Endi Mari

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Endi Mari
Endi Mari na mastersu u Monte Karlu 2023.
Lični podaci
Puno imeEndru Baron Mari
Datum rođenja(1987-05-15)15. maj 1987. (36 god.)
Mesto rođenjaGlazgov, Škotska, Ujedinjeno Kraljevstvo
DržavljanstvoUjedinjeno Kraljevstvo
Visina1,91 m
Masa82 kg
PrebivališteSari, Engleska, UK[1]
Informacije o karijeri
Pro. karijera2005—danas
Igradesnom rukom
(dvoručni bekhend)
TrenerLeon Smit (1998–2004)[2]
Mark Peči (2005–2006)[3][4]
Bred Gilbert (2006–2007)[5]
Majls Maklagan (2007–2010)[6]
Aleks Koreča (2008–2011)[7][8]
Ameli Moresmo (2014–2016)[9]
Jonas Bjerkman (2015)[10]
Džejmi Delgado (2016–2021)[11][12]
Jan de Vit (2021–2022)[13][14]
Ivan Lendl (2012–2014, 2016–2017, 2022–)[15][16]
Zarada63.911.561 $
ATP profilwww.atptour.com/en/players/andy-murray/mc10/overview
Pojedinačno
Pobede—porazi727—244 (74,87% u glavnim žrebovima Grend slem i ATP turnira, na Letnjim olimpijskim igrama i u Dejvis kupu)
Osvojeni turniri46 (2 čelendžera, 5 fjučersa)
Izgubljena finala25
Najbolji plasmanBr. 1 (7. novembar 2016)
Trenutni plasmanBr. 42 (6. novembar 2023)
Uspeh na grend slem turnirima
OP AustralijeF (2010, 2011, 2013, 2015, 2016)
Rolan GarosF (2016)
VimbldonP (2013, 2016)
OP SADP (2012)
Ostali turniri
Masters kupP (2016)
Olimpijske igre Zlato (2012, 2016)
Parovi
Pobede—porazi80—82 (49,38% u glavnim žrebovima Grend slem i ATP turnira, na Letnjim olimpijskim igrama i u Dejvis kupu)
Osvojeni turniri3
Izgubljena finala2
Najbolji plasmanBr. 51 (17. oktobar 2011)
Trenutni plasmanBr. 563 (7. avgust 2023)
Uspeh na grend slem turnirima — parovi
OP Australije1K (2006)
Rolan Garos2K (2006)
Vimbldon2K (2019)
OP SAD2K (2008)
Ostali turniri — parovi
Olimpijske igre2K (2008)
Mešoviti parovi
Pobede—porazi14—10 (58,33% na Grend slem turnirima, Letnjim olimpijskim igrama i na Hopman kupu)
Osvojeni turniri0
Izgubljena finala1
Uspeh na grend slem turnirima — mešoviti parovi
OP Australije–
Rolan Garos–
Vimbldon3K (2019)
OP SAD–
Ostali turniri — mešoviti parovi
Olimpijske igre Srebro (2012)
Timska takmičenja
Dejvis kupP (2015)
Hopman kupF (2010)
Zvanični veb-sajt
http://www.andymurray.com/
Ažurirano: 7. avgust 2023.
Osvojene medalje
Predstavljajući Ujedinjeno Kraljevstvo
Tenis
Olimpijske igre
Zlatna medalja — prvo mesto London 2012. Pojedinačno
Zlatna medalja — prvo mesto Rio 2016. Pojedinačno
Srebrna medalja — drugo mesto London 2012. Mešoviti parovi

Ser Endru Baron Mari (engl. Sir Andrew Barron Murray;[17][18] Glazgov, 15. maj 1987) britanski je teniser iz škotskoga porekla. Do prve pozicije je stigao 7. novembra 2016. prestigavši Novaka Đokovića koji je tu boravio od 7. jula 2014. godine. Mari je tako postao drugi najstariji teniser koji prvi put dolazi na čelo Ej-Ti-Pi liste (posle Džona Njukoma) i 26. u istoriji rangiranja (od 1973).[19] Prvo mesto na kraju 2016. osigurao je pobedom nad Novakom Đokovićem u finalu završnog prvenstva sezone u Londonu.[20] Avgusta 2017, Rafael Nadal je pretekao Marija po broju poena i tako zauzeo lidersku poziciju.

Među deset najboljih tenisera sveta po prvi put se našao 18. juna 2007. godine, kada je zauzeo 8. mesto. Sledeće godine, Mari je dostigao finale Otvorenog prvenstva Sjedinjenih Američkih Država 2008, u kom ga je porazio Rodžer Federer.[21] Igrao je potom finala Otvorenog prvenstva Australije 2010, Otvorenog prvenstva Australije 2011. i Vimbldona 2012. Iste godine, Mari je osvojio zlatnu medalju u muškoj pojedinačnoj i srebrnu medalju u konkurenciji mešovitih parova na Letnjim olimpijskim igrama 2012. u Londonu. Na Letnjim olimpijskim igrama 2016. održanim u Rio de Žaneiru dolazi do svoje druge zlatne medalje u pojedinačnoj konkurenciji. Osvojio je tri grend slem titule u karijeri, na Otvorenom prvenstvu Sjedinjenih Američkih Država 2012. i Vimbldonu 2013. i 2016.

Privatni život[uredi | uredi izvor]

Endi Mari je rođen 15. maja 1987. u Danblejnu, Škotska,[1] kao drugi i najmlađi sin Vilija i Džudi.[1]

Njegov deda sa majčine strane, Rob Erskin, profesionalno se bavio fudbalom.[22][23] Mari ima čest problem sa čašicom kolena, koja mu u detinjstvu nije srasla u jednu kost, već je ostala kao dve odvojene kosti.[24][25] Pohađao je Danblejnsku osnovnu školu, i bio je prisutan za vreme masakra u Danblejnu 1996. u školi, kada je Tomas Hamilton ubio sedamnaest osoba; od toga su šesnaest bili učenici, a jedna osoba učiteljica.[26] Mari se sakrio ispod stola u učionici zajedno sa godinu dana starijim bratom Džejmijem.[27] Mari kaže da je tada bio premlad da bi shvatio šta se dešava, i retko pristaje da o tome govori u javnosti, ali je u svojoj autobiografiji Hitting Back napisao da je bio među decom koja su bežala od Hamiltona i da ga je spasila majka, koja je u tom trenutku automobilom došla po njega.[28] Takođe je završio Danblejnsku srednju školu.[29][30] Nakon razvoda njegovih roditelja kada je imao devet godina, Mari i njegov brat Džejmi ostali su da žive sa svojim ocem.[31]

Njegovi dobri prijatelji među teniserima su Novak Đoković i Stanislas Vavrinka, koje poznaje još od juniorskih dana. Od 2006. godine je u vezi sa Kim Sirs, kćerkom Najdžela Sirsa, trenerom srpske teniserke Ane Ivanović.[32] Njih dvoje trenutno žive u Sariju, a upoznali su se tokom Otvorenog prvenstva Amerike 2005. godine.[33][34] Mari je takođe veliki ljubitelj fudbala.[35]

Teniska karijera[uredi | uredi izvor]

Juniorska karijera[uredi | uredi izvor]

Prvi put je u ruke uzeo reket kada je imao samo dve godine. Često je igrao sa svojim bratom Džejmijem. Pokazao je izuzetan talenat, koji je obećavao. Učestvovao je na mnogim takmičenjima za juniore. Inspiraciju je dobijao iz mečeva koje je igrao sa bratom Džejmijem, koji je tada bio drugi najbolji junioski teniser na svetu. Kada je imao 12 godina, osvojio je „Golden Bowl”, prestižnu nagradu za dvanaestogodišnje tenisere. Tada se na kratko povukao, sa željom da trenira fudbal, ali se brzo vratio tenisu.

