Alis Manro

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Alis Manro
Fotografija Manro (2006)
Lični podaci
Puno imeAlis En Lejdlou
Datum rođenja( 1931-07-10)10. jul 1931.
Mesto rođenjaVingam, Ontario, Kanada
Datum smrti13. maj 2024.(2024-05-13) (92 god.)
Mesto smrtiPort Houp, Kanada
Književni rad
Uticaji odVilijam Maksvel, Judora Velti, Džejn Ostin, Šarlot Bronte, Emili Bronte, Stendal, Lav Tolstoj, Fjodor Dostojevski, Džon Apdajk,[1] Ivan Turgenjev, Anton Čehov, Ketrin Mensfild, Džejms Džojs, Tomas Man, Franc Kafka, Marsel Prust, Ajris Merdok
Najvažnija dela„Životi devojaka i žena“
„Sobarica prosjak“
„Prijatelj iz moje mladosti“
„Ljubav dobre žene“
NagradeGovernor General's Award (1968, 1978, 1986)
Gilerova nagrada (1998, 2004)
Man Booker International Prize (2009)
Nobelova nagrada za književnost (2013)

Alis Manro (engl. Alice Munro; Vingam, Ontario, 10. jul 1931 — Port Houp, 13. maj 2024) bila je kanadska književnica. Pisala je na engleskom jeziku. Dobitnica je Nobelove nagrade za književnost 2013. i Man Booker International nagrade 2009. za životno delo. Takođe je trostruki dobitnik kanadskog priznanja Governor General's Award za prozu.[2][3][4]

Priče Manroove najčešće su smeštene u okrugu Hjuron u jugozapadnom delu Ontarija[5] One istražuju složenost ljudske psihologije jednostavnim proznim stilom.[6] Manroova se smatra „jednim od najvećih savremenih proznih pisaca“, a Sintija Ozik nazvala ju je „našim Čehovom“[7]

Mladost[uredi | uredi izvor]

Manro je rođena kao Alis En Lejdlou (engl. Alice Ann Laidlaw) u Vingamu, Ontario. Njen otac, Robert Erik Lejdlou, bio je sakupljač lisičjeg i krzna kanadske kune[8] a njena majka En Klark Lejdlou, bila je nastavnica u školi. Manro je počela s pisanjem kao tinejdžerka, objavila je svoju prvu priču „Dimenzije senke“ (The Dimensions of a Shadow) 1950, dok je studirala engleski i žurnalistiku na Univerzitetu Zapadnog Ontarija uz dvogodišnju stipendiju.[9][10] Tokom ovog perioda radila je kao konobarica, berač duvana i bibliotekarska službenica. 1951. godine napušta univerzitet da bi se udala za kolegu studenta Džejmsa Manroa. Njih dvoje su se preselili u Dandarejv, Zapadni Hanover, gde je Džejms imao posao u robnoj kući. 1963, par se seli u Viktoriju, gde otvaraju knjižaru Knjige Manroovih.

Književni rad[uredi | uredi izvor]

Prva zbirka priča Manroove, Ples veselih senki (Dance of the Happy Shades) (1968), izuzetno je dobro primljena i osvojila je Governor General's Award, najviše kanadsko književno priznanje[11] Taj uspeh je praćen Životima devojaka i žena (Lives of Girls and Women) (1971), zbirkom međusobno povezanih priča ponekad pogrešno opisanih kao roman. 1978. objavljena je njena zbirka međusobno povezanih priča Šta ti misliš, ko si ti? (Who Do You Think You Are?. u Sjedinjenim Državama zbirka je objavljena pod naslovom The Beggar Maid: Stories of Flo and Rose, Sobarica prosjak: Priče strele i ruže). Za ovu knjigu Manroova je po drugi put osvojila Governor General's Award.[12] Od 1979. do 1982. obilazila je Australiju, Kinu i Skandinaviju. 1980. Manroova je bila pisac-rezident na Univerzitetu Britanske Kolumbije i na Univerzitetu Kvinslanda. Tokom 1980-ih i 1990-ih objavljivala je zbirke kratkih priča jednom u svake četiri godine.

Manroovine priče često su objavljivane u publikacijama kao što su The New Yorker, The Atlantic Monthly, Grand Street, Mademoiselle, iThe Paris Review. U intervjuima povodom promocije njene zbirke iz 2006. The View from Castle Rock, Manro je sugerisala da možda neće dalje objavljivati zbirke. Kasnije je promenila mipljenje i nastavila je da objavljuje. Njena zbirka Previše sreće (Too Much Happiness) je objavljena u avgustu 2009.[13] Njena priča Medved je došao preko planine (The Bear Came Over the Mountain) doživela je svoju filmsku adaptaciju u filmu Away from Her, koji je režirala Sara Poli, dok su glavne uloge tumačili Džuli Kristi i Gordonom Pinsentom. Film je premijeru imao na Međunarodnom filmskom festivalu u Torontu 2006. i bio je nominovan za Oskara za najbolji adaptirani scenario, ali izgubio je od No Country for Old Men.

