Jevreji u Slovačkoj

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Jevreji u Slovačkoj
„Portreti i sećanja” (2015), eksponati sa izložbe u niškoj sinagogogi, koji prikazuju pripadnike Jevrejske zajednice pre Holokausta.
Jezici
slovački, hebrejski (ladino i jidiš)
Religija
judaizam
Srodne etničke grupe
Jevrejska dijaspora

Jevreji u Slovačkoj kao antisemitska nacija poreklom sa Bliskog istoka, na teritoriju Slovačke došli su kao kompaktna verska zajednica, koja se u srednjem veku svi više širila iz svoje domovine po celom svetu. Prvi Jevreji došli su na teritoriju današnje Slovačke zajedno sa rimskim legijama u 1. veku, dok prvi izveštaji o jevrejskim trgovcima datiraju iz 10. veka.

Jevreji u Slovačkoj pripadaju aškenaskom stanovništvu, jer njihovi preci potiču iz srednje i istočne Evrope. Ova populacija je sačuvala svoju kulturni identitet i specifično običajno versko pravo, minhag, sve do holokausta. Njihov jezik je uglavnom bio jidiš.[1] Strogo poštovanje jezika i verskih pravila judaizma dovelo je do izdvajanja i izolacije Jevreja zbog etničkih, verskih i kulturnih razlika.

U 1930. godine broj stanovnika na teritoriji Slovačke koji su se prijavili jevrejskoj verskoj zajednici bio je 136.737, a prema popisu iz 2011. godine preostalo ih je 1.999. Na to je najviše uticao holokaust i deportacija Jevreja u Drugom svetskom ratu nakon kojih je u izbeglištvu i logorima život izgubio veliki broj slovačkih Jevreja.[2]

Počeci naseljavanja i razvoja jevrejskih zajednica (11—19. vek)[uredi | uredi izvor]

Istorija jevrejskog stanovništva na teritoriji današnje Slovačke najbolje se može razumeti ako se sagledava u odnosu na Slovake, Mađare, Nemce, Poljake, Rusine i druge narode ovog tradicionalno mešovitog regiona, kao i na mađarski, čehoslovački i slovački državni sistem kome su Jevreji pripadali. Decentralizovani karakter teritorije i značaj njenih regionalnih posebnosti snažno su uticali na razvoj jevrejske zajednice, pomažući u oblikovanju širokog spektra verskih, kulturnih i političkih opredeljenja tokom njene istorije.[3]

Iako postoje dokazi o jevrejskoj migraciji na teritoriju današnje Slovačke iz Češke, Austrije i Nemačke u 11. veku, koju je pratilo osnivanje prve jevrejske zajednice u Bratislavi (Pressburg, Pozsoni) krajem 13. veka, migracija i naseljavanje u 17. i 18. veka imalo je najznačajniji uticaj na dalji razvoj jevrejske zajednice. Ohrabreni mađarskom aristokratijom, Jevreji koji su se doseljavali u severnu Mađarsku iz Moravske, Galicije i Bukovine i Donje Austrije imali su tendenciju da se naseljavaju blizu granica država iz kojih su došli i da održavaju verske, kulturne i jezičke veze sa jevrejskim zajednicama širom druge strane granice.[3]

Značajan rast i poboljšanje socijalnog i ekonomskog položaja jevrejskog stanovništva tokom 19. veka bio je u velikoj meri rezultat reformi verske tolerancije koje je doneo Jozef II. (Systematica Gentis Judaicae Regulatio), 1783. Bratislava je postala sedište mađarskog jevrejskog pravoslavlja pod vođstvom čuvenog rabina Moshe Schreibera, poznatog kao Chatam Sofer (1762—1839), koji je služio kao rabin u Bratislavi od 1806. godine do svoje smrti. Osnovao je uticajnu ješivu i iz Bratislave vodio tradicionalističku borbu protiv brzog širenja verske reforme. U 1868. godini, godinu dana nakon ustavnog kompromisa (Ausgliech), Jevreji u Mađarskoj su se podelili na frakcije Neolog (mađarska reforma), pravoslavne i status kvo, usled nerešenog sukoba koji je proizišao iz jevrejskog kongresa u Budimpešti koji je organizovala vlada. Većina jevrejskih zajednica u severnoj Mađarskoj bile su pravoslavne, mada je bilo važnih neoloških jevrejskih zajednica u Bratislavi i Košicama (Kaschau, Kassa).[3]

Spišski Jevreji[uredi | uredi izvor]

Rabin Akiva Sofer je 1913. godine u Bratislavi dočekao cara Franca Jozefa

Dolazak Jevreja u istočne delove Slovačke započeo je u ranom srednjem veku. Nije ih bilo mnogo i nisu mogli formirati velike zajednice. U većem broju naselili su tek u 18. veku, ali ih je u Spišu bilo manje nego u drugim istočno-slovačkim regionima. To je omogućeno proglasom o toleranciji Jozefa II. (Systematica Gentis Judaicae Regulatio), kojim je uklonjena netolerancija i verska diskriminacija Jevreja. Jedini uslov u ovom aktu bio je da Jevreji svoja izvorna jevrejska imena promene u nemačka, o čemu se starao rabin zadužen da vodi matične knjige rođenih i umrlih.

Po dolasku u Spiš, Jevreji su počeli su da osnivaju nove zajednice, udružuju se u verske zajednice i shodno tome grade molitvene domove, osnivaju jevrejske škole i jevrejska groblja.

Jevreji iz poljske Šleske koji su došli na teritoriju severnog Spiša, krenuli su iz Krakova, Stare Njubovne i Spiške Stare Ves, nastavili dolinom reke Poprad stigli do centralnog Spiša i do doline Hnjilecka.

Nemački preduzetnici, koji su do tada dominirali poslom u Spišu, opirali su se jevrejskoj konkurenciji, koja je aristokratskim porodicama omogućavala iznajmljivanje pabova, destilerija, pivara, finansiranje preduzeća itd. Nemcima je u tome pomogla privilegija Nontoleris Judeorum i pravo da spreče jevrejsko naseljavanje koje je manje od sedam milja od grada. To je primoralo Jevreje da se nasele na periferiji ili u bližim selima, na primer, u Markusovce, Smižani, Budkovcei, a svoju robu prodavali su na sajmovima u Spišska Nova Ves.

U Zamaguriju je centar jevrejske zajednice bila Spišska Stara Ves, u kojoj do 1801. godine nije bilo Jevreja, a deset godina kasnije bilo ih je 49. Prvi poznati rabin Joel Bloch, vodio je jevrejsku matičnu službu u ovom gradu na hebrejskom. U matičnim knjigama on je evidentirao obrezivanja, smrt, rođenje i venčanje.[2]

Vremenom Huncovce je postalo središte društvenog, verskog i ekonomskog života u Spišu. U njemu su se naseljavale jevrejske porodice počev od 1725. do 1730. godine i s početka 19. veka. Oni su činili 34% stanovništva sela, tako da je 1817. godine bilo 852 Jevreja (ili 252 jevrejske porodice) ili 1.301 osoba u celom Spišskom kraju. U selu su sagradili sinagogu i trgovali platnom i vunom.

S početka 19. veka postoji relativno dobar koegzistencija Jevreja i hrišćana. Na to ukazuje podatak da se grobnica prvog jevrejskog rabina svih spišovskih Jevreja, Salamona Perlsteina (1827—1869), nalazila u jednostavnoj ciglenoj kripti na lokalnom groblju.

Tokom 1840. posebnim dekretom Mađarska je donela odluku da se Jevreji mogu bez ograničenja baviti trgovinom, zanatima, ali i književnošću, naukom i slobodno se kretati po zemlji, ma gde se naselili, osim po rudarskim gradovima.

Ipak, gradovi u Spišu oduprli su se naseljavanju Jevreja i tako je samo Huncovce ostalo glavno sedište jevrejske zajednice i centar obrazovanja.

Posle 1840. godine, jevrejska škola Hunts promovisana je u Vvišu jevrejsku škola - ješivu, koja je bila jedna od najpoznatijih jevrejskih rabinskih škola. Za to je bio zaslužan rabin Samuel Rosenberg, autor opsežnog dela Samuel Spring (Beir Szmueil) o novom pogledu na ritualno kupatilo u mikve. Delo je objavljeno tek nakon njegove smrti 1923. godine. Škola je obrazovala stotine novih rabina.

Početkom 19. veka Jevreji iz Huncovca počeli su da osnivaju nove radnje u Kežmaroku, ali to nije bilo lako. Grad se opirao njihovom naseljavanju i zato su Jevreji morali napustiti grad uveče i vratiti se u obližnje Huncovce.

Zbog lošijih uslova života siromašnije porodice napuštale su Huncovice i potražile nove domove u Spišu i naselili se u Pavljani i Spiškom Podhradju (koje je od 1853. godine bilo sedište jevrejske matične službe).[2]

Od druge polovine 19. veka Jevreji su dolazili u Spišsku Novu Ves i u njoj zauzimali važnije položaje u društvenom životu i u javnoj upravi. Jevreji su u ovom gradu odigrali važnu ulogu u slobodnim profesijama. Seobu je pomogao završetak pruge Košice-Bohumin. Ovo je omogućilo važnijim Jevrejima da se presele u grad, a železnica im je omogućila profitabilnije poslovanje, tako da je 1890-tih u Spiškoj Novoj Vesi živelo 400 Jevreja. Grad je postao sedište rabinata. Prvi rabin bio je Aron Krausz, koji je bio na čelu rabinata od 1899. do 1929. godine. Dugogodišnji predsednik verske zajednice i jedan od njenih osnivača bio je Šimon Polak. On je u gradu je osnovao trgovinu mešovitom robom, bio je suosnivač Robotnicka sporitelna i bio je značajno uključen u izgradnju sinagoge koja je osvećena 1899. godine, a završena 1900. godine. Bila je to najveća sinagoga u Spišskoj župi. U sinagogi je postojala jevrejska škola. Jevreji u gradu zauzeli su odlučne stavove i stekli odgovarajuće društveno priznanje. Bili su vlasnici pilane, poslovali su u hotelijerstvu i finansijama. Osnovali su štamparije, novine, moderne proizvodne pogone. Organizovali su dobrotvorne aktivnosti, bavili se fizičkim vaspitanjem i udruženjima mladih. Među važnijim porodicama bile su porodica Kleiberg, porodica Polak, porodica Eichler, porodica Sapirer, porodica Ziner i druge. Godine 1905 Jevreji su postali i punopravni članovi književnog društva izraelskog Migiar Iroldalmi Tarsulata sa nacionalnim delokrugom. Jevreji su pripadali gradskoj eliti.[2]

Ortodoksni Jevreji

Jevrejske verske zajednice u Spišu ostale su uglavnom ortodoksne, tako da je 1905. godine, donet novi statut za ortodoksne jevrejske zajednice koji je bio odobren. Leopold (Leml) Spitzer, koji je došao iz Vrbove (1908 - oktobar 1944), postao je glavni rabin.

Spiško Podhradje je postao centar ortodoksnih članova verskih zajednica u Krompahi, Gelnjice, Smolnjik, Margecani, Jaklovce, Markušovce, Spiške Vlahi, maloj zajednici u Spišska Nova Ves i Levoča.[4]

Istorijski uslovi na tlu Slovačke u 20. veku[uredi | uredi izvor]

Teritorija današnje Slovačke obuhvatala je severni region Kraljevine Mađarske od jedanaestog veka do raspada Austrouarske monarhije posle Prvog svetskog rata, kada je postala deo Čehoslovačke.[3]

Slovački jevrejski identitet prvi put se pojavio nakon Prvog svetskog rata kao rezultat pregrupisavanja jevrejskog stanovništva na teritoriji nove države Čehoslovačke. Iako bi Čehoslovačka bila najpovoljnije okruženje za Jevreje u međuratnoj istočno-centralnoj Evropi, šok raspadom Monarhije i nasilje usmereno protiv jevrejske imovine koje je pratilo promenu režima otežalo je tranziciju. Uz vladinu podršku jevrejskoj nacionalnosti kao novoj kategoriji nacionalne pripadnosti podržala je većina Jevreja u Slovačkoj, a jevrejski nacionalni pokret težio je objedinjavanju rascepkanog jevrejskog stanovništva po nacionalnim linijama.[3]

Emigracioni cionizam na prostoru Čehoslovačke ojačao je 1930-tih godina kako su se pojačavao antisemitizam i napor za osnivanje slovačke nacionalne autonomije.[3]

Broj Jevreja u Slovačkoj kroz istoriju
God.Pop.± %
1921.135.918—    
1930.136.737+0,6%
1945.24.000−82,4%
1970.7.000−70,8%
2000.2.700−61,4%
2010.2.600−3,7%
Izvor: [5][6]

Minhenski sporazum iz septembra 1938. doveo je do brzog raspada Čehoslovačke i uspostavljanja klerofašističke slovačke države koju je predvodio monsinjor Jozef Tiso. U martu 1939. Jevreji u slovačkoj državi nastojali su da izbegnu deportacije započete u martu 1942. bežeći u Mađarsku, koja je sada obuhvatala južne delove bivše slovačke teritorije dodeljene Mađarskoj Bečkom arbitražom novembra 1938. Deportacije iz Slovačke su se odvijale između 25. marta i 20. oktobra 1942, a zatim su nastavljene od 30. septembra 1944. do 31. marta 1945. Deportacije sa teritorija pripojenih Mađarskoj na osnovu bečke arbitraže dogodile i u maju i junu 1944. godine, nakon nemačke okupacije zemlje u martu 1944. Približno 105.000 slovačkih Jevreja ili 77% njihove predratne populacije umrlo je tokom rat, Slovaci su ih optužili da su Mađari, a Mađari da su pristalice Čehoslovačke protiv mađarskih interesa.[3]

Od približno 30.000 Jevreja koji su boravili u Slovačkoj nakon završetka rata i obnove Čehoslovačke, hiljade Jevreja emigriralo je u novostvorenu državu Izrael, u Sjedinjene Američke Države, Kanadu, Australiju i druge zemlje nakon uspostavljanja Čehoslovačke.

