Buenos Ajres

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Buenos Ajres
šp. Buenos Aires
Buenos Aires Photo Montage.png
Kolažni prikaz znamenitosti Buenos Ajresa
Zastava
Zastava
Grb
Grb
Administrativni podaci
Država Argentina
PokrajinaSavezni distrikt
Osnovan1536. i 1580.
Stanovništvo
Stanovništvo
 — 2010.3.890.151 (procena)
Aglomeracija15.741.364
Geografske karakteristike
Koordinate34° 35′ 59″ J; 58° 22′ 55″ Z / 34.599722° J; 58.381944° Z / -34.599722; -58.381944Koordinate: 34° 35′ 59″ J; 58° 22′ 55″ Z / 34.599722° J; 58.381944° Z / -34.599722; -58.381944
Aps. visina25 m
Površina203 km2
Buenos Ajres na mapi Argentine
Buenos Ajres
Buenos Ajres
Buenos Ajres na mapi Argentine
Ostali podaci
GradonačelnikHorasio Rodrigez Lareta
Pozivni broj011
Veb-sajt
buenosaires.gov.ar

Buenos Ajres (šp. Ciudad Autónoma de Buenos Aires) je glavni grad Argentine[1], a ujedno i njen najveći grad i luka, te glavni politički, ekonomski i kulturni centar zemlje. Druga najveća metropolitanska zona u Južnoj Americi nakon Sao Paula, smešten na južnoj obali La Plate, na jugozapadu kontinenta, grad Buenos Ajres nije deo, niti je glavni grad Provincije Buenos Ajres, već autonomni federalni distrikt. Veliki Buenos Ajres (Gran Buenos Aires, GBA) četvrta je najveća konurbacija u Latinskoj Americi, sa oko 15 miliona stanovnika.[2][3] Smatra se najbogatijim gradom Južne Amerike i južne hemisfere, i „Alfa svjetskim gradom”, prema popisu istraživačke grupe GaWC, univerziteta u Lafboru (UK) iz 2008.[4] Naziv grada na španskom znači „dobar vazduh”. Nalazi se na ušću reke La Plata u Atlantski okean.

Buenos Ajres je privredni, komercijalni, kulturni i obrazovni centar Argentine u kome živi četvrtina stanovništva države. U Argentini ima status autonomnog grada koji ne pripada ni jednoj od argentinskih provincija. Prema proceni iz 2010. u gradu je živeo 3.890.151 stanovnik, a sa predgrađima i prigradskim naseljima (Gran Buenos Aires) ovaj broj iznosi oko 15,5 miliona. Prostire se na površini od 202.90 km². Stanovnici grada se popularno nazivaju „portenjos” (porteños).

Nakon unutrašnjih sukoba u 19 veku, Buenos Ajres je 1880. izdvojen iz provincije Buenos Ajres, a njegove granice su proširene radi priključenja bivših gradova Belgrano i Flores, koji su sada četvrti Buenos Ajresa. U skladu s ustavnim reformama iz 1994. grad je postao autonomno područje te službeni naziv glasi Ciudad Autónoma de Buenos Aires.

Ubraja se među najlepše gradove sveta s arhitekturom koja kombinuje uticaje Madrida, Pariza i Barselone (neobarok, eklekticizam, francuski neoklasicizam, Art Nouveau) s geometrijski zacrtanim planom ulica i trgova ukrašenim spomenicima te prostranim zelenim površinama.

Etimologija[uredi | uredi izvor]

Grad je nazvan po svetilištu Nostra Signora di Bonarija (špa. Nuestra Señora del Buen Aire) u Kaljariju na Sardiniji. Svetilište, prvi primer gotičko-katalonske arhitekture na Sardiniji, uzdiže se na brdu Colle di Bonaria, (tada nazivanom Bonarye, — dobar vazduh) gde je kralj Alfons IV od Aragone izgradio utvđeni dvorac.

Kada su 1324. Aragonci osvojili Kaljari, svoje glavno sedište postavili su na brdu iznad grada. Brdo je bilo poznato kao Buen Ajr („Bonarija” na lokalnom jeziku), "[5] jer je bilo pošteđeno neugodnog mirisa iz starog grada. Za vreme opsade Kaljarija, Aragonci su na brdu izgradili svetilište Svete Marije. 1335, kralj Alfons IV od Aragone, poklonio je crkvu redu Mercedarijevaca, koji su izgradili opatiju koja postoji i danas.[6][7] Španski mornari, posebno iz Andaluzije, poštovali su kip Svete Marije koji je izvučen iz mora i postavljen u svetilištu nakon što je navodno pomogao da se smiri nevreme u Sredozemlju.

Godine 1536, španski pomorac Pedro de Mendoza izgradio je tvrđavu i luku u današnjoj četvrti San Telmo, i nazvao ih Santa María del Buen Ajr. Naziv je odabrao kapelan ekspedicije, posvećenik Device s Bonarije. Mendozino naselje ubrzo su napali urođenici, te je napušteno 1541. godine.[8] Huan de Garaj, koji je utvrđenje obnovio 1580, sačuvao je izvorno ime, nazvavši ga Ciudad de la Santísima Trinidad y Puerto de Santa María del Buen Aire. Kraći naziv Buenos Ajres postao je uobičajen tokom 17. veka.

Građani Buenos Ajresa nazivaju se „portenos” (ljudi iz luke), što ističe važnost luke u razvoju grada i nacije.[9] Od federalizacije grada 1880, Buenos Ajres uključuje i bivše gradove Belgrano i Flores, te je odvojen od provincije Buenos Ajres.[10] Građani provincije nazivaju se „bonaerenses”.

Od reforme ustava 1994, službeni naziv grada glasi Ciudad Autónoma de Buenos Aires (Autonomni grad Buenos Ajres). Pre promene naziva bio je često korišten i naziv Capital Federal (Savezni glavni grad). Ponekad se koriste i skraćenice Bs. As. i Baires, prva u pisanim tekstovima a druga u svakodnevnom govoru. Od nadimaka ističu se La Reina del Plata (Kraljica plate) radi svoje pozicije u estuaru La Plata i takođe kao najveći grad u području, i „Pariz juga”, što je aluzija na evropski uticaj.

