Бокељи

Бокељима (или архаично Бокези од ит. Bocchesi - "становници, житељи Боке") се сматрају становници Боке Которске (градови Котор, Тиват, Рисан и Херцег Нови, а у историјском смислу и Будва) која се налази у југозападном делу данашње Црне Горе. Већина их је православне вероисповести, док постоји и један број католика. Бокељи су доминантно српског порекла и српског националног осећаја и идентитета.

Бокељи имају и своју народну ношњу и сви, без обзира на верско опредељење, славе крсну славу, карактеристичан српски православни обичај. По истраживању академика Славка Мијушковића, код Бокеља католичке вере постојала је свест о црногорском пореклу, славили су и даље крсне славе и поштовали обичаје.^[1].

Историја[уреди | уреди извор]

Простор Боке которске су у 7. веку населила српска племена,^[2] а читава област је током највећег дела средњег века била у саставу српских држава.^[3] У то време, Бока Которска није постојала као посебна административна целина. Њене границе су повучене тек након потоњих млетачко-турских ратова у 17. и 18. веку. Од тог времена усталио се и геополитички појам Боке Которске, а њени становници су прозвани Бокељима. Као такви, разликовали су себе од суседних Херцеговаца на једној и Црногораца на другој страни.

Петар I Петровић Његош није Бокеље сматрао Црногорцима, него Приморцима, а да та два дела српског народа раздваја по регионалној припадности доказују и његове посланице и писма. Неки Бокељи су се жалили аустријском цару против Црногораца ^[4] :

Разумио сам да су неки Бокељи пред императором велику жалбу приносили противу Церногорацах... који су највиши смутљивци и злодјеи међу ова два народа...

Када су неки Црногорци са неким Приморцима разбијали цркве и куће по Боки 1806. године ^[5] , Петар I је написао:

Ја знам да је било и Приморацах који су наговарали Црногорце да тако чине.

Обичаји и народна ношња[уреди | уреди извор]

Познати Бокељи[уреди | уреди извор]

Стјепан Митров Љубиша (писац и национални радник)
Висарион Љубиша (архимандрит цетињског манастира и епископ Захумско-рашке епархије, митрополит црногорски)
Дионисије Миковић (свештеник, публициста, књижевник, етнограф и национални радник)
Борко Паштровић (артиљеријски мајор и четнички војвода)
Св. Стеван Штиљановић (последњи кнез паштровски, добротвор и светитељ)
Стефан Паштровић (штампар и баштиник вјере)
Раде Андровић (легендарни паштровски јунак из друге половине XVIII. вијека)
Андрија Змајевић (књижевник, барско-дукљански надбискуп и примас краљевства Србије)
Иво Визин (познати поморац из Прчања)
Матија Змајевић^[6] (Руски адмирал)
Мато Мрша^[7] (поморски капетан и учитељ поморства)
Нико Луковић
Антун Добровић
Рудолф Сарделић
Јосип Ђелчић
Илија Синдик
Марко Цар
Антон Станичић
Мирко Комненовић (Патриота, Народни посланик, Градоначелник Херцег-Новог, Министар)
Озана-Катарина (Јована) Косић
Леополд (Богдан) Мандић^[8] (светац и исповедник)
Лазо Марков Костић
Томо Ђуров Милиновић
Петар Желалић
Јован Мирковић
Стеван Вукотић (први Србин, Црногорац и јужни Словен који је опловио свијет)
Петар Замбелић^[9]
Петар Ивелић (Гроф, Генерал руске војске)
Васо Брајовић (Добровољац у ратовима за ослобођење Грчке)
Стјепан Зановић^[10]
Саша Балић (Црногорски фудбалер са интернационалном каријером)
Андрија Палташић
Никола Ђурковић (Народни херој Југославије)
Никола Маловић
Горан Комар

Референце и напомене[уреди | уреди извор]