U sastavu Čehoslovačke, Slovačka je bila do raspada države i mirnog razgraničenja 1993. godine, osim u godinama Drugog svetskog rata, kada je funkcionisala kao posebna slovačka država pod patronatom nacističke Nemačke.[3]

Jevrejska zajednica današnje Republike Slovačke (koja broji manje od 2.000 pripadnika) nastoji da se oporavi i sačuva istoriju kojoj preti nestanak uništavanjem predratne jevrejske zajednice tokom Holokausta i tišinom Slovačke vlasti u vreme komunističke ere.[3]

Uvod u holokaust[uredi | uredi izvor]

Sinagoga u Zlinu 1931.

Posle Minhenskog sporazuma iz septembra 1938. godine, Slovačka je jednostrano proglasila svoju autonomiju u sastavu Čehoslovačke, ali je izgubila značajnu teritoriju od Mađarske sporazumom Prva bečka nagrada, potpisanom u novembru. Sledeće godine, uz nemačko ohrabrenje, vladajuća etno-nacionalistička Slovačka narodna partija proglasila je nezavisnost od Čehoslovačke. Državna propaganda krivila je Jevreje za teritorijalne gubitke. Jevreji su bili na meti diskriminacije i uznemiravanja, uključujući konfiskovanje imovine i preduzeća. Isključenje Jevreja iz ekonomije osiromašilo je zajednicu, što je ohrabrilo vladu da ih regrutuje na prinudni rad.

Pre 1939. Slovačka nikada nije bila nezavisna zemlja; njena teritorija je hiljadu godina bila deo Kraljevine Ugarske.[7][8] Na teritoriji današnje Slovačke dokumentovano je sedamnaest srednjovekovnih jevrejskih zajednica[9] ali značajno jevrejsko prisustvo okončano je proterivanjima posle mađarskog poraza u bici kod Mohača 1526. godine.[9] Mnogi Jevreji su se doseljavali u sedamnaestom i osamnaestom veku. Jevreji iz Moravske su se naselili zapadno od planina Tatre, formirajući Jevreje iz Oberlanda, dok su se Jevreji iz Galicije naselili istočno od planina, formirajući posebnu zajednicu (Unterlander Jevreji) pod uticajem hasidizma.[9][10] Zbog raskola u mađarskom jevrejstvu, zajednice su se sredinom devetnaestog veka podelile na pravoslavne (većinu), Status Quo (mađarske Jevreje) i više asimilirane neološke frakcije. Nakon jevrejske emancipacije, završene do 1896. godine, mnogi Jevreji su usvojili mađarski jezik i običaje kako bi napredovali u društvu.[7]

Iako nisu bili toliko integrisani kao Jevreji Češke i Moravske, mnogi slovački Jevreji preselili su se u gradove i pridružili se svim profesijama; drugi su ostali na selu, uglavnom radeći kao zanatlije i trgovci. Jevreji su predvodili ekonomske promene devetnaestog veka koje su dovele do veće trgovine u ruralnim oblastima; do kraja veka oko 70 procenata bankara i biznismena u slovačkim zemljama bili su Jevreji.[11][11] [12] Iako je nešto Jevreja podržavalo slovački nacionalizam, do sredine 19. veka antisemitizam je postao tema u slovačkom nacionalnom pokretu, a Jevreji su označeni kao „agenti mađarizacije“ i „najmoćnija potpora mađarskoj vladajućoj klasi“, prema navodima istoričara Tomasa Lormana.[7][10] U zapadnim slovačkim zemljama izbili su antijevrejski neredi u osvit Revolucije 1848;[13] više nereda dogodilo se zbog Tisaeslarove klevete u krvi (ubistvo hrišćanske dece kako bi se njihova krv koristila u vršenju verskih rituala) 1882–1883. godine. Tradicionalnom verskom antisemitizmu pridružili su se stereotipni pogled na Jevreje kao eksploatatore siromašnih Slovaka (ekonomski antisemitizam) i nacionalni antisemitizam: Jevreji su bili snažno povezani sa mađarskom državom i optuženi da saosećaju sa mađarskim na račun slovačkih ambicija.[4][7][14]

Posle Prvog svetskog rata Slovačka je postala deo nove zemlje Čehoslovačke. Jevreji su živeli u 227 zajednica (1918. godine), a njihova populacija procenjena je na 135.918 (1921. godine).[15] Anti-jevrejski neredi izbili su nakon proglašenja nezavisnosti (1918–1920), iako nasilje nije bilo ni približno ozbiljno kao u Ukrajini ili Poljskoj.[16] Slovački nacionalisti povezali su Jevreje sa čehoslovačkom državom i optužili ih da podržavaju čehoslovaštvo. Optužbe za klevete u krvi dogodile su se u Trenčinu i Šalavski Gemeru 1920. 1930-ih je Velika depresija pogodila jevrejske biznismene i takođe povećala ekonomski antisemitizam.[15] Ekonomska nerazvijenost i percepcija diskriminacije u Čehoslovačkoj naveli su veliki deo (oko jedne trećine) Slovaka da podrže konzervativnu, etno-nacionalističku Slovačku narodnu stranku (Hlinkova slovenská ľudová strana: HSLS).[17][18][19] HSLS je manjinske grupe kao što su Česi, Mađari, Jevreji i Romi smatrala destruktivnim uticajem na slovačku naciju,[19] i predstavljala je slovačku autonomiju kao rešenje slovačkih problema.[20]. Stranka je počela da potencira antisemitizam krajem kasnih 1930-ih, nakon talasa jevrejskih izbeglica iz Austrije 1938. i antijevrejskih zakona koje su usvojili Mađarska, Poljska i Rumunija.[21]

Opštine sa najvećim procentom Jevreja (1930)[uredi | uredi izvor]

Prema podacima iz dokumenta: Popisa stanovništva Slovačke 1930. godine, procenat jevrejskog stanovništvo prema religiji u Slovačkoj je iznosio:

Opštine sa najvećim brojem Jevreja (1930)[uredi | uredi izvor]

Prema Popis stanovništva iz1930. godine (jevrejsko stanovništvo prema religiji) opštine sa najvećim brojem Jevreja bile su:

Deportacija Jevreja 1938.[uredi | uredi izvor]

Mapa koja prikazuje sve nemačke nacističke logore za istrebljenje Jevreja (ili logore smrti), većinu velikih koncentracionih logora, radnih logora, zatvorskih logora, geta, glavne rute deportacije i mesta velikih masakra.

Nakon Minhenskog sporazuma, u kojem je Čehoslovački Sudet pripojila nacistička Nemačka, Slovačka narodna stranka (HSLS) - videla je u tome korist i kroz slovačku autonomije ili nezavisnosti - jednostrano je najavila autonomiju Slovačke u okviru Druge čehoslovačke republike.[22] HSLS je bila etnonacionalistička stranka,[23] koja je imala paravojno krilo, gardu Hlinka. Pronacistička nemačka stranka slovačkih Nemca, takođe je imala svoje paravojno krilo (nem.Freiwillige Schutzstaffel).

Jozef Tiso, katolički sveštenik i vođa HSLS-a, postao je premijer slovačke autonomne regije i pod Tisovim vođstvom slovačka vlada otvorila je pregovore u Komarnu sa Mađarskom u vezi sa njihovom granicom.[22] Spor kroz arbitražu u Beču vodile su nacistička Nemačka i fašistička Italija. Mađarska je dobila zemlju u južnoj Slovačkoj 2. novembra 1938. godine, uključujući 40 posto obradive zemlje u Slovačkoj i 270.000 stanovnika koji su se izjasnili za čehoslovačku nacionalnost.[22][24] Tokom 1. novembra, nekoliko Jevreja je uhapšeno na promađarskoj demonstraciji u hotelu Karlton u Bratislavi, agitujući da grad bude pripojen Mađarskoj.[25]To je pogoršalo prethodni antisemitski osećaj HSLS-a i pružilo HSLS izgovor za akcije protiv slovačkih Jevreja.[26]

U novembru 1938. godine, posle Prve bečke arbitraže i gubitka Južne Slovačke, rukovodstvo autonomne Slovačke pokrenulo je deportacije hiljada Jevreja u region koji je Mađarska trebala preuzeti. Mnogi od njih su bili primorani da uđu u pojas zemlje duž nove linije razgraničenja, između čehoslovačkih i mađarskih postojanja, u ničiju zemlju, ili ničiju izbegličku zemlju koja je nastala pomeranjem granica istočno-centralne Evrope 1938. godine.[27]

Ova ničija zemlja bila je nestabilan i promenljiv prostor: tokom prenosa vlasti na Južnu Slovačku, kao i kasnije širenje ove ničije zemlje unutar slovačke teritorije - kao eksteritorijalni prostor u kojima su neželjeni Jevreji bili u limbu, na primer kampovi na periferiji Bratislave i oko Crvenog mosta.[27]

O ničijoj zemlji i logorima u njoj sačuvano je nekoliko svedočenja. Jedno od njih je članak O. Neumana objavljen u Jevrejskoj novini:[28][29][30] U današnjoj terminologiji postoji nova grozna reč - reč iza koje naizgled beznačajna, krije ljudske tragedije, neizrecive nedaće ... reč „ Ničija zemlja “... A ovo obično beznačajno parče dobija svoje surovo značenje samo u trenutku kada se dogodi tragedija nasilnog dovođenja ljudi na ovaj prostor, koji su iznenađeni činjenicom da su na ovom tlu blagosloveni kao beskućnici postali ljudi bez zakona i bez zaštite. Biti beskućnik u ničijoj zemlji, okružen samo oblacima iznad sebe i bajonetima, možda čak i bodljikavom žicom, sigurno je najgora sudbina, najsurovija kazna koja može zadesiti čoveka danas, danas u vreme najviših tehničkih pogodnosti. Ili okrutna činjenica za ove ljude koji decenijama svakodnevno radili svoj uobičajeni posao, zanatlije, lekare, desničari, ljude koji nikome u životu nisu naudili, Muškarci, žene, starci i deca najmlađeg doba, iznenada su izvučeni iz stanova, loše odeveni, bez hrane i dovedeni posle dugog noćnog putovanja uz pratnju bajoneti do takvog „ostrva mira“.

