томпсоном и Мекроун били спашени.

Деветнаести век

• У инциденту из 1809. познатом као Бојд масакр, око 66 путника и чланова посаде Бојда убили су и појели припаднике Маори народа на полуострву Вангароа, на северу Новог Зеланда.
• Након Наполеонове инвазије на Русију 1812. године, у несрећном повлачењу неки од Наполеонових војника су прибегли канибализму када су се суочили са глађу током руске зиме.
• Године 1816. француска фрегата Медуза насукала се код Мауританије, а 147 путника и чланова посаде изашло је на море на на брзину направљеном сплаву. У хаотичних 13 дана пре него што су спашени, станари сплава су доведени до самоубиства, убиства и канибализма; само 15 мушкараца је преживело искуство, од којих је пет умрло убрзо након тога.
• Брод Есекс је потопила уљешура у Тихом океану, 1820. године. Већина преживелих са брода капетана Поларда провела је 90 дана у малим китоловцима пре него што су спашени. За седам чланова који су умрли током 90 дана документовано је да су поједени, неки након што су умрли, а двојица који су жртвовани у ту сврху након извлачења жреба. У једном од малих чамаца пронађено је двоје преживелих који су сисали срж људске кости. Прича о Есексу инспирисала је Хермана Мелвила да напише свој роман Моби Дик (1851).
• Александар Пирс, ирски осуђеник, предводио је бекство из казненог насеља Макери Харбор (Мацqуарие Харбоур Пенал Сеттлемент ) у Ван Диеменовој земљи 1822 године. Пирс је заробљен близу Хобарта и признао је да су он и други бегунци узастопно убијали и јели чланове своје групе током неколико недеља, при чему је он био последњи преживео.
• Францускињу по имену Еме Дебули (Аимéе Дебуллy) силовао је и убио Антон Леже ( Антоине Лéгер) 1824. Леже је потом појео Дебулино срце и извршио некрофилију на телу.
• У издању Тхе Ацадиан Рецордер из 27. маја 1826. објављено је да је преживела посада брода Френсис Мери прибегла канибализму.
• На Новом Зеланду 1830-их, европски трговац по имену Анскоу (Ансцоw) видео је како је петнаестогодишња робиња убијена томахавком у једном маорском селу, очигледно као казна за одсуство без дозволе. Њено тело је потом раскомадано, месо опрано у реци, кувано и поједено. Сутрадан, када је Анскоу кренуо даље, неки сељани су инсистирали да га прате, носећи „мале корпе“ куваног меса девојке, које су донели на поклон у оближње село. Несрећна девојка је била један од значајног броја робова – већином жена и деце – који су убијани и конзумирани на Новом Зеланду до прве половине деветнаестог века, било као казна за уочено лоше понашање или да би се обезбедило месо за „празничне прилике као што су пунолетство или церемоније ексхумације“.
• Британска крстарица је 1837. заробила португалску шкуну Арроганте, која је покушала да доведе неколико стотина западноафричких робова на Кубу, заобилазећи британску блокаду. Више од 60 Африканаца је умрло од глади и болести током преласка, а остали су били озбиљно неухрањени. Многи од преживелих су известили „да је један од Африканаца на броду Арроганте убијен, а да су потом морнари скували делове његовог тела и послужили их са пиринчем осталим Африканцима“. Шест сведока је видело „како су португалски морнари одвели Мину иза једра које су поставили преко палубе да би спречили остале Африканце да буду сведоци онога што ће се догодити“. Један „који је провирио кроз рупе на једру... описао је како су Мини пререзали гркљан 'дугим ножем'”. Неколико поробљених девојака видело је како је „месо Мине исечено на мале комадиће и... кувано у великом лонцу намењеном Африканцима“. Један од њих је додао „да су морнари скували и џигерицу и срце Мине у свом мањем лонцу, а затим и сами појели те делове“, а други сведок је ово запажање потврдио. Британске колонијалне власти на Јамајци одлучиле су да не подигну тужбу ни против једног од португалских морнара, углавном на основу аргумента да сматрају да је капетан брода – за кога се знало да је руководио најмање шест путовања робова – превише „неувредљив“ да би био способан за „тако ужасне трансакције“. Примећујући да ово није једини случај да су оптужбе црних жртава трговине робљем за „бели канибализам“ одбачене, ауторка рада који истражује случај закључује да су „заклоњени даљином, изолацијом и безакоњем на мору, други слични случајеви су се заиста могли десити између шеснаестог и деветнаестог века“.
• Џон Вилијамс из Лондонског мисионарског друштва и његов колега убијени су и поједени у заливу Дилон на острву Ерроманго, Вануату, 1839.
• Слика екс-вото у светилишту Госпе од Тал-Ħерба у Биркиркари на Малти која је датирана на 29. март 1840. приказује посаду брода коју су на непознатој локацији у западној Африци масакрирали пигмеји који су, чини се, канибали. Пигмеји су приказани како пију крв тројице обезглављених чланова посаде, док је још пет људи живо и чека их слична судбина. Нејасно је да ли је посада била са британског брода или малтешког бригантина. Слику је наручио или евентуално насликао Мишел Кашиа (Мицхеле Цацхиа), који је можда био једини преживели, а свој опстанак је приписао божанској интервенцији.
• Утврђено је да су последњи преживели с изгубљене арктичке експедиције капетана сер Џона Френклина 1845. прибегли канибализму у свом последњем гурању преко острва Краљ Вилијам, у Канади, ка Бек реци.
• Током 1840-их на Суматри, Батак раџа је служио немачко-холандском ботаничару и геологу Францу Вилхелму Јунгхуну супу која је садржала месо свеже закланих заробљеника. Домаћин је био искрено изненађен када је сазнао да Европљани не воле да једу људско месо, које је на Суматри надалеко хваљено као посебно укусно. У то време углавном су се јели заробљени непријатељи и осуђени злочинци, а неки имућни људи куповали су робове за тов и потрошњу.