Istorija[uredi | uredi izvor]

Reku La Plata otkrio je 1516. konkistador Huan Dijaz de Solis. Njegovu ekspediciju je uništio napad Indijanaca, a i sam Huan Dijaz je tada poginuo.

Pedro de Mendoza je 2. februara 1536. ovde osnovao grad pod imenom „Puerto de nuestra senjora Santa Marija del Buen Ajre” (Puerto de Nuestra Señora Santa María del Buen Ayre, Luka naše Gospe Marije od dobrih vetrova). Ime je odabrao Mendozin kapelan, poreklom sa Sardinije, poštovalac „Bogorodice od dobrih vetrova” (Virgen de Bonaria). Po alternativnoj verziji, ime je odabrano zbog povoljnih vetrova koji su pratili brodove u ovom području. Mesto gde je prvobitno osnovan grad danas se nalazi u četvrti San Telmo. Zbog oslobodilačkih napada lokalnih Indijanaca, Mendozini okrutni okupatori su napustili Buenos Ajres 1541.

Španci, koje je predvodio Huan de Garaj, ponovo su okupirali i stvorili naselje pljačkaša 1580. U međuvremenu je na severoistoku današnje Argentine stvoreno više gradova koji su gravitirali ka Peruu. Od svojih početaka, Buenos Ajres je zavisio od stočarstva u pampi i od trgovine sa Španijom. Međutim, administrativna organizacija španskih kolonija u 17. i 18. veku nalagala je da sva argentinska roba mora da bude otpremljena u Limu na carinjenje, što je stvorilo nezadovoljstvo među trgovcima i podstaklo krijumčarenje. Karlos III od Španije (1759—1788) pojednostavio je trgovinu proglašavajući Buenos Ajres za otvorenu luku.

Buenos Ajres je 1776. postao glavni grad Vicekraljevstva Rio de la Plata, koja je izdvojena iz Vicekraljevstva Peru.[1] U ovo vreme su u Buenos Ajres prisilom dovedeni mnogi robovi iz Afrike, tako da su početkom 19. veka crnci činili trećinu stanovništva. U toku rata Velike Britanije protiv Napoleonovih saveznika, britanske trupe su 1806. zauzele grad, ali ih je brzo porazila lokalna pobuna. Britanci su još jednom bezuspešno pokušali da zauzmu Buenos Ajres 1807. Tokom ovog sukoba grad nisu branili Španci, već španski plaćenici — lokalne „patriote”. To je bio uvod u preuzimanje vlasti od kolonijalnih vlasti 25. maja 1810, i konačno proglašenje nezavisnosti 1816. Međutim, u vlasti do današnjeg dana ima vrlo malo starosedeoca. Domicilno stanovništvo i dalje stoji na stanovištu da je ovo samo vid neokolonijalizma u kojem centralne uloge vlasti drže španske porodice. Domicilno stanovništvo ulaže napore da maternji jezik i pismo uvedu u škole.

U novostvorenoj državi došlo je do sukoba unitarista i federalista, u kojoj su federalisti odneli prevagu. Buenos Ajres je proglašen glavnim gradom Argentine tek 1880. U prvih nekoliko decenija glavni gradovi su bili Parana i Belgrano. Belgrano je danas opština u sastavu Buenos Ajresa.

Drugu polovinu 19. veka obeležio je masovan dolazak emigranata iz Evrope, naročito Italijana. Doseljenici su stvorili poseban lokalni dijalekt. Buenos Ajres je 90-ih godina 19. veka bio najvažniji grad Latinske Amerike i brojao je skoro milion stanovnika. Prva linija metroa je otvorena 1913. godine. U vreme obeležavanja stogodišnjice nezavisnosti u centru grada su izgrađene reprezentativne avenije, poput Avenije 9. jula (Avenida 9 de Julio). Izgradnja novih avenija se nastavila tridesetih godina 20. veka.

Posle Drugog svetskog rata grad je inkorporirao mnoga prigradska naselja.

Geografija[uredi | uredi izvor]

Satelitski snimak Río de la Plate
Nemačka karta Buenos Ajresa iz 1888.

Grad Buenos Ajres se nalazi na južnim obalama estuara Río de la Plata, što je zajedničko ušće reka Parana i Urugvaj u Atlantik. Reka je ovde jako zamućena rečnim nanosima. Dubina reke je mala, ispod 20 m, tako da brodovi sa dubljim gazom moraju da koriste posebno iskopane koridore. Granice samoga grada određuju na istoku i severoistoku Río de la Plata, na jugu i jugoistoku reka Matansa, i severozapadu, zapadu i jugozapadu Avenija General Paz.

Zapadno od Buenos Ajresa prostiru se pampe, poljoprivredno najproduktivnija regija Argentine.

Grad leži na nekadašnjoj pampi, osim nekih područja kao Ekološki rezervat Buenos Ajresa (Reserva Ecológica de Buenos Aires), sportski grad fudbalskog kluba Boka juniors, aerodrom Horhe Njuberi, četvrt Puerto Madero i sama glavna luka, koja su izgrađena na isušenim zemljištima duž obale Ria de la Plate.

Regija je nekada bila presečena s više rečnih rukavaca i laguna, od kojih su neki ponovo ispunjeni, a drugi usmereni u cevi. Među najznačajnijim rukavcima su Maldonado, Vega, Medrano, Cildanez i Vajt. 1908. mnogi su rukavci kanalizovani i izravnati, jer su poplave stvarale štetu gradskoj infrastrukturi. Počevši od 1919, većina rukavaca je zatvorena. Maldonado je zatvoren u cevi 1954, te trenutno teče ispod avenije Huan B. Justo.

