Српска православна црква у Другом светском рату

Горњокарловачки епископ Сава Трлајић, погубљен од усташа 1941. године

Српска православна црква у Другом светском рату је тешко страдала, јер се нашла у тешкој позицији и компликованим односима између окупаторских снага, колаборационистичких режима, комуниста и ослободилачких покрета.

Немци

Бањалучки епископ Платон Јовановић, погубљен од усташа 1941. године

Немци су сматрали да су СПЦ и њени представници били главни сарадници у извођењу пуча 27. 3. 1941. године. Од почетка окупације Српска православна црква је за Немце била озбиљан политички и обавештајно-безбедносни проблем. Због тога је и првих дана рата један од циљева било хапшење црквених великодостојника, посебно оних који су били сматрани најотворенијим непријатељима немачке политике, пре свега патријарха Гаврила Дожића, епископа Иринеја Ђорђевића и Николаја Велимировића.

Окупационе снаге су заузеле зграду Српске Патријаршије чиме су хтели да униште и онемогуће и централну власт Српске православне Цркве. Зграда Патријаршије је претворена у војну касарну а сав намештај, библиотека, готов новац, драгоцености потпуно су опљачкани а делом и архиве уништене.

У свом извештају Герстенмајер је тврдио да је тешко стање Српске православне цркве било „природна последица“ антинемачке политике патријарха Гаврила, који је на тај начин „битно допринео катастрофи своје земље и цркве“. Указујући на изузетно тежак положај СПЦ и њене пастве у Независној Држави Хрватској, преносио је утисак да „у православним круговима у Србији постоји дубоки гнев због поступака Хрвата. Од стране усташа десетине хиљада Срба у Хрватској је принуђено да пређе на католицизам“, док су други убијани и протерани без имовине. Он је предложио немачком посланику у Београду Бенцлеру да уместо, по његовој оцени, „апсолутно антинемачки и шовинистичко-српски“ опредељеног митрополита Јосифа, за патријарховог заменика буде постављен епископ Николај, патријархов опонент, коме је, опет, немачкој страни сметала његова пробританска оријентација.

Колаборационистичке власти у окупираној Србији

Дабробосански митрополит Петар Зимоњић, погубљен од усташа 1941. године

Влада народног спаса Милана Недића, у циљу борбе против партизана и четника тражила је од СПЦ активнији однос у циљу осуђивања отпора окупатору и подржавање колаборационистичке владе. СПЦ је одбила сарадњу са Немцима, позивајући се на црквене каноне светих отаца, и на чињеницу да су патријарх Гаврило и епископ Николај, као и многобројно свештенство, заробљени и интернирани у немачке концлогоре. Са Миланом Недићем су везе одржаване силом прилика како би се организација СПЦ очувала током рата.

Патријарха Гаврила ухапсили су Немци 25. априла 1941. године у манастиру Острог, а онда је пребачен у затвор Гестапоа у Београду. Интервенцијом Милана Аћимовића, Комесарска управа је утицала на делимично ублажавање затворског режима, а касније је пребачен у строги притвор у манастир Раковицу. Члановима Синода одобрена је посета патријарху 7. јула 1941, године.

После формирања окупационих власти Црква је ради регулисања својих материјалних примања од државе била упућена на контакт са државним властима. Како су пак државне власти излазиле у том погледу и по својим могућностима у сусрет, Црква се осећала од домаћих државних власти делимично заштићена све дотле док се није покушало, да се и Црква увуче у профану политичку борбу, којом је дириговао окупатор у смислу својих окупаторских: ратних и општих политичких циљева.

Љотићеви следбеници нападали су врх СПЦ-а јер се није јасно ставио на страну Недића и осудио оружани отпор окупатору. Димитрије Најдановић и Мирослав Спалајковић су оптуживали СПЦ да је изнутра нагриђен „црвеним демонизмом“.

„ Високопреосвећени, ја видим да је наша црква попустила у овим тешким данима и то баш сада када се ја овако очајно борим против комунизма (подвукао К. Пећанац). И поред мојих очекивања, ја до сада нисам чуо да је црква упутила неки апел… Благодарећи мом великом пријатељу Краусу, ја сам успео да отклоним сумње у националну исправност неких црквених руководилаца…

Ми не тражимо да Ви узмете мач и пушку, али је данас пре свега ваша дужност да замахнете духовним мачем и осветлате име наше цркве у борби која се данас води.

