Hajduk Veljko

„Veljko Petrović (hajduk)” preusmerava ovde. Za drugu osobu pogledajte stranicu Veljko Petrović.

Veljko Petrović
Hajduk Veljko, slika Uroša Kneževića iz 1853.
Lični podaci
Datum rođenja	1780.
Mesto rođenja	Lenovac, kod Zaječara, Osmansko carstvo (danas Srbija)
Datum smrti	20. jul 1813.(1813-07-20) (32/33 god.)
Mesto smrti	Negotin, Osmansko carstvo (danas Srbija)

Veljko Petrović (oko 1780, Lenovac, kod Zaječara — oko 20. jula 1813, Negotin) bio je srpski hajduk i junak Prvog srpskog ustanka.

Biografija

Veljko Petrović je rođen u selu Lenovcu, kod Zaječara, u bogatoj porodici Petra Vlahovića, koga su zvali „Sirenjar“, zbog mnoštva stoke koje je posedovao i sira što je prodavao. U mladosti je Veljko Petrović bio čoban i sluga. Sa svoje 22 godine, kao mladić je reagovao kada su dva Turčina napala njegovu sestru. Na mah ih je ubio i odmah se odmetnuo u hajduke. Prvo je išao u Vidin kod velikog odmetnika, bivšeg janjičara Pazvanoglua. Međutim i tu dolazi do izražaja njegova preka narav kada ubija dva Pazvandžijina momka i beži. Od 1803. godine bio je hajduk u četi Stanoja Glavaša, da bi zatim prišao starešini Smederevske nahije, vojvodi Dušanu Vulićeviću Đuši. Kada vojvoda Đuša traži od Stanoja hrabrog i poverljivog čoveka, Stanoje nije imao boljeg izbora do Veljka. Od 1804. učestvovao je u Ustanku u četi sa Glavašem, a posle sa Dušanom i Vujicom Vulićevićem. Svojeglavost Veljkova je uticala na to da u vremena ratna ne bude poslušan ni Vujici, a potom ni Karađorđu. Sa Vulićevićem se borio za Beograd (1806), na čijim se šančevima hrabro borio. Godine 1807, postao je buljubaša i dobio dozvolu od Sovjeta da pobuni Krivi Vir i Crnu Reku. Godine 1809, Veljko je branio Banju od Turaka.

Lična njegova hrabrost bila je izvanredna, i radi nje on je brzo postao razglašen na sve strane. Prek i uvek hajduk, Veljko nije bio mnogo disciplinovan, i Sovjet je imao s njim češće neprilika. 1810. godine odlikovan je ruskom Velikom zlatnom medaljom za hrabrost.

„Hajduk Veljko na topu“, slika Stevana Todorovića

Veljko Petrović, litografija Anastasa Jovanovića

Pavle Čortanović - Portret Hajduk Veljka Petrovića

Naročito se istakao u bici na Varvarinu, gde je bio ranjen u levu ruku i zbog toga ostao malo sakat. Godine 1811, postao je krajinski vojvoda i upućen je u Negotin, na Krajinu.

Sudbonosne 1813. nekoliko turskih konjanika ga je napalo kod sela Bukovča, gde ih je Veljko razbio. Turci su zatim krenuli sa daleko jačim snagama, pa se Veljko morao povući u negotinske šančeve da ih brani.

Veliki bojevi oko Negotina počeli su u leto 1813. godine. Veljko prodire do Vidina, pa potom kod Bukovča tuče manje turske jedinice, ali se ubrzo odnos snaga menja. Turci su počeli da opsedaju Negotin pojačanjima koje im je poslao turski paša iz Vlaške. Ukupno 16.000 turskih vojnika je napadalo Negotin, koga je branilo 3000 Srba. Veljko je utvrdio Negotin, napravio šanac, digao kule i sačekao Turke. Najviša kula u kojoj je sedeo Veljko je nazvana "Baba Finka".

U šančevima, zajedno sa Veljkom borila su se i njegova braća Milutin i Miljko, kao i hrabre buljubaše i bimbaše Hadži-Nikola Mijailović, Stojan Abraš, Delibalta i dr. Očekivana pomoć koju je Veljko tražio nije stigla.

Ponestala je i municija, pa se hajduk Veljko seti i naredi da se sakupe po Negotinu kalajne stvari, i da se rastope u puščana zrna, a u topove je naređivao da se samo stavljaju taliri.