Dana 10. oktobra 2013, Manroovoj je dodeljena Nobelova nagrada za književnost kao „majstor savremene kratke priče“[2][14][15] Ona je prva Kanađanka i 13. žena koja je dobitnik Nobelove nagrade za književnost.[a]

Stil pisanja[uredi | uredi izvor]

Mnoge Manroovine priče su smeštene u okrugu Hjuron, Ontario. Njena snažna regionalna preokupacija je jedna od odlika njene fikcije. Druga je sveznajući narator koji služi da da smisao svetu. Mnogi porede Manroovine okolnosti malog mesta sa piscima ruralnog Juga Sjedinjenih Država. Kao i u delima Vilijama Folknera i Flaneri O’Konor, njeni likovi se često suočavaju sa duboko ukorenjenim navikama i tradicijama, ali reakcije Manroovivih likova su generalno manje intenzivni od južnih pisaca na tu temu. Njeni muški likovi teže da obuhvate osobine svakog čoveka, dok su njeni ženski likovi složeniji. Mnogo Manroovinog rada prikazuje doslovno žanr poznat kao Južnoontarijski sirovi.[16]

Manroovin rad je često poređen sa velikim piscima kratkih priča. U njenim pričama, kao i u Čehovljevim, radnja je u drugom planu i malo toga se dešava. Kao i kod Čehova, Garan Holkoumb primećuje: „Sve je bazirano na epifaničnom trenutku, naglo prosvećivanje, koncizan, suptilan, otkrivajući detalj.“ Njen rad se snosi sa „ljubavlju i poslom, i neuspehu kod oba. Ona deli Čehovljevu opsesiju vremenom i našu veoma žaljenu nemogućnost da odložimo ili sprečimo njegovo nemilosrdno napredovanje.“[17]

Česta tema njenog rada, posebno vidljiva u njenim ranijim pričama, bila je dilema devojke koja se približava punoletstvu i koja se sukobljava sa svojom porodicom i gradićem u kojem je odrastala. U skorijim delima, kao što je Mržnja, prijateljstvo, udvaranje, ljubav, brak (2001) (Hateship, Friendship, Courtship, Loveship, Marriage) and i Begunac (Runaway) ona zamenjuje fokus nevoljama srednjih godina, ženama koje su same, i starošću.

Manroovina proza otkriva nejasnoće života: „ironično i ozbiljno u isto vreme“, „moto pobožnosti i časti i vatrena netrpeljivost“, „posebno, beskorisno znanje“, tone piskave i „srećne sramote“, „loš ukus, bezdušnost, radost toga“. Njen stil stavlja fantastiku pored uobičajenog, gde svako potkopava druge na način da jednostavno i bez napora budi život.[18] Kako Robert Taker primećuje:

„Manroovino pisanje stvara... empatijsku uniju među čitaocima, kritičarima najvidljivije među njima. Njeno pisanje nas privlači svojom istinotošću — ne mimezisom, takozvanim, i ... realizmom, već prvenstveno osećanjaem postojanja onoga što jesmo ... jednostavno bitisanjem ljudskog bića.“[19]

Mnogi kritičari su tvrdili da Manroovine priče često imaju emocionalnu i bukvalnu dubinu romana. Neki su pitali da li Manro zapravo piše male priče ili romane. Aleks Kigan, pišući u „Elektirici“, dao je jednostavan odgovor: „Koga je briga? U većini Manroovinih priča ima mnogo toga kao u mnogim romanima.“[20]

Lični život[uredi | uredi izvor]

Manro je bila venčana za Džejmsa Manroa od 1951. Njihove kćerke Šejla, Ketrin i Dženi rođene su redom 1953, 1955 i 1957. Ketrin je umrla 15 sati po rođenju.

Godine 1963, Manroovi su se preselili u Viktoriju gde su otvorili Knjige Manroovih, popularnu prodavnicu knjiga. Godine 1966, njihova kćerka Andrea je rođena. Elis i Džejms Manro su se razveli 1972.