Kada je igrao protiv Rafaela Nadala, koji je godinu dana stariji od njega, Mari je saznao da Nadala trenira Karlos Moja, tadašnji najbolji teniser sveta. Bio je besan, jer je jedina osoba sa kojom je mogao da vežba bio njegov brat, tako da je odlučio da se preseli u Barselonu, Španija, gde se upisao u poznati kamp „Međunarodna škola Šiler”. Ipak, odatle je otišao bez ikakvih priznanja, jer je njegovo obrazovanje mnogo trpelo zbog toga. 2004. godine je pobedio na juniorskom Otvorenom prvenstvu SAD.

2005.[uredi | uredi izvor]

Ovo je bila godina kada je Mari zaigrao kao profesionalac. Privukao je pažnju teniske publike kada je dostigao treće kolo turnira u Kvinsu i na Vimbldonu 2005. Najbolje rezultate ostvario je na travnatim i tvrdim podlogama, iako je rekao da najviše voli šljaku, jer je kao junior trenirao u Barseloni.[36]

U martu 2005. godine, priključio se Dejvis kup reprezentaciji Ujedinjenog Kraljevstva, koja je tada igrala protiv Izraela, i postao najmlađi teniser ikada koji je igrao u Dejvis kupu. Mari i Dejvid Šervud su napravili veliko iznenađenje kada su pobedili izraelski par u konkurenciji parova, i tako omogućili Britaniji da pobedi sa 3:2.

Škotski teniser je dostigao polufinale na Otvorenom prvenstvu Francuske za juniore, a onda je postao profesionalac kada je primio „vajld kartu” za turnir u Barseloni. Ali, izgubio je već u prvom kolu. Igranje u Barseloni donelo je Mariju prve ATP poene. Nakon Barselone je primio „vajld kartu” za turnir u Kvinsu. Dostigao je treće kolo, ali je odustao od daljeg takmičenja zbog povrede.

Mari je dobio „vajld kartu” za Vimbldon 2005. Na svom prvom seniorskom Grend slem turniru, bio je 347. igrač planete, ali je u prvom kolu porazio 14. nosioca Radeka Štjepaneka u tri seta. Postao je prvi škotski teniser koji je dostigao 3. kolo Vimbldona, i u tom trenutku je bio jedini Britanac koji je igrao u muškoj i ženskoj pojedinačnoj konkurenciji. Ipak, njegov uspeh na Vimbldonu prekinuo je David Nalbandijan, koji ga je porazio u pet setova.

Tokom ovog Vimbldona, Mari je postao izuzetno popularan u Ujedinjenom Kraljevstvu. Mnogi obožavaoci tenisa su predlagali da se „Henmanovo brdo”, koje je dobilo ime po nekadašnjoj britanskoj teniskoj zvezdi Timu Henmanu, preimenuje u „Marijevo brdo” ili „Marijevo polje” (zato što u Edinburgu postoji stadion koji se tako zove),[37] a „Henmanmanija” je postala „Endimanija”.

Dobio je „vajld kartu” za učešće na Sinsinati Mastersu, i to je bio njegov prvi turnir iz Masters serije. Izgubio je od jednog od prvih deset tenisera sveta tada, Marata Safina, u drugom kolu, 6:4, 1:6, 6:4.

Mari je bio 122. teniser planete i morao je da učestvuje na kvalifikacionom turniru za Otvoreno prvenstvo SAD. Izgubio je u 2. kolu. Konačno je ušao u prvih 100 tenisera sveta kada je pobedio Robina Sederlinga na turniru u Bangkoku, u čijem je finalu poražen od strane prvog tenisera sveta, Rodžera Federera. To je bilo njegovo prvo ATP finale, koje mu je pomoglo da postane 72. teniser sveta.

Nakon kraće povrede, igrao je na turniru u Bazelu. U prvom kolu je porazio tadašnjeg najboljeg tenisera Britanije, Tima Henmana, 6:2, 5:7, 7:6(4). Nakon toga je pobedio Tomaša Berdiha u drugom kolu. Ipak, izgubio je u četvrtfinalu od 10. tenisera sveta Fernanda Gonzalesa. Ali, postao je 65. teniser sveta.

2006.[uredi | uredi izvor]

Mari je započeo sezonu 2006. godine na nekoliko turnira u Australiji, na kojima nije postigao veće uspehe. Na Otvorenom prvenstvu Australije je izgubio već u prvom kolu od Huana Ignasija Čele. Nakon jedne od pobeda turniru u Oklandu, prokomentarisao je da su „obojica igrali kao žene”. Nakon toga je rekao da je mislio na to da je bilo mnogo brejkova i loših servisa.[38]

Osvojio je svoju prvu titulu, u San Hozeu, Kalifornija, i tokom turnira je pobedio dva bivša 1. tenisera planete, Endija Rodika i Lejtona Hjuita. Dostigao je i četvrtfinale na turniru u Memfisu. Ali, zato je izgubio u prvom kolu na Otvorenom prvenstvu Francuske i u Kvinsu. Takođe je igrao i muške parove u Dejvis kupu, jer zbog povrede nije mogao da igra pojedinačno.

Od kada je ušao u prvih 100 najboljih igrača sveta, Mari je u medijima opisivan kao „teniser eksplozivne naravi”.[39][40] Tokom igranja parova u Dejvis kupu s Gregom Rusedskim protiv Nenada Zimonjića i Ilije Bozoljca, Mari je uvredio sudiju nazvavši ga „idiotom”, zbog čega je morao da plati kaznu od 2.500 dolara. Kasnije je rekao da jeste psovao tokom meča, kao i: „Bili smo šokirani nekim odlukama sudije, i rekao sam koliko je loš”.[41]

Izgubio je već u 1. kolu na mastersu u Monte Karlu, a na Vimbldonu 2006. 4. kolo (u 3. kolu je porazio trećeg nosioca Endija Rodika), u kom je izgubio od Markosa Bagdatisa. Zatim je dostigao finala turnira u Njuportu i Vašingtonu. U međuvremenu je pobedio Andija Rama u meču Dejvis kupa protiv Izraela.

