Михаило Војводић

С Википедије, слободне енциклопедије
Михаило Војводић
Лични подаци
Датум рођења(1938-10-27)27. октобар 1938.(85 год.)
Место рођењаЦетиње, Краљевина Југославија

Михаило Војводић (Цетиње, 27. октобар 1938) српски је историчар, редовни професор Филозофског факултета Универзитета у Београду и дописни члан САНУ.[1]

Биографија[уреди | уреди извор]

Основну школу и гимназију завршио је на Цетињу. Студирао је историју на Филозофском факултету у Београду (19561960). Био је асистент на истом факултету на предмету Општа историја новога века (од 1961). Магистарске студије завршио је 1964. Докторску дисертацију Скадарска криза 1913. године одбранио је 1966.[1] Прошао је кроз сва наставничка звања на факултету. Редовни професор постао је 1980. године. Провео је годину дана у Француској (19641965) проучавајући улогу информације у модерној историји и савременом друштву. Био је члан и руководилац разних организација и друштава: секретар Југословенског националног комитета за историјске науке, управник Одељења за историју и декан Филозофског факултета у Београду, председник Научног већа Историјског института Црне Горе.

Област истраживања[уреди | уреди извор]

Војводић се у својим проучавањима бави XIX и XX века пре свега југоисточном Европом, међународним односима Србије и Црне Горе, развитком такозваног Источног питања и у тим оквирима националном борбом српског народа. Истраживао је у домаћим и иностраним архивама. Највећи део његових студија и расправа тиче се односа Србије према различитим покретима на Балкану као и суседним државама. При томе је на поједина питања из наше националне историје гледао као на део ширих историјских процеса у југоисточној Европи и у оквиру међународних односа уопште.

Дело[уреди | уреди извор]

Најзначајније му је дело Србија у међународним односима крајем XIX и почетком XX века (1988). У њему је излкожио промене до којих је дошло у политици Србије крајем крајем XIX и почетком XX века доводећи их у зависност од унутрашњих односа, друштвених, политичких, економских и оних међународних прилика обележених разним интересима од којих је умногоме зависио политички, национални и привредни развитак југоисточне Европе. Известан број радова посветио је Балканским ратовима и њиховој предисторији. Из те области је и његова докторска теза. Занимао се и за улогу појединих личности у политици Србије нарочито о улози Стојана Новаковића о чему је објавио више студија. Бави се и критичким објављивањем грађе. Приредио је три књиге докумената званичног карактера који су из дана у дан сведочили о званичној политици Србије у години која је обележена настајањем Балканског савеза и Првим балканским ратом. (Документа о спољној политици Краљевине Србије 1903 — 1914, V (1912) 1-3). Заједно са својим колегама са Опште историје новог века приредио је збирку докумената о напорима Србије да добије независност и прошири своју територију на завршетку Источне кризе. (Србија 1878), при чему је он сам за њу прикупио грађу домаћег порекла.

Избор из библиографије[уреди | уреди извор]

Аутор је следећих књига:[2]

Признања и награде[уреди | уреди извор]

  • Награда Вукове задужбине за науку;[1]
  • Награда „Владмир Ћоровић“ за науку;[1]
  • Повеља Универзитета у Источном Сарајеву.[1]

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г д „Михаило Војводић”. sanu.ac.rs. Приступљено 29. 1. 2024. 
  2. ^ „Михаило Војводић-аутор”. plus.cobiss.net. Приступљено 29. 1. 2024.