Milovan Milovanović

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Za drugu upotrebu, pogledajte stranicu Milovan Milovanović (lekar).
Milovan Milovanović
Lični podaci
Datum rođenja(1863-02-17)17. februar 1863.
Mesto rođenjaBeograd, Kneževina Srbija
Datum smrti18. jun 1912.(1912-06-18) (49 god.)
Mesto smrtiBeograd, Kraljevina Srbija
Politička karijera
Politička
stranka		Narodna radikalna stranka

Milovan Đ. Milovanović (Beograd, 17. februar 1863 — Beograd, 18. jun 1912) bio je srpski državnik, diplomata, profesor, teoretičar države i prava.

Milovanović je bio jedan od prvaka Narodne radikalne stranke. Bio je poslanik u Narodnoj skupštini (1893) ministar pravde u radikalskoj vladi Đorđa S. Simića (17. decembar 1896 do 11. oktobra 1897, po starom kalendaru), ministar finansija u vladama Alekse Jovanovića (12. jul 1900, do 20. marta 1901, po starom kalendaru) i Mihaila Vujića (20. mart 1901, do 7. oktobra 1902, po starom kalendaru, i diplomata, ministar spoljnih poslova u više radikalskih vlada (1908—1912), uključujući i koncentracionu vladu Stojana Novakovića (1909), načelnik u Ministarstvu inostranih dela Srbije (1892 — 1894, s prekidima), kao i poslanik Kraljevine Srbije u Rimu (1903—1907).

Zalagao se za izbalansiranu i odmerenu srpsku spoljnu politiku. Zaključio je savez sa Bugarskom koji je omogućio stvaranje Balkanskog saveza protiv Osmanskog carstva.

Važi za jednod od najuspešnijih srpskih državnika i diplomata, iako je preminuo u punoj političkoj snazi, sa 49 godina.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Dr Milovan Milovanović

Rođen je kao drugi sin u drugom braku oca[1] ugledog sudije, konzervativca Đorđa Milovanovića (1813—1885). Milovanović stariji je bio državni savetnik i ministar pravde 1875.[2] Kao gospodski sin, učio je francuski, nemački i kasnije italijanski jezik, u okviru redovnog školovanja i na dopunskoj nastavi. Odrastao je i provodio je detinjstvo na poljani oko beogradske Kalemegdanske tvrđave.[3]

Bio je pariski đak („parizlija“), jedan od najboljih studenata prava: diplomirao je 1884. godine, a doktorirao na Pravnom fakultetu u Parizu sa tezom o garantnim ugovorima u 19. veku. Njegova doktorska teza bila je nagrađena zlatnom medaljom Pariskog univerziteta iste 1888. godine. Ubrzo nakon što je odbranio doktorsku tezu, izabran je za predavača na na Pravnom fakultetu Velike škole.[4] Pola godine kasnije dekretom je unapređen u zvanje profesora.[5] Iste 1888, kralj Milan Obrenović imenovao ga je za sekretara Ustavnog odbora, zaduženog da pripremi novi ustav Kraljevine Srbije. Nije se dugo zadržao u akademskom radu, za koji je bio darovit, jer je počeo da se bavi politikom.[5] Putovao je u Dansku, Belgiju i Francusku da prouči tamošnja ustavna rešenja. Kao najaktivniji član Ustavnog odbora, Milovanović je bio naročito zaslužan za nacrt novog Ustava od 1888. godine, usvojenog u decembru 1888 (januar 1889 po novom kalendaru), Ustav Srbije iz 1888. godine, jednog od najslobodoumnijih ustava demokratskog karaktera u Evropi s kraja 19. veka.

Tokom 1885-1886 boravi u Parizu, gde je posredstvom srpskog poslanika Jovana Marinovića dobio dozvolu od guvernera francuske Narodne banke da lično izučava njihov rad i organizaciju, u pariskoj centrali kao i filijali u Nansiju.[6]

Bio je član Radikalne stranke, koju je imala bazu u seljaštvu a njeni članovi su bili bogati seljaci, sitni trgovci i intelektualci nalik Milovanu Milovanoviću.[7]

Bio je protivnik i kritičar Srpsko-bugarskog rata koji je okarakterisao kao najmračniju godinu u istoriji obnovljene srpske državnosti. On je smatrao da će rat izazvati jedinstvo u Bugara koji će zbiti redove i predlagao je da umesto na Bugarsku, srpska kraljevska vojska krene na jug, ka Makedoniji.[8] Smatrao je da u Makedoniji živi narod koji nije ni srpski ni bugarski, već se prilagođava jednom ili drugom.[9]

