Ruska revolucija

Ruska revolucija
Lenjin drži govor
Vreme 8. mart 1917. — 17. jun 1923. Mesto Rusija Ishod Abdikacija imperatora Nikolaja II i dolazak boljševika na vlast u Rusiji
Sukobljene strane
Ruska Imperija	Boljševici
Komandanti i vođe
Nikolaj II	Vladimir Lenjin

Ruska revolucija 1917. je predstavljala niz političkih, ekonomskih i društvenih previranja u Rusiji, u vreme njenog ulaska u Prvi svetski rat na strani Srbije i Sila antante, iniciranih od strane Ruske socijalno-demokratske radničke partije, koje su započele zbacivanjem ruske monarhije na čelu sa imperatorom Nikolajem II, a zatim zbacivanjem liberalne i umerene Privremene vlade, što je dovelo do uspostavljanja diktature pod kontrolom boljševika. Ovo je dovelo do građanskog rata i osnivanja Sovjetskog Saveza (1922). Sovjetski Savez se raspao 1991. godine.

Februarska revolucija (mart 1917) je bila revolucija sa fokusom na Petrogradu (sad Sankt Peterburg), prestonicom Rusije u to vreme. U haosu, članovi Imperijalnog parlamenta (dume) preuzeli su kontrolu na zemljom, formirajući privremenu vladu koja je u znatnoj meri bila dominirana interesima velikih kapitalista i aristokratije. Rukovodstvo vojske je smatralo da nemaju sredstava za suzbijanje revolucije, što je rezultiralo Nikolajevom abdikacijom. Sovjeti, koji su predominantno bili sačinjeni od vojnika i urbane industrijske radničke klase, inicijalno su dozvolili privremenoj vladi da upravlja, ali su insistirali na prerogativu da utiču na vladu i da kontrolišu razne milicije. Februarska revolucija se dogodila u kontekstu teških vojnih problema tokom Prvog svetskog rata (1914–18), koji su ostavili najveći deo Ruske armije u stanju pobune.

Period dvojne vlasti je usledio, tokom koga je privremena vlada držala državnu vlast, dok je nacionalna mreža saveta, koju su vodili socijalisti, imala podršku nižih klasa i, sve više, levičarski nastrojene urbane srednje klase. Tokom tog haotičnog perioda došlo je do brojnih pobuna, protesta i mnoštva štrajkova. Mnoge socijalističke političke organizacije bile su angažovane u svakodnevnoj borbi i nastojale su da zadobiju uticaj unutar dume i sovjeta. Među njima su centralnu poziciju imali Boljševici predvođeni Vladimirom Lenjinom koji je vodio kampanje za neposredan prestanak rata, predaju zemljišnih poseda seljacima i fabrika radnicima. Kad je privremena vlada odlučila da nastavi sa ratom protiv Nemačke, Boljševici i druge socijalističke frakcije su iskoristili virtualno univerzalni prezir prema ratnim naporima kao opravdanje za dalje unapređenje revolucije. Boljševici su pretvorili radničke milicije pod njihovom kontrolom u Crvenu gardu (kasnije Crvenu armiju) nad kojom su imali znatnu kontrolu.

U Oktobarskoj revoluciji (novembar po gregorijanskom kalendaru), boljševici su predvodili oružanu pobunu radnika i vojnika u Petrogradu kojom su uspešno zbacili sa vlasti privremenu vladu, prenoseći vlast na sovjete. Prestonica je premeštena u Moskvu ubrzo nakon toga. Boljševici su osigurali jaku bazu podrške unutar sovjeta i, sad kao vrhovna vladajuća stranka, uspostavili su federalnu vladu posvećenu reorganizaciji bivše imperije u prvu socijalističku republiku na svetu, praktikujući sovjetsku demokratiju na nacionalnoj i međunarodnoj skali. Obećanje da će okončati rusko učešće u Prvom svetskom ratu je bilo odmah ispoštovano sa potpisivanjem boljševičkih vođa Brest-litovskog mira sa Nemačkom u martu 1918. Da bi se dodatno osigurala nova država, Čeka je uspostavljena koja je funkcionisala kao revolucionarna tajna služba. Ona je nastojala da iskoreni i kazni one koji su smatrani „neprijateljima naroda” u kampanjama koje su svesno modelovane po uzoru na slične događaje tokom Francuske revolucije.