Odmah po uspostavljanju Slovačke kao države 1938. godine, vlada je počela otpuštati svoje zaposlene Jevreje.[31] Komitet za rešenje jevrejskog pitanja osnovan je 23. januara 1939. godine da bi raspravljao o antijevrejskom zakonodavstvu.[32] [33] [34] Mediji, koje je sponzorisala država, označavali su Jevreje kao „neprijatelje države“ i slovačke nacije.[33] [35] Pljačkana su jevrejska preduzeća[36], a fizički napadi na Jevreje događali su se spontano i na podsticaj garde Hlinke i Freiwillige Schutzstaffel.[37] U svom prvom obraćanju na radiju nakon uspostavljanja slovačke države 1939. godine, Tiso je naglasio svoju želju da „reši jevrejsko pitanje“;[38] antijevrejsko zakonodavstvo je bila jedina konkretna mera koju je obećao.[39] Progon Jevreja bio je ključni element unutrašnje politike države.[33] [40] Diskriminatorne mere uticale su na sve aspekte života, služeći izolovanju i raseljavanju Jevreja pre nego što su deportovani.[33]

U danima nakon proglašenja Prve bečke arbitraže, u Bratislavi su izbili antisemitski neredi; novine su nerede pravdale navodnom podrškom Jevreja Mađarskoj tokom pregovora o podeli.[41] Adolf Ajhman, nacistički zvaničnik koji je poslat u Bratislavu, koautor je plana sa Tisom i drugim HSLS političarima za deportaciju osiromašenih i stranih Jevreja na teritoriju ustupljenu Mađarskoj.[41] [42]

Između 4. i 7. novembra,[33] 4.000 [43] ili 7600 Jevreja je deportovano, u haotičnoj operaciji sličnoj pogromu u kojoj su učestvovali straža Hlinka, Freiwillige Schutzstaffel, i nemačka stranka.[42] Deportovana su mala deca, starci i trudnice.[44]

Žrtve su sakupljene, ukrcavane u autobuse i odvožene pored nove granice.[traži se izvor] Oko 260 su bili stranci, poput austrijskih Jevreja koji su pobegli u Čehoslovačku nakon anšlusa.[traži se izvor] Glavninu deportovanih činili su Jevreji sa nekada poljskim državljanstvom, koji su bili bez državljanstva jer su poljsko državljanstvom izgubili živeći u inostranstvu.[traži se izvor] Među deportovanim bila su i mala deca, starci i trudnice.[traži se izvor]

Deportovani su se suočili sa maltretiranjem i zastrašivanjem garde Hlinke[traži se izvor] i upozorenjima da njihovo prisustvo u Slovačkoj nije poželjno i da će se suočiti sa krivičnom prijavom ako pokušaju da se vrate.[traži se izvor]

Međutim, većina deportovanih - ne samo slovačkih Jevreja, već i poljskih državljana i ljudi bez državljanstva - ignorisala je upozorenje i vratila se kući, iako je to bila nezakonska akcija, koja je prećutno tolerisana.[traži se izvor] Na mnogim mestima revnost straže Hlinke bila je takva da su akciju nastavili i nakon ukidanja naredbe; Jevreji iz Vranova nad Topžouom proterani su 7. novembra.[traži se izvor] Četiri Jevreja koji su pokušali da se vrate u Bansku Bistricu ponovo su deportovani, ali 70% od 292 Jevreja deportovanih iz Mihalovca vratilo se do 19. novembra 1938. godine.[traži se izvor]

Privremeni pasoš izdat 1940. Jevrejinu koji je prebegao u Italiju

U početku su mnogi Jevreji verovali da će mere preduzete protiv njih biti privremene.[45] Ipak, neki su pokušali da emigriraju i sa sobom ponesu svoju imovinu. Između decembra 1938. i februara 1939. godine, više od 2,25 miliona kruna ilegalno je prebačeno u Češku, Holandiju i Ujedinjeno Kraljevstvo; neki iznosi su prebačeni legalno. Slovački vladini službenici iskoristili su okolnosti za kupovinu imovine bogatih jevrejskih emigranata uz značajan popust, preteču državnog prenosa jevrejske imovine u okviru arijenizacije.[46]

Nekoliko dana kasnije, Tiso je otkazao operaciju; većini Jevreja je dozvoljeno da se vrate kućama u decembru.[32] [47]

Međutim preko 800 Jevreja je tokom zime bilo zatvoreno u improvizovane kampove u Veljkom Kiru, Miloslavovu i Šamorinu na novoj slovačko-mađarskoj granici.[48] Slovačke deportacije koje su se dogodile neposredno nakon nemačke deportacije hiljada poljskih Jevreja, privukle su međunarodne kritike, smanjile britanske investicije, povećale zavisnost od nemačkog kapitala i bile su proba za mnogo opasnije deportacije počev od 1942. godine.[49]

Oduzimanje jevrejske imovine[uredi | uredi izvor]

Oduzimanje jevrejske imovine označeno kao arijenizacija, u Slovačkoj, bio je čin isključivanje Jevreja iz privrede,[50] [51] pojačan propagandom HSLS-a, uz obrazloženje da su Jevreji bogatstvo stekli navodno ugnjetavanjem sunarodnika Slovaka.[52] [53] [54]

Između 1939. i 1942. godine, HSLS-ov režim je dobio široku narodnu podršku obećavajući slovačkim građanima da će ih obogatiti imovina oduzeta od Jevreja i drugih manjina.[55] Oni su želeli da steknu značajnu sumu novca; 1940. Jevreji su registrovali više od 4.322 milijarde slovačkih kruna svojine (38 procenata nacionalnog bogatstva).[56] Proces je takođe opisan kao „slovakizacija“,[57] [58] pošto je slovačka vlada preduzela korake da obezbedi da ukradeni jevrejski posed dobiju etnički Slovaci, umesto Nemaca ili drugih manjina. Zahvaljujući intervenciji Nemačke stranke i nacističke Nemačke, etnički Nemci dobili su 8,3 odsto ukradene imovine,[59] [57] ali je većina nemačkih podnosilaca zahteva odbijena, podvlačeći slobodu delovanja slovačke vlade.[59]

Prvi antijevrejski zakon, usvojen 18. aprila 1939. godine i koji se nije sistematski sprovodio, bio je numerus clausus (tržišna vrednost) četvoprocentne kvote broja Jevreja kojima je dozvoljeno da se bave advokaturom; Jevrejima je takođe bilo zabranjeno da pišu za ne-jevrejske publikacije.[60] [61] [62] Zakonom o zemljišnoj reformi iz februara 1940. godine predato je 101.423 ha zemlje u vlasništvu 4.943 Jevreja, više od 40 procenata obradive površine; zemlja je zvanično prešla u državnu u maju 1942.[56] [a] Prvi zakon o arijenizaciji usvojen je u aprilu 1940. Kroz proces poznat kao „dobrovoljna arijenizacija“, vlasnici jevrejskih preduzeća mogli bi da predlože „kvalifikovanog hrišćanskog kandidata" koji bi preuzeo najmanje 51 odsto udela u kompaniji.[60] Prema zakonu, 50 preduzeća od više od 12.000 je arijenizovano, a 179 likvidirano.[64] HSLS radikali[60] su verovali da je dobrovoljna arijenizacija prema Jevrejima bila premekana.[65] Ipak, sredinom 1940. položaj Jevreja u slovačkoj ekonomiji bio je uglavnom izbrisan. [51]

Tiso i Adolf Hitler na konferenciji u Salcburgu, 1940

Na Salcburškoj konferenciji jula 1940. Nemačka je tražila zamenu nekoliko članova kabineta pouzdano pronemačkim radikalima.[66] [67] Ferdinanda Durčanskog je na mestu ministra unutrašnjih poslova zamenio Aleksandar Mah, koji je antijevrejsku politiku slovačke države uskladio sa nemačkom.[68] [69] Još jedan rezultat pregovora u Salcburgu bilo je imenovanje oficira SS-a Ditera Vislicenija za savetnika za jevrejska pitanja u Slovačkoj, koji je stigao u avgustu.[70] [68] Cilj mu je bio da osiromaši jevrejsku zajednicu kako bi ona postala teret za nejevrejske Slovake, koji bi se zatim složili da ih deportuju.[71] Na podsticaj Vislicenija, slovačka vlada je stvorila Centralni ekonomski ured, na čelu sa slovačkim zvaničnikom Augustinom Moravekom i pod Tukinom kontrolom, septembra 1940.[68] [72] Centralna ekonomska kancelarija imala je zadatak da preuzme vlasništvo nad jevrejskom imovinom.[60] Jevreji su morali da prijave imovinu; njihovi bankovni računi (procenjeni na 245 miliona kruna u avgustu 1941.) bili su zamrznuti, a Jevrejima je bilo dozvoljeno da povuku samo 1.000 kruna (kasnije 150) nedeljno.[60] [56] Na meti je bilo 22.000 Jevreja koji su radili na plaćenim poslovima:[73] ne-Jevreji su morali da dobiju dozvolu Centralne ekonomske kancelarije za zapošljavanje Jevreja i da plaćaju taksu.[60]

U novembru je usvojen drugi zakon o arijenizaciji, kojim se nalaže eksproprijacija jevrejske imovine i arijenizacija ili likvidacija jevrejskih preduzeća.[60] [74] U koruptivnom procesu koji je nadgledala Moravekova kancelarija, 10.000 jevrejskih preduzeća (uglavnom prodavnica) je likvidirano, a ostatak - oko 2.300 - arijenizovano.[60] [56] [75] Likvidacija je koristila malim slovačkim preduzećima koja su se takmičila sa jevrejskim preduzećima, a arijenizacija je primenjena na veće kompanije u jevrejskom vlasništvu koje su stekli konkurenti. U mnogim slučajevima, arijevci nestručni u poslu sklapali su dogovore sa bivšim jevrejskim vlasnicima i zaposlenima kako bi Jevreji nastavili da rade za kompaniju.[76] [77] Arijenizacija preduzeća nije donela očekivani prihod u slovačku blagajnu, a samo 288 likvidiranih preduzeća donelo je prihod državi do jula 1942.[78] Arijenizacija i likvidacija preduzeća bila je skoro završena do januara 1942,[76] što je rezultiralo time da je 64.000 od 89.000 Jevreja izgubilo sredstva za izdržavanje.[79] [80] Izazvano jevrejsko osiromašenje predstavljao je ključni socijalni problem slovačke vlade sve dok nezaposleni Jevreji nisu deportovani 1942. godine.[81] [82] [83]

Arijenizacija je rezultirala ogromnim finansijskim gubicima za Slovačku i velikim uništenjem bogatstva. Država nije uspela da prikupi značajna sredstva od prodaje jevrejske imovine i preduzeća, a najveći deo dobiti stekla je oduzimanjem jevrejskih bankarskih računa i finansijskih hartija od vrednosti. Glavni korisnici arijenizacije bili su članovi slovačkih fašističkih političkih partija i paravojnih grupa, koji su bili željni da steknu jevrejsku imovinu, ali su imali malo stručnosti za vođenje poslova.[78] [84] Tokom postojanja Slovačke Republike, vlada je od arijenizacije stekla 1.100 miliona kruna i potrošila 900–950 miliona na sprovođenje antijevrejskih mera. Godine 1942. platila je nemačkoj vladi dodatnih 300 miliona kruna za deportaciju 58.000 Jevreja.[81]

Jevrejski centar[uredi | uredi izvor]

Kada je Visliceni stigao, sve organizacije jevrejske zajednice su raspuštene i Jevreji su bili primorani da formiraju Jevrejski centar (JC), potčinjen Centralnom ekonomskom uredu u septembru 1940.[85] [68] Prvi Judenrat izvan Rajha i okupirane Poljske, je bila jedina sekularna jevrejska organizacija kojoj je bilo dozvoljeno da postoji u Slovačkoj; članstvo je bilo potrebno za sve Jevreje.[60] [86] Lideri jevrejske zajednice bili su podeljeni oko toga kako da odgovore na ovaj razvoj događaja. Iako su neki tvrdili da će se JC koristiti za sprovođenje antijevrejskih mera, više ih je učešće u JC-u videlo kao način da pomognu svojim sunarodnicima Jevrejima odlaganjem sprovođenja takvih mera i ublažavanjem siromaštva.[85] [87] Prvi vođa JC bio je Hajnrih Švarc, koji je najbolje kako je mogao osujetio antijevrejske naredbe: sabotirao je popis Jevreja u istočnoj Slovačkoj koji je imao za cilj da opravda njihovo uklanjanje ka zapadu zemlje; Visliceni ga je uhapsio u aprilu 1941.[88] [89] [90] Centralni ekonomski ured imenovao je kooperativnijeg Arpada Sebestijena kao Švarcovu zamenu. Visliceni je osnovao Odeljenje za posebne poslove u JC kako bi osigurao brzu primenu nacističkih dekreta, imenujući kolaboracionistkinju Karol Hohberg (bečki Jevrej) za direktora.[88] [91]

Prinudni rad[uredi | uredi izvor]

Obnovljena kasarna u koncentracionom logoru Sered

Jevreji koji su služili vojsku izdvojeni su u radnu jedinicu u aprilu 1939. godine i lišeni su čina na kraju godine. Od 1940. godine, muški Jevreji i Romi bili su obavezni da rade za nacionalnu odbranu (obično rad na građevinskim projektima) dva meseca svake godine. Svi regruti Jevreji ili Romi raspoređeni su u Šesti radni bataljon, koji je naredne godine radio na vojnim objektima u Sabinovu, Liptovskom Peteru, Labu, Svatom Juri i Zohoru.[60] Iako je Ministarstvo unutrašnjih poslova vršilo pritisak na Ministarstvo odbrane da pusti Jevreje na deportaciju 1942. godine, ono je to odbilo.[92] Bataljon je raspušten 1943. godine, a jevrejski radnici su poslati u radne logore.[60] [83]

Prve radne centre osnovao je JC početkom 1941. kao kurseve za prekvalifikaciju Jevreja koji su bili proterani u nezaposlenost; 13.612 Jevreja se prijavilo za kurseve do februara, što je daleko premašilo kapacitet programa.[93] Slovačka vlada je 4. jula izdala dekret kojim se regrutuju svi Jevreji od 18 do 60 godina na rad.[79] [94] Iako je JC morao da dopunjava radničku platu kako bi ispunio zakonski minimum, radni logori su znatno povećali životni standard Jevreja osiromašenih arijenizacijom.[95] Do septembra, 5.500 Jevreja obavljalo je fizički rad u privatnim preduzećima u oko 80 malih centara,[79] od kojih je većina raspuštena u poslednjim mesecima 1941. godine kao deo priprema za deportaciju. Izgradnja tri veća kampa - Sered, Novaki i Vihne - započeta je u septembru te godine.[95] [96]

Jevrejski zakonik[uredi | uredi izvor]

Naslov propagandne publikacije ministarstva od 21. septembra 1941. godine: „Imali smo posla sa Jevrejima! Najstroži zakoni protiv Jevreja su slovački“.