Za vreme izborne kampanje 1893. godine oštro je kritikovao vođu liberala Jovana Ristića, njegovu knjigu o diplomatskoj istoriji Srbije kao i njegovu, kako je tvrdio, nekomptentnost tokom Srpsko-turskih ratova te ličnu oholost, samouverenost i autokratsko vladanje. Zbog svojih napada u listu Odjek, bio je uklonjen iz državne službe. Ristić mu je oštro odgovorio pod pseudonimom Ljubić. Od tog perioda pa sve do Ristićeve smrti, dva istaknuta srpska političara bila su u zavadi.[10]

Početkom 1894. godine kada radikali gube vlast, Milovanović se vratio profesuri.[11]

U članku objavljenom u časopisu Delo 1895. godine, on je analizorao austrijsko-srpske trgovinske ugovore iz 1871. i 1895. godine i zaključio da je želja zvaničnog Beča bila da zadrži Srbiju kao izvor sirovina i prozivođača stoke.[12]

Juna 1899. godine, neposredno nakon neuspelog ivanjdanskog atentata na kralja Milana, Milanović je targetiran od strane vlade i Dvora zbog svog kritičkog članka u listu Zeist. Beogradski sud optužio ga je za uvredu kralja Milana. U tom periodu bio je u banji Karlsbad, što je okolmost koja ga je verovatno spasila kraha političke karijere. Na poziv beogradskog prekog suda, Milanović je odgovorio:


noborder
noborder
„Kao i svaki slobodan srpski građanin, i ja sam slobodan da mislim štogod hoću o svakome pa i o Nj. V. kralju Milanu, o Nj. V. kralju Aleksandru i o Bogu samom.[13] ”


Jedan od optuženih radikala za učešće u Čebenčevoj zaveri koja je za cilj imala svrgavanje dinastije Obrenović, zamolio je Milovanovića da ga brani pred sudom. On je prihvatio zahtev ali je ubrzo ponovo udaljen iz državne službe.[12]

Nakon što je kralj Aleksandar Obrenović preuzeo vlast, Milovanović mu je bio odani savetnik.[14] Tokom kontroverznih događaja oko ženidbe kralja Aleksandra sa dragom Mašin, bio je po sopstvenoj želji, van zemlje.[15] Vratio se da bi postao ministar privrede u vladi Alekse Jovanovića 1901. godine. U narednoj vladi premijera dr Miše Vujića prvo je obavljao funkciju minista vojnog pa ministra finansija. 58 Kao ministar privrede i finansija pripremio je i predložio nekoliko važnih zakona i uspeo je da obezbedi Srbiji povoljan kredit u Parizu, bez potpadanja u zavisnost od francuskih bankara.[16]

Septembra 1899. osuđen je skupa sa drugim radikalskim vođama na dve godine zatvora zbog navodne uvrede kralja Milana. Nakon toga otpočeo je radikalnu kampanju u štampi protiv režima, zajedno sa stranačkim kolegom Stojanom Protićem, koji mu je jedini bio jednak po pitanju poznavanja prava i obrazovanju. Nakon ivanjdanskog atentata, Milovanović je smenjen sa svih funkcija i poslat da bude poslanik u Bukureštu, gde je službovao do 1901. godine.[17]

Politički se razmimoilazio sa frakcijom radikala prevođenom Nikolom Pašićem, zbog čega je bio slabo aktivan u političkom životu Srbije između 1902. i 1908. godine. U tom periodu je službovao kao poslanik Srbije u Rimu i bio je uključen u ekonomske pregovore u Beču.[18] Najbolji prikaz Milovanovićevog diplomatskog uspeha tokom mandata poslanika u Rimu, kako navodi njegov biograf, Dimitrije Đorđević, pružio je u jednom izveštaju Parizu, francuski ambasador Barer, jedna od najumnijih glava francuske diplomatije: „Poznajući u tančine balkanske poslove, obdaren živom inteligencijom i sigurnim sudom, Milovanović je uspeo da u rimskom političkom svetu zadobije daleko veći uticaj no što mu ga daje položaj jedne male zemlje. On [Milovanović] je svakako izvršio jak uticaj na akciju Italije na Balkanu, svojim mišljenjem i poverljivim savetima koje je davao Konzulti." [Italijanski ustavni sud]