Klima[uredi | uredi izvor]

Klima u gradu je suptropska. Prosečna godišnja temperatura je 16,9 °C, a srednja količina padavina je 1027 milimetara kišnog taloga. Najtopliji mesec je januar sa prosekom od 23,7 stepena, dok je najhladniji jul sa 10,5 °C. Temperature veoma retko padnu ispod nule, a sneg je zabeležen 1918. i 2007. Najviše padavina ima u martu mesecu, a najmanje tokom jula.

Klima Centralna opservatorija Buenos Ajresa (2001—2010)
Pokazatelj \ Mesec .Jan. .Feb. .Mar. .Apr. .Maj. .Jun. .Jul. .Avg. .Sep. .Okt. .Nov. .Dec. .God.
Maksimum, °C (°F) 30,4
(86,7)
29,0
(84,2)
26,8
(80,2)
23,4
(74,1)
19,3
(66,7)
16,6
(61,9)
16,0
(60,8)
17,7
(63,9)
19,6
(67,3)
23,1
(73,6)
26,1
(79)
28,5
(83,3)
23,0
(73,4)
Prosek, °C (°F) 25,1
(77,2)
23,9
(75)
22,0
(71,6)
18,0
(64,4)
14,4
(57,9)
11,9
(53,4)
11,4
(52,5)
12,8
(55)
14,8
(58,6)
18,2
(64,8)
20,9
(69,6)
23,2
(73,8)
18,1
(64,6)
Minimum, °C (°F) 20,2
(68,4)
19,5
(67,1)
18,0
(64,4)
13,6
(56,5)
10,5
(50,9)
8,3
(46,9)
7,7
(45,9)
8,7
(47,7)
10,6
(51,1)
13,5
(56,3)
16,0
(60,8)
18,2
(64,8)
13,7
(56,7)
Količina padavina, mm (in) 167,5
(6,594)
171,0
(6,732)
172,3
(6,783)
110,8
(4,362)
72,3
(2,846)
54,8
(2,157)
70,0
(2,756)
71,7
(2,823)
75,0
(2,953)
124,4
(4,898)
114,1
(4,492)
102,4
(4,031)
1.306,3
(51,429)
Dani sa padavinama 9,5 9,0 10,0 7,9 6,6 7,1 8,0 7,7 7,9 9,9 9,9 9,1 102,6
Relativna vlažnost, % 65 70 72 77 78 79 79 74 71 69 68 64 72
Sunčani sati — mesečni prosek 275,9 217,5 210,8 183,0 167,4 144,0 148,8 167,4 180,0 220,1 252,0 272,8 2.439,7
Sunčani sati — dnevni prosek 8,9 7,7 6,8 6,1 5,4 4,8 4,8 5,4 6,0 7,1 8,4 8,8 6,68
Izvor #1: Univerzitet u Buenos Ajresu[11]
Izvor #2: Nacionalni metereološki servis (vlažnost 1981—1990)[12]

Stanovništvo[uredi | uredi izvor]

Prema proceni, u gradu je 2010. živeo 3.890.151 stanovnik.

Kretanje broja stanovnika
1980. 1991. 2001. 2010.
2.922.829 2.965.403[13] 2.776.138 3.890.151[13]

Gradski pejzaž[uredi | uredi izvor]

Panorama Buenos Ajresa sa Rio de la Plata
daytime skyline of a city
Panorama centra grada. Levo je Kongresna plaža, i reka, a neboderi su u pozadini panorame.

Arhitektura[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Arhitektura Argentine

Palata Barolo, jedna od najprepoznatljivijih građevina u Buenos Ajresu

Na arhitekturu Buenos Ajresa utiču razni stilovi iz mnogih nacionalnih kultura imigranata, što stvara naglašeni eklekticizam kroz više izraza; od akademizma ili Art dekoa, preko Art Nouveau, neogotike, neobaroka, do savremenih staklenih nebodera, ili autohtonih stilova kao raznobojna četvrt Boca, što stvara jedinstvenu i vrlo individualizovanu, najčešće bogato ornamentisanu arhitekturu s elementima koji podsećaju na više metropola; u prvom redu na Barcelonu, Pariz i Madrid.

Italijanski i francuski uticaji pojačali su se nakon argentinske deklaracije nezavisnosti početkom 19. veka, premda je akademski stil opstao do prvih decenija 20. veka. Evropski uticaji odražavaju se u više zgrada u Buenos Ajresu kao Iglesia Santa Felicitas Ernesta Bungea; ili Palata pravde, Nacionalni kongres i pozorište Kolon, radovi Vitorija Meana.

Arhitektura druge polovine 20. veka nastavila je s reprodukcijama francuskih neoklasičnih modela, kao sedište Banco de la Nacion Argentina, rad Alejandra Bustilla, i Museo Hispanoamericano de Buenos Aires Martína Noela. Međutim, od 1930-ih uticaj Le Korbizjea i evropskog racionalizma konsolidirao je grupu mladih arhitekata s Univerziteta Takuman, među kojima se ističe Amancio Vilijams.[14] Izgradnja nebodera u Buenos Ajresu napredovala je do 1950-ih, s zgradom Kavana kao istaknutim primerom. Novije savremene visoko-tehnološke zgrade argentinskih arhitekata s prelaza iz 20. u 21. veku uključuju Le Parc Tower Marija Alvareza,[15] Torre Fortabat Sančeza Ili i Repsol-YPF Tower Sezara Pelija.