U skladu sa katoličkim učenjem o rasi, antisemitski zakoni u početku su Jevreje definisali prema religiji, a ne prema poreklu; Jevreji koji su kršteni pre 1918. godine smatrani su hrišćanima.[60] [65] [97] Do septembra 1940. Jevrejima je zabranjeno srednjoškolsko i visoko obrazovanje i sve nejevrejske škole, kao i posedovanje motornih vozila, sportske opreme ili radija.[71] [59] Lokalne vlasti su same uvele anti-jevrejske mere; šef regije Šariš-Zemplin naredio je lokalnim Jevrejima da nose žutu traku oko leve ruke od 5. aprila 1941. godine, što je dovodilo do fizičkih napada na Jevreje.[60] [98] Sredinom 1941. godine, kada se težište pomerilo ka ograničavanju građanskih prava Jevreja nakon što su arijenizacijom lišeni imovine, formirano je Odeljenje 14, Ministarstva unutrašnjih poslova za sprovođenje antijevrejskih mera.[99]

Slovački parlament usvojio je Jevrejski zakonik 9. septembra 1941. godine, koji je sadržavao 270 anti-jevrejskih članaka.[79] Na osnovu Nirnberških zakona, zakonik je definisao Jevreje u smislu porekla, zabranio mešovite brakove i zahtevao da svi Jevreji stariji od šest godina nose žutu zvezdu. Jevrejski zakonik isključio je Jevreje iz javnog života, ograničavajući sate u kojima su smeli da putuju i kupuju i zabranjivao im klubove, organizacije i javne događaje.[79] [100] Jevreji su takođe morali da plate porez od 20 odsto na svu imovinu.[98] Vladina propaganda hvalila se da je Jevrejski zakonik najstroži skup anti-jevrejskih zakona u Evropi. Predsednik je mogao da naloži izuzeća štiteći pojedine Jevreje od zakona.[79] Zaposleni Jevreji u početku su bili izuzeti od nekih zahteva zakonika, poput nošenja zvezde.[101]

Katolička crkva je kritikovala rasnu definiciju Jevreja, a obraćenici su na kraju izuzeti od nekih zahteva.[102] [103] Hlinka garda i Freiwillige Schutzstaffel povećali su napade na Jevreje, svakodnevno angažovani u antisemitskim demonstracijama i kritikovanjem onih koji su ocenjeni kao nedovoljno antisemitski.[104] Zakon je Centralnoj ekonomskoj kancelariji omogućio da prisili Jevreje da promene prebivalište.[105] Ova odredba je stupila na snagu 4. oktobra 1941. godine, kada je 10 000 od 15 000 Jevreja u Bratislavi (koji nisu bili zaposleni ili venčani) dobilo nalog da se preseli u četrnaest gradova.[105] [106] Preseljenje je platilo i obavilo Odeljenje za posebne zadatke JC.[107] Iako je Jevrejima naređeno da odu do 31. decembra, manje od 7.000 ljudi preselilo se do marta 1942.[108] [109]

Deportacija Jevreja iz Slovačke 1942.[uredi | uredi izvor]

Planiranje[uredi | uredi izvor]

Jevreji prisiljeni da sami kopaju grobove u Zborivu u Ukrajini, 4. jula 1941

Najviši nivoi slovačke vlade bili su upoznati krajem 1941. godine sa masovnim ubistvima Jevreja na teritorijama okupiranim Nemcima.[110] [111] U julu 1941. Visliceni je organizovao posetu slovačkih državnih zvaničnika u nekoliko kampova koje je vodila Organizacija Šmelt, koja je zatvorila Jevreje u Istočnoj Gornjoj Šleziji da bi ih zaposlila na prinudnom radu u Rajhsautobanu. Posetioci su shvatili da Jevreji u logorima žive u uslovima koji će na kraju prouzrokovati njihovu smrt.[74] [112] Slovački vojnici učestvovali su u invazijama na Poljsku i Sovjetski Savez; [113] doneli su vest o masovnom streljanju Jevreja i učestvovali u najmanje jednom od masakra.[114] Neki Slovaci su znali za masakr u Kamijanets-Podilski 1941. godine, u kojem je u zapadnoj Ukrajini streljano 23.600 Jevreja, od kojih su mnogi deportovani iz Mađarske.[115] [116] Ministar odbrane Ferdinand Čatloš i general Jozef Turanec prijavili su masakre u Žitomiru Tisou do februara 1942.[110] [117] I biskup Karol Kmetko i papin službenik Đuzepe Burcio konfrontirao se sa predsednikom pouzdanim izveštajima o masovnom ubistvu jevrejskih civila u Ukrajini.[117] [118] Međutim, slovačka vlada nije bila upoznata sa nacističkim planom da pobije sve Jevreje.[119]

Sredinom 1941. godine Nemci su tražili (po prethodnim ugovorima) još 20.000 slovačkih radnika da rade u Nemačkoj. Slovačka je odbila da pošalje Slovake i umesto toga ponudila je jednak broj jevrejskih radnika, iako nije želela da bude opterećena njihovim porodicama.[120] [70] Pismo upućeno 15. oktobra 1941. godine ukazuje na to da se prave planovi za masovna ubistva Jevreja u okrugu Lublin kako bi se napravilo mesta za deportovane Jevreje iz Slovačke i Nemačke.[121] Krajem oktobra Tiso, Tuka, Mah i Čatloš posetili su Vučju jazbinu (blizu Rastenburga, Istočna Pruska) i sastali se sa Adolfom Hitlerom. O ovom sastanku, na kojem se verovatno prvo razgovaralo o deportaciji Jevreja iz Slovačke, nije preživeo nijedan zapis, što je dovelo do istoriografske rasprave o tome ko je predložio tu ideju.[122] [79] Čak i ako su Nemci dali ponudu, slovačka odluka nije bila motivisana nemačkim pritiskom.[117] [123] [124] U novembru 1941. godine, slovačka vlada je dozvolila nemačkoj vladi da deportuje 659 slovačkih Jevreja koji žive u Rajhu i Protektoratu Češke i Moravske u okupiranu Poljsku, [79] [125] s tim da se njihova oduzeta imovina prenese Slovačkoj.[126] Ovo je bio prvi korak ka deportaciji Jevreja iz Slovačke,[79] [127] o čemu je Tuka razgovarao sa Vislicenijem početkom 1942.[128] Kao što je naznačeno u telegramu nemačkog ambasadora u Slovačkoj Hansa Ludina, Slovaci su odgovorili „sa oduševljenjem“ na tu ideju.[129]

Tuka je predstavio vladi predloge za deportaciju 3. marta, a o njima se raspravljalo u parlamentu tri dana kasnije.[79] Parlament je 15. maja usvojio Uredbu 68/1942, koja je retroaktivno legalizovala deportaciju Jevreja, odobrila oduzimanje njihovog državljanstva i regulisala izuzeća.[117] [130] [131] Protivljenje je bilo usredsređeno na ekonomske, moralne i pravne prepreke, ali, kao što je Mah kasnije rekao, „svaki zakonodavac koji je govorio o ovom pitanju rekao je da se treba otarasiti Jevreja“.[132] Katolički predstavnik i episkop Spiša, Jan Vojtaššak, samo je tražio posebna naselja Jevreja u Poljskoj koji su preobraćeni u hrišćanstvo.[133] Slovaci su se složili da plate 500 rajhsmaraka po deportovanom Jevreju (navodno za pokrivanje skloništa, hrane, prekvalifikacije i stanovanja)[133] [134] i dodatnu naknadu za transport.[135] Naknada od 500 rajhsmaraka bila je ekvivalent oko 125 američkih dolara u to vreme,[136] 2,000 američkih dolara danas.[137] Nemci su u zamenu obećali da se Jevreji nikada neće vratiti, a Slovačka bi mogla zadržati svu oduzetu imovinu.[114] [131] Osim Nezavisne Države Hrvatske (koja je plaćala 30 rajhsmaraka po osobi), Slovačka je bila jedina zemlja koja je platila da deportuje svoje jevrejsko stanovništvo.[138] [139] Prema istoričaru Donaldu Blokshamu, „činjenica da je režim Tisoa pustio Nemačku da obavlja prljave poslove ne bi trebalo da krije njenu želju da „očisti“ ekonomiju i na kraju društvo u ime „hristijanizacije".[140]

Prva faza[uredi | uredi izvor]

Obnovljeni voz Slovakih železnica (SŽ) za prevoz slovačkih Jevreja.

Prvobitni plan deportacije, odobren u februaru 1942, podrazumevao je deportaciju 7.000 žena u Aušvic i 13.000 muškaraca u Majdanek.[141] [142] Odeljenje 14 je organizovalo deportacije,[143][144] dok je slovačko Ministarstvo saobraćaja obezbedilo vagone za stoku.[145] [146] [131] Spiskove onih koji će biti deportovani sastavilo je Odeljenje 14 na osnovu statističkih podataka koje je pružilo Odeljenje za posebne zadatke Jevrejskog centra.[142] U graničnoj stanici u Zvardonu, straža Hlinke predala je transporte nemačkoj policiji.[133] [147] Slovački zvaničnici su obećali da će deportovanima biti dozvoljen povratak kući nakon određenog perioda,[148] a mnogi Jevreji su u početku verovali da je bolje da se prijave za deportaciju, a ne da rizikuju odmazde nad njihovim porodicama.[149] 25. marta 1942, prvi prevoz je krenuo iz tranzitnog logora Poprad za Aušvic sa 1000 neudatih Jevrejki između 16 i 45 godina.[143] Tokom prvog talasa deportacija (koji se završio 2. aprila), 6.000 mladih Jevreja je deportovano u Aušvic i Majdanek.[150]

Pripadnici garde Hlinke, Freiwillige Schutzstaffel-a, i žandarmerije su bili zaduženi za sakupljanje Jevreja, čuvanje tranzitnih centara i na kraju ubacivanje u vozove za deportaciju.[143][151] U svakom od koncentracionih centara bio je smešten nemački oficir.[152] Službena izuzeća trebala su da spreče deportaciju određenih Jevreja, ali su lokalne vlasti ponekad deportovale i izuzetke.[153] Premlaćivanje i nasilno brijanje bili su uobičajena pojava, kao i podvrgavanje Jevreja invazivnim pretragama radi otkrivanja skrivenih dragocenosti.[154] Iako su neki stražari i lokalni zvaničnici primali mito kako bi sprečili prevoz nekih Jevreja, žrtva bi se obično deportovala sledećim vozom.[155] Drugi su iskoristili svoju moć da siluju Jevrejke.[156] Jevreji su smeli da ponesu samo 50 kg ličnih predmeta sa sobom, ali čak je i ovo često kradeno. [152]

Zatišje u 1943. pred novu deportaciju[uredi | uredi izvor]

Tokom 1943. godine primena antijevrejskih zakona se smanjila, a mnogi Jevreji prestali su da nose žutu zvezdu.[157] Ipak, preostali Jevreji - čak i oni sa izuzećima - živeli su u stalnom strahu od deportacije.[158] [159] JC je radio na poboljšanju uslova za radnike u slovačkim kampovima[160] [158] i na povećanju produktivnosti, na jačanju podsticaja da zadrže svoje radnike u Slovačkoj.[161] [162] 1943. godine radni logori su za Slovačku državu zaradili 39 miliona kruna.[163] [164] [b] Zaustavljanje deportacija iz Slovačke omogućilo je Radnoj grupi pokretanje Plana Evropa, neuspešnog pokušaja podmićivanja šefa SS-a Hajnriha Himlera da poštedi preživele Jevreje pod nemačkom okupacijom.[158] [165] Takođe su švercovali pomoć Jevrejima u Poljskoj,[166] [167] i pomagali poljskim Jevrejima da pobegnu u Mađarsku preko Slovačke.[168] [169] Krajem aprila 1944. godine dvojica izbeglih iz Aušvica, Rudolf Vrba i Alfred Vecler, stigli su do Slovačke.[170] Radna grupa je svoj izveštaj poslala Mađarskoj i Švajcarskoj; do zapadnih saveznika stigao je u julu.[171]