Po izbijanju Carinskog rata, Milovanović se protivio sukobljavanju sa Austro Ugarskom i argumentovao svoj stav time da je Austro Ugarska idealno tržište za srpski izvoz i sirovine. Smatrao je da bi Srbija trebala da Austrougarskoj daje taktiče ustupke radi uklanjanja nepoverenja, tamo gde to nije nanosilo štetu ili sramotu državi.[19]

Milovanović je veliki lični i diplomatski uspeh postigao na Haškoj mirovnoj konferenciji u junu 1907, kao predstavnik Kraljevine Srbije. Vrhunski pravnik, okretan govornik, Milovanović je skrenuo pažnju najviđenijih pravnika toga doba, de Martensa i Leona Buržoa. Na početku rada Konferencije, Milovanović je bio izabran za potpredsednika jedne jedne od četiri komisije. U Hagu se zalagao za dopunu odredbi o arbitraži u ratovima, što nije prihvaćeno od strane velikih sila.[20] Izabran je za člana Stalnog izbornog suda u Hagu, što je bilo po prvi put u istoriji Srbije da njen predstavnik zauzme takav visoki položaj u internacionalnoj organizaciji.[21] Predstavljao je Srbiju kao delegat na Drugoj stalnoj haškoj konferenciji 1907. godine.[21] Lične veze koje je tom prilikom ostvario, bile su mu vrlo korisne u kasnijoj političkoj aktivnosti, posebno tokom Aneksione krize (1908—1909).

Pojedini autori navode da se Milovanović tokom aneksione krize, sa obzirom na značaj njegove diplomatske aktivnosti, vinuo u visine do kojih se nije vinuo nijedan srpski državnih.[22]


noborder
noborder
„Nisam tražio aplauz srpske patriotske publike, nisam želeo da sebi stičem popularnost na račun srpskog patriotizma.[23] ”


Za Milovanovićevu karijeru bila je posebno važna 1908. godina. Tada sukobi između Pašićeve vlade i opozicije dolaze do maksimuma i pretile su redovnom obavljanju državnih aktivnosti. Nakon što je Nikola Pašić podneo ostavku na premijersko mesto, Milovanović postaje ministar inostranih dela u vladi iskusnog radikalskog lidera Pere Velimirovića. Ostao je na poziciji ministra spoljnih poslova sve do 1912. godine, u raznim vladama. Međunarodni položaj Srbije bio je veoma težak i nepovoljan a tokom njegovog ministarskog mandata u Evropi i sveti dešavali su se veliki istorijski događaji, dok je na Balkanu bilo više pretnji po Srbiju, posebno od strane austrougarske. Tokom austrougarske okupacije Bosne i Hercegovine, vodio je veštu i izbalansiranu spoljnu politiku sa ciljem da interese Srbije uskladi sa interesima velikih sila koje su bile pogođeno austorugarskim potezima. Uprkos velikom unutrašnjem nezadovoljstvu, drugačijoj politici Pašića i raznim pritiscima da Srbi stupe u rat, uspevao je da istraje u svojoj politici uz podršku nezavisnih i manjeg dela radikala.[24] Tajno je održavao kontakte sa srpskim predstavnicima u Bosni, što je javno negirao.[25]

Po pitanju spoljne politike Srbije, zalagao se za vezivanje interesa Srbije uz Rusiju, tokom reševanja istočnog pitanja. Najviše je analizirao spoljnu politiku Beča i Sofije jer je smatrao da bi ideja o podeli Balkana između Austrije i Bugarske mogla biti veliki problem za Srbiju.[26] Bio je protiv vezivanja Srbije za bilo koju stranu ili pravac i želeo je da istovremeno radi sa svima, na svim stranama.[27] Njegova politika stvorila je uslove za oslobođenje i ujedinjenje jugoslovenskih naroda.[28]

Sarađivao je sa pukovnikom Apisom za koga je izjavio da je najbolji oficir koga je upoznao. Puem saradnje sa Crnom rukom, Milovanović je nastojao da ojača srpsko gerlisko i propagandne prisustvo i anti-austrijsku propagandu na unutrašnjem planu.[29]

Kralj Petar, Nikola Pašić i Milovan Milovanović bili su na čelu srpske delegacije u poseti ruskom dvoru, sa ciljem da dobiju podršku za srpsko-bugarski sporazum i revidiranje sanstefanskog ugovora. Milovanović je šarmirao rusku delegaciju, psoebno cara i carica i tokom sastanka bacio je svog političkog rivala Pašića u drugi plan.[30] Pregovore sa Bugarima vodili su Milovanović i Pašić, što je dovelo do uslova da ugovor o srpsko-bugarskom savezu bude potpisan 1912. godine.[31]