Uskoro nakon toga, građanski rat je izbio između „crvenih” (boljševika), „belih” (kontrarevolucionara), nezavisnih pokreta i neboljševičkih socijalista. Trajao je nekoliko godina, tokom kojih su boljševici porazili Bele i sve rivalske socijaliste i nakon toga rekonstituisali sebe kao Komunističku partiju. Na taj način, revolucija je popločala put za stvaranje Saveza Sovjetskih Socijalističkih Republika (SSSR) 1922. godine. Dok su se mnogi značajni istorijski događaji odvili u Moskvi i Petrogradu, bilo je isto tako vidnih pokreta u gradovima širom države, među nacionalnim manjinama širom carstava i u ruralnim oblastima, gde su seljaci preuzeli i redistribuirali zemljište.

Pozadina

Glavni članak: Ruska istorija, 1892–1917

Vojnici blokiraju Narvanske kapije na Krvavu nedelju

U carskoj Rusiji početkom 20. veka vladala je ekonomska kriza što je dovelo do razvoja revolucionarnih organizacija. Početkom 1914. godine Rusija se uključuje u Prvi svetski rat na strani Srbije i Sila antante. U Rusiji je tada bilo mobilisano oko 16 miliona ljudi, a oko 7 miliona već je bilo izginulo, ranjeno ili nestalo. Carska vojska bila je potisnuta sa istočnog fronta i veliki porazi izazivaju nezadovoljstvo u narodu, a car Nikolaj razmišlja i o sklapanju separatnog mira sa Nemačkom. U to vreme boljševici, su bili spremni za prevrat uz podršku Nemačke. Najradikalniji boljševici su želeli da takvo stanje iskoriste za dolazak na vlast.

Ruska revolucija iz 1905. se smatra značajnim faktorom koji je doprineo uzrocima revolucija iz 1917. Događaji Krvave nedelje su izazvali proteste i vojne pobune širom zemlje. Veće radnika zvano Sanktpeterburški sovjet je formirano u tom haosu. Mada je revolucija iz 1905. ultimatno bila ugušena, i vođe Sanktpeterburškog sovjeta su bile uhapšene, to je postavilo temelje za kasnije Petrogradske sovjete i druge revolucionarne pokrete tokom perioda koji je prethodio 1917. Revolucija iz 1905. je isto tako dovela do kreiranja dume (parlamenta), koji će kasnije formirati privremenu vladu nakon februara 1917.

Izbijanje Prvog svetskog rata je podstaklo generalne proteste uperene na cara Nikolaja II i familiju Romanov. Dok je nacija prvobitno bila zahvaćena talasom nacionalizma, sve veći broj poraza i loši uslovi ubrzo su preokrenuli situaciju. Car je pokušao da popravi situaciju tako što je lično preuzeo kontrolu nad vojskom 1915. godine. To se pokazalo katastrofalnim, jer je car sad bio lično odgovoran za Ruske kontinuirane poraze i gubitke. Pored toga, carica Aleksandra, kojoj je ostavljeno da vlada dok je car komandovao na frontu, bila je nemačkog porekla, što izazivalo sumnje o dosluhu. Situaciju su dodatno pogoršavale glasine o njenom odnosu sa kontroverznim mistikom Raspućinom. Rasputinov uticaj je dovodio do pogubnih ministarskih imenovanja i korupcije, što je izazvalo pogoršavanje životnih uslova unutar Rusije. To je dovelo do opšteg nezadovoljstva porodicom Romanov, i to je bio glavni faktor koji je doprineo odmazdi ruskih komunista protiv kraljevske porodice.