Posle Staljingradske bitke i drugih preokreta u ratu na istoku, slovački političari shvatili su da je nemački poraz verovatan.[172] [115] Neki političari HSLS-a (posebno oni iz radikalne frakcije) okrivili su Jevreje za ekonomske neuspehe i agitovali za deportaciju preostalog stanovništva.[173] Mah je 7. februara 1943. na skupu u Ružomberoku najavio da će transporti uskoro biti nastavljeni.[174] Početkom 1943. godine, Hlinka garda i Odeljenje 14 pripremali su se za nastavak deportacija: registrovanje Jevreja, ukidanje ekonomskih izuzeća i lovljenje sakrivenih Jevreja.[175] Plan za otpremu četiri voza između 18. i 22. aprila nije sproveden.[176] Kao odgovor na zaprećeni nastavak, slovački biskupi su 8. marta izdali pastoralno pismo na latinskom jeziku u kojem osuđuju antisemitizam i totalitarizam braneći prava svih Jevreja.[177] [178] Nemačka je vršila sve veći pritisak na državu Slovačku da preda preostale Jevreje 1943. i 1944. godine, ali slovački političari nisu pristali da nastave deportacije.[179]

Jevreji iz Karpatske Rutenije stižu u Aušvic, maja 1944

Krajem 1943. vodeći vojni oficiri i inteligencija formirali su Slovačko nacionalno veće kako bi planirali pobunu; veće je ujedinilo i komunističke i demokratske protivnike režima.[180] Drugi antifašisti povukli su se u Karpatske planine i formirali partizanske grupe.[181] [182] Pripreme za ustanak izazvale su pomešana osećanja kod preostalih slovačkih Jevreja, koji su se plašili da će ustanak doneti uništenje njihove zajednice.[182] Tajne grupe organizovane su u radnim kampovima Sered[183] [184] i Novaki.[185] [184] Slovačke vlasti počele su da ponovo registruju Jevreje u januaru 1944. godine, što je navelo neke da pobegnu u Mađarsku.[186] 19. marta 1944. Nemačka je napala Mađarsku, uključujući Karpatsku Ruteniju i područja koja je Čehoslovačka ustupila 1938. godine.[187] [188] Slovački Jevreji koji su prebegli u Mađarsku pokušali su da se vrate, ali su mnogi uhapšeni na granici i deportovani direktno u Aušvic.[182] Slovački ambasador u Budimpešti, Jan Spišijak, izdao je dokumente za 3.000 Jevreja omogućavajući im da legalno pređu granicu[181] što je dovelo do ukupnog broja Jevreja u Slovačkoj na 25.000.[182] Između 14. maja i 7. jula iz Mađarske je deportovano 437 000 Jevreja, najviše u Aušvic;[189] uključujući i mnoge slovačke Jevreje u zemlji.[181] Da bi se suprotstavila uočenoj bezbednosnoj pretnji Jevreja u regionu Šariš-Zemplin sa linijom fronta koja se kretala prema zapadu, slovačka vlada je 15. maja 1944. naredila Jevrejima da se presele u zapadni deo zemlje.[190]

Deportacija Jevreja iz Slovačke od 1944. do 1945)[uredi | uredi izvor]

Nemačka invazija[uredi | uredi izvor]

Situacija tokom prvih dana Slovačkog nacionalnog ustanka

Zabrinuta zbog porasta otpora, Nemačka je napala Slovačku; ovo je ubrzalo Slovački nacionalni ustanak, koji je izbio 29. avgusta 1944.[191] [192] [193] Pobunjeničke snage zauzele su centralnu Slovačku, ali su poražene 27. oktobra kod Banske Bistrice. Partizani su se povukli u planine i nastavili gerilski rat 1945.[191] [194] Izabrana je nova vlada, čiji je premijer bio Tisov rođak Štefan; Jozef je ostao predsednik.[195] [196] Papski službenik chargé d'affaires Burzio se sastao sa Tisom 22. i 29. septembra, nazivajući Tisoa lažovom kada je predsednik negirao znanje o deportacijama.[197] [198] Papa Pije XII naložio je Burziju da Tisou kaže da Vatikan osuđuje progon pojedinaca zbog njihove rase ili nacionalnosti.[199] [200] Sjedinjene Države i Švajcarska izdale su formalne proteste protiv deportacije Jevreja.[198] Slovačka propaganda je za ustanak krivila Jevreje i Čehe.[201] [202] Ipak, slovačka vlada je više volela koncentraciju Jevreja u koncentracionim logorima u Slovačkoj od njihove deportacije.[202] Tiso je tražio da Nemci poštede barem krštene Jevreje i one u mešovitim brakovima, ali su njegovi zahtevi ignorisani.[197]

Pobuna je Nemcima pružila priliku da sprovedu Konačno rešenje u Slovačkoj.[203] Protiv-jevrejske akcije nominalno je kontrolisalo slovačko Ministarstvo odbrane, ali u praksi su Nemci diktirali politiku.[195] [204] Za razliku od deportacija 1942. godine, regrutacije Jevreja organizovale su i sprovodile nemačke snage.[203] SS oficir Alojz Bruner, koji je učestvovao u organizaciji prevoza Jevreja iz Francuske i Grčke,[205] [206] stigao je u Slovačku da dogovori deportaciju preostalih Jevreja u zemlji.[206] SS jedinica Ajnzacgrupe H, osnovana je da bi suzbila ustanak odmah nakon njegovog početka i regrutovala Jevreje i Rome.[204] [207] Lokalni saradnici, uključujući SS-Heimatschutz, Freiwillige Schutzstaffel i Hitna odeljenja garde Hlinka,[204] [208] bili su od suštinskog značaja za rad Ajnzacgrupe H.[204] [209] [210]

Nakon započinjanja ustanka, hiljade Jevreja pobeglo je u planinsku unutrašnjost i područja pod kontrolom partizana oko Banske Bistrice,[182] [181] uključujući i mnoge koji su napustili radne logore nakon bekstva stražara.[211] Oko 1600 do 2000 Jevreja borilo se kao partizani, deset posto od ukupne pobunjeničke snage,[212] [181] iako su mnogi krili svoj identitet zbog antisemitizma u partizanskom pokretu.[213] Slovačko nacionalno veće poništilo je antijevrejsko zakonodavstvo u oslobođenim oblastima,[181] ali stav lokalnog stanovništva varirao je: neki su rizikovali živote da bi sakrili Jevreje, a drugi ih predavali policiji.[214] Za razliku od 1942. godine, za spasioce je važila smrtna kazna; [215] većina je pružala pomoć uz naknadu, mada je bilo i slučajeva nesebičnog spasavanja.[200] [216] Mnogi Jevreji proveli su šest do osam meseci u improvizovanim skloništima ili bunkerima u planinama,[214] [215] dok su se drugi skrivali u kućama ne-Jevreja. Bez obzira na to, Jevrejima je bio potreban novac za šest do osam meseci životnih troškova i pomoć ne-Jevreja koji su želeli da pruže pomoć.[217] Neki od Jevreja u skloništima morali su se vratiti kući kasnije zimi, rizikujući da budu zarobljeni zbog gladi i hladnoće.[218] [215] Živeti otvoreno i nastaviti rad sa lažnim papirima obično je bilo moguće samo u Bratislavi.[219]

Sakupljanje[uredi | uredi izvor]

Iz muzeja holokausta u Bratislavi

Zarobljeni Jevreji nakratko su zatvarani u lokalnim zatvorima ili u kancelariji Ajnzacgrupe H u Bratislavi, iz koje su ih slali u Sered na deportaciju. Lokalne vlasti su obezbedile spiskove Jevreja, a mnogi lokalni stanovnici takođe su izdali Jevreje.[214] [220] [219] U prvoj polovini septembra dogodile su se velike racije u Topoljčanima (3. septembra), Trenčinu i Njitri (7. septembra), tokom kojih je uhapšeno i zatvoreno 616 Jevreja u Ilavi i Seredu.[195] [221] U Žilini je uhapšeno stotine Jevreja tokom noći 13/14 septembra. Žrtve su deportovane u Sered ili Ilavu, a odatle u Aušvic, gde je većina ubijena.[195] [222] Ajnzacgrupa H je izvestila da su neki Jevreji uspeli da pobegnu zbog nedovoljnog broja osoblja, ali da su i Nemci i Slovaci generalno podržavali deportovanje i pomagali u pronalaženju Jevreja.[223] Nakon poraza ustanka, nemačke snage su takođe lovile Jevreje koji su se skrivali u planinama.[224] [219] Iako je većina žrtava uhapšena tokom prva dva meseca okupacije, lov na Jevreje nastavljen je do 30. marta 1945. godine, kada je jedan jevrejski zatvorenik odveden u Sered samo tri dana pre oslobađanja logora.[214] [225]

Neki Jevreji su uhapšeni u Bratislavi do 20. septembra. U noći 28/29 septembra izvršena je najveća racija u gradu, oko 1.600 Jevreja je uhapšeno i odvedeno u Sered.[226] [210] [227] Ambasada Sjedinjenih Država organizovala je zaštitu za oko 300 Jevreja sa stranim državljanstvom, smestivši ih u zamak u Marjanki. Bruner je napao zamak 11. oktobra; svi zatvorenici, osim trojice, odvedeni su u Sered i deportovani u Aušvic 17. oktobra.[228] [229] Sredinom oktobra, u bivšem Jevrejskom centru osnovana je kancelarija za lov na Jevreje koji se kriju, koji su zarobljene Jevreje mučili da otkriju imena i adrese drugih Jevreja.[220] Jednoj do dve hiljade Jevreja koji su ostali u Bratislavi naređeno je da se predaju 20. novembra ili im preti zatvor, ali malo ko je to učinio.[230] Polovina Jevreja uhapšenih nakon 19. novembra nalazila se u Bratislavi, većina se skrivala sa lažnim papirima.[231] Henri Dunand iz Crvenog krsta obezbedio je sredstva za tajnu grupu koju je predvodio Arnold Lazar, koja je Jevrejima pružala novac, hranu i odeću u skrivanju u Bratislavi.[200]

Jevrejske žene i deca iz Karpatske Rutenije idu prema gasnim komorama

Koncentracioni logor Sered bio je primarni objekat za interniranje Jevreja pre njihove deportacije. Iako prevoza nije bilo do kraja septembra, Jevreji su doživeli oštar tretman (uključujući silovanje i ubistva) i ozbiljnu prenatrpanost, jer je stanovništvo naraslo na 3.000 - više nego dvostruko od predviđenog kapaciteta.[183] [232] [233] Bruner je krajem septembra preuzeo upravu logora od slovačke vlade.[206] Oko 11.700 ljudi deportovano je u jedanaest tura;[183] [206] prvih pet (od 30. septembra do 17. oktobra) otišlo je u Aušvic, gde je većina žrtava ubijena gasom. Poslednji prevoz do Aušvica, 2. novembra, stigao je nakon zatvaranja gasnih komora. Kasniji transporti krenuli su za Zahsenhauzen, Bergen-Belzen, Ravenzbrik i Terezijenštat.[215] [234]

Dva mala transporta krenula su iz Čadca za Aušvic 1. i 5. septembra; Fatran procenjuje da je ukupan broj deportovanih bio oko 400. U septembru i oktobru, najmanje 131 osoba je deportovana iz Slovačke preko Zakopana; dva transporta su se završila u Krakovu-Plašovu, a treći u Aušvicu. Prevoz iz Prešova, koji je krenuo 26. novembra, završio je u Ravenzbriku. Prema čehoslovačkoj krivičnoj istrazi, još 800 Jevreja je deportovano u dva transporta iz istočne Slovačke 16. oktobra i 16. decembra. Detalji o prevozu koji polaze sa lokacija koje nisu Sered su delimični[235] a ukupan broj deportovanih nije poznat.[203] Slovački istoričar Ivan Kamenec procenio je da je tokom 1944. i 1945. deportovano 13.500 Jevreja, od kojih je 10.000 umrlo,[191] [236] [237] ali izraelska istoričarka Gila Fatran i češka istoričarka Lenka Šindelarova smatraju da 14.150 deportovanih može biti verifikovano i da prava cifra može biti veća.[203] [213] Slovački režim je takođe prebacio nekoliko stotina političkih zatvorenika u nemački pritvor. Deportovani u koncentracioni logor Mauthauzen, mnogi su tamo umrli.[238]

Masakri[uredi | uredi izvor]