^ Jovović, Ivan (2013). MATICA, proljeće 2013, DVOOLTARSKE CRKVE NA CRNOGORSKOM PRIMORJU (PDF). Matica crnogorska. стр. 69.
^ Moravcsik 1967.
^ Јанковић 2007.
^ Петровић Његош, Петар I (2015). Свети Петар Цетињски, Између молитве и клетве, сабрана дјела, Петар Први Сименону Орловићу, стр. 360., писмо бр. 314. од 4.6.1818. Цетиње: Светигора.
^ Петровић Његош, Петар I (2015). Свети Петар Цетињски, Између молитве и клетве, сабрана дјела, Петар Први Јовану Радоњићу, стр. 239., писмо бр. 81. од 9.3.1806. Цетиње: Светигора.
^ „Slobodna Dalmacija”. Arhiv.slobodnadalmacija.hr. 14. 4. 2004. Приступљено 26. 10. 2013.
^ Mato Mrsa
^ „Св. Леополд Богдан Мандић”. Архивирано из оригинала 29. 10. 2013. г. Приступљено 27. 10. 2013.
^ „biografije : Petar Zambeljic”. moljac.hr. Архивирано из оригинала 29. 10. 2013. г. Приступљено 1. 11. 2013.
^ „digitalna biblioteka crnogorske kulture i nasljedja”. Montenegrina. Приступљено 26. 10. 2013.

Литература[уреди | уреди извор]

Јанковић, Ђорђе (2007). Српско Поморје од 7. до 10. столећа (PDF). Београд: Српско археолошко друштво.
Костић, Лазо М. (1961). О српском карактеру Боке Которске. Цирих.
Микавица, Дејан; Васин, Горан; Нинковић, Ненад (2013). Историја Срба у Црној Гори 1496-1918. Нови Сад: Прометеј.
Микавица, Дејан; Васин, Горан; Нинковић, Ненад (2017). Срби у Црној Гори 1496-1918. Никшић: Институт за српску културу.
Moravcsik, Gyula, ур. (1967) [1949]. Constantine Porphyrogenitus: De Administrando Imperio (2. изд.). Washington: Dumbarton Oaks Center for Byzantine Studies.
Ферјанчић, Божидар (1959). „Константин VII Порфирогенит”. Византијски извори за историју народа Југославије. 2. Београд: Византолошки институт. стр. 1—98.
Миловић, Јевто М. (1956). Зборник докумената из историје Црне Горе (1685-1782). Цетиње: Историски институт.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

[1] Jovović, Ivan (2013). MATICA, proljeće 2013, DVOOLTARSKE CRKVE NA CRNOGORSKOM PRIMORJU (PDF). Matica crnogorska. стр. 69.

[FOOTNOTEMoravcsik1967-2] Moravcsik 1967.

[FOOTNOTEЈанковић2007-3] Јанковић 2007.

[4] Петровић Његош, Петар I (2015). Свети Петар Цетињски, Између молитве и клетве, сабрана дјела, Петар Први Сименону Орловићу, стр. 360., писмо бр. 314. од 4.6.1818. Цетиње: Светигора.

[5] Петровић Његош, Петар I (2015). Свети Петар Цетињски, Између молитве и клетве, сабрана дјела, Петар Први Јовану Радоњићу, стр. 239., писмо бр. 81. од 9.3.1806. Цетиње: Светигора.

[6] „Slobodna Dalmacija”. Arhiv.slobodnadalmacija.hr. 14. 4. 2004. Приступљено 26. 10. 2013.

[7] Mato Mrsa

[8] „Св. Леополд Богдан Мандић”. Архивирано из оригинала 29. 10. 2013. г. Приступљено 27. 10. 2013.

[9] „biografije : Petar Zambeljic”. moljac.hr. Архивирано из оригинала 29. 10. 2013. г. Приступљено 1. 11. 2013.

[10] „digitalna biblioteka crnogorske kulture i nasljedja”. Montenegrina. Приступљено 26. 10. 2013.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

[9]

[10]