Nakon stupanja Otomanskog carstva na stranu Centralnih sila u oktobru 1914, Rusija je lišena svoje glavne trgovinske rute kroz Dardanele, što je dodatno doprinelo ekonomskoj krizi, u kojoj je Rusija nije više mogla da obezbedi municiju svojoj vojsci u godinama koje su prethodile 1917. Međutim, problemi su bili prevashodno administrativni, a ne industrijski, pošto je Nemačka proizvodila velike količine municije iako se konstantno borila na dva glavna ratišta.

Životni uslovi tokom rata su doveli do poražavajućeg gubitka morala u unutar ruske vojske, kao i u opštoj populaciji. To je bilo posebno očevidno u gradovima, zbog nedostatka hrane uzrokovanih poremećajima poljoprivredne proizvodnje. Nedostatak hrane postao je značajan problem u Rusiji, mada uzrok toga nisu bile loše žetve, koje nisu bile značajno izmenjene tokom ratnog perioda. Indirektni razlog je bio da je vlada radi finansiranja rata, štampala milione rubalja, i do 1917. inflacija je dovela do porasta cena za četiri puta u odnosu na cene iz 1914. Poljoprivrednici su konsekventno bili suočeni sa povećanim troškovima života, ali malim povećanjem prihoda. Kao rezultat, oni su imali tendenciju da zadržavaju svoje žitarice i da se vraćaju na samoodrživu poljoprivredu. Stoga su gradovi konstantno imali nedostatak hrane. U isto vreme, rastuće cene dovele su do potražnje za većim platama u fabrikama, i u januaru i februaru 1916. revolucionarna propaganda, delom potpomognuta nemačkim sredstvima, dovela je do široko zastupljenih štrajkova. To je rezultiralo rastućom kritikom vlade, uključujući povećano učešće radnika u revolucionarnim strankama.

Liberalne partije su takođe imale uvećanu platformu da iznesu svoje prigovore, pošto je početni ratni zanos rezultirao u tome da je caristička vlada stvorila niz političkih organizacija. U julu 1915, uspostavljen je Centralni odbor ratne industrije pod upravom prominentnog oktobriste, Aleksandra Gučkova (1862-1936), koji je uključivao deset radničkih predstavnika. Petrovgradski menjševici su se složili da se pridruže uprkos primedbi njihovih vođa u inostranstvu. Sva ta aktivnost je dala obnovljenu podršku političkim ambicijama, i u septembru 1915, kombinacija oktobrista i kadeta u dumi je zahtevala formiranje odgovorne vlade. Car je odbio taj predlog.

Svi ovi faktori doveli su do oštrog gubitka poverenja u režim, čak i u vladajućoj klasi, koji je rastao tokom rata. Početkom 1916, Gučkov je diskutovao sa višim vojnim oficirima i članovima Odbora ratne industrije mogući državni udar da bi car prisilio da abdicira. U decembru, mala grupa plemića je izvršila atentat na Rasputina, i u januaru 1917. carevog ujaka, velikog vojvodu Nikolaja, je indirektno pitao knez Lavov da li bi bio spreman da preuzme prestol od svog nećaka, cara Nikolaja II Aleksandroviča. Ni jedan od ovih incidenata sam po sebi nije bio neposredan uzrok Februarske revolucije, ali oni pomažu u objašnjavanju razloga zašto je monarhija preživela samo nekoliko dana nakon izbijanja revolucije.

Ruski vojnici marširaju na Petrovgrad u februaru 1917

U međuvremenu, socijalistički revolucionarni lideri u egzilu, mnogi od kojih su živeli u Švajcarskoj, su bili nevoljni posmatrači kolapsa međunarodne socijalističke solidarnosti. Francuski i nemački socijaldemokrati su glasali u prilog ratnih napora svojih vlada. Georgi Plehanov je u Parizu zauzeo nasilan anti-nemački stav, dok je Parvus podržavao nemačke vojne napore kao najbolji način osiguravanja revolucije u Rusiji. Menjševici su u uglavnom tvrdili da Rusija ima pravo da se brani od Nemačke, iako je Martov (prominentni menjševik), sada u levici svoje grupe, zahtevao okončanje rata i nagodbu na bazi nacionalne samouprave, bez aneksija ili obeštećenja.

