Шеста пролетерска источнобосанска ударна бригада — разлика између измена

С Википедије, слободне енциклопедије
Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Нема описа измене
Ред 7: Ред 7:
| место =[[Шековићи]]
| место =[[Шековићи]]
| формација =три [[батаљон]]а
| формација =три [[батаљон]]а
| јачина = 620 војника и официра{{напомена|name=напомена1|Приликом формирања бригаде}}
| јачина = 620 бораца{{напомена|name=напомена1|Приликом формирања бригаде}}
| командант=[[Војо Љујић]]{{напомена|name=напомена1}}
| командант=[[Војо Љујић]]{{напомена|name=напомена1}}
| политички_комесар =[[Цвијетин Мијатовић]]{{напомена|name=напомена1}}
| политички_комесар =[[Цвијетин Мијатовић]]{{напомена|name=напомена1}}
Ред 20: Ред 20:
Бригада је имала велики значај за одржање [[Источна Босна у Народноослободилачкој борби|устанка у источној Босни]] у периоду његове највеће кризе, током 1942. и 1943, као и у поновном распламсавању устанка у овој области и бројним подухватима у источној [[Босна|Босни]], [[Црна Гора|Црној Гори]], [[Србија|Србији]], [[Хрватска|Хрватској]] и [[Словенија|Словенији]]. Дала је велики број војно-политичких и партијских руководилаца, као и [[Народни херој Југославије|народних хероја]].
Бригада је имала велики значај за одржање [[Источна Босна у Народноослободилачкој борби|устанка у источној Босни]] у периоду његове највеће кризе, током 1942. и 1943, као и у поновном распламсавању устанка у овој области и бројним подухватима у источној [[Босна|Босни]], [[Црна Гора|Црној Гори]], [[Србија|Србији]], [[Хрватска|Хрватској]] и [[Словенија|Словенији]]. Дала је велики број војно-политичких и партијских руководилаца, као и [[Народни херој Југославије|народних хероја]].


Одлуком Врховног штаба НОВ и ПОЈ за постигнуте успехе у борби, 29. октобра 1944, проглашена је [[Пролетерске бригаде|пролетерском]]. За заслуге у Народноослободилачком рату одликована је [[Орден народног ослобођења|Орденом народног ослобођења]] и [[Орден братства и јединства|Орденом братства и јединства]], а поводом петнаестогодишњице [[битка на Сутјесци|битке на Сутјесци]], јуна 1958. и [[Орден народног хероја|Орденом народног хероја]].{{sfn|Narodni heroji 2|1982|pp=}}
Одлуком Врховног штаба НОВ и ПОЈ за постигнуте успехе у борби, 29. октобра 1944, проглашена је [[Пролетерске бригаде|пролетерском]]. За заслуге у Народноослободилачком рату одликована је [[Орден народног ослобођења|Орденом народног ослобођења]] и [[Орден братства и јединства|Орденом братства и јединства]], а поводом петнаестогодишњице [[битка на Сутјесци|битке на Сутјесци]] 3. јула 1958. и [[Орден народног хероја|Орденом народног хероја]].{{sfn|Narodni heroji 2|1982|p=412}}


== Борбени пут Шесте пролетерске бригаде ==
== Борбени пут Шесте пролетерске бригаде ==

Верзија на датум 2. август 2021. у 20:23

Шеста пролетерска источнобосанска ударна бригада
Југословенска партизанска застава
Постојање2. август 1942 — крај рата
Место формирања:
Шековићи
Формацијатри батаљона
Јачина620 бораца[а]
ДеоНародноослободилачка војска Југославије Народноослободилачке војске Југославије
Ангажовање
Одликовања
Орден народног хероја Орден народног ослобођења Орден братства и јединства са златним венцем
Команданти
КомандантВојо Љујић[а]
Политички комесарЦвијетин Мијатовић[а]

Шеста пролетерска источнобосанска народноослободилачка ударна бригада била је бригада Народноослободилачке војске Југославије (НОВЈ), формирана наредбом Врховног штаба НОП и ДВЈ 2. августа 1942. у Шековићима, од три источно-босанска пролетерска батаљона. На дан формирања имала је 620 бораца. Први командант бригаде био је Војо Љујић, а политички комесар Цвијетин Мијатовић.

Бригада је имала велики значај за одржање устанка у источној Босни у периоду његове највеће кризе, током 1942. и 1943, као и у поновном распламсавању устанка у овој области и бројним подухватима у источној Босни, Црној Гори, Србији, Хрватској и Словенији. Дала је велики број војно-политичких и партијских руководилаца, као и народних хероја.

Одлуком Врховног штаба НОВ и ПОЈ за постигнуте успехе у борби, 29. октобра 1944, проглашена је пролетерском. За заслуге у Народноослободилачком рату одликована је Орденом народног ослобођења и Орденом братства и јединства, а поводом петнаестогодишњице битке на Сутјесци 3. јула 1958. и Орденом народног хероја.[1]

Борбени пут Шесте пролетерске бригаде

Од формирања до 9. априла 1943. године бригада је била под непосредном командом Главног штаба НОП одреда за Босну и Херцеговину. У августу и септембру водила је борбе на планинама Коњуху, Романији и Мајевици: одржала се у Бирчу упркос јакој офанзиви 718. немачке дивизије, усташко-домобранских и четничких снага (од 25. августа до 9. септембра). После тих борби на Требави и у Бирчу, један њен батаљон остао је на Мајевици, а остатак бригаде (два батаљона) је 5/6. октобра прешао у Срем.

