Vitalij Ginzburg

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Vitalij Lazarevič Ginzburg
Lični podaci
Datum rođenja(1916-10-04)4. oktobar 1916.
Mesto rođenjaMoskva, Ruska Imperija
Datum smrti8. novembar 2009.(2009-11-08) (93 god.)
Mesto smrtiMoskva, Rusija
ObrazovanjeMoskovski državni univerzitet Lomonosov (MS 1938) (PhD 1942)
Naučni rad
PoljeTeorijska fizika
InstitucijaFizički institut Lebedev
MentoriIgor Tam
Poznat posuperprovodnost
plazma
superfluidnost
NagradeNobelova nagrada za fiziku (2003)
Volfova nagrada za fiziku (1994/95)
Lomonosovljeva Zlatna medalja (1995)
Inostrani član Kraljevskog društva (1987)

Vitalij Lazarevič Ginzburg (rus. Вита́лий Ла́заревич Ги́нзбург, 4. oktobar 1916. – 8. novembar 2009) bio je sovjetski i ruski teorijski fizičar i astrofizičar, koji je 2003. godine, dobio Nobelovu nagradu za fiziku „za pionirski doprinos teoriji superprovodnika i superfluida”.[1] Bio je član Ruske akademije nauka i jedan od tvoraca sovjetske hidrogenske bombe.[2][3] Naslednik je Igora Tama na čelu Departmana za teorijsku fiziku na Fizičkom institutu Lebedev Ruske akademije nauka. Bio je otvoreni ateista.[4]

Biografija[uredi | uredi izvor]

Vitalij Ginzburg rođen je u jevrejskoj porodici u Moskvi 1916. godine, kao sin inženjera Lazara Jefimoviča Ginzburga i doktore Auguste Vildojer, a diplomirao je fiziku na Moskovskom državnom univerzitetu Lomonosov 1938. godine. Svoju kandidatsku disertaciju odbranio je 1940. godine, a doktorsku disertaciju 1942. godine. Postao je član Komunističke partije Sovjetskog Saveza 1944. godine. Među njegovim dostignućima su delomično fenomenološka teorija superprovodljivosti, Ginzburg-Landau teorija, koju je razvio zajedno sa Lavom Landauom 1950. godine;[5] teorija propagiranja elektromagnetskog zraka u plazmama (na primer, u jonosferi); teorije o poreklu kosmičkog zračenja. Takođe je poznat i biolozima kao deo grupe naučnika koji su pomogli da se sruši vladavina povezanog anti-Mendelovca agronoma Trofima Lisenka, što je omogućilo da se u SSSR vrati moderna genetička nauka.[6]

Ginzburg se 1937. godine oženio Olgom Zamšom. Ponovo se oženio 1946. godine svojom drugom suprugom, Ninom Ginzburg (rođena Jermakova), koja je provela više od godinu dana u pritvoru zbog izmišljenih optužbi za planiranje ubistva sovjetskog vođe Josifa Staljina.[7]

Ginzburg je bio glavni urednik naučnog časopisa Uspekhi Fizicheskikh Nauk.[3] Vodio je i akademski departman za fiziku i astrofiziku, koji je osnovao na Moskovskom fizičko-tehnološkom institutu 1968. godine.[8]

Ginzburg je identifikovan kao sekularni Jevrej, a nakon sloma komunizma u bivšem Sovjetskom Savezu, bio je veoma aktivan u jevrejskom životu, posebeno u Rusiji, gde je bio član upravnog odbora Ruskog jevrejskog kongresa. Takođe je poznat po borbi protiv antisemitizma i po podršci državi Izrael.[9]

Dvehiljaditih godina, Ginzburg je bio politički aktivan, podržavajući rusku liberalnu opoziciju i pokret za ljudska prava.[10] Branio je Igora Sutjagina i Valentina Danilova od optužbi za špijunažu koju su iznele vlasti. U intervjuu za Radio Slobodna Evropa Ginzburg je 2. aprila 2009. godine osudio Federalnu službu bezbednosti Ruske Federacije kao instituciju koja je štetna po Rusiju i tekuće širenje njenih ovlasti kao povratak staljinizma.[11]

Ginzburg je radio na Fizičkom institutu Lebedev Sovjetske i Ruske akademije nauka u Moskvi od 1940. godine. Ruska akademija nauka je glavna institucija u kojoj su uglavnom svi dobitnici Nobelove nagrade za fiziku iz Rusije obavili svoje studije i/ili istraživačke radove.[12]

Stav o religiji[uredi | uredi izvor]

Ginzburg je bio priznati ateista, kako pod vojno-ateističkom sovjetskom vladom, tako iu postkomunističkoj Rusiji kada je religija doživela snažno oživljavanje.[13] On je kritikovao klerikalizam u novinarstvu i napisao nekoliko knjiga posvećenih pitanjima religije i ateizma.[14][15] Zbog toga su ga neke pravoslavne hrišćanske grupe osudile i rekle da nijedna naučna nagrada ne može opravdati verbalne napade na Rusku pravoslavnu crkvu.[16] Bio je jedan od ljudi koji su potpisali Otvoreno pismo predsedniku Vladimiru V. Putinu od članova Ruske akademije nauka protiv klerikalizacije Rusije.