Dostigao je polufinale Kanada Mastersa, u kom je izgubio od Rišara Gaskea, a na Masters turniru u Sinsinatiju je izgubio od Rodika u četvrtfinalu. U 3. kolu je porazi 1. tenisera sveta Rodžera Federera. Mari je jedan od dvojice tenisera koji su uspeli da nanesu poraz Federeru te godine (drugi je Rafael Nadal). Na poslednjem grend slem turniru u sezoni, Otvorenom prvenstvu SAD izgubio je u 4. kolu od Nikolaja Davidenka. Zatim je ponovo igrao u Dejvis kupu. Britanija je igrala protiv Ukrajine, i Mari je pobedio u oba pojedinačna meča, dok je izgubio u igri parova.

Krajem godine, izgubio je od Tima Henmana na turniru u Bangkoku. Takođe je igrao finale muških parova sa svojim bratom. Na mastersu u Madridu je izgubio u 3. kolu od Novaka Đokovića. Takođe je izgubio u 2. kolu mastersa u Parizu.

Na kraju godine, Mari se nalazio na 17. mestu ATP liste.

2007.[uredi | uredi izvor]

Na turniru u Dohi, Mari je stigao do finala, pobedivši u polufinalu Nikolaja Davidenka. U finalnom meču je izgubio od Ivana Ljubičića.

Na Australijen openu te godine, poražen je od Rafaela Nadala u četvrtoj rundi u pet setova 7:6 (3), 4:6, 6:4, 3:6, 1:6.[42]

U februaru je osvojio drugu titulu u San Hozeu, gde je pobedio godinu dana ranije. U finalu je pobedio Iva Karlovića.

Na sledeća tri turnira Mari je stigao do polufinala (u Memfisu, Indijan Velsu i Majamiju). Tada je prvi put ušao među prvih deset na ATP rang listi.

Veliki deo sezone, Endi je prinuđen da propusti zbog povrede, uključujući Otvoreno prvenstvo Francuske i Vimbldon. Vratio se na turniru u Montrealu, gde je izgubio u drugom kolu. Na Ju-Es Openu gubi meč trećeg kola.[43] U oktobru, Endi igra finale turnira u Mecu, gde je izgubio od Tomija Robreda 6:0, 2:6, 3:6. Krajem istog meseca osvojio je treću titulu u karijeri, kada je u Sankt Peterburgu, pobedio Fernanda Verdaska 6:2, 6:3. Na Mastersu u Parizu Mari je stigao do četvrtfinala. Sezonu je završio na 11. mestu.

2008.[uredi | uredi izvor]

Prvo GS finale Mari je odigrao na Ju-Es Openu 2008.

Mari je, sve dok nije počela nova ATP sezona, trenirao puno, s teniskim ekspertima kao što su Džiz Grin, Met Litl i Majls Meklaglan u Majamiju, i Mari je tada rekao da nikada nije bio spremniji za početak sezone.[44] Marijev trud se isplatio kada je osvojio svoj četvrti turnir u karijeri, 5. januara u Dohi. U polufinalu je pobedio 4. igrača sveta Nikolaja Davidenka 6:3, 6:4, a u finalu Stanislasa Vavrinku, 6:4, 4:6, 6:2. Ovaj rezultat vratio je Marija u prvih 10.

Mari je bio 10. nosilac na Otvorenom prvenstvu Australije 2008. godine, ali je već u prvoj rundi izgubio od finaliste Žo Vilfreda Conge (7:5, 6:4, 0:6, 7:6). Mari nije igrao u mečevima Dejvis kupa protiv Argentine, što je prilično razljutilo Britance. Endijev brat Džejmi je rekao da „Endi ne mrzi da igra Dejvis kup, nego želi da se koncentriše na turnir u Marselju”.[45]

Endi Mari je osvojio svoju petu titulu u Marselju, pobedivši u finalu Marija Ančića (6:3, 6:4). Međutim, na sledećem turniru je ispao već u prvom kolu. Na turniru u Dubaiju, pobedio je prvog tenisera sveta Rodžera Federera po drugi put u svojoj karijeri (6:7, 6:3, 6:4). Izgubio je u četvrtfinalu od Nikolaja Davidenka, 7:5, 6:4. Na prva dva turnira iz Masters serije nije postigao značajne rezultate. Izgubio je u 4. kolu Indijan Vels Mastersa od Tomija Hasa, i od Marija Ančića u 2. kolu Majami Mastersa.

Kako bi bio bolje spremljen za turnirne na šljaci, podlozi na kojoj je najslabiji, Endi Mari je počeo da radi s nekadašnjim finalistom Otvorenim prvenstvo Francuske Aleksom Korečom. Na prvom turniru na šljaci, Monte Karlo Mastersu, izgubio je u 3. kolu od Novaka Đokovića (6:0, 6:4). Ispao je u 2. kolu turnira u Barseloni i Rim Mastersa, i u 3. kolu Hamburg Mastersa, u kom je izgubio od kasnijeg šampiona Rafaela Nadala (6:3, 6:2).

Mari je bio 10. nosilac na Otvorenom prvenstvu Francuske. U 1. kolu je savladao Džonatana Ajserika, dobitnika „vajld karte”. U 2. kolu je pobedio Hosea Akasusa, specijalistu za šljaku, 6:4, 6:0, 6:4. Bi-Bi-Si je ovo nazvao „njegovim najboljim preformansom na šljaci ikada”.[46] Ipak, u 3. kolu je izgubio od kasnijeg četvrtfinaliste Nikolasa Almagra, 6:3, 6:7, 6:3, 7:5.

Na turniru u Kvinsu, Endi Mari je dostigao četvrtfinale, ali je taj meč morao da preda Endiju Rodiku zbog povrede palca ruke, tako da nije mogao da drži reket. Na Vimbldonu 2008. je pobedio dostigao četvrtfinale, usput pobedivši Fabrisa Santoroa, Gzavjea Malisa, Tomija Hasa i Rišara Gaskea. U svom prvom Grend slem četvrtfinalu je izgubio od kasnijeg šampiona turnira, Rafaela Nadala (6:3, 6:2, 6:4).

Mari je onda zaigrao na Seriji Otvorenog prvenstva Amerike. Dostigao je polufinale Kanada Mastersa u Torontu, izgubivši od Rafaela Nadala, koji je i osvojio turnir. Prethodno je u četvrtfinalu pobedio 3. tenisera sveta Novaka Đokovića. Posle nekoliko dana, ponovo je pobedio Đokovića u finalu Sinsinati Mastersa (7:6(4), 7:6(5)), i tako osvojio svoju prvu titulu iz ATP Masters serije. Ova pobeda mu je omogućila da postane 6. teniser sveta, što je njegova najviša pozicija na ATP listi ikada.[47] Endi Mari je tako postao tek drugi Britanac koji je osvojio titulu iz ATP Masters serije (nakon Tima Henmana, koji je Pariz masters osvojio 2003).

Endi Mari se takmičio za Ujedinjeno Kraljevstvo na Letnjim olimpijskim igrama 2008. godine u Pekingu, Kina, i to u dve kategorije. Igrao je muški singl, kao i muški dubl s bratom Džejmijem.[48] Nažalost, već u prvom kolu je izgubio, i to od domaćeg igrača Lu Jen-Hsuna. Sa bratom Džejmijem je u prvom kolu porazio Kanađane Danijela Nestora i Frederika Neimejera, ali su u drugom kolu poraženi od francuskog para Arno Kleman — Mikael Ljodra.