Bio je predsednik radikalske vlade Kraljevine Srbije od 25. juna 1911. (po starom kalendaru) do svoje smrti. Zajedno sa bugarskim predsednikom vlade Ivanom Gešovim bio je tvorac saveza s Bugarskom bez koga ne bi bilo pobede nad Turskom u Prvom balkanskom ratu 1912. godine. Preminuo je iznenada, nekoliko meseci pre izbijanja Prvog balkanskog rata kojim je realizovan njegov neumoran rad na stvaranju Balkanskog saveza.

Pred kraj mandata, Milovanović je bio izmoren brojnim prepirkama, napadima i nerazumevanjem njegove izbalansirane diplomatske aktivnosti koja je imala za cilj jačanje Srbije i njenog savezništva sa velikim silima.[32]

U Srbiji je uvažavao ugled vrhunskog stručnjaka za međunarodno pravo. Kao diplomata Srbije i čovek iskusan u političkim procenama, bio je poznat i veoma poštovan u inostranstvu.[33] Milovanović se u političkom životu zalagao za demokratizaciju Srbiju po uzoru na Francusku.[34]

Poslednje godine njegovog života nisu dovoljno istražene.[35] Preminuo je od uremije a da nije znao da boluje.[36]

Odlikovan je visokim ruskim Ordenom Belog orla sa brilijantima.[37]

Nasleđe[uredi | uredi izvor]

Fotografija Milovana Milovanovića

Milovanović je kao ministar stabilizovao i jasno opredelio srpsku poljnu politiku. Uživao je veliko poverenje javnosti i stranačkih kolega kao ministar.[38]

Prvi je moderni srpski državnik koji je praktikovao česte inostrane posete i održavanje neposrednik kontakata sa evropskim liderima.[39]

Prema svojim političkim rezultatima, ubraja se u red najznačajnijih srpskih državnika.[40]

Slobodan Jovanović je Milovanovića ocenio kao jednog od najboljih srpskih diplomata: „Srpske interese imao je stalno na umu, ali nije ih suviše naglašavao, nego ih je vezivao za neke više i opštije interese.“

Lični život[uredi | uredi izvor]

Tokom slobodnog vremena odlazio je u pozorište.[41] Bio je vodeći član Književno-umetničkog odbora i radio je na uvođenju francuskih repertoara u srpska pozorišta.[42]

Oženio se krajem 1897. godine Rumunkom Marijom, ćerkom rumunskog bankara Dimitrija Germanija. Ona je bila praunuka srpskog trgovca Miše Atanasijevića.[42] Brak mu nije bio ispunjen toplinom jer se Marija u Beogradu uvek osećala kao strankinja. Imali su dvoje dece: Anu i Dimitrija. Sin mu je preminuo 1911. od zapaljenja mozga, što je ostavilo ozbiljne posledice na Milovanovića koji je u jednom periodu razmatrao povlačenje iz politike.[42]

Nije bio dobrog zdravlja, tako da je i kao mlad odlazio u inostrane banje.[43]

Stojan Protić i Milovan Milovanović bili su prijatelji i najbliži politički saveznici.[44]

Imao je averziju prema izraženom radovanju i prejakim izrazima oduševljenja, što je nazivao fanfaronadama.[45] Opisivan je kao oprezan, odmeren, ambiciozan, inteligentan, skeptičan, kulturan, umeren, intelektualan, dobar govornik, miroljubiv političar i čovek širine pogleda.[46] Nije se jednako dobro snalazio u komplikovanoj unutrašnjoj politici, gde je Nikola Pašić bio najveštiji. Nije imao vere i nedostajalo mu je vatrenosti u političkom radu.[28] Bio je veliki gurman i hedonista, što je zabeleženo u nekoliko anegdota.[43]

Odabrana dela[uredi | uredi izvor]

