Пређи на садржај

Здравко Понош

С Википедије, слободне енциклопедије
Здравко Понош
Понош 2022. године
Лични подаци
Датум рођења(1962-11-03)3. новембар 1962. (61 год.)
Место рођењаКнин, НР Хрватска, ФНР Југославија
Универзитет
Занимање
  • политичар
  • дипломата
  • официр
Породица
СупружникЗденка Понош (в. 1986)
Деца1
Политичка каријера
Политичка
странка
Шеф кабинета председника Генералне скупштине УН
18. септембар 2012 — 17. септембар 2013.
ПредседникВук Јеремић
14. јануар 2010 — 27. јул 2012.
Председник владеМирко Цветковић
Министар-председникВук Јеремић
13. децембар 2006 — 30. децембар 2008.
ПредседникБорис Тадић
ПретходникЉубиша Јокић
НаследникМилоје Милетић
Војна каријера
Служба

1986—2009.
Војска
ЧинГенерал-потпуковник
Учешће у ратовимаРат на Косову и Метохији
Одликовања Орден за заслуге у области одбране и безбедности
Званични веб-сајт
zdravkoponos.rs
Потпис

Здравко Понош (Книн, 3. новембар 1962) српски је политичар, бивши дипломата и генерал у пензији.

Рођен у српској породици у Голубићу, селу код Книна, касније се преселио у Загреб, у којем је провео већи део младости и стекао диплому инжењера електронике. Године 1986. преселио се у Србију, где је започео своју војну каријеру. Две године касније запослио се Одељењу за развој и опремање у Београду, где је радио до 2002. године. Потом се запослио у Министарству одбране, где је био саветник више министара, укључујући будућег председника Бориса Тадића. Године 2005. унапређен је у чин генерал-мајора, након што је од 2000. служио као пуковник, а постао је и заменик начелника Генералштаба. Годину дана касније Тадић га је унапредио за начелника Генералштаба Војске Србије. Као начелник Генералштаба, Понош је радио на реформи и професионализацији војске која је стагнирала крајем 2008. због сукоба између њега и министра Драгана Шутановца, што је довело до његове смене у децембру 2008. Понош је годину дана касније пензионисан као официр.

Након одласка из војске, Понош је радио као дипломатски помоћник министра спољних послова Вука Јеремића, са којим је раније радио у Влади Србије. Њихова сарадња је настављена и после 2012. године, а Понош је био шеф Јеремићевог кабинета током његовог мандата председника Генералне скупштине УН. По повратку из Сједињених Америчких Држава формирали су „Центар за међународну сарадњу и одрживи развој”, где је Понош у почетку био извршни директор, а касније и виши саветник.

Понош је у политику ушао 2017. након учешћа у Јеремићевом предизборном тиму на председничким изборима, а касније исте године основали су Народну странку. Изабран је за потпредседника и ту функцију је обављао до новембра 2021. године. Представљао је коалицију Уједињени за победу Србије на председничким изборима 2022. године, на којима је заузео друго место, а након чега је напустио Народну странку.

Детињство и младост

[уреди | уреди извор]

Понош је рођен 3. новембра 1962. године у Голубићу, селу код Книна, у НР Хрватској, ФНР Југославија.[1][2] Потиче из српске породице.[3]

Образовање

[уреди | уреди извор]

Основну школу завршио је у Голубићу, а касније у младости преселио се у Загреб, где је завршио средњу техничку школу и гимназију копнене војске.[2] Одлучио је да настави са војном школом, наводећи да је „то било потпуно ново и непознато”.[1][4] Потом је уписао Техничку војну академију у Загребу, где је 1986. године стекао диплому инжењера електронике.[5] Постдипломске студије завршио је 1999. године, на Електротехничком факултету Универзитета у Београду, магистрирао на тему „анализа отпорности на ометање GPS пријемника”.[2][5] Своје војне вештине усавршавао је на Краљевском колеџу за одбрамбене студије у Лондону, а завршио је и курсеве у Швајцарској и Немачкој.[1][2][5] Такође је завршио STANAG 6001, НАТО курс.[2]

Објављивао је своје радове о глобалним навигационим системима у познатом јапанском часопису и учествовао на стручним скуповима.[6]

Војна каријера

[уреди | уреди извор]

1980-е и 1990-е

[уреди | уреди извор]

Своју војну каријеру започео је 1986. године.[5] По завршетку Техничке војне академије у Загребу, понуђено му је да остане да ради као асистент, али је он ту понуду одбио и уместо тога изабрао да ради у Војнотехничком институту у Београду.[4] Био је стациониран у Ужицу и САП Косово.[4] За то време радио је на ометању телевизије ТВ Тирана на КиМ, а касније је изјавио да је „то био прилично залудан посао, али војска себи није додељивала задатке”.[6] Ту је наставио да ради до 1988. године, када је одлучио да се врати у Београд да би радио у Одељењу за развој и опремање.[1][4] Овај посао назвао је „изванредним”, а углавном је био концентрисан на интензивне контакте са цивилним институтима и фирмама.[4] Деведесетих се већ преселио у Србију, а на почетку распада Југославије размишљао је да напусти земљу, али је на крају ипак остао.[4][6] Током НАТО бомбардовања СРЈ 1999. године, радио је са својим тимом на разним импровизацијама како би спречили веће губитке, посебно на Косову и Метохији. Описао је то као „најсјајнију фазу нашег рада”.[4] После бомбардовања, одликован је Орденом за заслуге у области одбране и безбедности од стране председника Савезне Републике Југославије Слободана Милошевића.[7]

2000-е

[уреди | уреди извор]