Nakon invazije Nemaca, u Slovačkoj je ubijeno oko 4.000 ljudi, uglavnom od strane Ajnzacgrupe H, ali i uz pomoć lokalnih saradnika.[239] Otprilike polovina (2.000) žrtava bili su Jevreji;[215] [240] [241] među ostalim žrtvama bili su partizani, pristalice ustanka i Romi.[242] Jedno od prvih pogubljenja dogodilo se u okrugu Topolčanji, gde je započeto masovno okupljanje Jevreja. Mnogi uhapšeni Jevreji odvedeni su u Sered radi deportacije, ali je 53 streljano u Njemčicama 11. septembra.[243] Najveće pogubljenje bilo je u Kremničkoj, malom selu udaljenom 6 km daleko od Banske Bistrice. Po zauzimanju pobunjeničkog uporišta, Jevreji, partizani, Romi i drugi uhapšeni u tom području držani su u zatvoru u gradu. Od toga, 743 ljudi su u Kremničku dovedeni na pogubljenje između novembra i marta. Među žrtvama je bilo 280 žena i 99 dece; polovina su bili Jevreji. Stotine ljudi ubijeno je u obližnjem selu Njemecka, gde su tela žrtava spaljena nakon streljanja.[209] [244] Zvoljensko jevrejsko groblje korišćeno je kao mesto izvršenja; nakon završetka rata ekshumirano je 218 tela.[245]

Važne znamenitosti Jevreja u Slovačkoj[uredi | uredi izvor]

Sinagoga u Lučencu
Sinagoga u Prešovu
Sinagoga u Stupavi

Sinagoge[uredi | uredi izvor]

  • Sinagoga u Lučenecu
  • Sinagoga u Prešovu
  • Sinagoga u Stupavi
  • Sinagoga u Banskoj Štiavnici
  • Sinagoga u Bratislavi
  • Sinagoga u Breznu
  • Sinagoga u Bitči
  • Sinagoga u Galanteu
  • Sinagoga u Huncovce
  • Sinagoga u Košicama
  • Sinagoga u Liptovskom Mikulašu
  • Sinagoga u Lučenecu
  • Sinagoga u Malackiju
  • Sinagoga u Nitri
  • Sinagoga u Nove Zamki
  • Pravoslavna sinagoga u Prešovu
  • Sinagoga u Senecu
  • Sinagoga u Spišskы Podhrad
  • Sinagoga u Stupavi
  • Sinagoga status kuo ante u šahovima
  • Sinagoga u Šamorinu
  • Sinagoga u Šuranima
  • Sinagoga u Trenčinu
  • Sinagoga status kuo ante u Trnavi
  • Pravoslavna sinagoga u Žilini
  • Neološka sinagoga u Žilini

Ostali jevrejski spomenici[uredi | uredi izvor]

Muzeji i mauzoleji[uredi | uredi izvor]

Jevrejsko predgrađe u Bardejovu
Muzej jevrejske kulture u Žilini
Sinagoga u Prešovu u kojoj je jedna od stalnih postavki jevrejske kulture

Muzej jevrejske kulture u Žilini je jedna od postavki Muzeja jevrejske kulture u Bratislavi u maloj sinagoga u Žilini u kojoj je predstavljen molitveni prostor, sa izloženim sakralnim predmetima. Sinagoga u Prešovu deo je kompleksa jevrejskih komunalnih institucija. Pravoslavna sinagoga, izgrađena 1898. godine je, dvospratna zgrada bez kula. Relativno stroge novoromanske-mavarske fasade bukvalno krije blagu arhitekturu sinagoge. Bogato ukrašeni enterijeri sa potpuno očuvanim inventarom spadaju u najatraktivnije jevrejske spomenike u Slovačkoj.

Zgrada se i danas koristi kao molitveni dom. Takozvani Barkanijeva kolekcija judajke - ekspozicija Muzeja jevrejske kulture. Sinagoga je deo vrednog kompleksa jevrejskih komunalnih institucija (molitveni dom, čedar - jevrejska škola, rabin, ritualna klanica), koji pravoslavna zajednica Jevreja gradi od 1880-tih na prostoru iza gradskih zidina.

Mauzolej Chatama Sofera u Bratislavi
Mauzolej Chatama Sofera

Mauzolej je svečano otvoren 2002. godine na mestu najstarijeg jevrejskog groblja u Bratislavi, osnovanog u 17. veku, kada je porodica Palfi dozvolila Jevrejima da sahranjuju svoje mrtve u blizini utvrđenja zamka. Groblje je korišćeno do 1847. godine.

Nakon velike poplave koja je zadesila Bratislavu, 1942. godini većina grobnica je poplavljeno. Sačuvane su samo 23 grobnice i 41 nadgrobna spomenika, uključujući grobnicu rabina Chatama Sofera.

Nakon modifikacija puta i izgradnje tunela tokom Drugog svetskog rata, groblje se našlo znatno ispod nivoa tla, a na kraju je bilo pokriveno debelim slojem betona.

Promena političkog establišmenta u Slovačkoj 1989. godine i novčani doprinosi Jevreja iz celog sveta omogućili su rekonstrukciju objekta. Promena trase tramvajske pruge obezbedila je prostor za izgradnju mesta za poštovanje, potom su stvoreni prostori za posetioce i rekonstruisane grobnice. Zgrada mauzoleja je nominovan za upis u Uneskovu listi svetske kulturne baštine.[246] [247]

  • Grob Mojsija Sofera (sa leve strane)
    Grob Mojsija Sofera (sa leve strane)
  • Pogled na memorijalni kompleks
    Pogled na memorijalni kompleks
  • Pogled na spomen obeležje
    Pogled na spomen obeležje
Muzej jevrejske kulture u Bratislavi
Muzej Jevrejske kulture u Bratislavi

Muzej jevrejske kulture u Bratislavi je ogranak Slovačkog nacionalnog muzeja i istaknuta je institucija koju sponzoriše država koja je danas posvećena očuvanju i promociji jevrejske kulture i umetnosti u Slovačkoj.

Muzej je osnovan 1993. godine, zajedno sa nekoliko drugih specijalizovanih muzeja nacionalnih manjina koji žive na teritoriji Slovačke. Osnovana je kao deo nove državne politike koja redefiniše kulturni identitet Slovačke kao deo evropskog multikulturnog nasleđa.[248]

Muzej održava svoje stalne postavke u četiri slovačka grada i u budućnosti predviđa uspostavljanje drugih izložbi u novoobnovljenim zgradama sinagoga širom Slovačke. Pored stalnih postavki, Muzej u saradnji sa slovačkim regionalnim muzejima organizuje i posebne izložbe za promociju jevrejske kulture u mestima koja su nekada bila centri bogatog jevrejskog komunalnog života.

Podizanje svesti o bogatom slovačkom jevrejskom nasleđu jedan je od naših glavnih ciljeva. Iako često previđani, slovački Jevreji igrali su važnu ulogu u političkom, ekonomskom i kulturnom životu društva. Stoga jevrejska istorija mora biti ponovo uvedena u opšti kulturni kontekst.

Muzej uspešno organizuje izložbe u inostranstvu koje promovišu bogato slovačko jevrejsko nasleđe. Brojne prezentacije u raznim evropskim zemljama, Sjedinjenim Američkim Državama i Izraelu aktivno su doprinele svesti o Slovačkoj i evropskom kontekstu njene kulture.

Muzej Jevrejske zajednice u Bratislavi
Kuća Komarno
Prostorije Jevrejske verske zajednice u Košicama

Groblja[uredi | uredi izvor]

Jevrejsko neološko groblje u Prešovu. Na njemu se nalazi oko 750 nadgrobnih spomenika
Pravoslavno jevrejsko groblje u Prešovu

U Slovačkoj je sačuvano 693 identifikovanih jevrejskih groblja, od kojih su mnoga oskrnavljena i vandalizovana. Nadgrobne spomenike često su krali nesavesni ljudi, a mir mrtvih narušavali su vandali koji su podlegli naivnim pričama o blagu zakopanom u jevrejskim grobovima.[249]

Groblja se nalaze u svim regionima Slovačke, čak i u nekim udaljenim mestima, služeći kao kameni svedoci o nekadašnjim jevrejskim naseljimaa u malim planinskim selima.

Svako groblje je različito: neka sadrže bogate grobnice istaknutih građana, dok druga sadrže jednostavne matzevote seoskih Jevreja.[249]

Važno je napomnuti da ima još uvek neistraženih groblja širom severoistočne Slovačke, nekada je vladala pomama za mnogo zanimljivim folklornim ukrasnim elemenatima, pa tako ona polako nestaju sa svakom novom kišom.[249]

Očuvan je i neotkriveni broj grobljanskih kapela. Među značajnija groblja u Slovačkoj su:

  • Jevrejsko groblje u Banskoj Štiavnici
  • Jevrejsko groblje u Lipanu
  • Jevrejsko groblje u Spišska Nova Ves
  • Jevrejsko groblje u Žilini

Značajne ličnosti među slovačkim Jevrejima[uredi | uredi izvor]

Neki od znamenitih Jevreja stradalih u holokaustu
Imena Jevreja stradalih u holokaustu

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Zakon o zemljišnoj reformi nije izričito ciljao Jevreje, ali se retko primenjivao protiv nejevrejskih zemljoposednika.[51][63]
  2. ^ Ekvivalentno tadašnjim 975.000 USD