• У Сједињеним Државама, група насељеника позната као Донер група прибегла је канибализму док је била завејана снегом у планинама Сијера Неваде, током зиме 1846–1847.
• "Џонсон који једе јетру" (Ливер-еатинг Јохнсон) је наводно јео џигерице ратника индијанског племена Врана које је претходно убио.
• Свештеник Сабин Баринг-Гулд, у својој књизи из 1865. под називом "Књига о вуковима", као приказ страшног сујеверја, бележи случај из 1849. године у којем је скитница по имену Свиатек ухапшен у галицијском селу Поломија због убиства честрнаестогодишњакиње и једења делова њеног тела. Свиатек је такође признао да је убио и појео још пет људи почев од 1846. године, иако су пронађени докази о чак 14 жртава. Тврдио је да је развио укус за људско месо пре три године након што га је глад натерала да поједе тело човека убијеног у пожару у кафани. Баринг-Гулд је такође забележио још један случај из исте године у којем је француски пљачкаш гробова по имену Бертран осуђен на годину дана затвора након што је признао да је протекле три године провео делимично прождирајући лешеве које је ископао са париских гробља.
• Француски брод Саинт Паул, који је превозио 300 кинеских "кула" намењених за Аустралију, доживео је бродолом 1858. на острву Росел источно од Нове Гвинеје. Према сведочењу преживелих, већину Кинеза убили су и појели домородачки острвљани током три месеца.
• У Сједињеним Државама, десет преживелих пронађено је скоро два месеца након масакра 1860. године. Они су појели пет преминулих чланова странке.
• У новембру 1874. три британска морнара су преживела починивши канибализам након катастрофе на броду Коспатрик.
• Алферд Пакер је био амерички копач који је оптужен за канибализам током зиме 1873–1874. Пацкер је осуђен на 40 година затвора након што је осуђен за убиство из нехата.
• Експедиција Флатерса (Тхе Флаттерс еxпедитион) 1880–81 била је неуспели покушај да се истражи рута предложене транссахарске железнице од Алжира до Судана. Готово све чланове експедиције масакрирали су непријатељски расположени Туарези у Бир ел-Гарами у фебруару 1881. године. 37 од 93 човека експедиције је убијено, а преко 200 камила су запленили Туарези, али је 56 преживелих, укључујући 4 Француза, кренуло је пешке 1500 километара до Варгле са мало хране и воде. Туарези су их непрестано вребали, а преживели су прибегли канибализму током дугог повлачења кроз пустињу. Само седам од првобитних 93 мушкарца је преживело.
• У мају 1888, шкотски наследник вискија Џејмс Џејмсон, док је учествовао у експедицији помоћи Емин-паши (Тхе Емин Пасха Релиеф Еxпедитион), наводно је платио Типуу Типу да набави младу робињу која је тада убијена и поједена пред њима. Џејмсон је у свом дневнику признао да је видео догађај и нацртао га, па чак и да је платио за девојку, али је тврдио да је читаву аферу сматрао шалом и да није очекивао да ће она заиста бити убијена. „Ускоро се појавио мушкарац, који је водио младу девојчицу од око десет година за руку, а ја сам тада био сведок најстрашнијег мучног призора који сам икада видео у животу. Брзо је два пута зарио нож у њене груди , а она је пала на лице преврнувши се на бок. Три мушкарца су затим потрчала напред, и почела да секу тело девојчице; на крају јој је одсечена глава и није остала ни честица, сваки је понео своје парче доле до реке да га опере. Најнеобичније је било то што девојка никада није изговорила ни звука, нити се борила, док није пала. До последњег тренутка нисам могао да верујем да су озбиљни... да је то било шта осим варка да извуку новац од мене.... Када сам отишао кући, покушао сам да направим неке мале скице сцене док ми је још свеже у сећању, није вероватно да ће икада избледети. У најмању руку сам зачуђен овим“. Џејмсонов дневник такође показује да је био добро обавештен о канибалским обичајима и да је чак видео остатке канибалског оброка, што доводи у сумњу његову линију одбране. Преводилац Асад Фаран га је оптужио да је намерно подстакао убиство из радозналости, а Хенри Мортон Стенли је коначно одлучио да обавести европску и америчку штампу. Лош публицитет који је резултирао вероватно је допринео чињеници да су приватно организоване, ненаучне експедиције у Африку престале након тог времена.
• Током 1890-их, пет или шест младих робиња и девојака је искасапљено на канибалској гозби одржаној у част француског грофа Родолфа Фестетикса (Фештетића) и његове посаде приликом њихове посете Малаити, једном од Соломонових острва. Гроф их је фотографисао непосредно пре него што су убијени. Не каже да ли је јео било шта од њиховог меса, али признаје да је јео људско месо једном или два пута.
• Крајем деветнаестог века, немачки путописац Стефан фон Коце био је позван на канибалску гозбу у Новој Ирској, једном од највећих острва Бизмарковог архипелага. Главно јело је била млада жена коју је купио домаћин; Сам Коце је финансијски допринео гозби, чиме је ефективно помогао да се плати њена куповина (и убиство). Није видео како је жена убијена, већ је гледао док јој се месо пече, неки делови у земљаној пећи, а остали на ражњу на отвореној ватри. Комад који је сервиран подсећао га је на „фоие грас паштету“. Према његовом сопственом исказу, када га је видео, осетио је толико мучнине да га није појео, иако је то намеравао да уради.