Četvrti[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Bariji u Buenos Ajresu

Neboderi u Belgranu
La Boca
Puerto Madero
Retiro
San Telmo, Plaza Dorego

Grad je iz administrativnih razloga podeljen na 48 barija, ili četvrti.[16] Podela se izvorno temeljila na katoličkim župama, ali je od 1940-ih prošla kroz niz promena. Novija šema podelila je grad na 15 opština (comunas).[17] Važnije četvrti uključuju:

  • Belgrano (Comuna C13), nazvan po Manuelu Belgranu, političaru i vojskovođi koji je kreirao argentinsku zastavu. Četvrt srednje-više klase, sa starijim zgradama anglo-saksonske arhitekture i savremenim stambenim neboderima. Glavna je ulica Avenida Kabildo, oko koje se koncentriraju trgovine, kinematografi, knjižare i stambene zone. U Belgranu se nalaze i privatni univerzitet Universidad de Belgrano,[18] Kineska četvrt, park Barankas de Belgrano, muzeji Lareta[19] (španska umetnost) i Sarmiento[20] (istorija) i stadion El Monumental, dom fudbalskog tima River Plejt.
  • La Boka, (Comuna C4), nazvana po ušću reke Matansa (boca — ušće na španskom) ili po đenovskoj četvrti Bokadase, od prvih naseljenika većinom iz tog grada. Stara lučka četvrt poznata po raznobojnim kućama i pešačkoj ulici Kaminito, koja privlači turiste uličnim plesačima tanga i prodavačima suvenira. Osim više tango klubova i italijanskih taverni, u La Boki se nalazi i stadion La Bombonera (službeno Estadio Alberto J. Armando) fudbalskog kluba Boka juniors.
  • Palermo (Comuna C14), nazvan je po opatiji „San Benito de Palermo”, ili prema alternativnoj teoriji, po imigrantu Huanu Domingu Palermu, koji je ubrzo nakon osnivanja Buenos Ajresa, navodno u toj zoni kupio zemlju. Smešten na severoistoku grada. Kao najveći bario u Buenos Ajresu, deli se na nekoliko jasno definisanih potčetvrti: Alto Palermo i Vila Freud, središnji deo kvarta, trgovački i prometni centar oko avenije Santa Fe, Palermo Viejo (stari Palermo) najstariji deo kvarta oko trga Plaža Palermo Vieho, Palermo Soho, mondena četvrt oko trga Plaza Serano, poznata po uličnoj i alternativnoj kulturi, Palermo Čiko i Bario Park. U Palermo Čiku (mali ili ekskluzivni Palermo), nalazi se Nacionalni muzej dekorativnih umetnosti (Museo Nacional de Arte Decorativo),[21] dok je susedni Bario Park isključivo stambena zona s raskošnim kućama i parkovima. Muzej latinsko američke umetnosti (MALBA)[22] lociran je između Bario Parka i trgovačkog centra Paseo Alkorta. Las Cañitas, poznat je po Polo terenima Campo Argentino de Polo.
  • Puerto Madero (Comuna C1), najnovija gradska četvrt, izgrađena na mestu bivše luke nazvane po preduzetniku Eduardu Maderu koji ju je izgradio krajem 19. veka. Već početkom 20. veka pojava većih brodova Puerto Madero učinila je neadekvatnom lukom, te se sav promet seli u „Puerto Nuevo” (nova luka). Uprkos više pokušaja obnove, napušteni Madero propada do 1989. kada započinje proces obnove.[23] U samo 10 godina doživeo je potpunu transformaciju od najzapuštenijeg, do najekskluzivnijeg i najsavremenijeg kvarta u gradu, sa stambenim zonama, poslovnim prostorom, privatnim univerzitetima i luksuznim hotelima. Čuveni arhitekti kao Santijago Kalatrava, Norman Foster, Sezar Peli i Filip Stark, ostvarili su projekte u Puertu Maderu, koji se danas smatra jednim od najuspešnijih projekata obnove u svetu.
  • Rekoleta (Comuna C2), nazvana po samostanu Convento de los Recoletos Descalzos, nalazi se na severoistoku grada. Većinom elitna stambena četvrt, poznata po mnogim spomenicima i francusko-pariskoj arhitekturi mnogih palata i vila, posebno na Avenida Alvear. Ističe se i kao trgovačka četvrt s hotelima i noćnim životom. U četvrti se nalazi i više kulturnih institucija; Nacionalni muzej lepih umetnosti (Museo Nacional de Bellas Artes MNBA),[24] Nacionalna Biblioteka (Biblioteca Nacional de la República Argentina), kulturni centar Rekoleta (Centro Cultural Recoleta),[25] pravni, medicinski, odontološki i farmaceutsko-biokemijski fakulteti univerziteta u Buenos Airesu. Kvart je poznat i po čuvenom groblju La Recoleta.
  • Ретиро (Comuna C1), nazvan po rezidenciji El Retiro, nekada lociranoj na današnjem trgu Plaza San Martín, jedno je od najvećih saobraćajnih čvorišta u Argentini, s željezničkom stanicom Estación Retiro i autobusnim terminalom Terminal de Omnibus. Glavne ulice su Avenida del Libertador, Santa Fe i Florida, te trg Plaza San Martín okružen velikim palatama i hotelima. Među znamenitostima ističu se Torre de los Ingleses (engleski toranj), neboder Kavana, palate Paz i San Martín, i neboderi Pireli i Oliveti.
  • San Telmo (Comuna C1), nazvana po crkvi San Pedro Telmo, jedna je od najstarijih četvrti u Buenos Ajresu s dobro očuvanom kolonijalnom arhitekturom 19. veka. Boemski kvart umetničkog šarma koji gravitira oko trga Plaza Dorego. U San Telmu nalaze se i park Lezama, Nacionalni istorijski muzej (Museo Histórico Nacional),[26] Ruska pravoslavna crkva, i Muzej moderne umetnosti (Museo de Arte Moderno de Buenos Aires MAMBA).[27]

Znamenitosti[uredi | uredi izvor]