Понош је 2000. године унапређен у пуковника, а пет година касније постао је генерал-мајор.[2] Поларизацију у војсци доживео је приликом свргавање Слободана Милошевића, иако је навео да се „десио 5. октобра, а у војсци се ништа не дешава”.[6] У Одељењу је радио до 2002. године, а убрзо након тога је почео да ради у Министарству одбране.[4][6] Био је саветник Бориса Тадића док је био на челу Министарства одбране.[6] Током свог боравка у министарству одбране, понуђено му је да формира „одељење за сарадњу са НАТО-ом”, што је прихватио.[4] Своје време под Тадићем описао је као „успешну сарадњу”.[4] Понош је на тој функцији остао до 2004. године.[1] Године 2005. постао је заменик начелника Генералштаба.[1][6] Као заменик начелника Генералштаба, пре свега је био оријентисан на реформу и професионализацију војске, а након распада Србије и Црне Горе 2006. године, придружио се тиму који је предводио министар одбране Зоран Станковић у циљу наставка реформи.[4][8] У то време био је један од најмлађих чланова Генералштаба.[5][8]

Начелник генералштаба (2006—2008)

[уреди | уреди извор]
Адмирал Морнарице САД Мајкл Мален (лево) и Понош (десно) 2007.

Поноша је Тадић, сада као председник Републике Србије, именовао за начелника Генералштаба у децембру 2006. године.[9] Такође је унапређен у чин генерала-потпуковника.[9][10] Неки опозициони политичари су Поношево именовање описали као „пакет за бржи приступ европским интеграцијама” због његовог статуса проевропског генерала.[5][11] Као начелник Генералштаба наставио је да подржава реформу и професионализацију војске, а такође је изразио подршку повећању плата официра и сарадњи војске са суседним земљама, Европском унијом и НАТО-ом.[2][6][12]

Током прве седмице као начелник Генералштаба, представљао је Србију приликом отварања НАТО канцеларије за везу у Србији.[13] Понош је био усред медијске пажње у априлу 2007. године, када су неки радикалски политичари тврдили да га треба сменити због његових проевропских изјава.[14] Драган Шутановац је заменио Станковића на месту министра одбране у мају 2007. године.[15] Седмицу касније отпутовао је у Сједињене Америчке Државе где се састао са начелником Генералштаба Оружаних снага САД.[16] Понош је у октобру прокоментарисао да „војска не штити хашке оптуженике”.[17] Касније у децембру Понош и Шутановац су неколико дана боравили у близини административног прелаза са Косовом и Метохијом како би сагледали ситуацију, за коју су касније изјавили да је „мирна” и да се „не очекује дестабилизација овог дела Србије”.[18] У октобру 2008. састао се са представницима војске Турске и Норвешке.[19][20] Месец дана касније Понош је изразио подршку промени Кумановског споразума.[21][22]

Понош и Шутановац 2008.

Сукоб између Поноша и Шутановца постао је познат јавности након што је Понош у интервјуу изјавио да „није задовољан оним што ради Министарство одбране” и да је „министарство зауставило реформе”.[23][24] Тадић је током интервјуа изјавио да је „систем одбране стабилан”.[25] Тадић је тада одлучио да у овом сукобу стане на страну Шутановца, а Поноша је сменио 30. децембра, након наводног кршења војних правила.[12][24][26][27] Понош је прихватио да се повуче.[28] Неки посматрачи сматрају да је овај сукоб политички потез.[29] Поноша су раније опозициони политичари позвали да поднесе оставку због својих реформи и проевропских ставова.[30][31]

Под Поношем су америчка држава Охајо и Србија започеле војну сарадњу.[32] Понош је скинуо тајност са делова стенограма са седница Колегијума начелника Генералштаба, откривајући да су Слободан Милошевић, а касније, у мањој мери, Војислав Коштуница, планирали да користе војску у политичке сврхе, посебно у Црној Гори.[33] У време док је био начелник Генералштаба, Војска је имала највише позитивних критика у српској јавности.[34] Наследио га је Милоје Милетић у фебруару 2009. године.[35]

Пензија

[уреди | уреди извор]

После разрешења са места начелника Генералштаба, Понош је остао у војсци још годину дана, иако нераспоређен.[6] Изразио је жељу да постане помоћник у Министарству спољних послова Вука Јеремића, иако је Шутановац изјавио да „не намерава да предлаже Тадићу његово пензионисање” и предложио Поношу да поднесе оставку на функцију у Министарству одбране.[36] Председник Тадић га је пензионисао 31. децембра 2009. године.[37]

Политичка каријера

[уреди | уреди извор]

Почетни период

[уреди | уреди извор]

Развио је интересовање за политику док је читао новине Борба,[6] а током 1990-их противио се режиму Слободана Милошевића.[4] Почетком 2000-их упознао је Бориса Тадића са којим је разговарао о војсци приликом њиховог првог сусрета.[6]

Недељник Време га је прогласио за личност године 2006.[4]

У периоду кампање за изборе 2008. године, Понош је изјавио да „чести избори не утичу негативно на реформе војске”.[38]

Убрзо након војног пензионисања постао је помоћник Вука Јеремића, тада министра спољних послова.[39] Понош је почетком 2000-их сарађивао са Јеремићем, док је Јеремић био Тадићев саветник.[6] У априлу 2010. био је део делегације која је потврдила пријатељство са Либијом.[40] У јуну 2011. Понош је отворио изложбу у циљу промоције историје дипломатских односа Француске и Србије.[41] На тој функцији је био до промене власти 2012. године.[42] Касније је постао шеф кабинета Вука Јеремића док је био председник 67. заседања Генералне скупштине УН.[‡ 1] Током овог периода боравио је у Њујорку.[6] По повратку у Београд, Понош и Јеремић су основали Центар за међународну сарадњу и одрживи развој (ЦИРСД).[43] Понош је био извршни директор, док је за председника изабран Јеремић.[44] Касније је радио као виши саветник.[‡ 1][‡ 2]

Савремена каријера (2017—данас)

[уреди | уреди извор]
Понош са вођама Савеза за Србију 2019.

