Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju
Organization for Security and Co-operation in Europe
Članice i partneri OEBS-a
Logo OEBS-a
SkraćenicaOEBS (OSCE)
Datum osnivanjajul 1973. god.; pre 50 godina (1973-07)
(kao KEBS)
1. januar 1991.
(preimenovan u OEBS)
SedišteBeč,
 Austrija
Članovi
  57 država članica
  11 država partnera
Službeni jeziciengleski,
francuski,
nemački,
italijanski,
ruski,
španski
PredsednikBujar Osmani
Generalni sekretarHelga Šmit
Visoki komesar za nacionalne manjineKairat Abdrakhmanov
Veb-sajtwww.osce.org

Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju, skraćeno OEBS (engl. Organization for Security and Co-operation in Europe, skraćeno OSCE) — osnovana 1973. godine kao Konferencija za evropsku bezbednost i saradnju, skraćeno KEBS (engl. Conference on Security and Co-operation in Europe, skraćeno CSCE), najveća je svetska međuvladina organizacija koja se bavi pitanjima bezbednosti. U njen domen spadaju pitanja kao što su kontrola naoružanja, ljudska prava, sloboda štampe i slobodni izbori.[1] Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju Većina od 3500 članova osoblja OEBS-a je angažovana na zadacima na terenu, dok oko 10% je angažovano u sedištu organizacije u Beču.

OEBS je ad hoc organizacija po Povelji Ujedinjenih nacija i cilj su joj rani nagoveštaj i sprečavanje sukoba, rukovođenje kriznim slučajevima i posleratovska obnova. Njenih 57 članica je iz Evrope, Kavkaza, centralne Azije i Severne Amerike i pokriva najveći deo severne hemisfere.[1] OEBS je osnovan tokom Hladnog rata kao foruma Istoka i Zapada.[2]

Misija OEBS je bila zadužena za sprovođenje izbora za predsednika republike i republički parlament na prostoru Kosova i Metohije 6. maja 2012. godine.

Istorija[uredi | uredi izvor]

Helmut Šmit, Erih Honeker, Džerald Ford i Bruno Krajski na CSCE samitu u Helsinkiju, Finska 1975. godine.

Preporuke razgovora, u obliku „Plave knjige“, dale su praktične temelje konferenciji u tri faze pod nazivom „Helsinški proces“.[3] CSCE je otvoren u Helsinkiju 3. jula 1973. godine, sa predstavnicima iz 35 država. Faza I kojom je uspostavljen koncenzus da se sledi Plava knjiga je okončana za samo pet dana. Faza II bila je glavna radna faza i sprovodila se u Ženevi od 18. septembra 1973. do 21. jula 1975. Rezultat faze II bio je Helsinški završni akt koji je potpisalo 35 država učesnica tokom faze III, koja se održala u dvorani Finlandija od 30. jula - 1. avgusta 1975. Otvorio ju je diplomata Svete stolice kardinal Agostino Kasaroli, koji je bio predsedavajući konferencije.

Putem svoje Kancelarije za demokratske institucije i ljudska prava (ODIHR), OSCE posmatra i procenjuje izbore u državama članicama, kako bi se podržali pošteni i transparentni demokratski procesi, u skladu sa međusobnim standardima kojima je organizacija posvećena;[4] između 1994. i 2004. OSCE je poslao timove posmatrača da nadgledaju više od 150 izbora, obično se fokusirajući na izbore u demokratijama u usponu.[5] Godine 2004, na poziv vlade Sjedinjenih Država, ODIHR je razvio procenjivačku misiju, koju su činili učesnici iz šest država članica OSCE-a, koja je posmatrala američke predsedničke izbore te godine i izradila izveštaj.[6] To je bio prvi put da su američki predsednički izbori bili predmet praćenja OSCE-a, iako je ta organizacija prethodno nadzirala američke izbore na državnom nivou na Floridi i u Kaliforniji, 2002. i 2003.[5] Procena iz 2004. odvijala se u pozadini kontroverznog napora na ponovnom prebrojavanju glasova na američkim predsedničkim izborima 2000. godine,[5] a proizašla je uglavnom iz inicijative 13 demokratskih članova Predstavničkog doma Sjedinjenih Država. Ta grupa, u kojoj su bili Barbara Li iz Kalifornije i Edie Bernis Džonson iz Teksasa, inicijalno je poslala zahtev za posmatračima izbora Ujedinjenim nacijama, u pismu Kofiju Ananu, generalnom sekretaru UN, ali je zahtev odbijen.[4] Nakon toga, administracija predsednika Džordža Buša mlađeg, preko Stejt departmenta, na čelu sa državnim sekretarom Kolinom Pauelom, odgovorila je na zabrinutost poslanika pozivom OSCE-ove misije za praćenje izbora.[4]