  • Les Traités de garantie au XIXe siècle, Pariz, 1888.
  • Naša ustavna reforma, Beograd, 1888.
  • Načelo narodnosti u međunarodnom pravu i međunarodnoj politici, Beograd, 1889.
  • Srbi i Hrvati, Beograd, 1895.
  • Naši trgovački ugovori, Beograd, 1895.
  • Srbi i Bugari, Beograd, 1898.
  • Današnje diplomatsko i konzularno pravo, za školsu potrebu prakse, Beograd, 1898.
  • Jedan ili dva doma, Beograd, 1901.
  • Državno pravo i druge ustavopravne kategorije, Beograd, 1997, 310 str.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Makenzi 2007, str. 14.
  2. ^ „MASONI U SRBIJI”. erepublik.com. Pristupljeno 17. 1. 2019. 
  3. ^ Makenzi 2007, str. 15.
  4. ^ Makenzi 2007, str. 23.
  5. ^ a b Makenzi 2007, str. 24.
  6. ^ Makenzi 2007, str. 19.
  7. ^ Makenzi 2007, str. 30.
  8. ^ Makenzi 2007, str. 18.
  9. ^ Makenzi 2007, str. 41.
  10. ^ Makenzi 2007, str. 34-35.
  11. ^ Makenzi 2007, str. 37.
  12. ^ a b Makenzi 2007, str. 38.
  13. ^ Makenzi 2007, str. 55.
  14. ^ Makenzi 2007, str. 39.
  15. ^ Makenzi 2007, str. 58.
  16. ^ Makenzi 2007, str. 59.
  17. ^ Makenzi 2007, str. 57.
  18. ^ Makenzi 2007, str. 62.
  19. ^ Makenzi 2007, str. 76-78.
  20. ^ Makenzi 2007, str. 79.
  21. ^ a b Makenzi 2007, str. 80.
  22. ^ Makenzi 2007, str. 131.
  23. ^ Makenzi 2007, str. 119.
  24. ^ Makenzi 2007, str. 100-113.
  25. ^ Makenzi 2007, str. 153.
  26. ^ Makenzi 2007, str. 50-51.
  27. ^ Makenzi 2007, str. 149.
  28. ^ a b Makenzi 2007, str. 196.
  29. ^ Makenzi 2007, str. 164.
  30. ^ Makenzi 2007, str. 152-153.
  31. ^ Makenzi 2007, str. 158-159.
  32. ^ Makenzi 2007, str. 115-121.
  33. ^ Makenzi 2007, str. 80, 90.
  34. ^ Makenzi 2007, str. 38-41.
  35. ^ Makenzi 2007, str. 154.
  36. ^ Makenzi 2007, str. 192.
  37. ^ Acović, Dragomir (2012). Slava i čast: Odlikovanja među Srbima, Srbi među odlikovanjima. Belgrade: Službeni Glasnik. str. 148. 
  38. ^ Makenzi 2007, str. 95.
  39. ^ Makenzi 2007, str. 152.
  40. ^ Makenzi 2007, str. 191.
  41. ^ Makenzi 2007, str. 52.
  42. ^ a b v Makenzi 2007, str. 53.
  43. ^ a b Makenzi 2007, str. 54.
  44. ^ Makenzi 2007, str. 63.
  45. ^ Makenzi 2007, str. 120.
  46. ^ Makenzi 2007, str. 193.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Dodatna literatura[uredi | uredi izvor]