Након војне и дипломатске каријере, Понош је ушао у политику 2017. и учествовао у Јеремићевом предизборном тиму на председничким изборима 2017. године.[45] Јеремић је заузео четврто место са 5,65% гласова.[46] Касније исте године, у октобру, учествовао је у оснивању Народне странке.[47] На првој партијској конференцији изабран је за потпредседника.[48]

Понош је подржао формирање шире опозиционе коалиције за изборе за одборнике Скупштине града Београда 2018. године.[49] Његово име се нашло на изборној листи, која је на крају освојила 19% гласова.[50][51] Касније исте године подржао је именовање Милана Мојсиловића за начелника Генералштаба.[52] Био је и један од главних представника опозиције током протеста 2018. и 2019. године.[53][54] У јулу 2019. изјавио је да се противи учешћу на парламентарним изборима 2020. и позвао на бојкот избора.[55] Бојкот је касније потврдио и Савез за Србију, чија је део била и његова странка.[56] Позвао је грађане да они такође бојкотују парламентарне изборе.[57] У новембру 2019. поново је изабран на функцију потпредседника странке.[58] Убрзо након потписивања Вашингтонског споразума у септембру 2020. године, Понош је изјавио да je „за боље односе Срба и Албанаца значајнија политичка појава Дритана Абазовића”.[59] На партијској конференцији истог месеца, Понош је изабран за носиоца изборне листе на предстојећим изборима за одборнике Скупштине града Београда,[60][61] али је одбио понуду.[62] Након бојкота избора 2020. године, Понош је најавио да ће „опозиционе странке вршити притисак на владу како би се будући избори одржали под фер условима”.[63] Почетком 2021. изразио је подршку заједничком наступу на предстојећим општим изборима и заједничком опозиционом председничком кандидату.[64][65] Био је један од учесника међустраначких дијалога о изборним условима који су се водили током 2021. године.[66] Понош се повукао са функције потпредседника Народне странке на њеној партијској конференцији у новембру 2021. године.[67][68]

Избори 2022.

[уреди | уреди извор]
Понош током предизборног митинга, марта 2022.

Понош је почетком новембра 2021. изјавио да је „јединство опозиције на свим нивоима” његов предуслов да се кандидује за председника Србије.[69] Јеремић је навео да је изненађен овим потезом,[70] а навео је да би до кандидата пре требало доћи консензусом опозиционих странака.[71] Санда Рашковић Ивић осудила је нападе провладиних медија и народних посланика.[72] Странка слободе и правде је 22. јануара предложила Поноша за заједничког опозиционог кандидата, док је Јеремић изјавио да је његова странка спремна да га подржи.[73][74] Вође коалиције разговарале су 28. и 29. јануара, након чега су закључили да подржавају Поноша као председничког кандидата.[75][76][77][78] Понош је 2. фебруара представљен као председнички кандидат коалиције Уједињени за победу Србије.[79] Његову кандидатуру је 6. марта потврдила Републичка изборна комисија (РИК).[80] Понош је у фебруару најавио своје саветнике са којима ће сарађивати ако буде изабран за председника.[81][82][83] Током своје кампање Понош је одржавао скупове по градовима и местима широм Србије.[84][85] Заузео је друго место на председничким изборима, након што је освојио 18% гласова.[86] Након пораза на изборима, Понош је напустио Народну странку.[87]

Од 2021. Понош је на мети провладиних медија у којима се шире дезинформације о његовој каријери и ставовима.[88][89][90]

Политички ставови

[уреди | уреди извор]

Понош је самопрозвани центриста, а такође је изјавио да његови ставови комбинују и леви центар и десни центар.[91] The Philadelphia Inquirer га је такође описао као центристу.[92] Посматрачи су описали његове ставове као реформистичке[93] и умерено конзервативне.[94][95] Противи се владавини Српске напредне странке[6] и оптужио је Александра Вучића да ради „у сопственим интересима”.[96] Вучића је упоредио са Аугустом Пиночеом, рекавши да „понижава државу и војску”.[97][98]

Став о унутрашњој политици

[уреди | уреди извор]

Понош је своје политичке ставове описао као мешавину грађанских и националних питања,[99] док је изразио подршку конституционализму[100][101] и социјалној правди.[102] Навео је и да „грађанску заједницу не треба називати браком”, а оценио да „људи који живе у таквој заједници треба да имају иста права као и сви други”, али је истакао и да је против могућности да људи из истополне заједнице могу да усвајају децу.[103] Залаже се за промену председничког изборног система, на систем у коме би председника бирала тајним гласањем Народна скупштина.[104] Понош је изјавио да ће, уколико буде изабран за председника, потписати Закон којим би се вратиле одузете пензије, што је Влада на челу са Вучићем урадила 2014. године.[105]

Понош је, поводом својих ставова о војсци, критиковао Закон о војсци који је усвојен 2018. и навео да је „Закон удовољава интересима трговаца оружјем”.[106] Такође је тврдио да би „уместо увођења војне обавезе требало да подигну плате официрима у војсци”, док је оптужио владу за злоупотребу полиције током предизборних кампања.[107][108] Понош је позвао војни врх да се одупре употреби војске у политичке сврхе и оптужио Владу да је састављена од „некомпетентних политичара који се поигравају са системом одбране”.[109][110]

Став о спољној политици

[уреди | уреди извор]
За више информација погледајте: Приступање Србије Европској унији и Односи Србије и НАТО пакта