Kabildo
Kasa Rosada
Palata Nacionalnog kongresa, u pozadini Rodinovog mislioca
Obelisk, Avenija 9. de Hulio
  • Kabildo (Plaža de Majo, bario Monserat), javna zgrada korištena kao sedište vlasti u kolonijalna vremena. Prvi puta izgrađena 1610, više je puta menjana i nadograđivana, i u novije doba rušena radi izgradnje okolnih avenija. Sadašnji oblik potiče iz 1940, kao rezultat rekonstrukcije arhitekta Marija Bučiaza. Danas je to Nacionalni muzej Kabilda i Svibanjske revolucije (Museo Nacional del Cabildo y la Revolución de Mayo).[28]
  • Kasa Rosada (Plaza de Majo, bario Monserat), službeno Casa de Gobierno ili Palacio Presidencial, sedište je izvršne vlasti. Izgrađena je na mestu stare tvrđave koje je već od 18. veka bila sedište lokalne i kolonijalne vlasti. Tvrđava je delomično srušena polovinom 19. veka i na njenom mestu je izgrađeno više službenih zgrada koje su 1898. spojene u sadašnje zdanje. Ružičasta boja navodno vuče poreklo od zamisli predsednika Sarmienta (1868—1874) koji je želio simbolično predstaviti sukobljene strane u zemlji kombinacijom njihovih boja, bele unitariste i crvene federaliste.
  • Zgrada Kavana (Plaza San Martín, bario Retiro), stambeni Art deko neboder, s 29 spratova i 120 m visine, izgrađen 1936, kada je Korina Kavana svoje nasledstvo investirala u izgradnju te zgrade. Smatra se jednim od najimpresivnijih arhitektonskih remek-dela u Buenos Ajresu. U svoje doba bila je to najviša građevina od armiranog betona u svetu i dugo godina najviši neboder Južne Amerike. 1999. je proglašen nacionalnim istorijskim spomenikom.
  • Metropolitanska katedrala (Plaza de Majo, bario San Nicolas) glavna katolička crkva u gradu i matična crkva nadbiskupije Buenos Ajresa. Osnovana 1580, mnogo je puta nadograđivana i menjana. Konačna verzija datira iz 18. (barokna unutrašnjost) i 19. veka neoklasična fasada).
  • Nacionalni kongres (Plaza del Kongreso, bario Balvanera) ili „Palata nacionalnog kongresa”, sedište je argentinskog parlamenta. Izgrađen je u akademskom grčko-rimskom stilu od 1897. do 1906, kada je inaugurisan, premda su se manji radovi izvodili čak do 1946. Zgradu karakterizira ogromna, 80 m visoka i 30.000 tona teška kupola.
  • Nacionalna biblioteka (Kali Aguero, bario Rekoleta) „Biblioteca Nacional de la República Argentina”, osnovana 1810, najveća je biblioteka u Argentini i jedna je od najznačajnijih u Americi. Aktualno savremeno zdanje projektovano je 1961, radovi su započeli 1971, a otvoreno je 1992.
  • Nacionalni istorijski muzej[26] (Kali Defensa, bario San Telmo), muzej posvećen istoriji Argentine, s eksponatima iz Majske revolucije i Argentinskog rata za nezavisnost. Osnovan je 1889. kao „Istorijski muzej glavnog grada”. Galerija potiče iz privatnih kolekcija ličnosti vezanih uz značajne istorijske događaje u Argentini, te iz bivšeg „Javnog muzeja” osnovanog 1822.
  • Obelisk (Plaža de la Republika, bario San Nikolas), jedna od najpoznatijih znamenitosti grada, spomenik izgrađen 1936. u čast 400. godišnjice prvog osnivanja grada, na mestu gde je prvi put u Buenos Ajresu podignuta argentinska zastava. Visok je 67 m, s površinom baze od 49 m².
  • Teatar Kolon (Kali Cerito bario San Nikolas), jedna od najznačajnijih opernih kuća u svetu. Otvoren je, nakon 20 godina izgradnje, 25. maj 1908, operom Aida. Auditorijum raspolaže s 2,487 sedećih mesta i 20 m širokom, 15 m visokom i 20 m dubokom pozornicom. Akustika Teatra Kolon smatra se jednom od pet najboljih u svetu. Od 2006. pozorište je bilo zatvoreno radi renoviranja, čije se dovršenje planirano za 2010.

Ulice i trgovi[uredi | uredi izvor]