  • Balkanikus (Stojan Protić). Albanaski problem i Srbija i Austro-ugarska (Beograd, 1913)
  • Bogrwitschitsch, Dr. M - Kriegsursachen (Zuerich, 1913)
  • Buelow Bernard, Den Wuerdigkeiten, 4 vols (Berlin, 1930-31).
  • Ćorović Vladimir, Borba za nezavisnost Balkana (Beograd, 1937)
  • Ćorović Vladimir, Odnosi između Srbije i Austro-Ugarske u 19. veku (Beograd, 1936).
  • Cvijić Jovan, L'annexion de la Bosnie/Hercegovine et la question serbe
  • Đorđević Dimitrije, Milovan Milovanović, (Beograd, 1962)
  • Đorđević Dimitrije, Portreti iz novije srpske istorije (Beograd, 1997)
  • Dragnić Alex N. Serbia, Nikola Pašić and Yugoslavia (New Brunswick, - NJ, 1974)
  • Dumba Constantin, Dreibund und Entente - Politik in der Alten und Neuen Welt, (Zuerich, 1931)
  • Grol V. Pravna misao Milovana Milovanovića, SANU, Beograd, 1989.
  • Guechoff Iv Ev. L'alliance balkanique (Pariz, 1915), Helmreich, E. Ch. The Diplomacy of the Balkan Wars, 1912-1913 (Cambridge, 1938)
  • Hiller Gerhard, Die Entwicklung des Oesterreich-serbischen Gegensatzes 1908-1914 (Halle, 1934)
  • Jakšić Grgur, Diplomatska istorija Srbije u XIX veku (Beograd, 1938)
  • Janković B. Međunarodni odosi i međunarodno pravo (Sarajaevo, 1964)
  • Langer W. L. European Alliances and Allignments (New York, 1931)
  • Markov Walter, Serbien zwischen Oesterreich und Rusland, 1892-1906 (Stuttgart, 1934)
  • Mijatović Čedomilj, The Memoirs of a Balkan diplomats (London, 1917)
  • Petrovich M. B. A History of Modern Serbia, 1804-1918, 2 vols. (New York, London, 1976)
  • Popović Dimitrije, Izvoljski i Erental, (Beograd, 1927)
  • Popović Jovan, Neimari Jugoslavije (Beograd, 1934)
  • Popović Vasilj, (Beograd, 1938)
  • Pribram A. F. Austrian Foreign Policy, 1908-1918 (London, 1923)
  • Protić Stojan, Odlomci iz ustavne i narode borbe u Srbiji, 2 toma (Beograd, 1911-1912)
  • grof Sforca Carlo, Fifty Years of War and Diplomacy in the Balkans, Paschich and the Union of Yugoslavs (New York, 1940)
  • Schmitt, Bernadotte, The Annexation of Bosnia, 1908-1909, Cambridge, 1937
  • Spomenca Nikole Pašića 1845-1925, (Beograd, 1926)
  • Stenografske beleške Narodne Skupštine, XXXII (Beograd)
  • Tittoni, Tomasso, Italy's Foreign and Colonial Policy (London, 1914)
  • Todorović, M. A. Carinski rat između Srbije i Austro-Ugarske od 1906. do 1910. godine (Beograd, 1911)
  • Baernreither, Dr. Joseph, Aerenthal und Milovanović: Ein Tagebuchblatt, 84-80
  • Đorđević Dimitrije, Milovanović i Izvoljski u Karlsbadu, Jugoslovenska revija za međunarodno pravo, 1960, br. 3, str. 540-47
  • Janković Dimitrije, Pašić i Milovanović u pregovorima za Balkanski savez 1912 godine, Istorijski časopis (Beograd), 1959, NOS. 9-10, str. 467-86
  • Janković Dr Branimir M. Shvatanja Milovana Milovanovića o međunarodnom pravu i međunarodnim odnosima, Jugoslovenska revija za međunarodno pravo, 1962, 56-65
  • Janković Dr Branimir M. Les conceptions de Giga Geršić dans la domaine de droit international, Jugoslovenska revija za međunarodno pravo, 1958, br 1. str. 205-16
  • Jovanović Jovan M. Milovan Milovanović i srpsko-bugarski savez, Politika, 13. mart, 1932, str. 2-3
  • Jovanović Slobodan, Dr Milovan Milovanović, Narodne enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka, knj. II (Zagreb), str 773-774
  • Jovanović Slobodan, Milovan Milovanović, Srpski Književni Glasnik, 1. juli 1937, str 337-348
  • Marković R. Milovan Milovanović, Klasici jugoslovenskog prava, Beograd, 1987, knj. 2, str. 55-87
  • Popović Čeda, Srpsko-bugarski rat 1913, Nova Evropa, br 19/11
  • Popović Dimitrije, Milovan Milovanović i Aneksija, Srpski Književni Glasnik, 1. april 1938. strt. 493-510
  • Spalajković, Kralj Petar i bugarski kralj Ferdinand, Politika, 6. januar 1941.
  • Vučkovićan Milovan Đ. Milovan Đ. Milovanović na Drugoj konferenciji mira u Hagu (1907), Jugoslovenska revija za međunarodno pravo, 1958, II str 352-360
  • Krasnzi Arkhiv, VIII (1912, HOC, 4, 16, 34, 43: Diplomatic preparations for the Balkan war of 1912.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Političke funkcije
Ministar pravde Srbije
1896–1897
Ministar finansija Srbije
1902
Ministar pravde Srbije
1908
Ministar inostranih poslova Srbije
1908–1912
Premijer Srbije
1911–1912
Jovan Marinović
Ministar finansija Srbije
1912
Diplomatske pozicije
Poslanik Kraljevine Srbije u Italiji
1903—1907
Poslanik Kraljevine Srbije u Rumuniji
1900—1901
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Милован_Миловановић&oldid=27412652”