Понош се залаже за приступање Србије Европској унији,[111] а током кампање 2022. себе је назвао „проевропским кандидатом”.[112] Такође подржава чланство Србије у Партнерству за мир и њену сарадњу са НАТО пактом, али се противи уласку Србије у ову војну алијансу.[103][113] Године 2006. изјавио је да „Војска Србије треба да се фокусира на модернизацију како би достигла ЕУ и НАТО стандарде” и да би се питање НАТО-а требало решити референдумом.[8] Године 2017. изјавио је да би улазак Србије у НАТО био „ирационалан и емоционално неприхватљив потез за генерације које су преживеле трауму бомбардовања”, као и да Србија треба да остане војно неутрална.[114] Оптужио је Александра Вулина да не поштује војну неутралност.[115]

Раније је подржао такозвана „четири стуба” српске спољне политике, у које су укључене и европска интеграција, КиМ и регионална сарадња.[116] Изјавио је да се противи инвазији Русије на Украјину која је почела 24. фебруара 2022. године.[91][117]

Косовско питање

[уреди | уреди извор]
За више информација погледајте: Међународноправни статус Републике Косово

Понош је против признања независности Републике Косово,[а] тврдећи да је признање Косова нешто што „ниједна демократска власт у Србији не може да прихвати” и да решење за ово питање неће донети људи који су распиривали мржњу и рат. Такође је навео да је „важно да ствари не крену у лошем смеру и да се полако нормализује живот и гради поверење”.[6] Такође је изјавио да је „Косово проблем који мора да се решава... тако да свако решење буде у корист грађана који тамо живе”.[100] Изразио је своје противљење замрзавању дипломатије.[118] Критиковао је Српску листу и Вучићев приступ КиМ.[99][119]

Масакр у Сребреници и Ратко Младић

[уреди | уреди извор]
За више информација погледајте: Масакр у Сребреници

Током интервјуа у фебруару 2022. Понош је изјавио да је једном срео Ратка Младића у Книну, а говорећи о Младићевој умешаности у масакр у Сребреници, Понош је навео да су Младићеве трупе „починиле бруталне злочине” и да „за те злочине одговарао је он [Младић], али не треба да за то одговара цела генерација или цео народ”.[120] Такође је навео да подржава Декларацију о Сребреници коју је Народна скупштина усвојила 2010. године.[121][122] Поноша су због његових коментара критиковали провладини медији у Србији.[123]

Приватни живот

[уреди | уреди извор]

Понош је у младости боравио у Загребу и касније се оженио Зденком, Хрватицом из Инђије.[4][124] Има једног брата, док му је отац умро непосредно пре операције Олуја.[125] Његовог деду по мајци мобилисали су партизани и погинуо је на Сремском фронту.[124] Има и хрватско држављанство.[3][126]

Поред матерњег српског, говори и енглески и руски.[2] Његови хобији укључују проучавање историје, музике, филма, фудбала и цртаћа.[2][4]

Понош је и аутор више научних радова,[8] и радио је као надзорни уредник часописа Horizons.[‡ 1]