У Срему бригада је водила једномесечне борбе - заједно са Сремским НОП одредом разбила је непријатељске посаде у Врбањи и Кузмину и батаљон 718. дивизије у Босутским шумама. Ојачана једним батаљоном сремских партизана, заједно са Сремским НОП одредом 4/5. новембра разбила је и делом уништила четнике на подручју Семберије и Мајевице. У борби код села Малешеваца, 28. новембра, разбијени су четници Мајевице, Посавине и Требаве (преко 250 погинулих и рањених и око 600 заробљених). Истовремено су разбијене домобранске посаде на путу Тузла-Лопаре-Брчко. Све ово имало је велики значај за даљи развој НОП у источној Босни.

У децембру 1942. године бригада је са Сремским и Мајевичким НОП одредом у захвату друма Тузла-Зворник, после вишедневних борби, разбила непријатељске снаге (два немачка, два усташка и пет домобранских батаљона и четнике) које су изводиле операције „Тузла II". Потом је учествовала у разбијању четника у Бирчу. Из Бирча је продрла на Романију и тамо разбила неколико четничких и усташко-домобранских јединица. Јануара 1943. нарасла је на седам батаљона јачине 1.300 бораца. На пространој територији око Хан-Пијеска, Олова, Кладња, Тузле и Зворника у јануару и фебруару извела је више успешних напада на непријатељска упоришта. У марту 1943. одбила је напад Романијског четничког корпуса на Бирач и водила борбе са усташама у Милићима, Хан-Пијеску, Жљебовима и око Сокоца.

Крајем марта, извршавајући раније упућено наређење Врховног штаба НОВ и ПОЈ, повезала се са Главном оперативном групом. Водећи борбе, 9. априла, избила је у рејон Устиколине. Више од месец дана, до 15. маја, деловала је на сектору Фоче, штитећи, са Мајевичком бригадом, Централну болницу НОВЈ и снаге Главне оперативне групе Врховног штаба у западном Санџаку од напада непријатеља из долине Дрине. У бици на Сутјесци од 15. до 20. маја водила је тешке борбе са непријатељем који је наступао према Челебићу, па је заједно са Групом бригада у ванредно оштрим борбама зауставља наступање непријатеља и направила први покушај пробоја непријатељског обруча (јужно од Фоче). Ове тешке борбе омогућиле су извлачење Централне болнице на планину Пиву и у знатној мери олакшале стање у долини Сутјеске. После овога бригада је водила тешке борбе на Вучеву, у долини Сутјеске, на Кошуру и Зеленгори.

Пред битку на Сутјесци бригада је имала 817 бораца (785 мушкараца и 32 жене). У току битке погинуло је 185 бораца бригаде.[2]

Са Зеленгоре је прешла у источну Босну и 2. јула ушла у састав 17. источнобосанске дивизије. У лето 1943. године учествовала је у разбијању четника на Требави, ослобађању Модриче, Градачца, Шамца и Орашја. Нарочито се истакла у борбама за ослобођење Тузле, од 29. септембра до 7. октобра, када је похваљена од Врховног команданта НОВ и ПОЈ Јосипа Броза Тита. Учествовала је у ослобођењу Вареша 20/21. октобра, где је готово потпуно уништен домобрански пук. У источнобосанској зимској операцији водила је више жестоких борби као: бој на Бетњу, од 6. до 9. децембра, у којем је онемогућила потпуно опкољавање Пете крајишке и 27. источнобосанске дивизије. Учествовала је у нападу на Тузлу, од 17. до 20. јануара 1944, у борбама око Сребренице, у Бирчу и на Романији.

Крајем маја 1944. године прешла је у Црну Гору и у току јуна учествовала у борбама код Жабљака и Пљеваља, а у јулу у Андријевичкој операцији. За време продора Оперативне групе дивизија у Србију, учествовала је у разбијању Четврте групе јуришних корпуса на Копаонику, у борбама у долини Западне Мораве, у борбама за ослобођење Крагујевца, 21. октобра. За постигнуте успехе, 29. октобра 1944, проглашена је пролетерском. У зиму 1944/1945. године водила је више тешких борби на теренима у источној Босни (Бијељина, Зворник, Брчко). У завршним операцијама ЈА учествовала је у борбама у Славонији, Мославини, Загорју и Словенији. Код Дравограда је, 15. маја 1945. године, завршила свој ратни пут.

Евидентирано је 6.239 бораца који су су борили у саставу бригаде до краја рата. Од тог броја прикупљени су подаци за 2.243 погинула.[3]

Командни састав дивизије

  • Политички комесари бригаде:
    • Цвијетин Мијатовић Мајо — од формирања бригаде до јуна 1943.
    • Ђоко Вујошевић Сегеда — од јуна до октобра 1943.
    • Дане Олбина — од октобра 1943. до марта 1944.
    • Реља Лукић — од марта до августа 1944.
    • Неђо Богићевић — од августа 1944. до јануара 1945.
    • Мишо Ковачевић (в.д.) — током јануара и фебруара 1945.
    • Звонко Жардин — од фебруара 1945. до краја рата

Народни хероји Шесте пролетерске бригаде

Орден народног хероја

Укупно 54 борца Шесте пролетерске ударне бригаде проглашена су за народне хероје, а неки од њих су:[4]

Напомене

  1. ^ а б в Приликом формирања бригаде

Референце

  1. ^ Narodni heroji 2 1982, стр. 412.
  2. ^ Kučan 1996, стр. 541.
  3. ^ Петовар & Трикић 1982, стр. 21.
  4. ^ Петовар & Трикић 1982, стр. 675.

Литература

Шаблон:Источнобосанске бригаде НОВЈ

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Шеста_пролетерска_источнобосанска_ударна_бригада&oldid=23970700”