Ovi Martovi pogledi su preovladavali u manifestu koji je izradio Lav Trocki (u to vreme menjševik) na konferenciji u Cimervaldu, kojoj je prisustvovalo 35 socijalističkih lidera u septembru 1915. Neizbežno Vladimir Lenjin, koga su podržavali Zinovjev i Radek, snažno je osporavao te poglede. Njihovi stavovi postali su poznati kao Cimervaldska levica. Lenjin je odbacio i odbranu Rusije i apel za mir. Od jeseni 1914, on je insistirao da „sa gledišta radničke klase i radnih masa manje zlo bi bio poraz carske monarhije”; rat mora biti pretvoren u građanski rat proleterskih vojnika protiv njihovih sopstvenih vlada, a ako bi iz toga proizašla proleterska pobeda u Rusiji, onda bi njihova dužnost bila da vode revolucionarni rat za oslobađanje masa širom Evrope.

Februarska revolucija

Glavni članak: Februarska revolucija

Dana 8. marta 1917. godine (23. februar po starom kalendaru — Februarska revolucija) nemiri se pretvaraju u pobunu. Počelo je rušenje monarhije i polufeudalnog sistema u Rusiji. Car je raspustio Državnu dumu, ali je deo poslanika formirao Privremeni izvršni komitet. Dana 12. marta deo vojske otkazuje poslušnost i prelazi na stranu pobunjenika. Pobunjenici zauzimaju Admiralitet, Zimski dvorac (Ermitaž), Petrovpavlovsku tvrđavu i hapse poslednje članove carske vlade. Komitet se proglasio za privremenu vladu, a istovremeno se formirao Petrovgradski sovjet od 250 članova koji je takođe želeo da deluje kao vlada, pa je u Rusiji tako počeo period dvovlašća. Dana 14. marta Privremena vlada dobija podršku u odnosu na Sovjet koji je bio pod kontrolom boljševika. U noći između 14. i 15. marta imperator Nikolaj II Aleksandrovič je abdicirao. Regenstvo je poverio bratu Mihailu, ali je i on abdicirao, što su uradili i ostali članovi carske porodice. Tako je posle 4 veka završen caristički period u istoriji Rusije. Privremena vlada je imala vlast sa Aleksandrom Kerenskim kao najuticajnijim članom, ali je stanje sve više išlo na ruku radikalnim boljševicima.

Privremena vlada nije uspela da reši ekonomsku krizu u Rusiji. Boljševici su svoju šansu videli u zahtevu da Rusija odmah istupi iz rata. Ulice Petrograda 2. i 3. maja ponovo su bile poprište nemira, koji su zahvatili i Moskvu.

Oktobarska revolucija

Glavni članak: Oktobarska revolucija

Na svom četvrtom kongresu boljševici donose odluku o oružanom preuzimanju vlasti. Septembra 1917. godine njihov vođa, Vladimir Iljič Uljanov Lenjin, razrađuje plan pobune i metode osvajanja vlasti. „Crveni komesari“ danonoćno urgiraju za prekid rata i potpisivanje separatnog mira sa Nemačkom. Veći deo vojske bio je pod boljševičkom vlašću. Najaktivniji revolucionar bio je Lav Davidovič Bronštajn Trocki. Ipak, deo vođa boljševika (Kamenjev i Zinojev) nije bio za ustanak, ali je konačnu odluku ipak doneo Lenjin.