Двадесети век

Од 1901. до 1910.

• Протестантски мисионари Џејмс Чалмерс и Оливер Фелоуз Томкинс су убијени и канибализовани на острву Гоарибари, Папуа Нова Гвинеја, 8. априла 1901. године.
• Током Баилундове побуне (Сегунда Гуерра Лусо-Овимбундо), група побуњеника из Овимбундуа одрубила је главу домородачком трговцу по имену Антонио де Силвеира, испекла, а затим прогутала његово тело. Побуњеници су натерали Силвеирину жену да носи његову главу у корпи. Убиство је имало ритуалну сврху са циљем да се произведе "магија успеха", пошто су починиоци припадали култу Кандунду.
• Дана 27. марта 1902. године, тело једанаестогодишњег Сосукеа Каваија пронађено је у Токију, у Јапану, са извађеним очним јабучицама и несталим комадићима меса са задњице. Његов наводни убица, Отокосабуро Ногучи, који је ухапшен три године касније због неповезаног убиства, тврдио је да је скувао дечакова мишићна ткива и сервирао их у пилећој супи свом болесном деверу, наводно да би излечио његову лепру.
• Седмогодишњег Бернарда Гонзалеса Пару су киднаповали и убили Франциско Леона и неколико других у јуну 1910. године, а његову крв је попио човек по имену Ортега као народни лек за туберкулозу.

Од 1911. до 1920.

• Старији ирачки пар убио је једног одраслог комшију и више од стотину мале деце у Мосулу 1917. године, а затим кувао и јео или продао њихове остатке. Они су за свој канибализам кривили глад коју је донела инфлација. Обоје су стрељани исте године.
• Чланови посаде пароброда Думару провели су три недеље у чамцу за спасавање, након што је брод експлодирао и потонуо у западном Тихом океану 16. октобра 1918. Брзо исцрпљујући залихе хране и воде, прибегли су канибализму да би преживели.
• У Немачкој је Фриц Харман (Фриц Хаарман), такође зван „Хановерски месар“, сексуално напао и убио најмање 24 дечака, већином тинејџера, између 1918. и 1924. године. Редовно је продавао млевено месо без кости на црном тржишту и давао различита и контрадикторна објашњења о пореклу овог меса. Сумње да је то био његов начин да се ослободи неких посмртних остатака својих жртава никада нису дефинитивно потврђене, нити оповргнуте.

Од 1921. до 1930.

• Током руске глади 1921–1922, било је много извештаја о канибализму. У својој књизи Архипелаг Гулаг, совјетски писац Александар Солжењицин описао је случајеве канибализма у Совјетском Савезу 20. века. О глади у Поволжију (1921–1922) писао је: „Та ужасна глад била је до канибализма, до конзумирања деце од стране сопствених родитеља – глади коју Русија никада није познавала ни у време невоље (1601–1603)".
• Серијски убица Алберт Фиш изазвао је много дебата о томе да ли је био луд или не, јер је прождирао своје жртве. Признао је да је злостављао више од 400 деце током 20 година и верује се да је убио негде између 6 и 15 деце. Психијатар Фредрик Вертхам описао је Фиша као „кроког и безазленог старца, нежног и доброћудног, дружељубивог и учтивог. Ако бисте желели да неко коме повери своје дете, он би био онај кога бисте изабрали“. Најозлоглашеније Фишово убиство је убиство Грејс Бад 1928. године, чије је месо исекао на траке и кувао са шаргарепом, луком и тракама сланине. То га је сексуално узбудило. Вертхам је описао како је Фишов приказ кулинарског процеса био „као домаћица која описује своје омиљене методе кувања. Морали сте да се подсетите да је то била девојчица о којој је причао“. Када је исти психијатар прогласио Фиша лудим, Фиш се није сложио и рекао да је он само "квир".
• Немачке власти су 20. децембра 1924. откриле делове људског меса заједно са списком од 40 људи које је Карл Денке претходно убио и појео.
• Дана 19. децембра 1926. године, рибар Ели Кели однео је воду на острво Каталина након што је био изгубљен у мору 11 дана. Делимично се хранио месом свог сапутника Џејмса Мекинлија који је умро природно (од дехидрације или глади).

Од 1931. до 1940.