” — Коста Пећанац, писмо упућено митрополиту шумадијском Јосифу, 24. априла 1942. године

Комунисти

Епископат СПЦ комунистима Јосипа Броза никада није био наклоњен. Међутим, сматрало се да у постојећим околностима, црква не сме да се окреће против „своје заблуделе деце“ и да распирује братоубилачки рат.

Комунисти су од самог почетка рата кренули да се сурово обрачунавају са СПЦ. Посебно у деловима Црне Горе и Херцеговине, где су били најсуровији.

Тако је у Црној Гори од око 200 свештеника, рат преживело тек 15 застрашених црквених пастира. Није преживео ни сам митрополит Јоаникије (Липовац) који је убијен по окончању рата, у потоку код Аранђеловца.

Један од првих црногорских свештеника кога су комунисти погубили био је архимандрит Никодим Јањушевић, игуман манастира Свети Лука у Жупи код Никшића. Убијен је у манастирском конаку јула 1941. године, да би потом његове убице опљачкале многе манастирске драгоцености, али и личне ствари убијеног архимандрита.

Партизанска патрола Ловћенског одреда, чији је командант био Пеко Дапчевић, убила је свештеника Петра Вујовића из Жупе Добрске и живог бацили у јаму.

Ново Н. Караџић, свршени богослов из Лијеве Ријеке, је у околини Бијелог Поља ухваћен и зверски убијен од својих братучеда партизана Луке Жарића и његових синова.

Жртве Дурмиторског партизаног одреда су били свештеник Ново Делић из Дробњака и протојереј Богдан Церовић са Жабљака. У исто време, у Боану, код Шавника, изречена је смртна пресуда проти Митру Лопушини, али је он успео да побегне. Попа Делића су бацили у јаму у Шавнику, са још 16 угледних људи.

У Црмници су комунисти опљачкали скоро све манастире, а у некима су чак и логорске ватре палили. Тако је у цркви Свете Петке у Подгори потпуно спаљен иконостас са иконама и одеждама.

За време напада на Пљевља, 1. децембра 1941. године, комунисти су упали у манастир Свете Тројице. Ухватили су архимандрита Серафима Џарића, 75-годишњег старца, претходно му почупали браду, а онда га задавили.

На Бадњи дан 1942, комунисти су побили и у реку Тару бацили 38 људи. Међу њима су била и два свештеника из среза колашинског: Ђуро Томовић и Петар Грдинић.

Из ровачке општине убијени су и бачени у јаму Мртвица, у фебруару 1942, свештеник Крсто Бећковић и теолог Пеко Јовановић. Иста јама прогутала је још 16 Ровчана.

Свештеник Саво Пејовића из Боке Которске, крајем марта 1942, убијен на путу за Поборе, где је ишао да служи Свету Литургију.

Комунисти нису само убијали свештенике, већ су их на разне начине злостављали и понижавали са намером да унизе њихов углед у народу. Прота Косарић и још један свештеник били су упрегнути у коњске кочије, а комунисти су о том „херојском подвигу“ испевали песму: „Вјерне слуге пророка Илије, упрегнуте у коњске кочије…“

Одмах после рата, зверски је убијено неколико свештеника. У Кртолама код Котора, ухапшен је прота Михаило Барбић, под лажном оптужбом да је издао Немцима неке комунисте који су касније ликвидирани. Дуго је зверски мучен у которском затвору, где је и убијен, а његов леш је бачен у затворску септичку јаму.

На другој страни Црне Горе, поп Пријовић, са Чемерна код Пљеваља, убијен је децембра 1945. Претходно је нељудски мучен, бацан у воду по децембарском мразу, јахан, чупана му брада, сурово батинан.

Најстравичнија судбина задесила је 76 свештеника, на челу са митрополитом Јоаникијем, који су хтели да избегну судбину великог броја своје браће, па су кренули у повлачење са четницима Павла Ђуришића, преко Санџака и Босне. Од 76 свештеника, само су неколицина преживели велики комунистички злочин.

На Сабору у Никшићу 29. децембра 1943. године комунизам је осуђен као највећи непријатељ Цркве и народа.

Број свештеника Српске православне цркве који су приступили партизанима је далеко већи од броја свештених лица других конфесија.