Dana 7. novembra (25. oktobra po starom kalendaru — Oktobarska revolucija) počela je pobuna. Tada je bio zakazan Drugi sveruski kongres sovjeta. Naoružani ustanici kreću u akciju još u zoru i zauzimaju najvažnije tačke Petrograda. Otpora nije bilo, pa je grad već ujutru bio u rukama boljševika, Vlada je još uvek držala Zimski dvorac. Kerenski je uzalud pokušavao da pređe u kontranapad jer trupe nisu izvršavale njegova naređenja. Krstarica „Aurora“' odbija da isplovi i usmerava topove ka Zimskom dvorcu. Odlično pripremljeni ustanak doneo je brzu pobedu, praktično bez jednog pucnja. Tako je počela istorija komunizma u svetskoj civilizaciji.

Dana 8. novembra 1917. godine Kongres sovjeta prihvatio je da se do Ustavotvorne skupštine obrazuje privremena vlada „radnika i seljaka“, pod nazivom Sovjet narodnih komesara (Sovnarkom), koja je bila sastavljena isključivo od boljševika. Predsednik je bio Lenjin, komesar spoljnih poslova Trocki, a unutrašnjih Aleksej Ivanovič Rikov. Stvoren je i poseban odbor za pitanje nacionalnosti čiji je predsednik bio Staljin, budući sovjetski vođa. Program ove vlade bio je utemeljen na Dekretima o miru i zemlji. Dana 12. decembra boljševici su poraženi na izborima, ali nisu ni pomišljali na predaju vlasti.

Dana 18. januara 1918. godine sastala se Ustavotvorna skupština u Tavričeskom dvorcu. Boljševičko rukovodstvo ubrzo je odlučilo da zabrani rad skupštini, pa je 19. januar donet dekret o raspuštanju Ustavotvorne skupštine kojim se Sovjeti, kao klasne ustanove, proglašavaju za one koji jedino mogu da pobede otpor imućnih klasa i da postave temelje socijalističkom društvu.

Tako je boljševička vlast stala na noge, ali je usledio krvavi građanski rat. Veći broj viših carskih oficira se digao protiv boljševika, a prvi su počeli da se okupljaju Kozaci u basenu Dona. Sile Antante su takođe bile neprijateljski raspoložene prema novoj vlasti i razmišljalo se čak i o formiranju jednog korpusa koji bi otišao za Rusiju i služio ka jezgro za okupljanje «belih».

Januara 1918. godine zvanično je stvorena Crvena armija. Komandu nad vojskom preuzima Trocki i do jeseni okuplja čitavih 800.000 vojnika sa krajnjim ciljem od 3 miliona.

Dana 3. marta 1918. godine nakon dugih pregovora pod teškim uslovima zaključen je i mir u tvrđavi u Brest-Litovsku, čime je Lenjin odužio svoj dug prema Nemačkoj.

U aprilu 1919. godine počelo je povlačenje francuskih i britanskih trupa iz Rusije. Do kraja jula svi gradovi zapadno od Urala pali su u ruke boljševika. General «belih» Denjikin kreće ka Moskvi u odlučujuću bitku i dolazi na 200 km od grada. 14. oktobra Crvena armija kreće u kontraudar. Poraze doživljavaju i Judenič i Kolčak, a Vrangel emigrira u Beograd. U zimu 1919/20 Crvena armija zauzima sve gradove u Sibiru. U leto 1920. godine ratuje se u Besarabiji i Ukrajini. Crvena armija nadire kroz Poljsku i dolazi do Varšave, ali ne uspeva da je osvoji. I tokom 1921. godine vođeni su sporadični sukobi. Juna 1922. Japanci se povlače sa ruskog Dalekog istoka. Tako je težak i nemilosrdan građanski rat došao kraju, a oko 2 miliona ljudi je emigriralo iz Rusije.