Avenida Alvear
Avenida Korientes
Avenida de Majo
Kali Florida
Avenida 9 de Hulio
Plaza de Majo
  • Avenida Alvear (barios Rekoleta i Retiro), važna gradska ulica između Plazoleta Karlos Pelegrini i Plaza Alvear, poznata po mnogih zgradama francuske akademske arhitekture i trgovinama visoke mode. Izgradnja ulice započela je 1885, na inicijativu tadašnjeg gradonačelnika Torkuata de Alveara, koji se inspirisao pariskim urbanizmom Žorž-Ežena Osmana. Najznačajnije građevine su palata Ortiz Basualdo (danas francuska ambasada) i palata Pereda (brazilska ambasada), palata Fernandez Ankorena (apostolska nuncijatura), i Alvear Palace Hotel, koji datira iz 1932. Modne marke koje imaju svoje trgovine u Avenida Alvear uključuju Armani, Valentino, Hermes, Luj Vjuton i Ermenegildo Zegna.
  • Kaminito (bario La Boka), mala pešačka ulica u La Boki velikog kulturnog i turističkog značaja, poznata i po slavnom istoimenom tangu. 1959. proglašena je „ulicom muzejem”. Čuvene raznobojne kuće genoveških imigranata pod državnom su zaštitom kao kulturno nasleđe.
  • Avenida Korientes (barios San Nikolas, Balvanera, Almagro, Vila Krespo i Čakarita), smatra se glavnom i najvažnijom ulicom u Buenos Ajresu. Nazvana je 1822. po gradu Korijentes, glavnom gradu istoimene provincije na severu Argentine. Tokom 18. i 19 veka to je bila ulica prosečne dužine i širine, ali krajem 19. veka zajedno s rastom grada započinje njeno naglo produživanje na zapad. Tramvaji s konjskom zapregom prvi put su saobraćali ulicom 1887. godine. Gradonačelnik Hoakin de Ančorena započeo je projekat proširenja ulice 1910., ali zbog otpora vlasnika zgrada koje je trebalo srušiti, pa i nekih intelektualaca, to je sprovedeno tek 1930-ih, kada je proširena avenija otvorena zajedno s inauguracijom Obeliska na Plazi de la Republika. Avenija je poznata kao pozorišno (Teatro Gran Rекс, Teatro Opera, Centro Cultural General San Martín[29]) i bankarsko središte, po mnogim knjižarama (Hernández, Liberarte) i tradicionalnim i istorijskim lokalima i restoranima (Los Inmortales, s fotografijama istorijskih osoba koje su ga posetile, Güerrín, Café La Paz istorijsko okupljalište levičarskih aktivista, Bar Ramos, La Giralda Cafeteria). Takođe, u Aveniji Korientes nalaze se i kulturni centar Rikardo Rojas[30] Univerziteta u Buenos Ajresu, koji promoviše eksperimentalnu umetnost, čuvena sportsko-koncertna dvorana Luna Park i bivša pijaca Abasto, danas preuređena u trgovački centar. Avenija Korientes posebno je vezana uz tango, te su joj posvećene mnoge kompozicije.
  • Avenida del Libertador (barios Retiro, Rekoleta, Palermo, Belgrano i Nunez, te partidos Vicente Lopez, San Isidro i San Fernando), jedna od glavnih ulica Buenos Ajresa, dugačka 25 km, proteže se paralelno s Rio de la Plata od četvrti Retiro do severnog predgrađa San Fernando. Otvorena 1906, i 1950. nazvana po generalu San Martin, oslobodiocu Argentine, Čilea i Perua.
  • Avenida de Majo (bario Monserat), dugačka 1,5 km, povezuje trgove Plaza de Majo i Plaza del Kongreso. Nazvana je po Majskoj revoluciji 1810, koja je Argentini donela nezavisnost. Izgrađena između 1885. i 1894. na inicijativu gradonačelnika Torkuata de Alveara, inspirisana je madridskom ulicom Gran Víja, i radi svoje arhitekture često se uspoređuje s ulicama evropskih metropola. Među zgradama ističe se eklektički Palacio Barolo, svojevremeno najviša zgrada u Buenos Ajresu. Takođe, u Avenida de Majo otvorene su 1913. prve stanice podzemne željeznice izvan Evrope ili Sjedinjenih Država. 1997, ulica je proglašena nacionalnim istorijskim mestom.
  • Kal Florida (barios San Nikolas i Retiro), pešačka ulica, i jedna od od glavnih trgovačkih zona u gradu. U trgovačkom centru Galerías Pacífiko, ukrašenom freskama nekih od najpoznatijih argentinskih umetnika, svoje trgovine imaju Polo Ralf Loren, Tiffany & Co., Tomi Hilfinger, Kristijan Lakrua, Kristijan Dior, Cacharel, Samsonit, Pol & Šark i Iv Sen-Loran. U ulici se takođe nalazi i galerija Di Tela, važan centar pop arta u Buenos Ajresu za vreme 1960-ih i 1970-ih.
  • Avenida 9 de Julio (bario Retiro, San Nikolas, Monserat i Konstitucion), nazvana u čast argentinskog dana nezavisnosti (9. jul 1816), smatra se jednom od najširih ulica na svetu (oko 110 m). Ima sedam prometnih traka u svakom smeru, još pet traka u rubnim ulicama i nekoliko pojaseva zelenila. Na Aveniji se između ostaloga nalaze pozorište Teatro Colón, Obelisk, i statua Don Kihota na raskršću sa Avenida de Majo. Izgradnja avenije bila je planirana već 1888, ali radi otpora vlasnika zgrada namenjenih rušenju radovi su započeli tek 1935. Prvi deo je otvoren 1937, a dovršena je 1960-ih.
  • Plaza de Majo (bario Monserat), središnji gradski trg, izvorno mesto prvog naselja nakon osnivanja grada u 16. veku. Trg je 25. maj 1810. bio pozornica rezolucije koja je dovela Argentinu do nezavisnosti, i od tada žarna tačka političkog života Buenos Ajresa i Argentine. Sadašnji oblik trga datira iz 1884, rušenjem kolonada koje su razdvajale Plaza de la Viktoria i Plaza del Fuerte, te se na trgu nalaze palate nekih od najvažnijih državnih institucija u zemlji. Osim Majske revolucije iz 1810, istorijski značajni politički događaji koji su se odigrali na Plaza de Majo uključuju: masovne demonstracije sindikata 17. oktobar 1945. koje su dovele do oslobađanja Huan Perona iz zatvora, koji je kasnije izabran za predsednika Argentine, vojni napad na politički skup 16. jun 1955, kada je poginulo 364 osoba, skupovi podrške aneksiranju Folklandskih ostrva 1982, od 1977. do danas, okupljanja rodbine nestalih osoba (desaparecidos), za vreme prljavog rata 1977—1983, i nasilni protesti u decembru 2001, povodom tadašnje finansijske krize. što je dovelo do ostavke predsednika De la Rua.
  • Plaza General San Martín (bario Retiro), je velika zelena površina na kraju pešačke ulice Kal Florida. Trg, nazvan 1878. po generalu San Martinu, okružen je ulicama Libertador, Maipu, Santa Fe i Leandro Alem. Na današnjem trgu niz španskih guvernera imao je svoju službenu rezidenciju dok zemljište nije 1713. prodato Britanskoj kompaniji južnog mora (British South Sea Company). Na tom mestu, 1807. poražen je general Džon Vajtlok, za vreme drugog pokušaja kralja Džordža III da osvoji Buenos Ajres. Godine 1883, utvrđenje, arena za borbu s bikovima i druga zgrade su porušene, te su posađena brojna stabla Phytolacca dioica, lipe i Ceiba speciosa. Početkom 20. veka, u okolici trga, neki od najbogatijih argentinskih zemljoposednika izgradili su svoje palate, od kojih su najznačajnije; Anchorena[31] (danas ceremonijalni aneks ministarstva spoljašnjih poslova), Paz[32] (danas udruženje vojnih oficira) i Haedo (danas sekretarijat uprave za životnu sredinu). Današnji oblik trga datira iz 1936, kada je dovršen prostor oko spomenika San Martinu, te izgrađen obližnji neboder Kavana.

Parkovi[uredi | uredi izvor]

Parkovi u Buenos Airesu većinom su delo francuskog pejzažnog arhitekte Čarlsa Tajsa (1849—1934), koji je bio dugogodišnji upravnih parkova i šetališta u Buenos Ajresu.