Mari je dostigao svoje prvo grend slem finale na Otvorenom prvenstvu Amerike, u kojem ga je porazio petostruki šampion turnira Rodžer Federer (6:2, 7:5, 6:2). Za prolazak u finale savladao je prvog tenisera sveta, Rafaela Nadala, 6:2, 7:6(4), 4:6, 6:4. Nakon ovog turnira Mari je postao 4. teniser sveta po prvi put u karijeri. Takođe se plasirao na ovogodišnji Tenis Masters Kup. 18. oktobra je dostigao drugo masters finale u karijeri, finale Madrid Mastersa, u kome je i trijumfovao nad francuskim teniserom Žila Simona. U polufinalu je savladao drugog tenisera sveta Rodžera Federera. Mari je postao prvi Britanac koji je osvojio više od jedne titule iz ATP Masters serije i prvi koji je osvojio četiri titule u sezoni.[49] 26. oktobra osvojio je i turnir u Sankt Peterburgu, što je bila njegova 23. pobeda u prethodnih 25 mečeva.[50] Mari je postao i prvi Britanac koji je odbranio svoju titulu još od Marka Koksa 1975. godine, koji je odbranio svoje titule u Londonu i Vašingtonu.[51]

Mari se zatim takmičio na Tenis masters kupu, završnom ATP šampionatu za najuspešnije tenisere u godini. Pobedio je u sva tri meča u fazi po grupama, koje je igrao protiv Endija Rodika, Žila Simona i Rodžera Federera. U polufinalu je poražen od strane Nikolaja Davidenka sa 7:5, 6:2 po setovima.

2009.[uredi | uredi izvor]

Mari na Vimbldonu 2009.

Mari je počeo sezonu 2009. pobedama nad desetim, drugim i prvim teniserom sveta — Džejmsom Blejkom, Rodžerom Federerom i Rafaelom Nadalom — i osvojio egzibicioni turnir u Abu Dabiju. Nakon toga je odbranio titulu na turniru u Dohi, savladavši usput Alberta Montanjesa, Filipa Pečner, Rodžera Federera i Endija Rodika.[52]

Mari je bio 4. nosilac na Otvorenom prvenstvu Australije 2009. Dostigao je četvrto kolo, u kojem ga je porazio Fernando Verdasko u pet setova (6:2, 1:6, 6:1, 3:6, 4:6). Pre početka turnira, kladioničari i teniski stručnjaci smatrali su Marija za jednog od glavnih favorita.[53][54] Ova izjava izazvala je negativne reakcije kod drugog i trećeg nosioca, Rodžera Federera i Novaka Đokovića, koji su rekli da Mari do sada nije osvojio nijednu grend slem titulu i da ne razumeju zašto je svrstan među favorite, a sam Mari je na to odgovorio da „ne razume poentu cele stvari” i da je dobro igrao u poslednje vreme, pa da može biti „svrstan među favorite”.[55]

Nedugo nakon završetka Otvorenog prvenstva Australije, Mari je osvoji turnir u Roterdamu, u čijem je finalu pobedio Rafaela Nadala u tri seta (6:3, 4:6, 6:0). Tokom tog meča, Nadal je povredio koleno, ali je ipak odlučio da, zbog publike, ne preda meč i odigra ga do kraja.[56] Mari je zatim otkazao učešće na turniru u Marselju, koji je osvojio 2008. godine, kako bi se oporavio od povrede koju je zaradio tokom turnira u Roterdamu.[57] On je zatim dostigao četvrtfinale na turniru u Dubaiju, ali je četvrtfinalni meč predao svom protivniku Rišaru Gaskeu usled virusa.[58]

Mari je trebalo da igra za Dejvis kup reprezentaciju Ujedinjenog Kraljevstva u mečevima protiv Ukrajine, ali je odustao zbog istog virusa zbog kog se povukao sa turnira u Dubaiju. Trenutno igra na prvom turniru iz Masters 1000 serije, Indijan Vels Mastersu. U polufinalu je savladao drugog tenisera sveta, Rodžera Federera, i a u finalu je izgubio od prvog, Rafaela Nadala, sa 6:1, 6:2.[59][60] Dostigao je svoje drugo uzastopno Masters 1000 finale na Majami Mastersu, gde je u finalu savladao Novaka Đokovića sa 6:2, 7:5. Mari je tokom turnira savladao Huana Monaka u drugom kolu, Nikolasa Masua u trećem, Viktora Troickog u četvrtom, Fernanda Verdaska u četvrtfinalu i Huana Martina del Potra u polufinalu. Osvojivši svoju 11. titulu, Mari se izjednačio sa zemljakom Timom Henmanom, koji je do tada bio najtrofejniji britanski teniser.

Na narednom turniru Mari je imao izuzetno dobar nastup s obzirom da se radilo o turniru na zemljanoj podlozi. Zaustavljen je u polufinalu Mastersa u Monte Karlu od kasnijeg pobednika ovog turnira, Rafe Nadala sa 6:2 7:6(4). Posle ovog turnira je imao izuzetno loš nastup na Mastersu u Rimu gde je poražen u 2. kolu od Huana Monaka. Na narednom turniru, Mastersu u Madridu, Mari je branio titulu. Problem je bio u tome što je ovaj turnir pomeren na početak sezone i rekonstruisana je podloga na kojoj se igra. Tvrdu pologu zamenila je šljaka. Uprkos tome, Mari je stigao do četvrtfinala, gde je poražen od Del Potra (7:6(4), 6:3). Na Rolan Garosu je ponovo stigao do četvrtfinala, gde ga je zaustavio Fernando Gonzalez (6:3, 3:6, 6:0, 6:4). Usledila je sezona na travi. Prvi turnir u toj sezoni je odigrao u Kvinsu. Taj turnir Mari je ujedno i osvojio pobedivši u finalu Džejmsa Blejka (7:5, 6:4). Na Vimbldonu je odigrao sjajno i plasirao se u polufinale. Tamo je poražen od Rodika (6:4, 4:6, 7:6(7), 7:6(5)). Nakon ovog turnira Mari nije igrao skoro dva meseca zbog povrede. Vratio se na Mastersu u Kanadi i odigrao sjajan turnir. Pobedivši u finalu Del Potra, Mari je osvojio svoj drugi Masters u sezoni. Naredni turnir je odigrao slabije i bio poražen u polufinalu od Federera u dva seta. Ju-Es Open Mari je odigrao slabo. U 4. kolu porazio ga je Marin Čilić vrlo lako (7:5, 6:2, 6:2). Nakon ovog turnira Mari je ponovo pauzirao 2 meseca. Vratio se na turniru u Valensiji, koji je i osvojio. Na poslednjem Mastersu u Parizu porazio ga je Štepanek. Godinu završava kao 4. teniser sveta.