• Пре 1931, извештач Њујорк тајмса Вилијам Бојлер Сибрук (Wиллиам Беухлер Сеаброок), наводно у интересу истраживања, набавио је од стажиста у болници на Сорбони комад људског меса са тела здравог човека који је убијен у несрећи, а затим га скувао и појео. Он је известио: "Било је као добра, потпуно развијена телетина, не млада, али још не говедина. Било је сасвим сигурно тако, и није личило ни на једно друго месо које сам икада пробао. Било је тако скоро као добра [...] телетина да мислим да нико са непцем обичне, нормалне осетљивости не би могао да га разликује од телећег. Било је благо, добро месо без другог оштро израженог или изразито карактеристичног укуса као што је на пример козја, дивљач или свињетина. Одрезак је био мало жилавији од првокласне телетине, мало жилав, али не превише жилав.Печење од којег сам исекао и појео централну кришку је било мекано, а по боји, текстури, мирису и укусу, ојачало је моју сигурност да је од свих врста меса које уобичајено познајемо, телетина једино месо са којим се ово месо може тачно упоредити." Сибрук је можда јео људско месо и другом приликом. Првобитно је наговестио да га је појео током путовања у Западну Африку, а када се ова тврдња показала погрешном (а још се није усудио да открије болничку причу), био је много исмеван због тога. Према његовој аутобиографији, богаташица Дејзи Фелуз једног дана га је позвала на једну од својих забава у башти, рекавши „Мислим да заслужујеш да знаш каквог је укуса људско месо.“ Током журке, којој је присуствовало десетак гостију (неки од њих и познати), парче наводно људског меса печено је на роштиљу и јело се са пуно помпе. Сибрук коментарише да, иако никада није сазнао "праву истину" иза овог оброка, "изгледало је и имао укус" као људско месо које је раније јео.
• Канибализам је био распрострањен током Голодомора (глад у Украјини) 1932. и 1933. године; вишеструка дела канибализма пријављена су из Украјине, руске области Волге, Јужног Сибира и Кубана током совјетске глади 1932–1933. „Опстанак је био морална као и физичка борба.“Једна докторка је писала пријатељици јуна 1933. да још није постала канибал, али „није сигурна да то нећу бити док моје писмо стигне до вас“ „Умрли су прво добри људи. Умрли су они који су одбили да краду или да се проституишу, умрли су они који су давали храну другима, умрли су они који су одбијали да једу лешеве, умрли су они који су одбили да убију своје ближње... Најмање 2505 људи. Људи су осуђени за канибализам 1932. и 1933. године у Украјини, иако је стварни број случајева свакако био много већи“.
• Канибализам се такође десио у паралелној глади у Казахстану, који је био још један део распрострањене совјетске глади 1930–1933. Неки од гладних јели су лешеве, док су други чинили убиства да би дошли до меса. Сељани су „међу њима открили људе који су јели делове тела и убијали децу“, а један преживели се сећао како је више пута видео „мало стопало како плута, или руку, или дечју пету“ у казанима како кључа на ватри.
• У мају 1933. године, око 6700 совјетских затвореника је депортовано на једно сибирско острво и тамо напуштено са оскудним залихама и практично без одеће, склоништа или алата, што је резултовало широкораспрострањеном болешћу, насиљем и канибализмом. Ова епизода је постала позната као Назинска трагедија, названа по острву.
• Дана 9. децембра 1934, пљачкаш гробова и осумњичени серијски убица Алонзо Робинсон ухапшен је због убијања секиром брачног пара Тарнер у њиховој кући у Кливленду, у држави Мисисипи. Између осталог, у његовим џеповима пронађени су усољени делови људског меса госпође Тарнер, употпуњени траговима угриза.
• Италијанка по имену Леонарда Цианциулли убила је три жене 1939. и 1940. године, претварајући њихова тела у колаче од чаја којима је хранила друге, али их и сама конзумирала.

Од 1941. до 1950.

• Постоје извештаји очевидаца о канибализму током опсаде Лењинграда (1941–1944), укључујући извештаје о људима који су секли и јели сопствено месо.
• У новембру 1942. фински војници су открили остатке совјетског партизана, кога су његови другови искасапили и појели у Сејесјарвију. Постоје и извештаји о канибализму у Карелији током Хеимосодатских ратова 1920-их.
• Након немачке предаје у бици за Стаљинград у јануару и фебруару 1943. године, око 100 000 немачких војника је заробљено у ратном заробљеништву. Скоро сви су послати у логоре за ратне заробљенике у Сибиру или Централној Азији, где су, због хроничне недовољне хране од стране својих совјетских заробљеника, многи прибегли канибализму. Мање од 5000 заробљеника одведених у Стаљинград преживело је заточеништво. Већина је, међутим, умрла рано у затвору због изложености или болести изазване условима у опкољеној војсци пре предаје.
• Канибализам се одвијао у концентрационим логорима и логорима смрти у Независној Држави Хрватској (НДХ), нацистичкој немачкој марионетској држави којом је управљала фашистичка усташка организација, која је починила геноцид над Србима и холокауст у НДХ. Неки преживјели су свједочили да су неки од усташа пили крв из пререзаних грла жртава.
• Аустралијско одељење за ратне злочине у Токијском трибуналу, на челу са тужиоцем Вилијамом Вебом (будући главни судија), прикупило је бројне писане извештаје и сведочења који су документовали канибализам јапанских војника међу сопственим трупама, о мртвим непријатељима и Савезнички ратни заробљеници у многим деловима сфере заједничког просперитета Велике источне Азије. У септембру 1942. јапански дневни оброк на Новој Гвинеји састојао се од 800 грама пиринча и конзервираног меса. Међутим, до децембра ово је пало на 50 грама. Према историчару Јукију Танаки, „канибализам је често био систематска активност коју су спроводили читави одреди и под командом официра.“ У неким случајевима месо је исечено од живих људи. Индијски ратни заробљеник Ленс Наик Хатам Али (касније држављанин Пакистана) сведочи да су у Новој Гвинеји: „Јапанци почели да бирају заробљенике и сваки дан су војници изводили по једног затвореника, убијали га и јели. Ја сам лично видео да се то дешавало и Јапанци су на овом месту појели око 100 затвореника. Остали смо одведени на друго место удаљено 50 миља (80 километара) где је 10 затвореника умрло од болести. На овом месту су Јапанци поново почели да бирају затворенике за јело. одведени у колибу где им је месо одсечено са тела док су били живи и бачени у јарак где су касније умрли."
• Још један прибележен случај догодио се у Чичиџими у фебруару 1945, када су јапански војници убили и појели пет америчких ваздухопловаца. Овај случај је истражен 1947. године на суђењу за ратне злочине, а од 30 јапанских војника процесуираних, пет (мајор Матоба, генерал Тачибана, адмирал Мори, капетан Јошији и др Тераки) проглашено је кривим и обешено (адмирал Мори је првобитно осуђен на доживотни затвор, али је обешен након што је осуђен на одвојеном суђењу за ратне злочине у Холандској Источној Индији).

Од 1951. до 1960.

• У Њасаленду (данас Малави) 1950-их, једном Европљанину у куповини меса за божићну вечеру понуђено је „двоје добро угојене деце”.
• Немачки серијски убица Јоахим Крол, звани "Дуисбуршки људождер", практиковао је канибализам од средине 1950-их до хапшења више од 20 година касније.
• Традиција ритуалног канибализма међу људима Форе изазвала је епидемију Куруа, која је укључивала приближно 1000 смртних случајева од 1957. до 1960. године.
• Многи случајеви канибализма повезани су са кинеском глађу од 1959. до 1961. године. Иако их влада званично негира, новинар Јанг Јишенг даје много детаљних извештаја у својој књизи Надгробни споменик: Велика глад.