Четници

Јустин Поповић се обраћа војницима Југословенске војске у отаџбини, са леве стране је Миодраг Палошевић (манастир Каленић, лето 1944. године)

Хрватско-амерички историчар Јозо Томашевић сматра да су четници током Другог светског рата имали значајну подршку Српске православне цркве. Циљ четника је био одбрана монархије Карађорђевића и обнова Краљевине Југославије.

Већи део свештенства и скоро читав епископат Српске православне цркве сарађивао је за време рата са Југословенском војском у отаџбини Драже Михаиловића. Ђуро Ђуровић, генерални секретар Централног националног комитета ЈВуО, је током свог суђења 1945. сведочио да је „3/4 православног свештенства подржавало покрет Драже Михаиловића“. Већина свештенства је још пре рата била антикомунистички настројена.

Током рата у Југославији су чак неки православни свештеници постали четнички команданти, као нпр. Момчило Ђујић и Саво Божић. Јоаникије Липовац, црногорско-приморски митрополит СПЦ, је за време Другог свјетског рата преговарао са италијанским и немачким властима и подржавао активно четнички покрет.

Усташе

Српска православна црква се 1941. нашла на удару бруталних усташких мера које су имале за циљ њено потпуно уништење на свим територијама под њиховом влашћу. Анте Павелић је приликом сусрета са Хитлером у Берлину, 6. јуна 1941. године, оптужио Српску православну цркву за „историјску превару“ и „присвајање“ дела хрватског народа у чијем је „однарођавању“ имала улогу у Босни и Херцеговини.

Усташе су 5. маја 1941. ухапсиле и одмах убиле бањалучког епископа Платона Јовановића, затим су 12. маја ухватиле и убрзо убиле сарајевског митрополита Петра Зимоњића, а средином августа убијен је епископ горњокарловачки Сава Трлајић. Од маја до децембра 1941, усташе су убиле још преко 150 свештеника Српске православне цркве.

Од 1941. до 1945. у НДХ је уништено, спаљено, оштећено или оскрнављено више од 450 православних цркава, а убијено, протерано и покатоличено више од милион православних Срба.

Усташки команданти, починитељи и учесници у геноциду против српског народа, међу којима су били и свештеници хрватске римокатоличке цркве имали су за циљ да униште српско национално биће у НДХ и обришу трагове њихове историјске присутности.

У храмовима СПЦ уништени су монументални иконостаси, хиљаде икона, велики број рукописа и ретких књига, укључујући књиге - књиге рођених, венчаних и умрлих, опсежне архивске грађе и велики број црквених објеката културно-историјског значаја и лепоте.