Literatura

• Perfect, Lauren; Ryan, Tom; Sweeny, Scott (2016). Reinventing Russia. Collingwood: History Teachers Association of Victoria. ISBN 9781875585052. 
• Acton, Edward, Vladimir Cherniaev, and William G. Rosenberg, eds. A Critical Companion to the Russian Revolution, 1914–1921 (Bloomington, 1997).
• Ascher, Abraham. The Russian Revolution: A Beginner's Guide (Oneworld Publications, 2014)
• Beckett, Ian F.W. (2007). The Great war (2 izd.). Longman. ISBN 978-1-4058-1252-8. 
• Brenton, Tony. Was Revolution Inevitable?: Turning Points of the Russian Revolution (Oxford UP, 2017).
• Cambridge History of Russia, vol. 2–3, England. . Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-81529-1.  (vol. 2). ISBN 978-0-521-81144-6. (vol. 3).
• Chamberlin, William Henry. The Russian Revolution, Volume I: 1917-1918: From the Overthrow of the Tsar to the Assumption of Power by the Bolsheviks; The Russian Revolution, Volume II: 1918-1921: From the Civil War to the Consolidation of Power (1935), famous classic
• Figes, Orlando (1996). A People's Tragedy: The Russian Revolution: 1891-1924. Pimlico. 
• Daly, Jonathan, and Leonid Trofimov, eds. "Russia in War and Revolution, 1914-1922: A Documentary History." . . Indianapolis and Cambridge, MA: Hackett Publishing Company. 2009. ISBN 978-0-87220-987-9. 
• Fitzpatrick, Sheila (1994). The Russian Revolution. 199 pages. Oxford University Press; (2nd ed. 2001). ISBN 978-0-19-280204-0. 
• Lincoln, W. Bruce. Passage Through Armageddon: The Russians in War and Revolution, 1914–1918. (New York, 1986).
• Malone, Richard (2004). Analysing the Russian Revolution. Cambridge University Press. str. 67. ISBN 978-0-521-54141-1. 
• Marples, David R. Lenin's Revolution: Russia, 1917-1921 (Routledge, 2014).
• Mawdsley, Evan. Russian Civil War(2007). 400p.
• Piper, Jessica. Events That Changed the Course of History: The Story of the Russian Revolution 100 Years Later (Atlantic Publishing Company, 2017), popular history.
• Rappaport, Helen. Caught in the Revolution: Petrograd, Russia, 1917–A World on the Edge (Macmillan, 2017).
• Pipes, Richard. The Russian Revolution (New York, 1990)
• Pipes, Richard (1997). Three "whys" of the Russian Revolution. Vintage Books. ISBN 978-0-679-77646-8. 
• Service, Robert. Lenin: A Biography (2000); one vol edition of his three volume scholarly biography
• Service, Robert (2005). A history of modern Russia from Nicholas II to Vladimir Putin. Harvard University Press. ISBN 978-0-674-01801-3. 
• Service, Robert (1993). The Russian Revolution, 1900-1927. Basingstoke: MacMillan. ISBN 978-0-333-56036-5. 
• Shukman, Harold, ed. The Blackwell Encyclopedia of the Russian Revolution (1998) articles by over 40 specialists
• Smele, Jonathan. The 'Russian' Civil Wars, 1916-1926: Ten Years That Shook the World (Oxford UP, 2016).
• Stoff, Laurie S. They Fought for the Motherland: Russia's Women Soldiers in World War I & the Revolution (2006) 294pp
• Swain, Geoffrey. Trotsky and the Russian Revolution (Routledge, 2014)
• Tames, Richard (1972). Last of the Tsars. London: Pan Books Ltd. ISBN 978-0-330-02902-5. 
• Wade, Rex A. (2005). The Russian Revolution, 1917. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-84155-9. 
• Wade, R (2000). The Russian Revolution, 1917. Cambridge: University Press. 
• Walston, Oliver (2005). Russian revolution. 76: Farmers Weekly. 
• White, James D. Lenin: The Practice & Theory of Revolution (2001) 262pp
• Wood, Alan (1993). The origins of the Russian Revolution, 1861-1917. London: Routledge. ISBN 978-0-415-10232-2. 