Од 1961. до 1970.

• Године 1961. у Уганди, антропологу Роберту Б. Еџертону (оберт Б. Едгертон) (аутор књиге Болесна друштва) понуђен је „димљени комад задњице младе жене, истински 'одсечен избор'“, према речима продавца.
• Октобра 1961. године, домородачки Папуанци су наводно убили и појели Мајкла Рокфелера док је истраживао јужну Холандску Нову Гвинеју.
• Насиље и канибализам догодили су се у аутономном региону Гуангси на југоистоку Кине 1968. године, током Културне револуције (1966–1976).
• Полиција је 13. јула 1970. ухапсила Стенлија Бејкера ​​под оптужбом да је убио и појео једног становника Монтане (САД).
• Између 1970. и 1973. Лестер Харисон је силовао и убио између четири и шест жена у области Грант Парка у Чикагу. Након хапшења, признао је да је одсекао комад меса са тела једне од жртава, које је донео кући и појео.

Од 1971. до 1980.

• Мајкл Вудманси осуђен је 1983. за отмицу и убиство петогодишњег Џејсона Формана 1975. године у Јужном Кингстауну на Роуд Ајланду. У то време постојали су докази које је Вудманси написао у свом дневнику о једењу Формановог меса.

• Године 1977. и 1978. "Вампир из Сакрамента" Ричард Чејс јео је делове својих жртава и пио њихову крв да би лечио своје умишљене болести.
• Алберт Фентрес је 20. августа 1979. године намамио, убио и појео осамнаестогодишњег средњошколца.
• Од 1979. до 1980. Николај Џумагалијев је убио најмање седам жена и појео њихове лешеве.
• Џефри Дамер је убио 17 дечака и мушкараца од 1978. до 1991. године, а од тога је појео тројицу.

Од 1981. до 1990.

• Јапанац Исеи Сагава је 11. јуна 1981. убио Холанђанку, по имену Рене Хартевелт, пуцајући јој из пушке у врат у својој кући у Паризу. Након силовања леша, почео је да је једе, почевши од задњице и бутина. Неколико дана касније, откривен је док је покушавао да баци унакажено тело у језеро и потом је ухапшен. Задржан је две године без суђења, а затим је проглашен неурачунљивим. Убрзо након тога, јапански писац Инухико Јомота објавио је Сагавине мемоаре, укључујући детаљан приказ убиства. Књига је била бестселер, а Сагава је постао мања славна личност. Међутим, брзо је изручен Јапану, где су стручњаци за ментално здравље објавили да је потпуно здрав. Пошто је француска влада одбила да одобри приступ тајним судским документима, јапанске власти нису могле да подигну оптужницу против њега. Пуштен је 1986. и преселио се у Токио где је зарађивао за живот као слободни писац.
• Ладислав Хојер, серијски убица из Чехословачке, признао је да је убио младу жену 1981. године. Одсекао јој је груди и вагину и покушао да их поједе са сенфом, након што га је прокувао у сланој води. Касније је признао да је део бацио.
• Године 1986. Американац Хаден Кларк је убио и појео шестогодишњу Мишел Дор.
• У новембру 1986. Американац Гари M. Хајдник отео је шест жена. Након што је једна од жена умрла, хранио је остале жртве комбинацијом псеће хране и људског меса.
• Уметник Рик Гибсон је 1988. покушао да поједе парче људског тестиса у Ванкуверу 1989. године, али га је зауставила полиција. Међутим, оптужба је одбачена и он је коначно појео тестис хорс д'œувре у Ванкуверу, 1989.

Од 1991. до 2000.

• У новембру 1991. године, Омајма Аре Нелсон убила је, раскомадала и појела свог мужа Вилијама Е. "Била" Нелсона у њиховој кући у Коста Меси у Калифорнији. Патолошки извештаји указују на то да је Бил још увек био жив када је Омајма почела да комада његово тело, на шта судски и медијски извештаји указују да је то био ритуални начин. Затим је испекла његову главу у рерни, јела њено месо, а лобању умотану у фолију чувала у замрзивачу; огулила му торзо; пржила руке у уљу; и кувала и умакала његова ребра у роштиљски сос.
• Андреј Чикатило, серијски убица рођен у Украјини, схватао је убиство и канибализам као парафилију. Осуђен је за убиство 1992. године и потом погубљен.
• Породица Чиџон је била јужнокорејска банда која се бавила канибализмом.
• Дана 21. фебруара 1995. године, двадесетједногодишњи бразилски пољопривредник Мариналдо де Алкантара Силва (Мариналдо де Алцантара Силва) убио је ножем своју мајку Раимунду Соарес Алкантару Силву и појео неке делове њеног лица. Раније је желео да убије чувара из зграде Секретаријата "Естадуал де Агрицултура", Домингоса Соузу, али га је мајка спречила. Неколико тренутака раније, хтео је да запали породичну колибу. Мариналдова мајка је хтела да га смири, али ју је ударио ножем у лице и одрубио јој главу, а потом је жртви откинуо очи, усне, нос и језик и појео комадиће. Хосе Лима Соарес, његов зет, позвао је полицију. Де Силва се опирао хапшењу и погођен је у бутину, умро је од крварења. Пре него што је упуцан, ранио је војника Мигела Гурхаоа.
• Злостављач деце Натанијел Бар Џона (Натханиел Бар-Јонах) осумњичен је за отмицу, убиство и канибализацију десетогодишњег Зака Ремзија (Зацх Рамсаи) у фебруару 1996. године. Бар Џона, који је имао сексуалне фантазије о једењу људског меса, поседовао је дневник написан у коду за који се, када је дешифрован, открило да садржи бројне рецепте за кување и јело деце. Комшије кажу да је често приређивао роштиљ где је служио „месо смешног укуса“ за које је тврдио да је лично ловио иако никада није ишао у лов. Такође није куповао намирнице у месец дана након Ремзијевог нестанка, а људска коса и ткиво тела који нису били његови пронађени су у његовој машини за млевење меса.
• Илшат Кузиков из Санкт Петербурга у Русији осуђен је у марту 1997. јер је појео тројицу мушких познаника од 1992. године.
• Између 1997. и 1998. године, Михаил Малишев је убио најмање два познаника и појео њихове посмртне остатке у свом стану у Перму у Русији. Осуђен је на 25 година затвора са две године одслужења за ова убиства и више тачака за злостављање животиња, а пуштен је у октобру 2022. након што је у потпуности одслужио казну.
• Марта 1999. године, у Индонезији, неке Мадурце су појели Дајаци у склопу етничког сукоба.
• На суђењу починиоцима убистава у Сноутауну, у Јужној Аустралији, открило се да су двојица убица 1999. спржила и појела део своје последње жртве.
• Казашке власти су 13. августа 1999. ухапсиле три психијатријска медицинска техничара под оптужбом да су убили и појели седам проститутки.
• У фебруару 2000. Кетрин Најт (Катхерине Книгхт) је убила свог партнера Џона Прајса и скувала његов леш, касније се спремајући да га послужи његовој деци.
• Године 2000, кинески уметник Џу Ју тврдио је да је припремио, кувао и јео људске фетусе као уметнички перформанс. Кинеска влада га је кривично гонила због ових поступака.