Напомене

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Република Косово (алб. Republika e Kosovës) једнострано је проглашена држава на територији Републике Србије, противно Уставу Републике Србије и Резолуцији Савета безбедности Уједињених нација 1244. Према Резолуцији, цела територија Косова и Метохије, правно гледано, налази се у саставу Србије док не буде постигнуто коначно решење. Србија не признаје једнострано отцепљење, по међународном праву, њене територије, прецизније аутономне покрајине под привременом управом Уједињених нација (УНМИК). Влада са седиштем у Приштини има дефакто власт над већином територије, док поједине структуре Србије функционишу на северу и у српским енклавама.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в г д ђ „Zdravko Ponoš”. Istinomer (на језику: српски). Приступљено 2020-12-20. 
  2. ^ а б в г д ђ е ж з Stevanović, Dragoljub (17. 12. 2006). „General iz Knina”. Politika (на језику: српски). Приступљено 2022-01-26. 
  3. ^ а б „Ponoš: Ja sam Srbin iz Krajine, hrvatsko državljanstvo imam po rođenju”. Danas (на језику: српски). 2022-02-04. Приступљено 2022-02-04. 
  4. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м Švarm, Filip; Anastasijević, Dejan (2007-01-10). „Ponoš i predrasude”. Vreme (на језику: српски). Приступљено 2022-01-26. 
  5. ^ а б в г д ђ Bibić, Radovan (2009-10-14). „Ličnost Danas: Zdravko Ponoš”. Danas (на језику: српски). Приступљено 2022-01-26. 
  6. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м Telesković, Dušan (2022-01-24). „Zdravko Ponoš - Životna priča”. Glas Šumadije (на језику: српски). Приступљено 2022-01-26. 
  7. ^ Jovićević, Mihailo (2022-03-24). „Ponoš na Pinku pokazao orden za zasluge u ratu protiv NATO”. NOVA portal (на језику: српски). Приступљено 2022-03-25. 
  8. ^ а б в г Anastasijević, Dejan (2006-12-13). „Nema znanja u klubu penzionisanih generala”. Vreme (на језику: српски). Приступљено 2022-01-27. 
  9. ^ а б „General Zdravko Ponoš načelnik Generalštaba”. Politika (на језику: српски). 13. 12. 2006. Приступљено 2022-01-27. 
  10. ^ Human rights: hostage to the state's regression. Belgrade: Helsinki Committee for Human Rights in Serbia. 2007. стр. 179. ISBN 978-86-7208-138-1. OCLC 298862365. 
  11. ^ Biserko, Sonja (2007). Ljudska prava: talac društvene regresije (на језику: српски). Beograd: Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji. стр. 13. ISBN 978-86-7208-137-4. OCLC 464609878. 
  12. ^ а б Human rights, democracy and--violence : annual report, Serbia 2009. Dragan Novaković, Helsinki Committee for Human Rights in Serbia. Belgrade. 2009. ISBN 978-86-7208-161-9. OCLC 751771669. 
  13. ^ „Kancelarija NATO-a u Beogradu”. BBC News (на језику: српски). 19. 12. 2006. Приступљено 2022-01-27. 
  14. ^ Sikavica, Stipe (2007-04-14). „Kome smeta general Zdravko Ponoš”. Danas (на језику: српски). Приступљено 2022-01-27. 
  15. ^ „Članovi nove Vlade Srbije”. B92 (на језику: српски). 16. 5. 2007. Приступљено 2022-01-27. 
  16. ^ Nikolić, Milan (22. 5. 2007). „General Ponoš u SAD”. Novinar (на језику: српски). Приступљено 2022-01-27. 
  17. ^ Bugarinović, Nebojša (25. 10. 2007). „Strani agenti tragaju za haškim beguncima”. Radio Free Europe (на језику: српскохрватски). Приступљено 2022-01-27. 
  18. ^ Davinić, A. (16. 12. 2007). „Vojska garant mira na jugu Srbije”. Politika (на језику: српски). Приступљено 2022-01-27. 
  19. ^ „General Ponoš primio komandanta specijalnih snaga OS Turske”. Vojska Srbije (на језику: српски). 9. 10. 2008. Приступљено 2022-01-27. 
  20. ^ „General Ponoš primio državnog sekretara MO Norveške”. Vojska Srbije (на језику: српски). 17. 10. 2008. Приступљено 2022-01-27. 
  21. ^ „Tadić: Vrijeme za promjenu Kumanovskog sporazuma”. Nezavisne novine (на језику: српски). 2008-11-29. Приступљено 2022-01-27. 
  22. ^ Ćirić, Aleksandra (2008-12-03). „Srpski napad na zonu kopnene bezbednosti”. Vreme (на језику: српски). Приступљено 2022-01-27. 
  23. ^ „Sukob Ponoš - Šutanovac”. Radio Television of Serbia (на језику: српски). 24. 12. 2008. Приступљено 2022-01-27. 
  24. ^ а б Ejdus, Filip (2010). Democratic Security Sector Governance in Serbia. Frankfurt: Peace Research Institute. стр. 13. 
  25. ^ „Tadić: Sistem odbrane je stabilan”. Radio Television of Serbia (на језику: српски). 25. 12. 2008. Приступљено 2022-01-27. 
  26. ^ „Razrešen general Ponoš”. Radio Television of Serbia (на језику: српски). 30. 12. 2008. Приступљено 2022-01-27. 
  27. ^ „Smenjen Zdravko Ponoš”. B92 (на језику: српски). 30. 12. 2008. Приступљено 2022-01-27. 
  28. ^ Borović, Radovan (30. 12. 2008). „Ponoš će ispoštovati odluku o smeni”. Radio Free Europe (на језику: српскохрватски). Приступљено 2022-01-27. 
  29. ^ „Politički, a ne "vojni" sukob”. Radio Free Europe (на језику: српскохрватски). Приступљено 2022-01-27. 
  30. ^ Biserko, Sonja (2008). Self-Isolation, the reality and the goal. Belgrade: Helsinki Committee for Human Rights in Serbia. стр. 164. ISBN 978-86-7208-146-6. OCLC 1226748751. 
