Константин Данил

Из Википедије, слободне енциклопедије
Константин Данил

Пошаљи фотографију

Информације
Датум рођења 1802.
Место рођења Лугож (Хабзбуршка монархија)
Датум смрти 25. мај 1873.
Место смрти Велики Бечкерек (Аустроугарска)
Дела
Значајна дела Мртва природа
Утицао на Историја сликања

Константин Данил (око 1798. или 1802, Лугож, Банат, данас у Румунији - 13-25/5 1873, Велики Бечкерек) је био српски сликар, иконограф и портретиста.

Животопис[уреди]

По његовом причању он је 1812—1816 радио у темишварском атељеу тада најугледнијег српског сликара Арсе Теодоровића, али га је стари мајстор истјерао из љубоморе, видјевши велику даровитост и нагло напредовање свога ученика. Данил међутим није тада напустио Темишвар, већ је ступио у радионицу једнога од тројице бечких академских сликара, који су у то вријеме стално живјели у банатској престоници. Почетком двадесетих година Данилу се губи траг. Може бити да је већ и тада отишао на краће вријеме у Беч и Минхен, а углавном бит ће да је путовао по Банату и Ердељу, као многи »путујући сликари« у то доба, и издржавао се портретисањем по имућнијим грађанским домовима и по племићким »куријама«. За један такав портрет плаћао се тада један дукат, т. ј. 5 форинти у сребру. 1827. бавио се истим послом у Великом Бечкереку, те сликајући портрет тадашњег бечкеречког подначелника Stjepana Karacsony-a, богатог властелина, каснијег торонталског великог жупана и грофа, упознао се у његовој кући са Sofijom Dely, дјевојком из једне осиромашјеле мађарске племићске породице, и вјенчао се с њоме 27/2 исте године у католичкој цркви.

1828. панчевачки прота Арсеновић, приликом једног похода у Алибунару, видио је у кући граничарског капетана Кљуновића изврсне портрете истог капетана и његове жене, те одмах понудио Данилу да изради иконостас нове Српске православне цркве, до тада највеће и најљепше у онамошњем Српству. Уговор је склопљен са црквеном општином 26/5 1829, Данил се преселио у Панчево, прионуо је на проучавање Св. Писма и на студирање и скицирање нацрта за поједине иконе. 1833 Данил завршио је панчевачки иконостас. За тај свој први велики рад примио је од општине 4.000 форинти у сребру. У то вријеме је насликао у Панчеву још око 20 портрета и икона, само за властелине Јагодице око 10 портрета, од којих су 4 на имању у Канаку, а остали у дворцу добра Крњаче, у Румунији, на нашој граници. Тим радом у Панчеву Данил је себи оставарио репутацију најбољег мајстора, а и материјално се обезбиједио за цио живот. Стога је он остао до смрти пријатељски и захвално-привржен проти Арсеновићу, који се, уз Данила, и сам развио у умјетника.

1833. позвала је Данила православна румунска општина Уздин у Банату, да јој украси цркву. 1836. је довршио и њу, и то олтар у минијатурном размјеру, а плафон у монументалном великом стилу. 1836. расписала је српска црквена општина у Темишвару натјечај за израду иконостаса, и изабрала Данила. Карактеристично је, да је Данил понуду потписао као »мјештанин«. Тај иконостас завршио је новембра 1843. За све вријеме рада у Темишвару Данил је био средиште нарочите пажње, чак и са стране њемачког грађанства. Млади мађарски племић, потоњи министар, Горове, враћајући се са студија из, Француске и Италије, молио га је, да га прими у свом атељеју и о тој посјети написао је у Kossuthovom органу (Pesti Hirlap br. 45.377 od 1841), одушевљен чланак, приказујући га као човјека између 30 и 40 година.

Њемачке новине Temesvarer Wochenblatt неколико пута свраћале су пажњу на »умјетников гениј«, сматрајући ту цркву најљепшом у цијелој Угарској са свим њеним провинцијама. Од 1843. до 1852. боравио је већином у својој кући, у Бечкереку, сликајући портрете, а и по који жанр и nature morte (мртву природу). За тих 10 година, он је, по писању споменутог њемачког листа, два пута, 1846 и 1851, путовао у Италију, ради студија. Исто то тврди и темишварски лист Euphrosine (бр. 5). Аугуста 1852 преселио се у банатско село Добрицу, да наслика иконостас српске православне цркве. За вријеме трогодишњег рада ту помагао му је учитељ Лазар Николић који је послије и сам сликао и који се прославио особито као пијететни биограф свога учитеља,