Двадесет први век

• У фебруару и марту 2001. године у Индонезији, као део Сампит сукоба, Дајаци су поједили делове тела једног броја Мадураца, укључујући и њихова срца.
• Марта 2001. године у Немачкој, Армин Мајвес (Меиwес) је поставио интернет оглас тражећи младића који је спреман да буде заклан и поједен. На оглас се јавио Бернд Јирген Брандес (Бернд Јüрген Брандес). Мајвес је убо Брандеса у врат кухињским ножем, прво га пољубивши, а затим га исецкао на неколико делова. Ставио је неколико комада Брандеса у замрзивач. Током наредних неколико недеља, Мајвес је одмрзнуо и кувао делове Брандеса у маслиновом уљу и белом луку и на крају појео 20 кг људског меса. Мајвес је осуђен за убиство из нехата 2004. године. Поновљено суђење 2006. прогласило је Мајвеса кривим за убиство и осудио га на доживотни затвор. Три песме, "Меин Теил" од Рамштајна, "Еатен" од Блоодбатх, и "Армин Меивес" од СКИНД-а су засноване на овом случају.
• Јула 2002. године у Кијеву су ухапшена четворица Украјинаца јер су убили и појели тинејџерку. Осумњичени су да су убили најмање шест људи. Докази су показали да је на убиства можда утицао сатанизам.
• У случају из 2003. године у вези са дрогом, реп уметник Биг Лурцх осуђен је за убиство и делимичну конзумацију познаника док су обојица били под утицајем ФЦП-а.
• Током 2003. и 2004. године, јужнокорејски серијски убица Ју Јонг-Чул убио је укупно 21 особу, појевши јетру неколико својих жртава.
• Фебруара 2004. године, 39-годишњи Питер Брајан из источног Лондона у Енглеској ухваћен је након што је убио свог пријатеља Брајана Черија и појео делове његовог мозга, пржене на путеру. Он је раније био хапшен због убиства, али је пуштен непосредно пре него што је ово дело почињено. Док му је суђено за убиство Черија, Брајан је осуђен на доживотни затвор, упркос тврдњи о смањеној одговорности. У јануару 2006. године његова казна је ревидирана на минимум од 15 година.
• Двадесет пет албино Танзанијанаца је убијено од марта 2007. године наводно кроз клање настало због преовлађујућег сујеверја. Председник Танзаније Џакаја Киквете је 2008. године јавно осудио врачаре за убијање људи са албинизмом због делова тела, за које се сматра да доносе срећу.
• Индијски серијски убица Суриндер Коли је 2006. и 2007. године убио и појео 19 људи, од којих су већина била деца. Његов послодавац, Мониндер Синг Пандер, првобитно је такође био осуђен за убиства, али је пресуда касније поништена.
• Дана 5. јануара 2007. године, француске власти су известиле да је затвореник починио канибализам над цимером у ћелији, у граду Руану.
• Марко Еваристи је 13. јануара 2007. приредио вечеру на којој је главно јело била тестенина ањолоти која је била употпуњена ћуфтом направљеном од његове сопствене масти, уклоњеном раније исте године операцијом липосукције.
• Човек по имену Озгур Денгиз (Öзгüр Денгиз) је 14. септембра 2007. ухваћен у Анкари, након што је убио и појео човека. Након што је одсекао комаде меса са тела своје жртве, Денгиз је остатак поделио псима луталицама на улици, према сопственом сведочењу. Појео је мало човековог сировог меса на путу кући. Денгиз, који је живео са родитељима, стигао је у породичну кућу и преостале делове тела ставио у фрижидер без речи родитељима.
• У јануару 2008. озлоглашени либеријски бивши побуњеник и реформисани војсковођа Џошуа Блахи (37) признао је учешће у људским жртвовањима која су „укључивала убиство невиног детета и вађење срца, које је било подељено на комаде да бисмо јели“. Канибализам многе деце догодио се током сукоба у којем се Блахи борио против снага председника Либерије Чарлса Тејлора. Дана 13. марта 2008. године, током истог суђења за ратне злочине, Џозеф Марза, Тејлоров шеф операција и шеф Тејлоровог наводног „ескадра смрти“, оптужио је Тејлора да је наредио својим војницима да почине дела канибализма против непријатеља, укључујући мировне снаге и особље Уједињених нација.
• У документарцу колумбијског новинара Холмана Мориса, демобилисана паравојска је признала да су током масовних убистава која су се догодила у колумбијским руралним областима, многи вршили канибализам. Такође је признао да им је речено да пију крв својих жртава у уверењу да ће то натерати да пожеле да убију више.
• Новембра 2008. године, група од 33 недокументована мигранта из Доминиканске Републике, који су били на путу за Порторико, прибегла је канибализму након што су изгубљени на мору више од 15 дана пре него што их је спасао патролни чамац обалске страже САД.
• Фебруара 2009. године објављено је да бразилске власти траже пет чланова племена Кулина у Бразилу због оптужби за убиство, касапљење и конзумирање пољопривредника у ритуалном чину канибализма.
• Априла 2009. године, двојица мушкараца из града Перма у Русији убили су и појели свог брата.