  31. ^ Biserko, Sonja (2008). Yugoslaviaʹs implosion : the fatal attraction of Serbian nationalism. [Oslo]. стр. 299. ISBN 978-82-91809-01-4. OCLC 849801073. 
  32. ^ „Ohio, Serbia continue cooperation, training”. National Guard (на језику: енглески). 14. 7. 2008. Приступљено 2022-01-27. 
  33. ^ Kusovac, Srđan (2007-05-18). „Beograd”. Radio Free Europe (на језику: српскохрватски). Приступљено 2022-01-27. 
  34. ^ Lazić, Jasmina (2008-05-14). „Drugi put u dva veka”. Vreme (на језику: српски). Приступљено 2022-01-27. 
  35. ^ „Miloje Miletić novi načelnik Generalštaba”. Radio Television of Serbia (на језику: српски). 15. 2. 2009. Приступљено 2022-01-27. 
  36. ^ „Šutanovac traži da Ponoš da otkaz”. Blic (на језику: српски). 15. 10. 2009. Приступљено 2022-01-27. 
  37. ^ „Penzionisan Zdravko Ponoš”. Radio Television of Serbia (на језику: српски). 4. 1. 2010. Приступљено 2022-01-27. 
  38. ^ „Izbori ne utiču na reformu Vojske”. Blic (на језику: српски). 12. 4. 2008. Приступљено 2022-01-27. 
  39. ^ „Ponoš pomoćnik šefa diplomatije”. Politika (на језику: српски). 14. 1. 2010. Приступљено 2022-01-27. 
  40. ^ „Potvrđeno prijateljstvo sa Libijom”. Internet Portal Republika Srpska (на језику: српски). 3. 4. 2010. Архивирано из оригинала 27. 01. 2022. г. Приступљено 2022-01-27. 
  41. ^ „Kralj i Bartu – slika sa mnogo simbolike”. Politika (на језику: српски). 10. 6. 2011. Приступљено 2022-01-27. 
  42. ^ „Ko je Zdravko Ponoš, kandidat opozicije za predsednika”. Direktno (на језику: српски). 22. 1. 2022. Приступљено 2022-01-27. 
  43. ^ Bukvić, D. (6. 11. 2013). „Predstavljen Centar za međunarodnu saradnju i održivi razvoj”. Politika (на језику: српски). Приступљено 2022-01-27. 
  44. ^ Barredo, Lauren (2014-06-04). „CIRSD Joins New Earth Institute SDSN Advisory Group”. Sustainable Development Solutions Network (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 05. 08. 2021. г. Приступљено 2022-01-27. 
  45. ^ Telesković, Dušan (2022-01-24). „Zdravko Ponoš - Životna priča”. Glas Šumadije (на језику: српски). Приступљено 2022-01-26. 
  46. ^ „Zvanični rezultati predsedničkih izbora 2017.”. Vreme (на језику: српски). 2017-04-21. Приступљено 2022-01-27. 
  47. ^ „Osnovana Narodna stranka, Jeremić predsednik”. Politika (на језику: српски). 22. 10. 2017. Приступљено 2022-01-27. 
  48. ^ „Jeremić izabran za predsednika Narodne stranke”. Blic (на језику: српски). 22. 10. 2017. Приступљено 2022-01-27. 
  49. ^ „Ponoš: Što širi front opozicije, bolji i rezultat”. N1 (на језику: српски). 2017-12-21. Приступљено 2022-01-27. 
  50. ^ „Ponoš: Izbori prilika da promenimo loše stanje u Beogradu”. N1 (на језику: српски). 2018-02-04. Приступљено 2022-01-27. 
  51. ^ „Konačni rezultati beogradskih izbora 2018.”. N1 (на језику: српски). 2018-03-05. Приступљено 2022-01-27. 
  52. ^ „Zdravko Ponoš o novom načelniku Generalštaba vojske Srbije”. KTV (на језику: српски). 6. 12. 2018. Приступљено 2022-01-27. 
  53. ^ „Ponoš: Oročavamo protest i podižemo ulog, Vučić neće sam da ode”. N1 (на језику: српски). 2019-03-14. Приступљено 2022-01-27. 
  54. ^ „Zdravko Ponoš: Podižemo ulog mitingom 13. aprila, nije dovoljno da Vučić sam ode”. Glas Šumadije (на језику: српски). 2019-03-15. Приступљено 2022-01-27. 
  55. ^ „Ponoš: Nema smisla izlaziti na izbore”. N1 (на језику: српски). 2019-07-19. Приступљено 2022-01-27. 
  56. ^ Martinović, Iva (17. 9. 2019). „Koraci posle odluke o bojkotu izbora u Srbiji”. Radio Free Europe (на језику: српскохрватски). Приступљено 2022-01-27. 
  57. ^ „Ponoš: Ostanite kod kuće 21. juna”. NOVA portal (на језику: српски). 2020-06-01. Приступљено 2022-01-27. 
  58. ^ „Narodna stranka izabrala novo-staro rukovodstvo”. N1 (на језику: српски). 2019-11-03. Приступљено 2022-01-27. 
  59. ^ „Ponoš: Za Srbe i Albance važnija je pojava Abazovića, nego sporazum i Tramp”. N1 (на језику: српски). 2020-09-19. Приступљено 2022-01-27. 
  60. ^ „Ponoš predvodi Narodnu stranku, Jeremić: Generalu povereno oslobađanje Beograda na izborima 2022.”. Blic.rs (на језику: српски). 18. 9. 2020. Приступљено 2022-01-27. 
  61. ^ Đurić, Dimitrije (2020-09-19). „Generalu Ponošu biće povereno oslobađanje Beograda 2022. godine”. Nedeljnik (на језику: српски). Приступљено 2022-01-27. 
  62. ^ „Ponoš: Nisam kandidat za gradonačelnika”. NOVA portal (на језику: српски). 2020-12-09. Приступљено 2022-01-27. 
  63. ^ „Ponoš: Opozicija će vršiti pritisak da izbori budu održani pod fer uslovima”. N1 (на језику: српски). 2020-10-23. Приступљено 2022-01-27. 
  64. ^ „Ponoš: Ideja o zajedničkom nastupu opozicije još nije propala”. N1 (на језику: српски). 2021-02-17. Приступљено 2022-01-27. 
  65. ^ „Ponoš: Opoziciji potreban jedan, najbolji, zajednički kandidat”. N1 (на језику: српски). 2021-09-06. Приступљено 2022-01-27. 
  66. ^ „Ponoš: Opozicija mora da drži prst na obaraču, a obarač se zove bojkot”. Euronews (на језику: српски). 2021-09-11. Приступљено 2022-01-27. 
  67. ^ „Ponoš se neće ponovo kandidovati za potpredsednika Narodne stranke”. N1 (на језику: српски). 2021-11-25. Приступљено 2022-01-27. 