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „SLOVAK JEWISH HERITAGE - Slovakia Synagogues, Jewish Cemeteries, Jewish Museum Bratislava”. 2007-06-17. Arhivirano iz originala 17. 06. 2007. g. Pristupljeno 2021-05-06. 
  2. ^ a b v g Kamenec, Ivan (1991). Po stopách tragédie. Internet Archive. Bratislava : Archa. ISBN 978-80-7115-015-2. 
  3. ^ a b v g d đ e ž z Klein-Pejšová, Rebekah (17. 6. 2007). „An Overview of the History of Jews in Slovakia”. Arhivirano iz originala 17. 06. 2007. g. Pristupljeno 2021-05-06. 
  4. ^ a b Láníček, Jan (2013). Czechs, Slovaks and the Jews, 1938–48: Beyond Idealisation and Condemnation. New York: Springer. str. 35. ISBN 978-1-137-31747-6. 
  5. ^ Brod, Petr; Čapková, Kateřina; Frankl, Michal (13. 12. 2010). „Czechoslovakia”. YIVO Encyclopedia of Jews in Eastern Europe. Pristupljeno 9. 2. 2017. 
  6. ^ Tolts, Mark (12. 10. 2010). „Population and Migration: Population since World War I”. YIVO Encyclopedia of Jews in Eastern Europe. Pristupljeno 9. 2. 2017. 
  7. ^ a b v g Hutzelmann, Barbara . "Einführung: Slowakei" [Introduction: Slovakia]. In Hutzelmann, Barbara; Hausleitner, Mariana; Hazan, Souzana (eds.). Slowakei, Rumänien und Bulgarien [Slovakia, Romania, and Bulgaria]. Die Verfolgung und Ermordung der europäischen Juden durch das nationalsozialistische Deutschland 1933–1945 [The Persecution and Murder of European Jews by Nazi Germany 1933–1945] (in German). 13. . Munich: De Gruyter. 2018. str. 18. ISBN 978-3-11-049520-1.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  8. ^ Ward 2013, str. 12
  9. ^ a b v Borský, Maroš (2005). Synagogue Architecture in Slovakia Towards Creating a Memorial Landscape of Lost Community (PDF) (PhD thesis). Center for Jewish Studies Heidelberg.
  10. ^ a b Lorman, Thomas (2019). The Making of the Slovak People's Party: Religion, Nationalism and the Culture War in Early 20th-Century Europe. London: Bloomsbury Publishing. str. 47—48. ISBN 978-1-350-10938-4. 
  11. ^ a b {{cite journal|author=Hutzelmann, Barbara |date=2018 |title=Einführung: Slowakei" [Introduction: Slovakia]. In Hutzelmann, Barbara; Hausleitner, Mariana; Hazan, Souzana (eds.). Slowakei, Rumänien und Bulgarien [Slovakia, Romania, and Bulgaria]. Die Verfolgung und Ermordung der europäischen Juden durch das nationalsozialistische Deutschland 1933–1945 [The Persecution and Murder of European Jews by Nazi Germany 1933–1945] (in German). 13. . Munich: De Gruyter. str. 18—19. ISBN 978-3-11-049520-1.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  12. ^ Lorman 2019, str. 47–48. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFLorman2019 (help)
  13. ^ Dojc, Yuri; Krausová, Katya (2011). Last Folio: Textures of Jewish Life in Slovakia. Indiana University Press. ISBN 978-0-253-22377-7. 
  14. ^ Nižňanský, Eduard (2014). „On Relations between the Slovak Majority and Jewish Minority During World War II”. Yad Vashem Studies. 42 (2): 47—90. . ISSN 0084-3296.
  15. ^ a b Hutzelmann, Barbara . "Einführung: Slowakei" [Introduction: Slovakia]. In Hutzelmann, Barbara; Hausleitner, Mariana; Hazan, Souzana (eds.). Slowakei, Rumänien und Bulgarien [Slovakia, Romania, and Bulgaria]. Die Verfolgung und Ermordung der europäischen Juden durch das nationalsozialistische Deutschland 1933–1945 [The Persecution and Murder of European Jews by Nazi Germany 1933–1945] (in German). 13. . Munich: De Gruyter. 2018. str. 19. ISBN 978-3-11-049520-1.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  16. ^ Láníček 2013, str. 6, 10.
  17. ^ Nižňanský, Rajcan & Hlavinka 2018b, str. 842.
  18. ^ Ward 2013, str. 19
  19. ^ a b Paulovičová, Nina . "The "Unmasterable Past"? The Reception of the Holocaust in Postcommunist Slovakia". In Himka, John-Paul; Michlic, Joanna Beata (eds.). Bringing the Dark Past to Light. The Reception of the Holocaust in Postcommunist Europe. Lincoln: University of Nebraska Press. pp. 549–590. r. 5. . 2013. ISBN 978-0-8032-2544-2.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  20. ^ Ward 2013, str. 79
  21. ^ Ward 2013, str. 87
  22. ^ a b v Nižňanský, Rajcan & Hlavinka 2018, str. 842–852
  23. ^ Nina Paulovičová (2018). „Holocaust Memory and Antisemitism in Slovakia: The Postwar Era to the Present”. Antisemitism Studies. 2: 4. S2CID 165383570. doi:10.2979/antistud.2.1.02. .
  24. ^ Ward 2013
  25. ^ POLLÁK, Miroslav; ŠVORC, Peter, Milan Olejník, Patrik Dubovský, Zuzana Kollárová, Ružena Kormošová Spišské exody v 20. storočí. Levoča- Bratislava : Občianske združenie Krásny Spiš a Kalligram, spol. s.r.o., 2015. 228 s.
  26. ^ Rajcan, Vanda (2018a). "Miloslavov". In Megargee, Geoffrey P.; White, Joseph R.; Hecker, Mel (eds.). Camps and Ghettos under European Regimes Aligned with Nazi Germany. Encyclopedia of Camps and Ghettos. 3. . Bloomington: United States Holocaust Memorial Museum. str. 871—873. ISBN 978-0-253-02373-5.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  27. ^ a b „No Man's Land in 1938. Deportation beyond the Bounds of Citizenship | Forum Historiae”. www.forumhistoriae.sk (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-05-05. 
  28. ^ Židovské noviny, 1.12.1938, s.1. Článok  V mene ľudskosti!. Pozri aj článok V zemi nikoho od M.Jesenskej v Přítomnosti, dec.1938, s.828-9.
  29. ^ P.Heumos v svojej štúdii “Flüchtlingslager, Hilfsorganisationen, Juden im Niemaldsland. Zur Flüchtlings- und Emigrationsproblematik in der Tschechoslowakei im Herbst 1938” (In: Bohemia, 25, 1985, s.245-285)
  30. ^ ŠOKA Pezinok (so sídlom v Modre), fond Styčný dôstojník Bratislava 1938-39, kartón 1, č.j.64.
  31. ^ Ward 2013, str. 165.
  32. ^ a b Hutzelmann 2018, str. 22.
  33. ^ a b v g d Rajcan, Vadkerty & Hlavinka 2018, str. 844.
  34. ^ Hallon 2007, str. 149.
  35. ^ Kamenec 2011a, str. 188.
  36. ^ Legge 2018, str. 226.
  37. ^ Paulovičová 2013, str. 551–552.
  38. ^ Paulovičová 2018, str. 11.
  39. ^ Lorman 2019, str. 226. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFLorman2019 (help)
  40. ^ Paulovičová 2018, str. 8.
  41. ^ a b Ward 2015, str. 92.
  42. ^ a b Hutzelmann 2018, str. 21.
  43. ^ Frankl 2019, str. 97.
  44. ^ Kubátová 2014, str. 506.
  45. ^ Hutzelmann 2018, str. 26.
  46. ^ Hallon 2007, str. 149–150.
  47. ^ Ward 2015, str. 93.
  48. ^ Karac, Zlatko (2019). Islamic architecture and art in Croatia / Islamska arhitektura i umjetnost u Hrvatskoj. Ottoman and contemporary heritage / Osmanska i suvremena bastina. UPI2M Books. ISBN 978-953-7703-35-6. OCLC 1098184240. 
  49. ^ Karáč, Juraj. „25. marec 1942 – 1. transport slovenských Židov do vyhladzovacieho tábora”. Ústav pamäti národa (na jeziku: slovački). Pristupljeno 2023-01-29. 
  50. ^ Hallon 2007, str. 148.
  51. ^ a b v Hutzelmann 2018, str. 25.
  52. ^ Lônčíková 2017, str. 85.
  53. ^ Kubátová & Láníček 2018, str. 43.
  54. ^ Tönsmeyer 2007, str. 90.
  55. ^ Karáč, Juraj. „Dokumenty 1939 - 1945”. Ústav pamäti národa (na jeziku: slovački). Pristupljeno 2023-01-29. 
  56. ^ a b v g Dreyfus & Nižňanský 2011, str. 24.
  57. ^ a b Hutzelmann 2016, str. 174.
  58. ^ Kubátová 2014, str. 510.
  59. ^ a b v Hutzelmann 2018, str. 28.
  60. ^ a b v g d đ e ž z i j k l Rajcan, Vadkerty & Hlavinka 2018, str. 845.
  61. ^ Rothkirchen 2001, str. 596–597.
  62. ^ Ward 2015, str. 97.
  63. ^ Ward 2013, str. 221.
  64. ^ Hallon, Ľudovít (2007). "Arizácia na Slovensku 1939–1945" [Aryanization in Slovakia 1939–1945] (PDF). Acta Oeconomica Pragensia (in Czech). 15 (7): 151
  65. ^ a b Hutzelmann 2016, str. 169.
  66. ^ Kamenec 2011a, str. 177.
  67. ^ Rajcan, Vadkerty & Hlavinka 2018, str. 843–844.
  68. ^ a b v g Hutzelmann 2018, str. 27.
  69. ^ Legge 2018, str. 228.
  70. ^ a b Bauer 1994, str. 65.
  71. ^ a b Ward 2013, str. 215.
  72. ^ Hutzelmann 2016, str. 169–170.
  73. ^ Hilberg 2003, str. 769.
  74. ^ a b Hutzelmann 2016, str. 170.
  75. ^ Hilberg 2003, str. 769–770.
  76. ^ a b Hilberg 2003, str. 770–771.
  77. ^ Nižňanský 2014, str. 70.
  78. ^ a b Dreyfus & Nižňanský 2011, str. 24–25.
  79. ^ a b v g d đ e ž z i Rajcan, Vadkerty & Hlavinka 2018, str. 846.
  80. ^ Dreyfus & Nižňanský 2011, str. 26.
  81. ^ a b Dreyfus & Nižňanský 2011, str. 25.
  82. ^ Nižňanský 2014, str. 50.
  83. ^ a b Hutzelmann 2018, str. 38.
  84. ^ Hutzelmann 2016, str. 173–174.
  85. ^ a b Fatran 1994, str. 165.
  86. ^ Bauer 2002, str. 176.
  87. ^ Fatran 2002, str. 143.
  88. ^ a b Fatran 1994, str. 166.
  89. ^ Fatran 2002, str. 144–145.
  90. ^ Rothkirchen 2001, str. 597.
  91. ^ Bauer 1994, str. 70.
  92. ^ Bachnár 2011.
  93. ^ Kamenec 2007, str. 177.
  94. ^ Hutzelmann 2018, str. 30.
  95. ^ a b Kamenec 2007, str. 180.
  96. ^ Rajcan, Vadkerty & Hlavinka 2018, str. 846–847.
  97. ^ Hutzelmann 2018, str. 24, 29.
  98. ^ a b Hutzelmann 2018, str. 29.
  99. ^ Kamenec 2007, str. 181.
  100. ^ Kamenec 2011a, str. 188–189.
  101. ^ Hilberg 2003, str. 774.
  102. ^ Paulovičová 2012, str. 260–262.
  103. ^ Ward 2013, str. 226.
  104. ^ Kamenec 2007, str. 186–187.
  105. ^ a b Hilberg 2003, str. 775.
  106. ^ Hradská 2016, str. 315, 321.
  107. ^ Kamenec 2007, str. 191–192.
  108. ^ Kamenec 2007, str. 192.
  109. ^ Hradská 2016, str. 321.
  110. ^ a b Hutzelmann 2018, str. 31.
  111. ^ Hutzelmann 2016, str. 175.
  112. ^ Hutzelmann 2018, str. 30–31.
  113. ^ Hutzelmann 2018, str. 23.
  114. ^ a b Hutzelmann 2016, str. 176.
  115. ^ a b Hutzelmann 2018, str. 39.
  116. ^ Longerich 2010, str. 224.
  117. ^ a b v g Rajcan, Vadkerty & Hlavinka 2018, str. 847.
  118. ^ Ward 2013, str. 232.
  119. ^ Bauer 1994, str. 71.
  120. ^ Bauer 2002, str. 176–177.
  121. ^ Longerich 2010, str. 295, 428.
  122. ^ Paulovičová 2013, str. 570, 572.
  123. ^ Láníček 2013, str. 110.
  124. ^ Paulovičová 2018, str. 10.
  125. ^ Hilberg 2003, str. 463.
  126. ^ Longerich 2010, str. 285.
  127. ^ Nižňanský 2011, str. 114.
  128. ^ Ward 2013, str. 229.
  129. ^ Nižňanský 2011, str. 116.
  130. ^ Ward 2013, str. 233.
  131. ^ a b v Hutzelmann 2018, str. 34.
  132. ^ Ward 2013, str. 230.
  133. ^ a b v Hutzelmann 2018, str. 32.
  134. ^ Hilberg 2003, str. 776–777.
  135. ^ Hilberg 2003, str. 778.
  136. ^ Foreign Claims Settlement Commission 1968, str. 655.
  137. ^ Federal Reserve Bank of Minneapolis 2019.
  138. ^ Nižňanský 2011, str. 121.
  139. ^ Paulovičová 2013, str. 555.
  140. ^ Bloxham 2017, str. 70.
  141. ^ Longerich 2010, str. 324–325.
  142. ^ a b Büchler 1996, str. 301.
  143. ^ a b v Rajcan, Vanda; Vadkerty, Madeline; Hlavinka, Ján . "Slovakia". In Megargee, Geoffrey P.; White, Joseph R.; Hecker, Mel (eds.). Camps and Ghettos under European Regimes Aligned with Nazi Germany. Encyclopedia of Camps and Ghettos. 3. . Bloomington: United States Holocaust Memorial Museum. 2018. str. 847. ISBN 978-0-253-02373-5.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  144. ^ Ward 2002, str. 576.
  145. ^ Hilberg, Raul . The Destruction of the European Jews. 2 (3 ed.). New Haven: Yale University Press. r.777. . 2003 [1961]. ISBN 978-0-300-09592-0.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  146. ^ Ward 2013, str. 216, 230.
  147. ^ Büchler 1991, str. 153.
  148. ^ Büchler 1996, str. 302.
  149. ^ Bauer 2002, str. 177–178.
  150. ^ Ward 2002, str. 579.
  151. ^ Cichopek-Gajraj 2014, str. 15–16.
  152. ^ a b Nižňanský 2014, str. 66.
  153. ^ Paulovičová 2012, str. 264.
  154. ^ Sokolovič 2009, str. 346–347.
  155. ^ Kamenec 2011b, str. 107.
  156. ^ Sokolovič 2009, str. 347.
  157. ^ Kamenec 2007, str. 303.
  158. ^ a b v Rajcan, Vadkerty & Hlavinka 2018, str. 848.
  159. ^ Kamenec 2007, str. 283, 303.
  160. ^ Rothkirchen 2001, str. 599.
  161. ^ Kamenec 2011a, str. 190.
  162. ^ Kamenec 2007, str. 315–316, 319.
  163. ^ Hutzelmann 2016, str. 171.
  164. ^ Hutzelmann 2018, str. 40.
  165. ^ Bauer 1994, str. 88–89, 99, Chapter 5–7 passim.
  166. ^ Büchler 1991, str. 162.
  167. ^ Fatran 1994, str. 178.
  168. ^ Fatran 1994, str. 181.
  169. ^ Paulovičová 2012, str. 229.
  170. ^ Bauer 2002, str. 229.
  171. ^ Bauer 2002, str. 237.
  172. ^ Longerich 2010, str. 405.
  173. ^ Kamenec 2007, str. 280–281.
  174. ^ Bauer 1994, str. 86.
  175. ^ Kamenec 2007, str. 284–285.
  176. ^ Kamenec 2007, str. 286.
  177. ^ Kornberg 2015, str. 85.
  178. ^ Ward 2013, str. 236, 238.
  179. ^ Kamenec 2007, str. 203.
  180. ^ Kamenec 2011a, str. 192.
  181. ^ a b v g d đ Hutzelmann 2018, str. 42.
  182. ^ a b v g d Fatran 1996, str. 99.
  183. ^ a b v Nižňanský, Rajcan & Hlavinka 2018b, str. 882.
  184. ^ a b Hutzelmann 2018, str. 41.
  185. ^ Nižňanský, Rajcan & Hlavinka 2018a, str. 876.
  186. ^ Fatran 1994, str. 188.
  187. ^ Bauer 2002, str. 226.
  188. ^ United States Holocaust Memorial Museum.
  189. ^ Longerich 2010, str. 408.
  190. ^ Fatran 1996, str. 113.
  191. ^ a b v Rajcan, Vadkerty & Hlavinka 2018, str. 849.
  192. ^ Šindelářová 2013b, str. 585.
  193. ^ Kubátová 2014, str. 515.
  194. ^ Ward 2013, str. 249–250, 252.
  195. ^ a b v g Hutzelmann 2018, str. 43.
  196. ^ Ward 2013, str. 249.
  197. ^ a b Ward 2013, str. 251.
  198. ^ a b Šindelářová 2013a, str. 85–86.
  199. ^ Šindelářová 2013a, str. 86.
  200. ^ a b v Hutzelmann 2018, str. 45.
  201. ^ Kubátová 2014, str. 517.
  202. ^ a b Šindelářová 2013a, str. 84.
  203. ^ a b v g Šindelářová 2013a, str. 82.
  204. ^ a b v g Fatran 1996, str. 101.
  205. ^ Longerich 2010, str. 391, 395, 403.
  206. ^ a b v g Nižňanský 2014, str. 74.
  207. ^ Šindelářová 2013b, str. 587.
  208. ^ Putík 2015, str. 42.
  209. ^ a b Šindelářová 2013b, str. 592.
  210. ^ a b Nižňanský 2014, str. 73.
  211. ^ Fatran 1996, str. 100–101.
  212. ^ Kubátová 2014, str. 516.
  213. ^ a b Fatran 1996, str. 119.
  214. ^ a b v g Šindelářová 2013b, str. 590.
  215. ^ a b v g d Hutzelmann 2018, str. 44.
  216. ^ Nižňanský 2014, str. 76–77.
  217. ^ Fatran 1996, str. 104–105.
  218. ^ Fatran 1996, str. 105.
  219. ^ a b v Putík 2015, str. 52.
  220. ^ a b Šindelářová 2013a, str. 93.
  221. ^ Šindelářová 2013a, str. 88.
  222. ^ Šindelářová 2013a, str. 88–89.
  223. ^ Šindelářová 2013a, str. 90.
  224. ^ Šindelářová 2013a, str. 92–93.
  225. ^ Šindelářová 2013a, str. 99–100.
  226. ^ Šindelářová 2013a, str. 89.
  227. ^ Putík 2015, str. 53.
  228. ^ Fatran 1996, str. 112.
  229. ^ Hlavinka 2018, str. 871.
  230. ^ Šindelářová 2013a, str. 91–92.
  231. ^ Putík 2015, str. 52, 211.
  232. ^ Fatran 1996, str. 102.
  233. ^ Šindelářová 2013a, str. 96–97, 99.
  234. ^ Putík 2015, str. 54, 68–69.
  235. ^ Šindelářová 2013a, str. 104.
  236. ^ Kamenec 2007, str. 337.
  237. ^ Ward 2002, str. 589.
  238. ^ Ward 2013, str. 256.
  239. ^ Šindelářová 2013a, str. 105–106.
  240. ^ Ward 2013, str. 253.
  241. ^ Šindelářová 2013a, str. 106.
  242. ^ Šindelářová 2013a, str. 105.
  243. ^ Šindelářová 2013a, str. 107–108.
  244. ^ Šindelářová 2013a, str. 115.
  245. ^ Fatran 1996, str. 115.
  246. ^ Dulla M.: Slovenská architektura od Jurkoviče po dnešek, Bratislava: Perfekt, 2007.
  247. ^ Dulla M., Moravčíková H.: Architektura Slovenska v 20. století, Bratislava: Slovart, 2002.
  248. ^ „Chyba, Slovenské národné múzeum”. www.snm.sk. Arhivirano iz originala 10. 05. 2021. g. Pristupljeno 2021-05-06. 
  249. ^ a b v „Jewish Cemeteries, SLOVAK JEWISH HERITAGE - Slovakia Synagogues, Jewish Cemeteries, Jewish Museum Bratislava”. 15. 6. 2007. Arhivirano iz originala 15. 06. 2007. g. Pristupljeno 2021-05-06. 
  250. ^ „Ivan Reitman”. 
  251. ^ „Milanium.sk - Autori/Tuvia Rübner - vydavateľstvo”. 
  252. ^ Pamäť popola. 
  253. ^ „Arhivirana kopija”. Arhivirano iz originala 19. 07. 2019. g. Pristupljeno 06. 05. 2021. 
  254. ^ „Büchler, Yehoshua Robert, 1929-2009 - Bibliography of the History of the Czech Lands”. 
  255. ^ https://www.yadvashem.org/author/gila-fatran.html
  256. ^ „Gila Fatran: Bombardovanie jej zachránilo život”. 25. 9. 2016. 
  257. ^ https://bratislavskerozky.sk/adolf-frankl-maliar-vojnovych-hroz-miloval-bratislavu/
  258. ^ „Adolf Frankl maľoval svojich mučiteľov”. 2. 4. 2012. 
  259. ^ „Volali ma Katka (2001)”. 
  260. ^ „Roky potom”. 
  261. ^ „Архивирана копија” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 01. 10. 2020. г. Приступљено 06. 05. 2021. 
  262. ^ „Miri Fabian”. 
  263. ^ „Narodili sa na Slovensku (1998)”. 
  264. ^ „Miri Fabian”. IMDb. 
  265. ^ „Архивирана копија”. Архивирано из оригинала 07. 09. 2019. г. Приступљено 06. 05. 2021. 
  266. ^ „Arieh Klein - Žilina Gallery Wiki”. 
  267. ^ „Arieh Klein/Muž s dvoma srdcami (2001)”. 
  268. ^ „Zomrel žilinský rodák Arieh Klein”. 
  269. ^ „Arnošt Rosin už nie je zabudnutý hrdina, ktorý utiekol z Auschwitzu”. 29. 9. 2018. 
  270. ^ „Arnošt Rosin. Pre nacistické beštie iba väzeň číslo 29858”. 
  271. ^ „Arnošt Rosin | Logos | Milost.sk”. 
  272. ^ „Ctibor Rybár (1920 - 2013)”. 
  273. ^ Do půlnoci času dost. 
  274. ^ „Prežiť holokaust bolo otázkou šťastia. Pre mňa ako zázrak”. 27. 6. 2015. 
  275. ^ „Nathan Steiner”. 5. 8. 2001. 
  276. ^ „Selma Steinerová: Dáma medzi knihami”. 
  277. ^ https://www.kritiky.cz/recenze-knih/2018/pavel-taussig-chlapec-ktery-prezil-pochod-smrti/