Jezero ružinih vrtova, u Park Tres de Febrero
Meteorološki stup u botaničkom vrtu
  • Park trećeg februara (bario Palermo), takođe i Bosques de Palermo, „Šume Palerma”, je 25 hektarski park između avenija Libertador i Figueroa Alkorta, poznat po svojim jezerima i ružinim vrtovima. Uređen je 1874—1875. na bivšem imanju Huana Manuela de Rosasa, guvernera Provincije Buenos Ajres (de facto diktatora Argentine), zbačenog 1852. Od 1892. do 1912, proširen je i dodatno uređen novim zoološkim i botaničkim vrtovima. 1960-ih izgrađeni su planetarijum i japanski vrtovi, najveći u svetu izvan Japana, kao zamena za stare japanske vrtove u Retiru.
    • Botanički vrt, službeno Jardín Botánico Carlos Thays de la Ciudad Autónoma de Buenos Aires,[33] otvoren 1898, smešten je uz park Tres de Febrero i među najstarijima je u Latinskoj Americi. Na površini od 69,772 m², smešteno je oko 5,500 vrta biljaka, tematski podeljenih u rimski, francuski i orijentalni vrt, te više skulptura, spomenika i umetničkih dela. 1996, proglašen je nacionalnim spomenikom.
    • Japanski vrtovi, deo su parka Tres de Febrero. Dovršeni su 1967, i otvoreni prilikom državne posjete Argentini tada japanskog prijestolonaslednika Akihita i princeze Mičiko. Osim kolekcije Bonsaija, u vrtovima se nalaze i jezero s ostrvom na kojem se uzgaja japansko lekovito bilje, i Budistički hram.
  • Parke Lezama (bario San Telmo), nazvan po Hozeu Gregoriju Lezami, vlasniku parka u 19. veku, kada je 1894. njegova udovica za manji iznos park prodala gradu pod uslovom da bude pretvoren u javni prostor nazvan po njenom suprugu. Privatna rezidencija porodice Lezama 1897. pretvorena je u Nacionalni istorijski muzej (Museo Histórico Nacional)
  • Park Kentenario (bario Kabalito), otvoren je 1910, u čast stogodišnjice Majske revolucije (špa. centenario = stogodišnjica). U rubnim delovima parka smešten je niz kulturnih i naučnih institucija, kao Institut Luja Pastra, Muzej prirodnih nauka Bernardino Rivadavija,[34] i „Udruženje argentinskih prijatelja astronomije” s pservatorijom.[35]

Privreda[uredi | uredi izvor]

Grad Buenos Ajres je najvažnija luka i privredni centar Argentine. Gradska luka se proteže duž 8 kilometara obale. U gradu, koji je od 1930-ih progutao mnoga prigradska naselja, skoncentrisana je polovina argentinske industrije. U užem području grada posluje 26000 preduzeća i još dvaput toliko u predgrađima.

Glavna industrijska postrojenja su na jugoistoku u četvrtima Aveljaneda i Lanus. Tu se završava gasovod koji dovodi gas iz Patagonije. Na jugu je skoncentrisana prehrambena industrija, rafinerije nafte i hemijska industrija. Industrija automobila i laka industrija je na zapadu i severu grada.

Saobraćaj[uredi | uredi izvor]

Međunarodni aerodrom Pistarini ili Ezeiza (Aeropuerto Internacional Ministro Pistarini de Ezeiza) se nalazi 30–40 km izvan gradskog centra. Aerodrom za kratkolinijski domaći aerosaobraćaj Horhe Njuberi (Aeroparque Jorge Newbery) nalazi se na obali La Plate, oko 5 km od gradskog centra.

Koridor za brodove se redovno čisti od nanosa mulja baržama da bi se omogućio pristup tankerima i kontejnerskim brodovima. Postoje svakodnevne brodske putničke linije za urugvajske gradove Koloniju i Montevideo.

Prva železnička linija iz Buenos Ajresa je otvorena 1857. ka gradu Tukuman. Danas postoji manja mreža pruga iz Buenos Ajresa ka gradovima Provincije Buenos Ajres i nekim udaljenijim gradovima. Glavni oblik putničkog transporta predstavljaju autobusi.