Dan i noć je obilazio šančeve, hrabrio svoje vojnike i popravljao ruševine od turskih topova.

Jedno jutro, posle dvadesetak dana odbrane, oko 20. jula, kad je naređivao opravke na malom šancu, pogodi ga topovsko đule kroz sred pleća. Jedva je mogao da izgovori samo: „Drž!". Pao je mrtav na zemlju. Njegov brat Milutin ga je uveče zakopao kod negotinske crkve.

Postoji u pirotskom kraju narodno predanje o pogibiji Veljkovoj, koju je preneo starac od 90 godina, Đorđe Golubović zvani Lepoje 1897. godine. U tamošnjem mestu Šugrin (kod Kalne) rođen je Stevan, glavni Hajduk-Veljkov tobdžija. Jednom prilikom 1813. godine u Negotinu se Stevan opio, i zbog toga loše gađao, pa ga je Hajduk-Veljko išamarao. Stevan se naljutio zbog poniženja i prebegao je Turcima. Ispričao im je sve što se desilo i oni su ga uzeli za svog tobdžiju. Pošto je rekao da ga je Veljko plaćao groš po danu, novi gospodari su mu navodno dali 100 groša nagrade. Uslov je bio da topom što pre pogodi Hajduk-Veljka. I posle nekoliko dana Stevan zaista ubi topom Hajduk-Veljka.

Nakon Veljkove pogibije, Turci su zauzeli Negotin i Krajinu. Ostale su zapamćene njegove reči:

„ Glavu dajem, Krajinu ne dajem. ”

Spomenik na mestu pogibije Hajduk Veljka

Ženio se dva puta. Prva žena je bila Marija, najmlađa sestra po majci Stanoja Glavaša, ali ona nije mogla podneti hajdučki život Veljkov pa se raziđoše. Druga njegova žena, Čučuk Stana, bila mu je naročito mila. Za nju se vezuju mnoge priče uključujući i one da se sa Veljkom tukla protiv Turaka, branila Negotin i da je čak četiri rane u tim borbama zadobila. Posle njegove smrti udala se za drugog junaka, grčkog kapetana Jorgaća. Vrlo živu Veljkovu biografiju napisao je Vuk Karadžić (Skupljeni istorijski i etnografski spisi, I, 225—238).

Odlikovan je ruskom zlatnom medaljom za hrabrost.

Sa Marijom je imao sina Radovana, a danas potomci hajduk Veljka žive između ostalog i u selu Dubona i prezivaju se Hajduk-Veljkovići.

Narod o Hajduk Veljku

Hajduk Veljkova barutana u Negotinu

Hajduk Veljko je još za svog života, a pogotovo posle junačke pogibije slavljen i opevan, ali je uvek naglašavan i njegov hajdučki i bećarski duh. Najpoznatije pesme o njemu su

• Raslo mi je badem drvo
• Bolan mi leži Kara-Mustafa

a tvrdi se da postoji sedamdesetak lirskih i desetak epskih pesama o njemu.

Mit oko njegove pojave je pomognut njegovim originalnim načinom pokazivanja pred bitku. Kada bi uzjahao svog omiljenog konja, Kušlju, Veljko je često pozivao muziku da svira pre nego što se upusti u bitku. Priča se i da je tu istu muziku ponovo pozivao posle završenog megdana da se pijanka i veselje nastavi.

Privatan život

Pismo Hajduk Veljka iz 1812, deo kolekcija Adligata

Hajduk Veljko Petrović je rođen u selu kog Zaječara koje se zove Lenovac. Njegov otac, Petar Petrović, je bio bogati stočar. Njegova majka je bila domaćica koja se, većinu vremena, brinula o deci. Veljko je u periodu odrastanja svakodnevno čuvao stoku. Za vrijeme dečačkih dana bila je uočljiva razlika između njega i njegovih vršnjaka. Zapravo, nije se mnogo igrao sa svojim vršnjacima. Više od igre uživao je u zanimljivim pričama starijih ljudi o njihovim iskustvima i junaštvima. Obožavao je muziku. Pokazivao je veliku spretnost u lovu na divlje svinje, što je bio jedan od njegovim omiljenih hobija u mlađem uzrastu. Već kao mali imao je želju da jednog dana postane slavan srpski junak.