Smrt[uredi | uredi izvor]

Portparolka Ruske akademije nauka objavila je da je Ginzburg preminuo u Moskvi 8. novembra 2009. godine od akutnog zastoja srca.[2][17] Ginzburg je patio od lošeg zdravlja nekoliko godina,[2] a tri godine pred smrti rekao je: „U principu, zavidim vernicima. Imam 90 godina i obuzima me bolest. Vernicima je lakše da se nose sa njom i drugim životnim teškoćama. Ali šta se može učiniti? Ne mogu da verujem u vaskrsenje nakon smrti.”[2]

Ruski premijer Vladimir Putin uputio je saučešće porodici Ginzburg, rekavši: „Opraštamo se od izuzetne ličnosti, čiji su izuzetan talenat, izuzetna snaga karaktera i čvrstoća ubeđenja izazivali istinsko poštovanje kod njegovih kolega”.[2] Predsednik Rusije Dmitrij Medvedev je u pismu saučešća opisao Ginzburga kao „vrhunskog fizičara našeg vremena čija su otkrića imala ogroman uticaj na razvoj nacionalne i svetske nauke.”[18] Ginzburg je sahranjen 11. novembra na groblju Novodevičje u Moskvi, mestu gde su sahranjeni mnogi poznati ruski političari, pisci i naučnici.[2]

Priznanja i nagrade[uredi | uredi izvor]

Ginzburg čita Nobelovo predavanje na Moskovskom državnom univerzitetu Lomonosov.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „The Nobel Prize in Physics 2003”. NobelPrize.org (na jeziku: engleski). Pristupljeno 25. 12. 2018. 
  2. ^ a b v g d đ Maugh, Thomas H. „Vitaly Ginzburg dies at 93; Nobel Prize-winning Russian physicist”. latimes.com. Pristupljeno 4. 5. 2019. 
  3. ^ a b Physics-Uspekhi. „Vitalii Lazarevich Ginzburg”. Physics-Uspekhi (na jeziku: engleski). Pristupljeno 4. 5. 2019. 
  4. ^ „Welcome to East View - Log In to Browse Databases”. dlib.eastview.com. Pristupljeno 4. 5. 2019. 
  5. ^ Ledenyov, Dimitri O.; Ledenyov, Viktor O. (1. 6. 2012). „Nonlinearities in Microwave Superconductivity”. arXiv e-prints. 1206: arXiv:1206.4426. 
  6. ^ Medvedev, Zhores (1969). The Rise and Fall of T.D. Lysenko. New York: Columbia University Press. 
  7. ^ „Vitaliй Ginzburg: S Landau trudno bыlo sporitь”. Rossiйskaя gazeta (na jeziku: ruski). Pristupljeno 8. 05. 2019. 
  8. ^ „About Academic Department of Physics and Astrophysics Problems” (na jeziku: ruski). Arhivirano iz originala 21. 6. 2007. g. 
  9. ^ „Vitaly Ginzburg”. www.jewishvirtuallibrary.org. Pristupljeno 8. 05. 2019. 
  10. ^ „RUSSIA: Religious revival troubles Vitaly Ginzburg”. University World News. Pristupljeno 8. 05. 2019. 
  11. ^ „Akademiki RAN Юriй Rыžov i Vitaliй Ginzburg: o špionomanii v Rossii, repressiяh protiv učenыh i sostoяnii nauki v strane”. Radio Svoboda (na jeziku: ruski). Pristupljeno 8. 05. 2019. 
  12. ^ Russian Academy of Sciences (na jeziku: engleski), 6. 5. 2019, Pristupljeno 8. 05. 2019 
  13. ^ „The Nobel Prize in Physics 2003”. NobelPrize.org (na jeziku: engleski). Pristupljeno 8. 05. 2019. 
  14. ^ Ginzburg, Vitaly (2009). „About atheism, religion and secular humanism”. Moscow: FIAN. 
  15. ^ Cerkovь ždet ispovedi akademikov (na jeziku: ruski). 
  16. ^ „Grani. Ru: Pravoslavnыe trebuюt privlečь k otvetstvennosti akademika Ginzburga”. graniru.org (na jeziku: ruski). Pristupljeno 8. 05. 2019. 
  17. ^ By, I. I. Thomas H. Maugh. „Vitaly Ginzburg dies at 93; Nobel Prize-winning Russian physicist”. latimes.com. Pristupljeno 8. 05. 2019. 
  18. ^ „Dmitry Medvedev sent his condolences to the family of Nobel Prize Winner Vitaly Ginzburg following the scientist's passing”. President of Russia (na jeziku: engleski). Pristupljeno 8. 05. 2019. 
  19. ^ „The Nobel Prize in Physics 2003”. NobelPrize.org (na jeziku: engleski). Pristupljeno 8. 05. 2019. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Vitalij Ginzburg na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Виталиј_Гинзбург&oldid=24737674”