  68. ^ „Ponoš o napuštanju predsedništva NS: Nisam spreman na "trule kompromise"”. N1 (на језику: српски). 2021-11-25. Приступљено 2022-01-27. 
  69. ^ „Ponoš: Jedinstvo opozicije je preduslov da se kandidujem za predsednika”. N1 (на језику: српски). 2021-11-02. Приступљено 2022-01-27. 
  70. ^ „Jeremić: Pominjanje Ponoša kao kandidata iznenađenje za sve nas u stranci”. N1 (на језику: српски). 2021-11-04. Приступљено 2022-01-27. 
  71. ^ „Jeremić: Lažna vest da ne želim da Ponoš bude kandidat, odluka konsenzusom”. N1 (на језику: српски). 2021-11-26. Приступљено 2022-01-27. 
  72. ^ „Rašković Ivić o napadima na Ponoša: Liči na ono što je radio Hitlerov režim”. N1 (на језику: српски). 2021-11-08. Приступљено 2022-01-27. 
  73. ^ „SSP predložio da Zdravko Ponoš bude predsednički kandidat opozicije”. N1 (на језику: српски). 2022-01-22. Приступљено 2022-01-25. 
  74. ^ „Jeremić: Aleksić je naš prvi izbor, ali spremni smo da podržimo Ponoša”. N1 (на језику: српски). 2022-01-24. Приступљено 2022-01-27. 
  75. ^ „PSG podržava kandidaturu Zdravka Ponoša za predsednika”. N1 (на језику: српски). 2022-01-23. Приступљено 2022-01-27. 
  76. ^ „Pokret za preokret podržao kandidature Zdravka Ponoša i Marinike Tepić”. N1 (на језику: српски). 2022-01-23. Приступљено 2022-01-27. 
  77. ^ „Narodna stranka podržala Zdravka Ponoša za predsedničkog kandidata”. NOVA portal (на језику: српски). 2022-01-29. Приступљено 2022-01-29. 
  78. ^ „Demokratska stranka podržala Ponoša za predsedničkog kandidata opozicije”. NOVA portal (на језику: српски). 2022-01-29. Приступљено 2022-01-29. 
  79. ^ „Ponoš: Vredelo je čekati, moj uslov je bio jedinstvo – sada to imamo”. N1 (на језику: српски). 2022-02-02. Приступљено 2022-02-02. 
  80. ^ „RIK: Zdravko Ponoš i Miloš Jovanović zvanično predsednički kandidati”. N1 (на језику: српски). 2022-03-06. Приступљено 2022-03-09. 
  81. ^ „Ponoš najavio da će mu Dragojević i Kovačević biti savetnici”. Politika (на језику: српски). 2022-02-21. Приступљено 2022-02-21. 
  82. ^ „Ponoš: Praktično sam dogovorio da mi Srđan Dragojević i Siniša Kovačević budu savetnici”. Nedeljnik (на језику: српски). 2022-02-20. Приступљено 2022-02-21. 
  83. ^ „U Ponoševom timu i Čupić, Teodorović i Miodrag Stojković”. Danas (на језику: српски). 2022-03-02. Приступљено 2022-03-09. 
  84. ^ Mišić, Zoran (2022-03-17). „Zdravko Ponoš i Marinika Tepić u subotu na konvenciji u Kragujevcu”. Danas (на језику: српски). Приступљено 2022-03-17. 
  85. ^ „Predsednički kandidat Zdravko Ponoš i nosilac liste Marinika Tepić sutra u Vranju”. Danas (на језику: српски). 2022-03-15. Приступљено 2022-03-17. 
  86. ^ „CeSID objavio konačnu projekciju predsedničkih izbora: Vučiću 58,3 odsto glasova, Ponoš na 18,3”. Novinska agencija Beta (на језику: српски). 2022-04-04. Архивирано из оригинала 02. 07. 2022. г. Приступљено 2022-04-04. 
  87. ^ „Zdravko Ponoš napustio Narodnu stranku”. N1 (на језику: српски). 2022-04-05. Приступљено 2022-04-05. 
  88. ^ „Tabloidima na Ponoša: "Tajkun među generalima" i ostale priče”. Vreme (на језику: српски). 2022-02-04. Приступљено 2022-02-06. 
  89. ^ Dragojlo, Saša (2022-02-17). „Presidential Challenger says Serbia Faces Vote between Good and Evil”. Balkan Insight (на језику: енглески). Приступљено 2022-02-21. 
  90. ^ „"Zdravko Franjin", "Čekuov pašenog": U lažnim vestima o Ponošu nadimci u prvom planu”. Danas (на језику: српски). 2022-02-16. Приступљено 2022-03-17. 
  91. ^ а б Valtner, Lidija (2022-03-15). „Zdravko Ponoš za Danas: Dosta smo odratovali za nekoliko generacija, ovaj narod bi da živi”. Danas (на језику: српски). Приступљено 2022-03-17. 
  92. ^ Gec, Jovana (2022-02-02). „Serbian opposition parties unite against Vucic's populists”. The Philadelphia Inquirer (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 21. 02. 2022. г. Приступљено 2022-02-21. 
  93. ^ Jakovljev, Nadica (2022-03-07). „Ponoš: Srbija nije demokratska zemlja, društvo mora da se menja iz korena”. Danas (на језику: српски). Приступљено 2022-03-09. 
  94. ^ „Panović: Na Pesmi za Evroviziju došlo do iznenađenja, može i na izborima da dođe”. N1 (на језику: српски). 2022-03-09. Приступљено 2022-03-10. 
  95. ^ „Gosti N1: Ima šanse za promene na izborima, da li je Ponoš integrativni kandidat”. N1 (на језику: српски). 2022-03-07. Приступљено 2022-03-10. 
  96. ^ Švarm, Filip (2018-10-10). „Vučić je guverner porobljene Srbije”. Vreme (на језику: српски). Приступљено 2022-01-27. 
  97. ^ „Čiji su huligani na beogradskim demonstracijama”. Al Jazeera (на језику: бошњачки). 9. 7. 2020. Приступљено 2022-01-27. 
  98. ^ „Ponoš: Vučić ponizio državu i vojsku”. Danas (на језику: српски). 2018-09-16. Приступљено 2022-01-27. 
  99. ^ а б „Zdravko Ponoš: I građansko i nacionalno”. Glas Šumadije (на језику: српски). 2022-02-18. Приступљено 2022-02-21. 
  100. ^ а б „Ponoš: Praktično sam dogovorio da mi Dragojević i S. Kovačević budu savetnici”. N1 (на језику: српски). 2022-02-20. Приступљено 2022-02-21. 