2010.[uredi | uredi izvor]

Godinu je Mari započeo učešćem sa Lorom Robson u tradicionalnom egzibicionom turniru na Hopman kupu, gde je ekipa Ujedinjenog Kraljevstva, stigla u finale. Prvi zvanični turnir za njega je Otvoreno prvenstvo Australije. Dobija redom Kevina Andersona, Marka Žiskela, Florana Sera i Džona Iznera. U četvrtfinalu pobeđuje Rafaela Nadala sa rezultatom 6:3, 7:6 (2), 3:0, posle predaje Španca. U polufinalu dobija Marina Čilića u 4 seta i drugi put u svojoj karijeri stiže do finala na grend slem turniru. Njegov protivnik je bio Rodžer Federer, Mari nije bio u stanju da uzme jedan set, izgubivši 3:6, 4:6, 6:7 (11).[61] Nastavlja sezonu na turniru u Dubaiju, gde je izgubio u drugom kolu. Na Masters turniru u Indijan Velsu, stigao je do četvrtfinala, a u Majamiju gubi u prvom kolu od Mardija Fiša. Na šljaci Mari tradicionalno beleži loše rezultate. Samo je igrao u četvrtfinalu turnira u Madridu. Na Rolan Garosu ispada u četvrtom kolu, izgubivši od Tomaša Berdiha. Na Vimbldonu je ponovio rezultat iz prošle godine i stiže do polufinala turnira. U borbi za finale gubi od broja jedan u svetu Španca Rafaela Nadala sa 4:6, 6:7 (6), 4:6.[62] U pripremi za poslednji grend slem turnir Ju-Es Open, Endi Mari je igrao na tri turnira. Prvi na turniru u Los Anđelesu, gde je dostigao finale, izgubivši od Sema Kverija. Zatim, u Torontu, odbranio je titulu pobedivši Rafaela Nadala u polufinalu 6:3, 6:4, a zatim u finalu i Rodžera Federera 7:5, 7:5. Konačno na Masters turniru u Sinsinatiju, stigao je do četvrtfinala. Na Ju-Es Openu Endi je iznenađujuće poražen u trećem kolu, izgubivši od Stanislasa Vavrinke. Poslednji deo sezone je počeo na turniru u Pekingu, gde je stigao do četvrtfinala. Na turniru Masters serije u Šangaju, Mari je osvojio svoju drugu titulu u sezoni, savladavši Rodžera Federera 6:3, 6:2. Na turniru u Valensiji, nije uspeo da odbrani titulu, ali u konkurenciji dublova zajedno sa svojim starijim bratom Džejmijem je osvojio prvu titulu u karijeri u dublu. U Parizu na mastersu, je dostigao do četvrtfinala. Treći put igra finalni masters turnir u karijeri, prolazi grupnu fazu, gde na kraju u polufinalu gubi od Rafaela Nadala 6:7 (5), 6:3, 6:7 (6).[63] Kao i prethodne dve sezone, Mari završava na četvrtom mestu svetske rang liste.

2011.[uredi | uredi izvor]

Endi i njegov brat Džejmi

Kao i prošle godine, Mari je počeo sezonu sa nastupima na Hopman kupu. Za razliku od prošlogodišnjeg učinka (finale), zajedno sa Lorom Robson, zauzeli su poslednje 4. mesto u svojoj grupi. Prvi zvanični turnir za njega je ponovo Australijan Open, gde je prošle godine stigao do finala. Mari je uspeo po drugi put u Australiji i treći put u karijeri da dostigne finale grend slem turnira. Ali opet je izgubio u tri seta, ovoga puta od Novaka Đokovića (pre toga Mari je pobedio Đokovića tri puta za redom, uključujući i dva finala turnira Masters serije). Odmah nakon Australije Mari ima niz poraza. Izgubio je uvodni meč na tri uzastopna turnira u Roterdamu, Indijan Velsu i Majamiju.[64] Zatim u Monte Karlu, je uspeo da dostigne do polufinala. U Madridu, Mari gubi u trećem kolu. Na turniru u Rimu, kao u Monte Karlu, igra u polufinalu. Na Otvorenom prvenstvu Francuske, Endi Mari je prvi put igrao polufinale. Dalje, nije mogao da prođe, izgubio je od Rafaela Nadala u tri seta. Na turniru u Londonu - Kvinsu, gde je pobedio 2009, Endi uspeva da osvoji turnir po drugi put. U finalu, pobeđuje Žo-Vilfreda Congu. Na Vimbldonu po treći put uzastopno je u završnici. Kao i pre godinu dana u polufinalu uspeva da ga pobedi Rafael Nadal sa 7:5, 2:6, 2:6, 4:6. Prvi meč na ATP turniru posle Vimbldona je igrao u avgustu na mastersu u Torontu, protiv Kevina Andersona i gubi. Zatim je osvojio masters u Sinsinatiju, pobedivši u finalu novog broja 1 Novaka Đokovića. Na Ju-Es Openu je uspeo da dostigne do polufinala. Kao i na prethodna dva grend slem turnira svoj put prekida porazom od Rafaela Nadala sa rezultatom 4:6, 2:6, 6:3, 2:6.[65] Sledeći turnir u Bangkoku, gde je Mari uspeo da osvoji titulu. On je tada osvojio još jednu titulu na turniru u Tokiju i osvaja u dublu turnir sa bratom Džejmijem. Na Masters turniru u Šangaju, gde je branio titulu prošle godine, ponovo pobeđuje, ovog puta Davida Ferera 7:5, 6:4. Prvi koji je uspeo da pobedi Marija posle ove serije bio je Tomaš Berdih, u četvrtfinalu Mastersa u Parizu. Na završnom turniru, igrajući prvi meč protiv Ferera koji je izgubio, Mari se povukao sa turnira zbog povrede, zamenio ga je Janko Tipsarević. Mari je uobičajeno završio na 4. mestu te godine.

2012.[uredi | uredi izvor]

Endi je osvojio zlatnu medalju na OI u Londonu

U novoj sezoni Mari angažuje novog trenera. Njegov mentor je čuveni teniser Ivan Lendl.[66]

Prvi turnir za njega je turnir u Brizbejnu. Mari je pobedio. U finalu je pobedio Aleksandra Dolgopolova 6:1, 6:3.[67]

Na Australijan Openu, gde je prethodno dva puta igrao finale, zaustavljen je u polufinalu, gde je izgubio od vladajućeg šampiona Novaka Đokovića u pet setova. Njihov meč je trajao 4 sata i 50 minuta.[68]

Na Vimbldonu Endi Mari dostiže finale, pobedivši usput Davidenka, Karlovića, Bagdatisa, Čilića, Ferera i Congu. Ali u finalu je ponovo izgubio — kamen spoticanja bio je Rodžer Federer sa rezultatom 4:6, 7:5, 6:3, 6:4.

Na Olimpijskim igrama u Londonu, takođe na terenima Vimbldona Mari osvaja zlatnu medalju, pobedivši prvog i drugog reketa sveta - Federera u finalu i Đokovića u polufinalu. Tako se Endi revanširao Rodžeru za poraz u finalu Vimbldona.