• Анђело Мендоза Јуниор је 28. априла 2009. напао свог четворогодишњег сина, појео дечаково лево око и оштетио дечаково десно око. Дечак је рекао властима да му је "тата појео очи", када су дошли на лице места. Мендоза је оптужен за злочин, мучење, окрутност према деци и наношење повреда детету, а касније је проглашен невиним због лудила.
• Полиција је 26. јула 2009. године, жену Оти Санчез из Сан Антонија, пронашла у хистеричном стању, јер је убила сопственог тронедељног сина и појела делове леша бебе.
• Дана 14. новембра 2009. три бескућника у Перму у Русији ухапшена су јер су убили и појели делове двадесетпетогодишњег мушкарца. Преостали делови тела су затим продати локалној кући за пите и ћевапе.
• Између 2009. и 2011. године, становник Берлинскоја у Русији и серијски убица Александар Бичков, више пута је починио канибализам, циљајући на људе које је претходно намамио у своју кућу.
• У априлу и мају 2010. године, докторанд Стивен Грифитс из Бредфорда у Енглеској убио је и појео три проститутке, поставши познат као Канибал са самострелом.
• Новембра 2010. године Исакин Јонсон је убио и обезглавио своју девојку у Скари у Шведској. Ножем, тестером и секиром одвојио јој је главу од тела. Такође је одсекао комаде меса са једне њене руке и ноге, које је однео у кухињу да кува. Припремао их је са сољу и листовима домаће конопље и јео. Такође је однео њену главу до кухињског пулта и обрадио је секиром и ножем, вероватно да би је јео. Јонсон је осуђен за убиство и послат на форензичку психијатријску негу.
• Априла 2011. године, у граду Дарја Кан, Панџаб, Пакистан, браћа Ариф Али и Фарман Али су ухапшени јер су јели људски леш украден из гроба. Кували су делове тела за оброк када су ухапшени; полиција је такође пронашла остатке људских тела из њихове куће. Браћа су пуштена из затвора 2013. године; међутим, у априлу 2014. поново је откривено да праве кари од људског леша (овог пута, тела двогодишњег или трогодишњег детета), за које се претпоставља да је украдено са гробља.
• Дана 9. јула 2011. манекенка у области Санкт Петербурга удавила је свог колегу и прогутала делове његовог леша. Касније је приведена, проглашена кривом за убиство и послата на лечење у психијатријску болницу, где јој је дијагностификована шизофренија.
• Августа 2011. године полиција је пронашла делове тела разних жртава у фрижидеру серијског убице Матеја Чурка, укључујући и делове две Словакиње које су нестале 2010. године.
• Године 2011. званичници у Јужној Кореји су добили дојаву да етнички Корејци који живе у Кини кријумчаре у земљу капсуле дроге које садрже прах направљен од мртвих беба, издајући их као средства за повећање издржљивости. Етнички корејски држављани Кине покушали су да их прокријумчаре у Јужну Кореју и конзумирају капсуле или их дистрибуирају другим етничким корејским држављанима Кине који живе у Јужној Кореји. Наводно, капсуле су направљене на североистоку Кине од мртвих фетуса чија су тела исецкана на мале комаде и сушена на пећима пре него што су претворена у прах.
• Децембра 2011. године човек је убио и појео бескућника у граду Бриџпорт, Конектикат. Починилац злочина је касније проглашен неурачунљивим и смештен у психијатријску болницу максималног обезбеђења.
• Дана 21. марта 2012. један становник Владивостока је убио свог пријатеља, а касније је продао његово месо на локалној пијаци. Други мушкарац је осуђен за својевољно конзумирање меса жртве.
• Дана 13. априла 2012. године јапански уметник Мао Сугијама, одсекао је, кувао и сервирао своје гениталије пред петоро људи. Сваки од гостију је платио 250 долара по порцији.
• Априла 2012. године, мушкарац и две жене ухапшени су у граду Гарањунс, Пернамбуко, Бразил, јер су убили најмање две жене и јели њихово месо. Једна од осумњичених жена је, како се наводи, користила део меса својих жртава за прављење пецива, које је наводно продавала у граду.
• Априла 2012. године, Јиеминг Лиу, 79, оптужен је да је убио своју жену и појео део њеног меса у Шрузберију у Масачусетсу. Пар је емигрирао из Кине у новембру 2011.
• Полиција у Мајамију, Флорида, 26. маја 2012. године пуцала је и убила Рудија Јуџина (31), након што је пронађен на насипу док наг једе лице бескућника Роналда Попа (65) који је преживео напад. Полиција је веровала да је Јуџин био под утицајем синтетичке дроге, али је обдукција Јуџина показала само марихуану у његовом организму. Сигурносна камера у седишту Мајами хералда ухватила је напад уживо на филму, који је брзо почео да кружи интернетом. Попо је имао операцију лица од напада и још је био на лечењу годину дана након истог.
• У јулу 2012. године, 29 чланова култа канибала ухапшено је на североистоку Папуе Нове Гвинеје након што су појели најмање седам људи (четири мушкарца и три жене) за које се верује да су чаробњаци.
• Дана 26. децембра 2012, Мридул Кумар Батачарија (Мридул Кумар Бхаттацхарyа) и његова супруга Рита Батачарија који су поседовали чајне баште у Асаму, Индија, убијени су од стране бесне гомиле радника. У инциденту је касније пријављен канибализам.