Jezici[uredi | uredi izvor]

Šest službenih jezika OSCE su engleski, francuski, nemački, italijanski, španski i ruski.[7]

Države učesnice[uredi | uredi izvor]

OSCE signatories as of 2012
  signed Helsinki Final Act and Paris Charter
  signed Helsinki Final Act only
  non-signatory
  partner for cooperation
Država Pristup Potpisali
Helsinški dogovor 		Potpisali
Parisku povelju
 Albanija 19. jun 1991 16. septembar 1991 17. septembar 1991
 Andora 25. april 1996 10. novembar 1999 17. februar 1998
 Jermenija 30. januar 1992 8. jul 1992 17. april 1992
 Austrija 25. jun 1973 1. avgust 1975 21. novembar 1990
 Azerbejdžan 30. januar 1992 8. jul 1992 20. decembar 1993
 Belorusija 30. januar 1992 26. februar 1992 8. april 1993
 Belgija 25. jun 1973 1. avgust 1975 21. novembar 1990
 Bosna i Hercegovina 30. april 1992 8. jul 1992  
 Bugarska 25. jun 1973 1. avgust 1975 21. novembar 1990
 Kanada 25. jun 1973 1. avgust 1975 21. novembar 1990
 Hrvatska 24. mart 1992 8. jul 1992  
 Kipar 25. jun 1973 1. avgust 1975 21. novembar 1990
 Češka 1. januar 1993  [Note 1]  [Note 1]
 Danska 25. jun 1973 1. avgust 1975 21. novembar 1990
 Estonija 10. septembar 1991 14 oktobar 1991 6. decembar 1991
 Finska 25. jun 1973 1. avgust 1975 21. novembar 1990
 Francuska 25. jun 1973 1. avgust 1975 21. novembar 1990
 Gruzija 24. mart 1992 8. jul 1992 21. januar 1994
 Nemačka
- as  Zapadna Nemačka
- as  Istočna Nemačka		 25. jun 1973 1. avgust 1975 21. novembar 1990
 Grenland 25. jun 1973 1. avgust 1975 21. novembar 1990
 Holy See 25. jun 1973 1. avgust 1975 21. novembar 1990
 Mađarska 25. jun 1973 1. avgust 1975 21. novembar 1990
 Island 25. jun 1973 1. avgust 1975 21. novembar 1990
 Irska 25. jun 1973 1. avgust 1975 21. novembar 1990
 Italija 25. jun 1973 1. avgust 1975 21. novembar 1990
 Kazahstan 30. januar 1992 8. jul 1992 23. septembar 1992
 Kirgistan 30. januar 1992 8. jul 1992 3. jun 1994
 Letonija 10. septembar 1991 14 oktobar 1991 6. decembar 1991
 Lihtenštajn 25. jun 1973 1. avgust 1975 21. novembar 1990
 Litvanija 10. septembar 1991 14 oktobar 1991 6. decembar 1991
 Luksemburg 25. jun 1973 1. avgust 1975 21. novembar 1990
 Malta 25. jun 1973 1. avgust 1975 21. novembar 1990
 Moldavija 30. januar 1992 26. februar 1992 29. januar 1993
 Monako 25. jun 1973 1. avgust 1975 21. novembar 1990
 Mongolija 21. novembar 2012[Note 2]  
 Crna Gora 22. jun 2006 1. septembar 2006  
 Holandija 25. jun 1973 1. avgust 1975 21. novembar 1990
 Severna Makedonija[Note 3][8] 12 oktobar 1995 8. jul 1992  
 Norveška 25. jun 1973 1. avgust 1975 21. novembar 1990
 Poljska 25. jun 1973 1. avgust 1975 21. novembar 1990
 Portugalija 25. jun 1973 1. avgust 1975 21. novembar 1990
 Rumunija 25. jun 1973 1. avgust 1975 21. novembar 1990
 Rusija (kao  SSSR) 25. jun 1973 1. avgust 1975 21. novembar 1990
 San Marino 25. jun 1973 1. avgust 1975 21. novembar 1990
 Srbija (kao  Jugoslavija) 10. novembar 2000 27. novembar 2000 27. novembar 2000
 Slovačka 1. januar 1993  [Note 1]  [Note 1]
 Slovenija 24. mart 1992 8. jul 1992 8. mart 1993
 Španija 25. jun 1973 1. avgust 1975 21. novembar 1990
 Švedska 25. jun 1973 1. avgust 1975 21. novembar 1990
  Švajcarska 25. jun 1973 1. avgust 1975 21. novembar 1990
 Tadžikistan 30. januar 1992 26. februar 1992  
 Turska 25. jun 1973 1. avgust 1975 21. novembar 1990
 Turkmenistan 30. januar 1992 8. jul 1992  
 Ukrajina 30. januar 1992 26. februar 1992 16. jun 1992
 Ujedinjeno Kraljevstvo 25. jun 1973 1. avgust 1975 21. novembar 1990
 SAD 25. jun 1973 1. avgust 1975 21. novembar 1990
 Uzbekistan 30. januar 1992 26. februar 1992 27 oktobar 1993
  1. ^ a b v g Čehoslovačka je bila originalni potpisnik
  2. ^ Azijski partner za saradnju 2004-2012.
  3. ^ OSCE je prethodno koristio naziv „Bivša jugoslovenska republika Makedonija“