Kao mladić je ubio dva Turčina, jer su mu napali sestru, a potom je otišao u hajduke. Bio je miljenik među ženama. Mnoge su se otimale za njegovu naklonost. Ženio se dva puta. Prva njegova supruga je bila Marija, rodica Stanoja Glavaša. Nije dugo opstao ovaj brak, jer njoj nije odgovarao njegov hajdučki život. Ipak, imali su sina Radovana. Današnji njihovi potomci se prezivaju Hajdukveljkovići. Drugi put se oženio sa Stanom Čučuk. Po naravi, Stana je bila slična Veljku. Zajedno su se borili protiv Turaka, a u tim borbama je Stana bila četiri puta ranjena. Nakon Veljkove smrti udala se za grčkog kapetana. Vuk Stefanović Karadžić je o Hajduk – Veljku Petroviću, između ostalog, napisao:

„ Po srcu je i po tjelesnom junaštvu bio prvi ne, samo, u Srbiji, nego se može, slobodno, reći i u cijeloj Evropi svog svud ratnog vremena. U vrijeme Ahila i Miloša Obilića, on bi, zaista, njihov drug bio, a u njegovo vrijeme, bogzna bi li se oni mogli s njim uporediti. ”

Junački je učestvovao u bitkama, ne mareći za bogatstvo i novac. Isticao se kao visok i mršav čovek. Njegova kosa je bila smeđa, a na licu su se najprije uočavali mali brkovi. Imao je široka usta, duguljaste obraze i neravan nos.

Čučuk Stana

Ulica u čast Čučuk Stane.

U istoriji je ostalo poznato da je Hajduk – Veljko bio prijeke naravi, te da je neretko dolazio u razne sukobe sa nadređenima. Njegova teška narav je bila zanemariva, jer se mnogo više isticao po hrabrosti i svojim mnogobrojnim sposobnostima. Srpske su vojvode bile jednoglasne oko toga da je Veljko bio najveći srpski hajduk. Svojim izgledom i sposobnostima privlačio je, a i imao mnogobrojne žene. Međutim, samo je jedna žena osvojila njegovo srce, a to je bila Stana Čučuk koju je prvi put ugledao dok je uživao u neobaveznom razgovoru i piću. Jahala je konja i bila obučena kao muškarac.

Kada mu je drsko prišla i obratila se pitanjem: „Zar tvoji momci ne znaju Turke ubijati nego devojačke darove krasti?“, on je ostao zaprepašten, te se odmah raspitao ko je ona. Saznao je da su njegovi ljudi prilikom sakupljanja poreza uzeli i miraz koji je Stanin otac spremio za svoje ćerke. Miraz je po Veljkovom naređenju morao biti vraćen, a on lično je Stanu zbog toga dodatno darivao. Tada je počela njihova velika ljubav. Veljko je iskreno zavolio Stanu. Ona je imala petnaest godina kada su se zavoleli. Zbog njene velike hrabrosti, koja je zasenila hrabrost mnogih muškarca, dobila je nadimak Čučuk. Veljko je u trenutku njihovog upoznavanja bio u braku sa prvom suprugom Marijom.

Oženio se i Stanom tako što je potplatio sveštenike, a svojoj prvoj supruzi darovao imanje u Jagodini. Osim postelje, Veljko i Stana, delili su sedlo i kuburu, zajedno osmišljavali strategije i odlazili u bitke. Odlučno je ostajala uz njega i u najtežim trenucima. Vest o Veljkovoj smrti je teško prihvatila. U želji za osvetom ostajala je sa saborcima do kraja. Nakon toga je jedan period živjela u Pančevu. Ponovo se udala za Grka, kapetana Jorgaća (Georgakis Nikolau Olimpios). Rodila mu je dva sina i ćerku. U Atini je provela ostatak svog života. Živela je na dvoru radeći zajedno sa mužem, a u slobodno vreme je učila strane jezike. U Atini je i umrla, 1849. godine, ali se ne zna gde je sahranjena.

Vidi još

• Petrovići iz Negotina
• Osman Pazvanoglu
• Čučuk Stana
• Hajduk Veljkova barutana
• Hajduk Veljko (strip Živorada Atanackovića)
• Spomenik hajduk Veljku Petroviću
• Hajduk Veljkov konak
• Pismo Hajduk Veljka Petrovića
• Ulica Hajduk Veljkova (Obrenovac)
• Hajduk Veljko (roman)

Spoljašnje veze

• Putevima Hajduk Veljka Petrovića („Večernje novosti“, 2. novembar 2012)
• Plamen Pavlov. Bъlgari - učastnici v osvoboždenieto na Sъrbiя i Gъrciя (jezik: bugarski)