10. septembra postigao je istorijski uspeh, kako za sebe tako i za celu Britaniju, pobedom na Ju-Es Openu. Dobija Novaka Đokovića u neizvesnom meču u pet setova, čime je Endi prvi put u svojoj karijeri osvojio grend slem. On je bio prvi Britanac koji je osvojio grend slem još od Freda Perija, 1936. godine.

Nakon toga igra u Tokiju i pobeđuje ga Miloš Raonić. Mari nije uspeo da odbrani ni masters u Šangaju, u finalu gubi od Đokovića posle više od 3 sata borbe.[69] Poražen je u trećem kolu mastersa u Parizu od poljskog tenisera Ježija Janoviča. Na Masters kupu, završnom turniru, stigao je do polufinala, gde je izgubio od Rodžera Federera 6:7(5), 2:6.

2013.[uredi | uredi izvor]

Godinu je započeo pobedom u finalu Brizbejna nad bugarskim teniserom Grigorom Dimitrovim.

Na Otvorenom prvenstvu Australije Mari je bio treći nosilac. Poražen je u finalu od Novaka Đokovića sa rezultatom 6:7(2), 7:6(3), 6:3, 6:2.[70] Potom osvaja svoj deveti turnir iz masters kategorije u Majamiju, pobedivši Davida Ferera sa 2:6, 6:4, 7:6(1). Vratio se na drugo mesto ATP liste.

Potom je igrao na mastersu u Monte Karlu, gde je izgubio u trećem kolu od Stanislasa Vavrinke.

U Madridu dostigao je prvo četvrtfinale u sezoni na šljaci, ali Mari gubi od Tomaša Berdiha u dva seta. Neočekivano loša igra Marija je nastavljena i na turniru u Rimu, gde je predao meč drugog kola Marselu Granoljersu pri rezultatu 1:1 u setovima.[71]

Nacionalni identitet[uredi | uredi izvor]

Australijan open 2015.

Mari definiše sebe kao „Škota, ali takođe i Britanca”.[72][73] Tokom Vimbldona 2006. Mari je izazvao javnu debatu[74] svojom izjavom da na Svetskom prvenstvu u fudbalu 2006. „podržava bilo koga osim reprezentacije Engleske”. Kao rezultat je primio mnogobrojna pisma mržnje na svom zvaničnom sajtu.[75] Mediji su takođe preneli da je Mari na meču između Engleske i Paragvaja nosio dres paragvajskog tima, što se ispostavilo kao netačno.[74] Mari je objasnio da su njegovi komentari izrečeni u šali tokom jednog vrlo opuštenog intervjua sa Desom Kelijem,[76] koji ga je upitao da li će na Svetskom prvenstvu navijati za škotsku reprezentaciju, i pored toga što se Škotska nije kvalifikovala.[77] Keli je izjavio da su druge novine Marijeve izjave prenele iz konteksta i da je „istina potpuno izgubljena“, u želji da se pišu negativni komentari o Mariju.[78]

Mari je takođe izjavio kako „nije antienglez” i kako „nikada nije ni bio”,[72] kao i da je bio vrlo razočaran kada je Engleska eliminisana od strane Portugala.[79] U razgovoru sa Niki Kembel u radio-emisiji BBC Radio 5 Live Tim Henman je potvrdio da je Marijev komentar bio izrečen u šali, na koju su ga podstakli Keli[76] i Henman.[80] On je takođe izjavio da je neistina da je Mari nosio dres Paragvaja.[80]

U razgovoru sa Gabijem Loganom za Inside Sport, Mari je rekao da je on i Škot i Britanac, i da je zadovoljan svojim britanskim identitetom.[81] Izjavio je da između ta dva nema konflikta i da je ponosan na oba. Mari je takođe otkrio da je jednom četvrtinom Englez, budući da mu jedan deo porodice potiče iz Njukasla, da je njegov trener Škot, a njegova devojka, Kim Sirs, Engleskinja.[82]

Statistike karijere[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Statistike karijere Endija Marija

Učinak na grend slem turnirima[uredi | uredi izvor]

Legenda
O/I odnos osvajanja turnira
i igranja na turniru 		Pob–por odnos pobjeda i poraza
NO turnir nije održan te godine N nije učestvovao na turniru
KV izgubio u kvalifikacijama 1K izgubio u prvom kolu
2K izgubio u drugom kolu 3K izgubio u trećem kolu
4K izgubio u četvrtom kolu GF izgubio u grupnoj fazi takmičenja
ČF izgubio u četvrtfinalu PF izgubio u polufinalu
F izgubio u finalu P osvojio turnir
Turniri 2005. 2006. 2007. 2008. 2009. 2010. 2011. 2012. 2013. 2014. 2015. 2016. 2017. 2018. 2019. 2020. 2021. 2022. 2023. O/I Pob:por %
Grend slem turniri
Australija OP Australije N 1K 4K 1K 4K F F PF F ČF F F 4K N 1K N N 2K 3K 0 / 15 51:15 77,27%
Francuska Rolan Garos N 1K N 3K ČF 4K PF ČF N PF PF F PF N N 1K N N N 0 / 11 39:11 78,00%
Ujedinjeno Kraljevstvo Vimbldon 3K 4K N ČF PF PF PF F P ČF PF P ČF N N NO 3K 2K 2K 2 / 15 61:13 82,43%
Sjedinjene Američke Države OP SAD 2K 4K 3K F 4K 3K PF P ČF ČF 4K ČF N 2K N 2K 1K 3K 1 / 16 48:15 76,19%
Pob:por na GS 3:2 6:4 5:2 12:4 15:4 16:4 21:4 22:3 17:2 17:4 19:4 23:3 12:3 1:1 0:1 1:2 2:2 4:3 3:2 3 / 57 199:54 78,66%

Grend slem finala[uredi | uredi izvor]

Pojedinačno: 11 (3:8)[uredi | uredi izvor]

Ishod Br. Godina Turnir Podloga Protivnik Rezultat
Finalista 1. 2008. Otvoreno prvenstvo SAD Tvrda Švajcarska Rodžer Federer 2:6, 5:7, 2:6
Finalista 2. 2010. Otvoreno prvenstvo Australije Tvrda Švajcarska Rodžer Federer 3:6, 4:6, 6:7(11:13)
Finalista 3. 2011. Otvoreno prvenstvo Australije (2) Tvrda Srbija Novak Đoković 4:6, 2:6, 3:6
Finalista 4. 2012. Vimbldon Trava Švajcarska Rodžer Federer 6:4, 5:7, 3:6, 4:6
Pobednik 1. 2012. Otvoreno prvenstvo SAD Tvrda Srbija Novak Đoković 7:6(12:10), 7:5, 2:6, 3:6, 6:2
Finalista 5. 2013. Otvoreno prvenstvo Australije (3) Tvrda Srbija Novak Đoković 7:6(7:2), 6:7(3:7), 3:6, 2:6
Pobednik 2. 2013. Vimbldon Trava Srbija Novak Đoković 6:4, 7:5, 6:4
Finalista 6. 2015. Otvoreno prvenstvo Australije (4) Tvrda Srbija Novak Đoković 6:7(5:7), 7:6(7:4), 3:6, 0:6
Finalista 7. 2016. Otvoreno prvenstvo Australije (5) Tvrda Srbija Novak Đoković 1:6, 5:7, 6:7(3:7)
Finalista 8. 2016. Rolan Garos Šljaka Srbija Novak Đoković 6:3, 1:6, 2:6, 4:6
Pobednik 3. 2016. Vimbldon (2) Trava Kanada Miloš Raonić 6:4, 7:6(7:3), 7:6(7:2)