Istoriografija

• Gatrell, Peter. "Tsarist Russia at War: The View from Above, 1914–February 1917" Journal of Modern History 87#4 (2015) 668-700 online
• Haynes, Mike; Wolfreys, Jim, ur. (2007). History and Revolution: Refuting Revisionism. Verso Books. ISBN 978-1844671502. 
• Smith, S. A. "The historiography of the Russian revolution 100 years on." Kritika: Explorations in Russian and Eurasian History 16.4 (2015): 733-749.
• Smith, Steve. "Writing the History of the Russian Revolution after the Fall of Communism." Europe‐Asia Studies 46.4 (1994): 563-578.
• Wade, Rex A. "The Revolution at One Hundred: Issues and Trends in the English Language Historiography of the Russian Revolution of 1917." Journal of Modern Russian History and Historiography 9.1 (2016): 9-38.
• Warth, Robert D. "On the Historiography of the Russian Revolution." Slavic Review 26.2 (1967): 247-264.

Svedočanstva učesnika

• Reed, John. Ten Days that Shook the World. 1919, 1st Edition, published by BONI & Liveright, Inc. for International Publishers. Transcribed and marked by David Walters for John Reed Internet Archive. Penguin Books; 1st edition. 1 June. 1980. ISBN 978-0-14-018293-4. Retrieved 14 May 2005.
• Serge, Victor. Year One of the Russian Revolution. L'An l de la revolution russe, Year One of the Russian Revolution, Holt, Rinehart, and Winston. Translation, editor's Introduction, and notes © 1972 by Peter Sedgwick. Reprinted on Victor Serge Internet Archive by permission. 1930. ISBN 978-0-86316-150-6. Retrieved 14 May 2005.
• Steinberg, Mark, Voices of Revolution, 1917. Yale University Press, 2001
• Trotsky, Leon. The History of the Russian Revolution. Translated by Max Eastman, Library of Congress Catalog Card Number 8083994. 1932. ISBN 978-0-913460-83-2. Transcribed for the World Wide Web by John Gowland (Australia), Alphanos Pangas (Greece) and David Walters (United States). Pathfinder Press edition. 1 June. 1980. ISBN 978-0-87348-829-7. Retrieved 14 May 2005.

Primarni dokumenti

• Ascher, Abraham, ed. The Mensheviks in the Russian Revolution (Ithaca, 1976).
• Browder, Robert Paul and Alexander F. Kerensky, eds., The Russian Provisional Government, 1917: Documents. 3 volumes (Stanford, 1961).
• Bunyan, James and H. H. Fisher, eds. The Bolshevik Revolution, 1917–1918: Documents and Materials (Stanford, 1961; first ed. 1934).
• Daly, Jonathan, and Leonid Trofimov, eds. "Russia in War and Revolution, 1914-1922: A Documentary History." . . Indianapolis and Cambridge, MA: Hackett Publishing Company. 2009. ISBN 978-0-87220-987-9. 
• Miller, Martin A., ed. Russian Revolution: The Essential Readings (2001) 304pp
• Steinberg, Mark D. Voices of Revolution, 1917. In the series "Annals of Communism," Yale University Press, 2001. 404pp On-line publication of these texts in the Russian original: Golosa revoliutsii, 1917 g. (Yale University Press, 2002)
• Zeman, Z. A. B. ed. Germany and the Revolution in Russia, 1915-1918: Documents from the Archives of the German Foreign Ministry (1958) in Questia Arhivirano na sajtu Wayback Machine (5. decembar 2017)

Spoljašnje veze

• Orlando Figes's free educational website on the Russian Revolution and Soviet history, May 2014
• Avrahm Yarmolinsky, Road to Revolution: A Century of Russian Radicalism, 1956.
• Soviet history archive at www.marxists.org
• Précis of Russian Revolution. A summary of the key events and factors of the 1917 Russian Revolution. Архивирано на сајту Wayback Machine (27. децембар 2012)
• Kevin Murphy's Isaac and Tamara Deutscher Memorial Prize lecture Can we Write the History of the Russian Revolution
• Thanks to Trotsky, the 'insurrection' was bloodless
• Violence and Revolution in 1917