Bilateralni prioriteti sa državama učesnicama[uredi | uredi izvor]

Država Bilateralni prioriteti Konteksti/Izjave
 Kirgistan Izbori, vladavina zakona, demokratija[9]
 SAD Izbori Generalni sekretar Roberto Montela rekao je da je rad na praćenju predsedničkih, kongresnih i drugih glasanja na izborima 2020. godine u SAD najvažniji u istoriji OSCE-a.[10]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b „Ko smo mi“
  2. ^ Galbreath, David J. (2007). The Organization for Security and Co-operation in Europe (OSCE). New York, NY: Routledge. ISBN 9780203960943. 
  3. ^ „Final Recommendations of the Helsinki Consultations”. Organization for Security and Co-operation in Europe. 3. 7. 1973. Arhivirano iz originala 18. 5. 2015. g. Pristupljeno 9. 5. 2015. 
  4. ^ a b v Hammond, Roch (9. 8. 2004). „International Monitoring of US Election Called 'Frightening'”. CNSNews.com. Cybercast News Service. Arhivirano iz originala 3. 2. 2008. g. Pristupljeno 2016-12-30. 
  5. ^ a b v „U.S. invites international observers to Nov. election”. USA Today. usatoday.com. 10. 8. 2004. Arhivirano iz originala 15. 5. 2008. g. Pristupljeno 2016-12-30. 
  6. ^ "Presidential Election, 2 November 2004, United States of America Arhivirano 30 decembar 2016 na sajtu Wayback Machine". OSCE Office for Democratic Institutions and Human Rights. Retrieved 2016-12-30.
  7. ^ „OSCE website now available in six official languages”. OSCE Secretariat. 30. 6. 2017. Arhivirano iz originala 7. 7. 2019. g. Pristupljeno 7. 7. 2019. 
  8. ^ „Archived copy”. Arhivirano iz originala 9. 7. 2009. g. Pristupljeno 27. 6. 2009. 
  9. ^ „OSCE Mission Head Cites Lack Of Public Discussion, 'Strong Links' In Kyrgyz Votes”. rferl. 
  10. ^ „National Security International election observers in the U.S. consider this year the most challenging ever”. The Washington Post. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Mediji vezani za članak Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju na Vikimedijinoj ostavi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Организација_за_европску_безбедност_и_сарадњу&oldid=27434671”