Učinak na završnom prvenstvu sezone[uredi | uredi izvor]

Turnir 2005. 2006. 2007. 2008. 2009. 2010. 2011. 2012. 2013. 2014. 2015. 2016. 2017. 2018. 2019. 2020. 2021. 2022. 2023. O/I Pob:por %
Završno prvenstvo sezone
Masters kup Nije se kvalifikovao PF GF PF GF PF N GF GF P Nije se kvalifikovao 1 / 8 16:11 59,26%

Finala završnog prvenstva sezone[uredi | uredi izvor]

Pojedinačno: 1 (1:0)[uredi | uredi izvor]

Ishod Br. Godina Turnir Podloga Protivnik Rezultat
Pobednik 1. 2016. London Tvrda (d) Srbija Novak Đoković 6:3, 6:4

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v „Profile”. Andy Murray official site.
  2. ^ „Andy Murray: A History Of Coaching Splits”. Newsweek. 9. 5. 2016. Pristupljeno 19. 11. 2017. 
  3. ^ „Murray axes coach Petchey”. The Telegraph. 14. 4. 2006. Pristupljeno 19. 11. 2017. 
  4. ^ „Murray splits from coach Petchey”. BBC Sport. 14. 4. 2006. Pristupljeno 19. 11. 2017. 
  5. ^ „Murray parts company with Gilbert”. The Guardian. 14. 11. 2007. Pristupljeno 19. 11. 2017. 
  6. ^ „Andy Murray sacks coach Miles Maclagan after Alex Corretja concerns”. The Telegraph. 27. 7. 2010. Pristupljeno 19. 11. 2017. 
  7. ^ „Murray splits with Corretja”. Sky Sports. 29. 3. 2011. Pristupljeno 19. 11. 2017. 
  8. ^ „Andy Murray parts with coach Alex Corretja”. BBC Sport. 29. 3. 2011. Pristupljeno 19. 11. 2017. 
  9. ^ „Murray Splits With Coach Mauresmo”. ATP World Tour. 9. 5. 2016. Pristupljeno 6. 6. 2016. 
  10. ^ „Andy Murray confirms Jonas Bjorkman will be leaving his coaching team after Amelie Mauresmo's return”. Mirror. 16. 12. 2015. Pristupljeno 19. 12. 2015. 
  11. ^ „Jamie Delgado open to coaching Andy Murray on full-time basis”. The Guardian. 28. 5. 2016. Pristupljeno 6. 6. 2016. 
  12. ^ „Andy Murray splits with coach Jamie Delgado as he prepares for 2022 season”. BBC Sport. 10. 12. 2021. Pristupljeno 18. 1. 2022. 
  13. ^ „Andy Murray trials new coach after splitting with Jamie Delgado - but who is Jan De Witt?”. Daily Express. 10. 12. 2021. Pristupljeno 18. 1. 2022. 
  14. ^ „Andy Murray won't extend coaching trial with Jan de Witt”. Tennis. 1. 2. 2022. Pristupljeno 18. 6. 2022. 
  15. ^ „Andy Murray splits with coach Ivan Lendl: 'I'm thankful for all his help and guidance over the years'”. Daily Mail. 17. 11. 2017. Pristupljeno 18. 6. 2022. 
  16. ^ „Andy Murray rolls back years to work with Ivan Lendl for third time”. The Guardian. 4. 3. 2022. Pristupljeno 18. 6. 2022. 
  17. ^ Prćić, Tvrtko (1998). Novi transkripcioni rečnik engleskih ličnih imena. Novi Sad: Prometej. str. 6, 98 (93, XXIV). 
  18. ^ „Izgovor imena u rečniku dictionary.reference.com”. Dictionary.reference.com. Приступљено 21. 8. 2017. 
  19. ^ „Murray Becomes 26th Player In History To Hold No. 1 In Emirates ATP Rankings”. ATP World Tour. 5. 11. 2016. Приступљено 6. 11. 2016. 
  20. ^ „Murray Caps Dream Season With London Title, Year-End No. 1”. ATP World Tour. 20. 11. 2016. Приступљено 21. 11. 2016. 
  21. ^ Crouse, Karen (5. 9. 2008). „The Arthur Ashe Crowd Has Fallen Out of Love With an Achy Đoković”. New York Times. Приступљено 8. 9. 2008. 
  22. ^ „Dunblane tastes regret along with its new favourite son”. The Guardian. 26. 6. 2006.
  23. ^ MURRAY, Andy (GBR). International Tennis Federation profile
  24. ^ Hodgkinson, Mark (31. 1. 2008). „Daily Telegraph, 30th January 2008, Profile of Andy Murray”. Telegraph.co.uk. Приступљено 8. 11. 2010. 
  25. ^ „About Orthopedics - Patella disorders”. Orthopedics.about.com. Архивирано из оригинала 04. 03. 2016. г. Приступљено 26. 6. 2009. 
  26. ^ „Faultless young Scot who is all set to take on the tennis world”. The Scotsman. 14. 9. 2004.
  27. ^ Murray 2008, стр. 44.
  28. ^ „Murray describes fight to cope with trauma of Dunblane school killings”. The Guardian. 5. 6. 2008. Приступљено 6. 6. 2008. 
  29. ^ Paul Kimmage (4. 6. 2006). „The Big Interview: Andy Murray”. The Times. Приступљено 17. 3. 2008. 
  30. ^ Simon Hattenstone (9. 6. 2007). „Boy on the brink”. Guardian. Приступљено 17. 3. 2008. 
  31. ^ Malcolm Folley and Patricia Kane (5. 7. 2009). „What really upset Andy? The day that Judy walked out on us”. Daily Mail. Приступљено 5. 7. 2009. 
  32. ^ Mark Hodgkinson (24. 9. 2008). „Andy Murray, the great romantic”. Daily Telegraph. Приступљено 14. 5. 2009. 
  33. ^ „Andy Murray buys house without tennis court”. Telegraph.co.uk. Telegraph Media Group Limited. 19. 6. 2009. Приступљено 19. 6. 2009. 
  34. ^ Hardy, Rebecca and Andrews, Emily (13. 7. 2009). „My love match: The girl who tamed Andy Murray's temper and turned him into a winner”. Mail Online. Приступљено 13. 7. 2009. 
  35. ^ Blogger (4. 2. 2009). „Guess Who?”. andymurray.com. Архивирано из оригинала 2. 1. 2010. г. Приступљено 4. 2. 2009. 
  36. ^ „Wins SAP Open in San Jose”. Sapopentennis.com. 18. 2. 2007. Архивирано из оригинала 6. 2. 2012. г. Приступљено 8. 11. 2010. 