Manroova se vratila u Ontario gde je postala pisac s mestom u Univerzitetu Zapadnog Ontarija, a 1976. primila je zvanje doktora nauka od te ustanove. 1976, udala se za Džeralda Fremlina, kartografa i geografa koga je upoznala u njenim univerzitetskim danima.[9] Par se preselio izvan Klintona, Ontario, a kasnije u kuću u Klintonu, gde je Fremlin umro 17. aprila 2013, sa 88 godina.[21]

Na pojavljivanju u Torontu u oktobru 2009, Manro je indicirala da je imala tretman protiv raka i za stanje srca koje je zahtevalo operaciju premošćavanja koronarne arterije[22]

Dela[uredi | uredi izvor]

Originalne zbirke kratkih priča[uredi | uredi izvor]

  • Ples srećnih senki (Dance of the Happy Shades)- 1968 (dobitnik Governor General's Awards 1968)
  • Životi devojaka i žena (Lives of Girls and Women) - 1971
  • „Nešto što sam mislila da ti kažem“ (Something I've Been Meaning to Tell You) - 1974
  • „Ko misliš da si?“ (Who Do You Think You Are?)- 1978 (dobitnik Governor General's Awards 1978; takođe objavljena i kao The Beggar Maid, „Sobarica prosjak“)
  • „Meseci Jupitera“ (The Moons of Jupiter)- 1982 (nominovan za Governor General's Awards 1982)
  • Znaci ljubavi (The Progress of Love)- 1986 (dobitnik Governor General's Awards za fikciju 1986)
  • „Prijatelj iz moje mladosti“ (Friend of My Youth)- 1990 (dobitnik Trillium Book Award)
  • „Otvorene tajne“ (Open Secrets)- 1994 (nominovan za 1994 Governor General's Awards)
  • „Ljubav dobre žene“ (-{The Love of a Good Woman}-) - 1998 (dobitnik Gilerove nagrade 1998)
  • „Mržnja, prijateljstvo, udvaranje, ljubav, brak“ (Hateship, Friendship, Courtship, Loveship, Marriage) - 2001 (reobjavljeno kao Away From Her)
  • Бекство (Runaway) - 2004 (добитник Гилерове награде. 2004. ISBN 978-1-4000-4281-4.
  • „Pogled iz kamenog zamka“ (The View from Castle Rock) - 2006
  • „Previše sreće“ (Too Much Happiness)- 2009
  • Goli život (knjiga) (Dear Life)- 2012

Kompilacije kratkih priča[uredi | uredi izvor]

  • Governor General's Literary Award za fikciju na engleskom jeziku (1968, 1978, 1986)
  • Kanadska knjižarska nagrada za Živote devojaka i žena (1971)
  • Uži izbor za godišnju (UK) Bukerovu nagradu za fikciju (sada Man Booker Prize) (1980) za delo Sobarica prosjak (The Beggar Maid)
  • Marian Engel Award (1986)
  • Trillium Book Award za Prijatelj iz moje mladosti (Friend of My Youth) (1991), Ljubav dobre žene (1999) i Dragi živote (2013)[23]
  • WH Smith Literary Award (1995, UK) za Otvorene tajne (Open Secrets)
  • PEN/Malamud Award za izvrsnost u kratkoj fikciji (1997)
  • Nagrada nacionalnog kruga književnih kritika (1998, SAD) za Ljubav dobre žene (The Love of a Good Woman)
  • Gilerova nagrada (1998 and 2004)
  • Rea nagrada za kratku priču (2001) data živom američkom ili kanadskom piscu.
  • Libris nagrada
  • O. Henri nagrada za nastavljanje dostignuća u kratkoj fikciji u SAD za „Strast“ (Passion, 2006) i „Za šta hoćeš da znaš“ (What Do You Want To Know For, 2008)
  • Man Booker međunarodna nagrada (2009, UK)[24]
  • Kanadsko-australijska književna nagrada
  • Komonveltova nagrada za pisce regionalna nagrada za Kanadu i Karipska ostrva.
  • Nobelova nagrada za književnost (2013) kao „majstor sveobuhvatne kratke priče“.

Priznanja i počasti[uredi | uredi izvor]

  • 1992: Strani počasni član Američke akademije umetnosti i književnosti
  • 1993: Kraljevsko društvo Kanade Lorne Pierce Medal
  • 2005: Orden časti za književnost iz SAD Nacionalni klub umetnosti
  • 2010: Vitez reda umetnosti i književnosti[25]
  • 2002, njena kćerka Šejla Manro objavila je spomen iz detinjstva, „Životi majki i kćerki: Odrastajući uz Elis Manro“ (Lives of Mothers and Daughters: Growing Up With Alice Munro)