Види још

• Покатоличавање Срба у Независној Држави Хрватској
• Католичка црква и усташе

Literatura

• Basta, Milan (1971). Agonija i slom Nezavisne Države Hrvatske. Beograd: Rad. 
• Basta, Milan (1986). Rat je završen 7 dana kasnije (5 изд.). Beograd: Privredni pregled. 
• Bulajić, Milan (1988). Ustaški zločini genocida i suđenje Andriji Artukoviću 1986. godine. 1. Beograd: Rad. 
• Bulajić, Milan (1988). Ustaški zločini genocida i suđenje Andriji Artukoviću 1986. godine. 2. Beograd: Rad. 
• Bulajić, Milan (1989). Ustaški zločini genocida i suđenje Andriji Artukoviću 1986. godine. 3. Beograd: Rad. 
• Bulajić, Milan (1989). Ustaški zločini genocida i suđenje Andriji Artukoviću 1986. godine. 4. Beograd: Rad. 
• Bulajić, Milan (1992). Misija Vatikana u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj: "Politika Stepinac" razbijanja jugoslovenske države i pokatoličavanja pravoslavnih Srba po cijenu genocida; Stvaranje Civitas Dei - Antemurale Christiantitatis. 1. Beograd: Politika. 
• Bulajić, Milan (1992). Misija Vatikana u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj: "Politika Stepinac" razbijanja jugoslovenske države i pokatoličavanja pravoslavnih Srba po cijenu genocida; Stvaranje Civitas Dei - Antemurale Christiantitatis. 2. Beograd: Politika. 
• Bulajić, Milan (2007). Jasenovac: Uloga Vatikana u nacističkoj Hrvatskoj. Beograd: Pešić i sinovi. 
• Гавриловић, Славко (1996а). „Унијаћење Срба у Хрватској, Славонији и Барањи (XVI-XVIII век)”. Српски народ ван граница данашње СР Југославије од краја XV века до 1914. године. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства. стр. 37—47. 
• Гавриловић, Славко (1996b). „Проблем унијаћења и кроатизације Срба”. Република Српска Крајина. Топуско-Книн-Београд: Српско културно друштво "Сава Мркаљ", Српско културно друштво "Зора", Радничка штампа. стр. 111—126. 
• Давидов, Динко (2013). Тотални геноцид: Независна Држава Хрватска 1941-1945. Београд: Завод за уџбенике. 
• Dedijer, Vladimir (1987). Vatikan i Jasenovac: Dokumenti. Beograd: Rad. 
• Ђурић, Вељко Ђ. (1989). Усташе и православље: Хрватска православна црква. Београд. 
• Ђурић, Вељко Ђ. (1991). Прекрштавање Срба у Независној Држави Хрватској: Прилози за историју верског геноцида. Београд: Алфа. 
• Ђурић, Вељко Ђ. (1997). Голгота Српске православне цркве 1941-1945. Београд: Народна књига, Алфа. 
• Živojinović, Dragoljub R.; Lučić, Dejan V. (1988). Varvarstvo u ime Hristovo: Prilozi za Magnum Crimen. Beograd: Nova knjiga. 
• Živojinović, Dragoljub R.; Lučić, Dejan V. (2000). Varvarstvo u ime Hristovo: Vatikanska kandža. 1. Zrenjanin: Ekopres. 
• Živojinović, Dragoljub R.; Lučić, Dejan V. (2001). Varvarstvo u ime Hristovo: Vatikan - giljotina za Srbe. 2. Zrenjanin: Ekopres. 
• Јевтић, Атанасије (1991). „О унијаћењу на територији Српске православне цркве” (PDF). Теолошки погледи. 24 (1-4): 131—146. 
• Jelić-Butić, Fikreta (1977). Ustaše i Nezavisna Država Hrvatska 1941-1945. Zagreb: Sveučilišna naklada Liber, Školska knjiga. 
• Koljanin, Milan (2019). „Preveravanje Srba u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj” (PDF). Pokatoličavanje Srba u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj: Zbornik radova. Zagreb: : Srpsko narodno vijeće. стр. 13—100. 
• Kučeković, Aleksandra (2019). „Rušenje pravoslavnih crkava na području Pakračko-slavonske eparhije početkom Drugog svetskog rata: osvrt iz ugla sačuvane eparhijske arhive” (PDF). Pokatoličavanje Srba u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj: Zbornik radova. Zagreb: : Srpsko narodno vijeće. стр. 441—462. 
• Cornwell, John (1999). Hitler's Pope: The Silence of Pius XII. London: Viking. 
• Корнвел, Џон (2000). Хитлеров папа: Тајна историја Пија XII. Београд: Службени лист СРЈ. 
• Lukač, Dušan (1988). „Denacionalizacija, iseljavanje i genocid na Balkanu u toku Drugog svetskog rata” (PDF). Istorija 20. veka: Časopis Instituta za savremenu istoriju. 6 (1-2): 53—85. 
• Ђорђе Милиша, "Клеро-фашизам - главни чинилац усташке политике", Catena Mundi, књ. 2, Београд 1992, 192-195.
• Milošević, Slobodan D. (1985). „O prekrštavanju pravoslavnog stanovništva u NDH u vreme Drugog svetskog rata” (PDF). Istorija 20. veka: Časopis Instituta za savremenu istoriju. 3 (2): 71—92. 