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Lorman, Thomas (2019). The Making of the Slovak People's Party: Religion, Nationalism and the Culture War in Early 20th-Century Europe. London: Bloomsbury Publishing. str. 47—48. ISBN 978-1-350-10938-4. 
  • Ward, James Mace (2013). Priest, Politician, Collaborator: Jozef Tiso and the Making of Fascist Slovakia. Ithaca: Cornell University Press. ISBN 978-0-8014-6812-4. 
  • Rajcan, Vanda; Vadkerty, Madeline; Hlavinka, Jan (2018). „Slovakia”. Ur.: Megargee, Geoffrey P.; White, Joseph R.; Hecker, Mel. Camps and Ghettos under European Regimes Aligned with Nazi Germany. Encyclopedia of Camps and Ghettos. 3. Bloomington: United States Holocaust Memorial Museum. str. 842. ISBN 978-0-253-02373-5. 

Žurnali[uredi | uredi izvor]

  • Büchler, Yehoshua (1991). „The Deportation of Slovakian Jews to the Lublin District of Poland in 1942”. Holocaust and Genocide Studies. 6 (2): 151—166. ISSN 8756-6583. doi:10.1093/hgs/6.2.151. .
  • Buchler, Y. R. (1996). „First in the Vale of Affliction: Slovakian Jewish Women in Auschwitz, 1942”. Holocaust and Genocide Studies. 10 (3): 299—325. ISSN 8756-6583. doi:10.1093/hgs/10.3.299. .
  • Fatran, Gila; Greenwood, Naftali (1994). „The "Working Group"”. Holocaust and Genocide Studies. 8 (2): 164—201. ISSN 8756-6583. doi:10.1093/hgs/8.2.164. .
  • Fatran, Gila (1996). „Die Deportation der Juden aus der Slowakei 1944–1945”. [The deportation of the Jews from Slovakia 1944–45]. Bohemia: Zeitschrift für Geschichte und Kultur der Böhmischen Länder (in German). 37 (37): 98—119. . ISSN 0523-8587.
  • Fedorčák, Peter (2015). „Proces s Vojtechom Tukom v roku 1946”. [The trial of Vojtech Tuka in 1946]. Človek a Spoločnosť (in Slovak). 18 (4): 41—52. . ISSN 1335-3608.
  • Frankl, Michal (2019). „Země nikoho 1938. Deportace za hranice občanství”. Forum Historiae. 13 (1): 92—115. S2CID 201508858. doi:10.31577/forhist.2019.13.1.7. .
  • Hallon, Ľudovít (2007). „Aryanization in Slovakia 1939-1945”. Acta Oeconomica Pragensia. 15 (7): 148—160. ISSN 1804-2112. doi:10.18267/j.aop.187. .
  • Kamenec, Ivan (2011). „Fenomén korupcie v procese tzv. riešenia "židovskej otázky" na Slovensku v rokoch 1938–1945" [The phenomenon of corruption in the so-called solutions to the "Jewish questions”. in Slovakia between 1938 and 1945]. Forum Historiae (in Slovak). 5 (2): 96—112. . ISSN 1337-6861.
  • Kubátová, Hana; Láníček, Jan (2016). „Jews and Gentiles in Central and Eastern Europe during the Holocaust in history and memory”. Holocaust Studies: 1—16. S2CID 151788822. doi:10.1080/17504902.2016.1209838. .
  • Legge, Jerome S. (2018). „Collaboration, Intelligence, and the Holocaust: Ferdinand Ďurčanský, Slovak Nationalism, and the Gehlen Organization”. Holocaust and Genocide Studies. 32 (2): 224—248. ISSN 8756-6583. doi:10.1093/hgs/dcy029. .
  • Lônčíková, Michala (2016). „Was the antisemitic propaganda a catalyst for tensions in the Slovak-Jewish relations?”. Holocaust Studies: 1—23. S2CID 151817674. doi:10.1080/17504902.2016.1209839. .
  • Nižňanský, Eduard (2011). "The discussions of Nazi Germany on the deportation of Jews in 1942 – the examples of Slovakia, Rumania and Hungary" (PDF). Historický časopis. 59 (Supplement): 111–136. ISSN 0018-2575.
  • Nižňanský, Eduard. . „On Relations between the Slovak Majority and Jewish Minority During World War II”. Yad Vashem Studies. 42 (2): 47—90. 2014. . ISSN 0084-3296.
  • Nina Paulovičová (2018). „Holocaust Memory and Antisemitism in Slovakia: The Postwar Era to the Present”. Antisemitism Studies. 2 (1): 4—34. S2CID 165383570. doi:10.2979/antistud.2.1.02. .
  • Šindelářová, Lenka (2013). „Einsatzgruppe H in Slovakia during the Uprising, 1944-45, and Post-war Prosecutions”. Soudobé Dějiny. 20 (4): 582—603. ISSN 1210-7050. doi:10.51134/sod.2013.039. .
  • Ward, James Mace (2002). „"People Who Deserve It": Jozef Tiso and the Presidential Exemption”. Nationalities Papers. 30 (4): 571—601. ISSN 1465-3923. S2CID 154244279. doi:10.1080/00905992.2002.10540508. .
  • Ward, J. M. (2015). „The 1938 First Vienna Award and the Holocaust in Slovakia”. Holocaust and Genocide Studies. 29: 76—108. ISSN 8756-6583. doi:10.1093/hgs/dcv004. .
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Јевреји_у_Словачкој&oldid=27677708”