Partnerski gradovi[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b Mišić, Milan, ur. (2005). Enciklopedija Britanika. A-B. Beograd: Narodna knjiga : Politika. str. 188. ISBN 86-331-2075-5. 
  2. ^ „Estimaciones de población total por departamento y año calendario Período 2001—2010” (PDF). INDEC. Arhivirano iz originala (PDF) na datum 9. 4. 2014. Pristupljeno 29. 3. 2017. 
  3. ^ „DEMOGRAPHIA WORLD URBAN AREAS POPULATION & PROJECTIONS” (PDF). demographia.com. Arhivirano iz originala (PDF) na datum 9. 8. 2006. 
  4. ^ „The World According to GaWC 2008”. GaWC. 
  5. ^ „Massimo Pittau – La Madonna di Bonaria di Cagliari e Buenos Aires”. pittau.it. 
  6. ^ „Origin of the name Buenos Aires”. Todo Buenos Aires. Arhivirano iz originala na datum 19. 01. 2015. Pristupljeno 18. 1. 2015. 
  7. ^ „Quel legame mariano tra Bonaria e Buenos Aires”. avvenire.it. 
  8. ^ „Nuestro Banderín”. Buenos Aires Rotary Club. Arhivirano iz originala na datum 19. 01. 2015. Pristupljeno 18. 1. 2015. 
  9. ^ B. Martinez, Alberto (1889). Estudio topográfico é historia demografica de la ciudad de Buenos Aires. Buenos Aires: Compañía Sud-Americana de Billetes de Banco. str. 14. 
  10. ^ „Calendario Histórico – Segunda fundación de Buenos Aires”. Government of the Autonomous City of Buenos Aires. Arhivirano iz originala na datum 24. 10. 2012. Pristupljeno 9. 2. 2012. 
  11. ^ *„Temperatura maxima media”. Departamento de Ciencias de la Atmósfera y los Océanos, University of Buenos Aires. Pristupljeno 16. 3. 2015. 
  12. ^ „Climate Statistics for Buenos Aires 1981—1990”. Servicio Meteorológico Nacional. Pristupljeno 9. 8. 2009. 
  13. ^ a b Argentina: Provinces, Departments, Cities, Localities & Agglomerations — Statistics & Maps on City Population, Pristupljeno 5. maj 2013.
  14. ^ „Le Corbusier y Amancio Willliams en la Casa Curutchet”. café de las ciudades. 
  15. ^ „Le parc del Arquitecto Mario Roberto Alvarez”. palermonline.com.ar. 
  16. ^ „Buscador de Barrios”. Gobierno de la Ciudad de Buenos Aires. Arhivirano iz originala na datum 24. 10. 2017. Pristupljeno 23. 10. 2017. 
  17. ^ „Mapa Oficial de las Comunas”. barriada. Arhivirano iz originala na datum 30. 3. 2017. Pristupljeno 29. 3. 2017. 
  18. ^ „Univesidad de Belgrano”. ub.edu.ar. 
  19. ^ „MUSEO DE ARTE ESPAÑOL ENRIQUE LARRETA”. buenosaires.com. 
  20. ^ „SARMIENTO HISTORICAL MUSEUM”. enjoy-argentina.org. Arhivirano iz originala na datum 18. 9. 2015. Pristupljeno 29. 3. 2017. 
  21. ^ „Museo Nacional de Arte Decorativo”. MNAD. 
  22. ^ „Museo de Arte Latinoamericano de Buenos Aires”. MALBA. 
  23. ^ „Reconversión Puerto Madero”. puertomadero.com. 
  24. ^ „Museo Nacional de Bellas Artes”. MNBA. Arhivirano iz originala na datum 28. 2. 2008. Pristupljeno 29. 3. 2017. 
  25. ^ „Centro Cultural Recoleta”. CCR. Arhivirano iz originala na datum 2. 7. 2015. Pristupljeno 29. 3. 2017. 
  26. ^ a b „Museo Histórico Nacional”. Secretaria de Cultura, Presidencia de la Nacion. Arhivirano iz originala na datum 18. 7. 2011. Pristupljeno 29. 3. 2017. 
  27. ^ „Museo de Arte Moderno de Buenos Aires”. MAMBA. 
  28. ^ „Museo Histórico Nacional del Cabildo de Buenos Aires y de la Revolución de Mayo”. MUseos Argentinos. Arhivirano iz originala na datum 6. 10. 2009. Pristupljeno 29. 3. 2017. 
  29. ^ „Centro Cultural San Martín”. CCGSM. Arhivirano iz originala na datum 19. 7. 2014. Pristupljeno 29. 3. 2017. 
  30. ^ „Centro Cultural Rector Ricardo Rojas”. rojas.uba.ar. 
  31. ^ „PALACIO ANCHORENA”. Diager arte. 
  32. ^ „Casas Históricas / Palacio PAZ”. buenosairesantiguo.com.ar. Arhivirano iz originala na datum 02. 08. 2016. Pristupljeno 29. 03. 2017. 
  33. ^ „Jardín Botánico”. Gobierno de la Ciudad de Buenos Aires. Arhivirano iz originala na datum 24. 10. 2017. Pristupljeno 23. 10. 2017. 
  34. ^ „Museo Argentino de Ciencias Naturales „Bernardino Rivadavia. MACN. 
  35. ^ „Asociación Argentina Amigos de la Astronomía”. amigosdelaastronomia.org. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • B. Martinez, Alberto (1889). Estudio topográfico é historia demografica de la ciudad de Buenos Aires. Buenos Aires: Compañía Sud-Americana de Billetes de Banco. str. 14. 
  • Encyclopædia Britannica
  • Microsoft Encarta(2009-10-31)
  • General Information
  • (jezik: španski) Patricia Moglia, Fabián Sislián and Mónica Alabart, Pensar la historia Argentina desde una historia de América Latina, Buenos Aires:Plus Ultra
  • Lewis Nouwen, Mollie (2013). Oy, My Buenos Aires: Jewish Immigrants and the Creation of Argentine National Identity. UNM Press. ISBN 978-0-8263-5350-4. 
  • Rojas-Mix, Miguel (1991). Los cien nombres de América: eso que descubrió Colón. Lumen. стр. 57. ISBN 978-8426412096. Приступљено 12. 12. 2016. 
  • Adelman, Jeremy. Republic of capital: Buenos Aires and the legal transformation of the Atlantic world (Stanford University Press,) 1999
  • Baily, Samuel L. „The Adjustment of Italian Immigrants in Buenos Aires and New York, 1870—1914.” American Historical Review (1983): 281—305. in JSTOR
  • Bao, Sandra, and Bridget Gleeson. Lonely Planet Buenos Aires (Travel Guide) (2011)
  • Benson, Andrew. The Rough Guide to Buenos Aires (2011)
  • Buenos Aires Travel Guide 2014: Essential Tourist Information, Maps & Photos (2014)
  • Keeling, David J. Buenos Aires: Global dreams, local crises (Wiley,) 1996
  • Moya, Jose C. Cousins and strangers: Spanish immigrants in Buenos Aires, 1850—1930 (University of California Press,) 1998
  • Mulhall, Michael George, and Edward T. Mulhall. Handbook of the River Plate: Comprising Buenos Ayres, the Upper Provinces, Banda Oriental, Paraguay (2 vol. 1869) online
  • Scobie, James R. Buenos Aires: plaza to suburb, 1870—1910 (Oxford University Press,) 1974
  • Socolow, Susan Migden. The Merchants of Buenos Aires, 1778—1810: Family and Commerce (Cambridge University Press,) 1978
  • Sofer, Eugene F. From Pale to Pampa: A social history of the Jews of Buenos Aires (Holmes & Meier,) 1982

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]