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „A Conversation with Alice Munro”. Pristupljeno 21. 10. 2013. . Bookbrowse. Pre
  2. ^ a b Bosman, Julie (10. 10. 2013). „Alice Munro Wins Nobel Prize in Literature”. New York Times. Pristupljeno 21. 10. 2013. 
  3. ^ „The Nobel Prize in Literature 2013 – Press Release” (PDF). 10. 10. 2013. Arhivirano iz originala (PDF) 12. 10. 2013. g. Pristupljeno 21. 10. 2013. 
  4. ^ „Alice Munro wins Man Booker International prize”. The Guardian. 27. 5. 2009. 
  5. ^ Marchand, P. (29. 8. 2009). „Open Book: Philip Marchand on Too Much Happiness, by Alice Munro”. The National Post. Arhivirano iz originala 25. 08. 2011. g. Pristupljeno 21. 10. 2012. 
  6. ^ Meyer, M. „Alice Munro”. Meyer Literature. Arhivirano iz originala 21. 10. 2013. g. Pristupljeno 21. 11. 2007. 
  7. ^ Merkin, Daphne (24. 10. 2004). „Northern Exposures”. New York Times Magazine. Pristupljeno 21. 10. 2013. 
  8. ^ Jeanne McCulloch, Mona Simpson "Alice Munro, The Art of Fiction No. 137", The Paris Review #131, Summer 1994
  9. ^ a b Winders, Jason (10. 10. 2013). „Alice Munro, LLD'76, wins 2013 Nobel Prize in Literature”. Western News. The University of Western Ontario. 
  10. ^ „Canada's Alice Munro, 'master' of short stories, wins Nobel Prize in literature”. CNN. 10. 10. 2013. Pristupljeno 11. 10. 2013. 
  11. ^ „Past GG Winners 1968”. canadacouncil.ca. Arhivirano iz originala 14. 10. 2013. g. Pristupljeno 10. 10. 2013. 
  12. ^ „Past GG Winners 1978”. canadacouncil.ca. Arhivirano iz originala 14. 10. 2013. g. Pristupljeno 10. 10. 2013. 
  13. ^ „Munro ‘amazed' to win Man Booker”. The Globe and Mail. 27. 5. 2009. Arhivirano iz originala 09. 02. 2011. g. Pristupljeno 21. 10. 2013. 
  14. ^ „Alice Munro wins Nobel Prize for Literature”. BBC News. 10. 10. 2013. Pristupljeno 10. 10. 2013. 
  15. ^ „The Nobel Prize in Literature 2013 Alice Munro”. Nobelprize.org. 10. 10. 2013. Pristupljeno 10. 10. 2013. 
  16. ^ Susanne Becker, Gothic Forms of Feminine Fictions. Manchester University Press, 1999.
  17. ^ Holcombe, Garan (2005). „Alice Munro”. Contemporary Writers. London: British Arts Council. Arhivirano iz originala 30. 9. 2007. g. Pristupljeno 20. 6. 2007. 
  18. ^ Hoy, Helen (1980). „Dull, Simple, Amazing and Unfathomable: Paradox and Double Vision In Alice Munro's Fiction”. Studies in Canadian Literature. University of New Brunswick. 5 (1). Pristupljeno 20. 6. 2007. 
  19. ^ Thacker, Robert (1998) Review of Some other reality: Alice Munro's Something I've been Meaning to Tell You, by Louis K. MacKendrick. Journal of Canadian Studies, leto 1998.
  20. ^ Keegan, Alex (August/September, 1998). „Munro: The Short Answer”. Eclectica. 2 (5). Arhivirano iz originala 25. 6. 2007. g. Pristupljeno 20. 6. 2007.  Proverite vrednost paramet(a)ra za datum: |date= (pomoć)
  21. ^ „Gerald Fremlin (obituary)”. Clinton News-Record. april 2013. Pristupljeno 1. 7. 2013. 
  22. ^ The Canadian Press (22. 10. 2009). „Alice Munro reveals cancer fight”. CBC News. Arhivirano iz originala 23. 10. 2009. g. Pristupljeno 11. 3. 2010. 
  23. ^ „Trillium Book Award Winners”. Arhivirano iz originala 29. 10. 2013. g. Pristupljeno 21. 10. 2013. 
  24. ^ The Booker Prize Foundation „"Alice Munro wins 2009 Man Booker International Prize."”.  Arhivirano na sajtu Wayback Machine (2. jul 2009)
  25. ^ „ARCHIVED — Canada Gazette – GOVERNMENT HOUSE”. Gazette.gc.ca. 9. 11. 2012. Arhivirano iz originala 23. 5. 2013. g. Pristupljeno 1. 5. 2013. 

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Iako je Sol Belou rođen u Kanadi, on je živeo u Sjedinjenim Državama u vreme svog laureata 1976..

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Алис_Манро&oldid=27803330”