• Мирковић, Јован (2014). Злочини над Србима у Независној Држави Хрватској – фотомонографија / Crimes against Serbs in the Independent State of Croatia – photomonograph. Свет књиге, Београд. ISBN 978-86-7396-465-2. Архивирано из оригинала 10. 06. 2015. г. Приступљено 19. 07. 2017. 
• Mužić, Ivan (1991). Pavelić i Stepinac. Split: Logos. 
• Mužić, Ivan (2003). Katolička crkva, Stepinac i Pavelić. Split: Marjan Tisak. 
• Novak, Viktor (1948). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Zagreb: Nakladni zavod Hrvatske. 
• Paris, Edmond (1961). Genocide in Satellite Croatia, 1941-1945: A Record of Racial and Religious Persecutions and Massacres. Chicago: American Institute for Balkan Affairs. 
• Пузовић, Предраг (2002). „Платон Јовановић, епископ бањалучки (1874-1941)” (PDF). Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. 61 (1): 243—251. 
• Phayer, Michael (2000). The Catholic Church and the Holocaust, 1930–1965. Bloomington and Indianapolis: Indiana University Press. 
• Phayer, Michael (2008). Pius XII, the Holocaust, and the Cold War. Bloomington and Indianapolis: Indiana University Press. 
• Radanović, Milan (2019). „Prisilna asimilacija, internacije i masakri: Položaj pokatoličenih Srba u Velikoj župi Baranja 1941–1942.” (PDF). Pokatoličavanje Srba u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj: Zbornik radova. Zagreb: : Srpsko narodno vijeće. стр. 241—378. 
• Радић, Радмила (2006). Живот у временима: Гаврило Дожић 1881-1950 (1. изд.). Београд: Институт за новију историју Србије. 
• Радић, Радмила (2011) [2006]. Живот у временима: Патријарх Гаврило Дожић 1881-1950 (2. доп. изд.). Београд: Православни богословски факултет. 
• Ривели, Марко Аурелио (1999). Надбискуп геноцида: Монсињор Степинац, Ватикан и усташка диктатура у Хрватској 1941-1945. Никшић: Јасен. 
• Ristović, Milan (2000). „Treći Rajh i pravoslavne crkve na Balkanu u Drugom svetskom ratu”. Dijalog povjesničara - istoričara. 2. Zagreb: Zaklada Friedrich Naumann. стр. 551—568. 
• Симић, Сима (1958). Прекрштавање Срба за време Другог светског рата. Титоград: Графички завод. 
• Слијепчевић, Ђоко М. (1966). Историја Српске православне цркве. књ. 2. Минхен: Искра. 
• Стојановић, Александар (2012). „Радослав Грујић о преносу моштију српских светитеља априла 1942. године из НДХ У окупирану Србију” (PDF). Токови историје: Часопис Института за новију историју Србије (1): 69—86. 
• Tomasevich, Jozo (1975). War and Revolution in Yugoslavia, 1941-1945: The Chetniks. 1. Stanford: Stanford University Press. 
• Tomašević, Jozo (1979). Četnici u drugom svjetskom ratu 1941-1945. Zagreb: Liber. 
• Tomasevich, Jozo (2001). War and Revolution in Yugoslavia, 1941-1945: Occupation and Collaboration. 2. Stanford: Stanford University Press. 
• Tomašević, Jozo (2010). Rat i revolucija u Jugoslaviji 1941-1945: Okupacija i kolaboracija. Zagreb: EPH, Liber. 
• Škiljan, Filip (2014). „Preveravanje Srba na području sjeverozapadne Hrvatske 1941. i 1942. godine” (PDF). Tokovi istorije: Časopis Instituta za noviju istoriju Srbije (1): 135—173. 
• Škiljan, Filip (2016). „Vjerski prijelazi s pravoslavne na rimokatoličku vjeroispovijest u NDH (1941—1945) na području arhiđakonata Svetačje (Novska, Nova Gradiška, Oriovac)” (PDF). Култура полиса: Часопис за неговање демократске политичке културе. 13 (31): 185—202. Архивирано из оригинала (PDF) 16. 02. 2018. г. Приступљено 15. 02. 2018. 
• Škiljan, Filip (2017). „Prevjeravanja pravoslavnih Srba u Goričkom arhiđakonatu (Karlovac i okolica) između 1941. i 1945. godine”. Архив: Часопис Архива Југославије. 18 (1-2): 127—145. Архивирано из оригинала 16. 02. 2018. г. Приступљено 15. 02. 2018. 
• Škiljan, Filip (2019). „Vjerski prijelazi s pravoslavne na rimokatoličku i grkokatoličku vjeroispovijest (prekrštavanja) na području Zagrebačke nadbiskupije između 1941. i 1945.” (PDF). Pokatoličavanje Srba u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj: Zbornik radova. Zagreb: : Srpsko narodno vijeće. стр. 191—240. 
• Škiljan, Filip (2020). „Prekrštavanje Srba na području današnje Bosne i Hercegovine 1941. i 1942. godine prema sačuvanoj dokumentaciji iz fonda Ministarstva pravosuđa i bogoštovlja Nezavisne Države iz Hrvatskog državnog arhiva”. Годишњак за истраживање геноцида. 12 (1): 121—146. 

Spoljašnjе veze

• Предраг Мирковић: Приказ књиге "Духовни геноцид", Музеј СПЦ 1997.