  37. ^ „Murray Mound”. Macmillandictionary.com. Архивирано из оригинала 14. 10. 2008. г. Приступљено 8. 11. 2010. 
  38. ^ „Crowd's racket over Murray's 'sexist' quip”. Thescotsman.scotsman.com. Архивирано из оригинала 10. 1. 2009. г. Приступљено 8. 11. 2010. 
  39. ^ „Young guns climbing the charts”. Sports.espn.go.com. 27. 8. 2006. Приступљено 8. 11. 2010. 
  40. ^ Hodgkinson, Mark (16. 10. 2006). „Leave Andy Murray alone”. Blogs.telegraph.co.uk. Архивирано из оригинала 07. 05. 2009. г. Приступљено 8. 11. 2010. 
  41. ^ „Britain fined for Murray outburst”. BBC News. 9. 4. 2006. Приступљено 8. 11. 2010. 
  42. ^ Harlow, Phil (22. 1. 2007). „Valiant Murray succumbs to Nadal”. BBC News. Приступљено 25. 5. 2010. 
  43. ^ „atp 2007 stats”. Приступљено 17. 8. 2012. 
  44. ^ „Clinical Murray blows away Rochus”. BBC News. 1. 1. 2008. Приступљено 8. 11. 2010. 
  45. ^ Hodgkinson, Mark (7. 2. 2008). „Jamie and Andy Murray at war over Davis Cup”. Telegraph.co.uk. Приступљено 8. 11. 2010. 
  46. ^ „Superb Murray storms past Acasuso”. BBC News. 28. 5. 2008. Приступљено 8. 11. 2010. 
  47. ^ Newbery, Piers (3. 8. 2008). „Superb Murray wins Masters title”. BBC News. Приступљено 8. 11. 2010. 
  48. ^ „Tennis at the 2008 Summer Olympics” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 15. 5. 2012. г. Приступљено 8. 11. 2010. 
  49. ^ Piers Newbery (19. 10. 2008). „Murray seals second Masters title”. BBC Sport. Приступљено 10. 11. 2008. 
  50. ^ Howard Swains (26. 10. 2008). „Imperious Murray cruises to second title in seven days”. The Guardian. Приступљено 8. 1. 2009. 
  51. ^ Mark Hodgkinson (27. 10. 2008). „Andy Murray wins St Petersburg Open”. The Telegraph. Приступљено 10. 11. 2008. 
  52. ^ „Murray vs Roddick clash”. BBC Sport. 10. 1. 2009. Приступљено 10. 1. 2009. 
  53. ^ Baynes, Dan (27. 1. 2009). „Murray Says 'No Disaster' in Australian Open Loss to Verdasco”. Bloomberg.com. Архивирано из оригинала 5. 11. 2012. г. Приступљено 28. 1. 2009. 
  54. ^ „Nadal, Serena into quarters as Murray crashes”. AFP. 26. 1. 2009. Архивирано из оригинала 22. 11. 2016. г. Приступљено 22. 11. 2016. 
  55. ^ „Andy Murray mystified by Australian Open favourites flap”. AFP. 23. 1. 2009. Архивирано из оригинала 9. 2. 2009. г. Приступљено 28. 1. 2009. 
  56. ^ „Murray v Nadal as it happened”. BBC Sport. Приступљено 15. 2. 2009. 
  57. ^ „Murray eases into Rotterdam final”. BBC Sport. Приступљено 14. 2. 2009. 
  58. ^ „Murray retires from Dubai”. BBC News. 26. 2. 2009. Приступљено 8. 11. 2010. 
  59. ^ „Murray shines in win over Federer”. BBC News. 22. 3. 2009. Приступљено 8. 11. 2010. 
  60. ^ Dirs, Ben (22. 3. 2009). „Murray falls to World No. 1”. BBC News. Приступљено 8. 11. 2010. 
  61. ^ „2010 Australian open results”. Архивирано из оригинала 13. 01. 2013. г. Приступљено 17. 8. 2012. 
  62. ^ „Nadal ends Murray's dream”. Sky Sports. 2. 7. 2010. Архивирано из оригинала 21. 10. 2013. г. Приступљено 2. 7. 2010. 
  63. ^ Newbery, Piers (27. 11. 2010). „Nadal battles past gritty Murray”. BBC Sport. 
  64. ^ „Andy Murray loses to Marcos Baghdatis in Rotterdam”. BBC. 9. 2. 2011. Приступљено 21. 3. 2011. 
  65. ^ „Majestic Nadal holds off Murray”. BBC News. 
  66. ^ „Andy Murray appoints Ivan Lendl as his new coach”. BBC Sport. Приступљено 31. 12. 2011. 
  67. ^ Andy Murray (9. 1. 2012). „Andy Murray cruises to Brisbane title”. London. Архивирано из оригинала 09. 01. 2012. г. Приступљено 25. 1. 2012. 
  68. ^ „Andy Murray defeated by Novak Djokovic in epic semi-final”. The Independent. 27. 1. 2012. Приступљено 27. 1. 2012. 
  69. ^ Đukić, I. (14. 10. 2012). „Blic:Maestralni Novak spasao pet meč lopti i pobedio Mareja u finalu Šangaja!”. sport.blic.rs. Архивирано из оригинала 22. 12. 2012. г. Приступљено 22. 11. 2016. 
  70. ^ „Novak piše istoriju Melburna!”. b92. 27. 1. 2013. Приступљено 27. 1. 2013. 
  71. ^ B92 sport: Mari se povukao zbog povrede. Приступљено 15. 5. 2013.
  72. ^ а б „Wimbledon: Andy Murray promises to focus” Архивирано на сајту Wayback Machine (13. maj 2008). Daily Telegraph.
  73. ^ „I am Scottish. I am also British. I am patriotic and proud to be Scottish”. Daily Mirror.
  74. ^ a b Littlejohn, Richard. „See you, Murray”. Mail on Sunday. 6. 6. 2006.
  75. ^ „Hate messages on Murray website”. Daily Record. 29. 6. 2006. Pristupljeno 25. 7. 2006.
  76. ^ a b Why joke is wearing thin for Andy. Daily Mail. 7. 7. 2008.
  77. ^ Tim's My Pop Idol. Daily Record. 10. 1. 2007.
  78. ^ „Why joke is wearing thin for Andy”. Dailymail.co.uk. 7. 7. 2008. Pristupljeno 26. 6. 2009. 
  79. ^ „I picked them to win on penalties so I am a bit disappointed”. The Scotsman. 3. 7. 2006.
  80. ^ a b „Tim Henman talks about Andy Murray, 9th Sep '08”. YouTube clip of BBC Radio 5 Live interview.
  81. ^ „Inside Sport”. BBC News. 7. 5. 2007. Pristupljeno 26. 6. 2009. 
  82. ^ Murray's a winner – but not yet a hero. The Observer. 29. 6. 2008.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Енди_Мари&oldid=27063176”