• Дана 10. јануара 2013. године, кинески канибал Џанг Јонгминг, стар 57 година, погубљен је због својих злочина. Месо жртава продавао је као "нојево месо" и држао очне јабучице у вину.
• Дана 17. марта 2013. 47-годишњи мушкарац је унаказио, сексуално напао и појео комаде 77-годишње жене у Норт Беју, Онтарио. Он је наводно патио од тешке депресије и суд је утврдио да је његов напад извршен током психотичног инцидента, због чега није кривично одговоран.
• Маја 2013. године, током грађанског рата у Сирији, побуњеник по имену Абу Сакар снимљен је како сече тело палог непријатељског војника и уједа му један од органа; нејасно је у шта је загризао.
• Би-Би-Си је 13. јануара 2014. известио да је хришћанин са надимком „Бесни пас“ појео стопало свог муслиманског ривала током сукоба у ЦАР.
• Дана 15. септембра 2014. године, мушкарац из Џеферсонвила, Индијана, убио је и појео делове своје девојке.
• Дана 31. октобра 2014. године, гомила је каменовала до смрти, спалила, а затим појела осумњиченог побуњеника Савезничких демократских снага у граду Бени у Демократској Републици Конго. Инцидент је уследио након бројних рација СДС-а, који су у октобру повели број цивилних жртава на преко 100 људи.
• Дана 6. новембра 2014, Метју Вилијамс (34) је наводно пронађен како једе лице своје 22-годишње жртве у соби хотела Сирхови Армс у селу Аргоед, близу Блеквуда, Јужни Велс, Уједињено Краљевство.
• Реутерсов извештај је 6. јануара 2015. открио да су мексички картели Ла Фамилиа Мицхоацана и Витезови темплари терали потенцијалне регруте да једу срца својих жртава као део обреда иницијације.
• Новембра 2015. године полиција у Бандар Лампунгу (Индонезија) ухапсила је 30-годишњег Рудија Ефендија и његову супругу Нурију под сумњом да су убили и кастрирали мушкарца којег је Нурија оптужила да ју је силовао. Скували су и појели пенис.
• Дана 10. јула 2016, један Американац, заједно са 10 својих пријатеља, легално је јео такосе направљене од сопствене ноге. Нога је ампутирана 3 недеље раније, након што му стопало није зарасло након несреће на мотоциклу пре две године. Човек је питао своје пријатеље: „Сетите се како смо увек причали о томе како бисте, ако бисмо икада имали прилику да етички једемо људско месо, то урадили?“, и то је довело до тога да су пријатељи делили месо исечено са његовог ампутираног стопала. Детаљи овог инцидента објављени су на Редиту 2018.
• Дана 16. августа 2016, деветнаестогодишњи студент Државног универзитета Флориде Остин Харуф ​​је избо на смрт пар, Мишел Мишкон и Џона Стивенса, у њиховој гаражи и почео да једе Стивенсово лице пре него што су га надлежни прекинули.
• Полиција је 2017. године ухапсила групу канибала и судила им је у Јужној Африци.
• У документарној серији ЦНН-а под насловом Верници, новинар Реза Аслан је прогутао део људског мозга који му је представила хиндуистичка секта Агхори.
• Новинар Хесус Лемус Барахас тврдио је у интервјуу 2017. године да је био сведок како је краљ Лос Зетас картела Хериберто Ласкано Ласкано јео месо са задњице непријатеља које је осудио на смрт. Према Барахасу, пре него што су умрле, жртве су биле приморане да се купају два сата и да им дају виски како би смањили ниво адреналина и омогућили да се месо ослободи стреса. Тада би их убијали што је пре могуће, а задњицу би им сервирали у Ласкано у тамалесу или на тосту.
• Августа 2017. године, човек из Колхапура убио је своју мајку и појео њено срце са чатнијем и бибером.
• Септембра 2017. године, Дмитриј Бакшејев (35) и Наталија Бакшејева (42) ухапшени су у Краснодару у Русији због сумње да су починили више од 30 канибалистичких убистава.
• Руски серијски убица Едуард Селезњев ухапшен је у марту 2018. године и убрзо је утврђено да је убио три особе пре него што је њихова тела претопио у течност и конзумирао.
• Отац и син су 30. октобра 2018. године приведени у Салтивки, у Харкову, након што су оптужени да су одрубили главу бившем полицајцу, старом 45 година, и појели његово тело.
• Фебруара 2019. године, Алберто Санчез Гомез је ухапшен у Мадриду, у Шпанији, када је сам признао да је убио своју 66-годишњу мајку, исекао њено тело на 1000 комада и поделио месо са својим псом да једе.
• Децембра 2019. године, унакажено тело Кевина Бејкона, 25-годишњег фризера из Сварц Крика у Мичигену, пронађено је обешено са плафона у кући човека кога је упознао у апликацији за геј састанке Гриндр. Наводни убица, који има проблема са менталним здрављем, рекао је да је одсекао и појео Бејконове тестисе.
• Октобра 2022. године, пар (Бхгавал Синг и Лејла), заједно са саучесником (Мухамед Шафи), ухапшени су у Керали, Индија, због приношења езотеричних људских жртава. Током испитивања откривено је да су убили две жене, а да су касније кували и јели делове тела жртава у нади за здравље и благостање.