  101. ^ „Zdravko Ponoš - Srđan Dragojević i Siniša Kovačević biće moji savetnici”. Nova srpska politička misao (на језику: српски). 2022-02-21. Приступљено 2022-02-21. 
  102. ^ „Ponoš: Srbija da bude socijalno odgovorna država u kojoj zdravlje nije luksuz”. Danas (на језику: српски). 2022-03-11. Приступљено 2022-03-11. 
  103. ^ а б „Ponoš: Istopolnu zajednicu ne treba nazivati brakom, ne podržavam ulazak Srbije u NATO”. Danas (на језику: српски). 2022-02-20. Приступљено 2022-02-21. 
  104. ^ „Ponoš: Vučić i odlazeća vlast krše Ustav, treba menjati izborni sistem”. N1 (на језику: српски). 2022-03-07. Приступљено 2022-03-09. 
  105. ^ „Ponoš: Bio bih srećan da kao predsednik potpišem zakon o vraćanju oduzetih penzija”. Danas (на језику: српски). 2022-03-09. Приступљено 2022-03-09. 
  106. ^ „Ponoš: Zakon o vojsci udovoljava interesima trgovaca oružjem”. N1 (на језику: српски). 2018-04-27. Приступљено 2022-01-27. 
  107. ^ „Zdravko Ponoš o ponovnom uvođenju vojnog roka”. N1 (на језику: српски). 2018-08-31. Приступљено 2022-01-27. 
  108. ^ Cvetković, Ljudmila; Glavonjić, Zoran (14. 2. 2018). „Lov na birače od vrata do vrata”. Radio Free Europe (на језику: српскохрватски). Приступљено 2022-01-27. 
  109. ^ Mihajlović, Branka (10. 4. 2019). „Upotreba vojske u podeljenoj Srbiji”. Radio Free Europe (на језику: српскохрватски). Приступљено 2022-01-27. 
  110. ^ „Ponoš: Nekompetentni politički vrh poigrava se sa sistemom odbrane”. Danas (на језику: српски). 2019-11-03. Приступљено 2022-01-27. 
  111. ^ „Ponoš: Srbiji treba i Rusija i EU”. Blic (на језику: српски). 2011-04-22. Приступљено 2022-01-25. 
  112. ^ „Ponoš: Nema dileme da sam proevropski kandidat”. NOVA portal (на језику: српски). 2022-02-18. Приступљено 2022-02-21. 
  113. ^ „Ponoš: Srbiji nije mesto u NATO ali treba da sarađuje sa njima”. Danas (на језику: српски). 2022-03-03. Приступљено 2022-03-09. 
  114. ^ „Zdravko Ponoš: Ulazak u NATO i neracionalan i emotivno neprihvatljiv, Srbija treba da ostane vojno neutralna”. Nova srpska politička misao (на језику: српски). 10. 11. 2017. Приступљено 2022-01-27. 
  115. ^ „Ponoš: Vulin ne razume političke procese i vojnu neutralnost”. N1 (на језику: српски). 2017-10-28. Приступљено 2022-01-27. 
  116. ^ Mitrinović, Biljana (5. 2. 2011). „Četiri stuba su realnost, a ne naš izbor”. Politika (на језику: српски). Приступљено 2022-01-27. 
  117. ^ Čolić, Nina (2022-02-24). „Ponoš o krizi u Ukrajini: Vojno rešenje neprihvatljivo”. Danas (на језику: српски). Приступљено 2022-02-24. 
  118. ^ „Snaga sedmog dela Mercedesa - Srpsko-nemački odnosi - Nedeljnik Vreme”. www.vreme.com (на језику: српски). 2010-08-25. Приступљено 2022-01-29. 
  119. ^ „Ponoš: Vučić Prištini dao sve traženo, Beograd i Srbi s Kosova nisu dobili ništa”. N1 (на језику: српски). 2022-03-04. Приступљено 2022-03-09. 
  120. ^ „Ponoš o napadima tabloida: Neko je pustio "trenirane pse", vlasnik će odgovarati”. N1 (на језику: српски). 2022-02-10. Приступљено 2022-02-11. 
  121. ^ Spalović, Dejan (2022-02-27). „Neću uvesti Srbiju u NATO”. Politika (на језику: српски). Приступљено 2022-03-21. 
  122. ^ „Ponoš: Poštujem deklaraciju o Srebrenici, protiv sam ulaska Srbije u NATO”. snews (на језику: бошњачки). 2022-03-13. Приступљено 2022-03-21. 
  123. ^ Petrović, Ivica (2022-02-19). „Naprednjački test patriotizma: NATO, Kosovo, Srebrenica”. Deutsche Welle (на језику: српски). Belgrade. Приступљено 2022-03-21. 
  124. ^ а б Lukač, Davor (2021-11-10). „Inženjer sa činom generala”. Vreme (на језику: српски). Архивирано из оригинала 23. 02. 2022. г. Приступљено 2022-01-26. 
  125. ^ Telesković, Dušan (2021-12-08). „Otac mi je umro par meseci pre "Oluje". Moja majka i brat su krenuli tako što su stavili neke stvari na magarca i tako krenuli preko brda: Životni intervju Zdravka Ponoša u Nedeljniku”. Nedeljnik (на језику: српски). Приступљено 2022-01-26. 
  126. ^ Latković, Nataša (2022-02-04). „NATO general, špijun, hrvatski patriota: Odgovori Ponoša na prljavu kampanju”. NOVA portal (на језику: српски). Приступљено 2022-02-04. 

Примарни извори

[уреди | уреди извор]

У тексту овим референцама претходи двоструки бодеж (‡):

  1. ^ а б в Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; нема текста за референце под именом :0.
  2. ^ „Upoznaj Ponoša”. Zdravko Ponoš (на језику: српски). фебруар 2022. Приступљено 2022-03-01. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Понош, Здравко; Шуњеварић, Милан (1993). „Сателитски телекомуникациони системи у војној примени”. Војнотехнички гласник (на језику: српски). 41. Београд: Универзитет одбране у Београду. стр. 682—697. ISSN 0042-8469. eISSN 2217-4753. 
  • Понош, Здравко (2007). „Трансформација војске Србије — изазови и одговори”. Војно дело (на језику: српски). 5. Београд: Министарство одбране Републике Србије, Универзитет одбране у Београду. стр. 9—30. ISSN 0042-8426. eISSN 2683-5703. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Здравко_Понош&oldid=28473806”