Најзамашнији, најзрелији и посљедњи Данилов иконографски посао је српска православна црква у банатском селу Јарковцу. Већ потпуно учвршћене репутације Данил добија од Јарковчана пуну слободу, те овај пространи иконостас сличи више на огромну стијену једне галерије, но на конвенционалне иконостасе прекосавских храмова. Икона у свему има 17, двије у столовима, а 15 на иконостасу. У једноставно на зид причвршћеним, некитњастим оквирима, без ауреоле око главе, ове велике слике, упркос његовом псеудокласичном и бидермајерском маниру и слаткости, чине свечан, монументалан утисак. Слике су добро очуване, пред рат их је пажљиво очистио сликар Ст. Алексић. За слику Светог Саве у владичанском столу Данил је употријебио портрет свога добротвора, проте Арсеновића, и ни у једној композицији нема иначе код нас уобичајено, подражавање и копирање с италијанских узора. Има само сличности, у схватању и груписању, с осталим његовим иконостасима, али овдје је, изван сумње, Данил најоригиналнији и најсталоженији. Послије Јарковца радио је само још по коју појединачну икону, као Христа на Маслиновој Гори у евангеличкој цркви у Ковачици, у Банату. Отада није се много кретао из Бечкерека и сликао је по наруџби, уз велике цијене, већином портрете и по гдјекоји жанр.

У грађанству је Данил уживао велики углед и глас веома образована и одгојена, а и доста богата човјека. Дјеце није имао.

Био је омален, погурен и кратковидан, понашања и спољашњости врло скромне, али иначе духовит и гостољубив. Кућу је држао скоро раскошно. Говорио је и писао њемачки, али је са Србима општио српски. Сигурно је, да редовно академски није био школован, то се и осјећа по неким погрешкама у цртежу и компоновању, али опет с друге стране самим талентом не би могао достигнути оно мајсторство колорисања. Он је уопште употребљавао веома њежне, тзв. посне боје, али и поред тога истовремено примјењивао је три разна начина. Тако се он не може одређено ни сврстати у једну школу. На њему се осјећају истовремено разни утицаји, и млетачки и холандски и бечко-бидермајерски и псеудокласични. Али по слаткости, која је понекад прелазила у слађуњавост, по потпуном одсуству мушке опорости и херојскога замаха, он је син свога времена. Иначе, и у својој паланачкој повучености Данил је пратио развој свјетске умјетности и духовнога превирања. Није излагао ни у Пешти] ни у Бечу никада, тек пред смрт је сликао једну повелику Св. Тројицу за бечку свјетску изложбу, али смрт га је спријечила да је и доврши.

Данил је био доста пао у заборав. Његову смрт новине нису објавиле, а гроб му је готово изгубљен. Тако су многи његови портрети забачени, заборављени, рашћердани и упропашћени. Што је спашено, највише се има захвалити биографу Л. Николићу и његовом сину Др. Вл. Николићу који је пронашао и његову фотографију, по којој је наручио познати, лијепи портрет Данила од Уроша Предића и поклонио га Народном Музеју. У своје вријеме највише је учинио за Данила Ј. Вујић, који је сакупио око 25 његових слика. Уопште, у нашој земљи, које у јавним збиркама које у приватном посједу, постоји још око 70 његових радова, осим цркава. Нажалост, и послије ослобођења 1918. године, доста је одвучено у иностранство. 1924 помоћу Ј. Вујића, Народног Музеја и Др. М. Шевића Умјетничко Одјељење приредило је једну малу изложбу од 25 Данилових слика, с једним предавањем. Тим поводом се много почело опет да говори и пише о томе великом српском умјетнику.

Литература[уреди]

  • Петровић, Вељко (1927). „Константин Данил“. Народна енциклопедија. Загреб: Библиографски завод. 
  • Лазар Николић, Српски сликари (1895);
  • Dr. István Berkeszi, Temišvarski slikari (1909, на мађарском);
  • Sendrej-Sentivany, Leksikon ugarskih likovnih umjetnika (1915);
  • Adrian Negru, (1996)Constantin Daniel, Libertatea, Panciova;
  • Adrijan Negru, (2003)Slikarske radionice u Banatu u XVIII i XIX veku, Viša škola za obrazovanje vaspitača, Vršac
  • Pesti Hirlap (1841, 45); Temesvarer Wochenblatt (1841), 45, 1845. 49);
  • Euphrosine (1851, 5); Немзети Úјсáг (1840. 87);
  • Kanitz, Serbien (1868).

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]