Stefan Branković

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Stefan Branković
Lik mladog Stefana sa Esfigmenske povelje,
1429. godina
Lični podaci
Datum rođenjaoko 1417.
Mesto rođenjaBeograd, Srpska despotovina
Datum smrti9. oktobar 1476.(1476-10-09) (59 god.)
Mesto smrtiZamak Beograd kod Videma,
GrobKupinovo
Porodica
SupružnikMati Angelina
PotomstvoĐorđe Branković,
Jovan Branković,
Marija Branković
RoditeljiĐurađ Branković
Jerina Branković
DinastijaBrankovići
despot Srbije
Period31. mart 1458 — 21. mart 1459.
PrethodnikLazar Branković
NaslednikStefan Tomašević

Stefan Branković (1420 — 1476) bio je sin despota Đurđa Brankovića i Jerine Branković, srpski despot i vladar od 1458.[1] do 1459. godine.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Srpska despotovina od 1455. do 1459. godine

Posle smrti despota Lazara Brankovića 20. januara 1458. u Srbiji je početkom februara vlast dobilo tročlano namesništvo koje su činili veliki vojvoda Mihailo Anđelović, kao despotov gubernator, udovica despota Lazara, despita Jelena Paleolog i slepi Stefan Branković, Lazarev brat.[2] Dok su Jelena i Stefan Branković bili vodeći pobornici pro-ugarske struje u Srbiji, Mihailo Anđelović je bio pristalica pro-Turske politike.[3] Krajem marta 1458, Mihailo Anđelović je pustio jedan turski odred u Smederevo. Istog dana je došlo do nemira. Stanovništvo Smedereva se pobunilo, turski vojnici su pobijeni ili zarobljeni i sam Mihailo Anđelović je lišen slobode 31. marta. Vlast je pripala preostalim članovima bivšeg namesništva - Stefanu Brankoviću, koji je postao novi Despot, i Jeleni Paleolog.[2]

Za života je Stefan bio oslepljen od strane Mehmeda i jedno vreme je živeo povučeno. Po stupanju na despotski tron, suočio se sa najezdom Turaka, koje je Mehmed II pripremao još za života despota Lazara.

Stefan Slepi je vladao zajedno sa svojom snahom. Stupio je odmah u diplomatske odnose sa ugarskim dvorom, tražeći pomoć. Ugari su mu predlagali da despotovinu prepusti njima na odbranu, a za uzvrat dali su mu neke posede u južnoj Ugarskoj. Događaji u Smederevu su odmah pokrenuli Turke na akciju. Situacija u Smederevu je uticala na to da i strani vladari bace svoje prste na Srpsku despotovinu. Prvi je počeo to da primenjuje bosanski kralj Stefan Tomaš.

Posle sporazuma sa Ugarima, prvi je došao sa svojih 8.000 vojnika Mihailo Silađi i rasporedio se duž Dunava, nastojeći da spreči mogući prelaz Turaka preko reke.[4] Međutim, u takvim okolnostima Srpska despotovina je počela praktično da se predaje, prepuštajući svoje zemlje tuđinima da je brane.

Turci su krenuli na Srbiju marta 1458. Sa sobom su zajedno vodili slepog Grgura Brankovića, u nameri da ga dovedu na despotski presto. Ostali su samo neosvojeni Golubac i Smederevo.

Bosanski kralj Stefan Tomaš je na saboru u Trebinju ponudio rešenje oko Smedereva. Ponudio je da se ćerkom umrlog despota Lazara, Jelačom oženi njegov sin Stefan Tomašević, planirajući da tako u miraz dobije i ostatke despotovine. Ugarski kralj se saglasio sa ovom odlukom, ne pitajući srpskog despota Stefana. Stefan Tomašević je stigao u Smederevo 21. marta 1459. i „primio načelstvo srpsko", svadba je obavljena 1. aprila, a Stefan Branković je konačno zbačen i proteran iz zemlje 8. aprila iste godine, nakon čega je napustio Srbiju.[2]

Zbačeni despot Stefan Branković potom odlazi u Budim, pa zatim kod sestre, grofice Katarine Celjske, a zatim u Dubrovnik. Odatle je otišao u posetu Skender-bega u Albaniju, gde se 1460. oženio Angelinom Arijanitom, ćerkom Skenderbega. Iz tog braka mu se rodio sin Đorđe i još dvoje mlađe dece (Jovan i Marija). Pred kraj života boravi u Veneciji, da bi se na sam kraj života našao u oronulom zamku kraj Udina, koji je nosio naziv Beograd, a bio je poznat i pod imenom Friuli. Često bolestan, provodio je dane u bedi, i moleći za pomoć. Pisao je pisma gospodarima po Italiji. Sve do smrti je živeo od milostinje koju su mu slali Mlečani, Dubrovčani i Papa. Umro je 9. oktobra 1476. u istom zamku.

Njegove kosti koje su počivale u manastiru Krušedol na Fruškoj gori su zajedno sa manastirom zapalili Turci 1716. godine. Ostatak moštiju i dalje počiva u obnovljenom manastiru.[5]

Porodično stablo[uredi | uredi izvor]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Mladen
 
 
 
 
 
 
 
8. Branko Mladenović
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
4. Vuk Branković
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Đurađ Branković
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Pribac Hrebeljanović
 
 
 
 
 
 
 
10. Lazar Hrebeljanović
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
5. Mara Lazarević Branković
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
22. Vratko Nemanjić
 
 
 
 
 
 
 
11. Milica Hrebeljanović
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Stefan Branković
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Jovan VI Kantakuzin
 
 
 
 
 
 
 
12. Matija Kantakuzin
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Irina Asen
 
 
 
 
 
 
 
6. Dimitrije I Kantakuzin
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
26. Andronik II Paleolog
 
 
 
 
 
 
 
13. Irina Paleolog
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
27. Irina od Monferata
 
 
 
 
 
 
 
3. Jerina Branković
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
7. Eufrosina Paleologina
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Mišić, Milan, ur. (2005). Enciklopedija Britanika. A-B. Beograd: Narodna knjiga : Politika. str. 171. ISBN 86-331-2075-5. 
  2. ^ a b v Veselinović 1995.
  3. ^ „Istorija”. 
  4. ^ „Sveti Stefan Despot”. 
  5. ^ „Istorijski zabavnik”. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]


Despot Srbije
(1458—1459)
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Стефан_Бранковић&oldid=27706920”