Рударски градови у Србији

С Википедије, слободне енциклопедије
Привреда градова Србије
Чекић и длето, симбол рударских градова.
Статистика
Радна снага
по занимањима
инжењери и техничари рударства, машински и електротехнички инжењери
Главне индустријецрна и обојена металургија, електроенергетска индустрија
Размена
Извозна добраолово, бакар, цинк, злато, електрична енергија
Јавне финансије
Приходиоко 5 милијарди долара годишње
Све вредности, ако није другачије назначено, изражене су у америчким доларима

На територији Републике Србије, налази се велики број индустријски развијених општина и градова. Кроз историју, градови су се развијали на различите начине, као трговачки и саобраћајни или као рударски и индустријски центри, у зависности од географског положаја, природних ресурса итд. Још од средњег века, регионални центри су постајали градови у којима су била велика рудна налазишта, нарочито злата и сребра. Неки од тих градова су и дан данас остали важни регионални и рударски центри, а развојем индустрије и науке, као и повећањем потреба за новим минералним сировинама, почели су се развијати и други градови широм Србије. Неки од најзначајнијих рударских градова у Србији су: Лазаревац, Костолац, Бор, Мајданпек, Косовска Митровица (Трепча), Горњи Милановац итд.

Карта градова у Србији

Историја[уреди | уреди извор]

Развој рударства у Србији[уреди | уреди извор]

Рударство у нашим крајевима је веома старо. Његови почеци иду неколико хиљада година уназад. Трагове древног рударства налазимо, иако доста ретко, на нашим налазиштима живе, гвожђа, бакра и злата. Сем древног, код нас има и веома много трагова римског рударства које је цветало по свим рудоносним областима на просторима Србије. Ови трагови се огледају првенствено у старим документима из доба Рима, као и у археолошким налазиштима широм земље. Много више се зна о рударству средњег века. О његовој величини сведоче нам не само остаци старих рударских и топионичарских басена, већ и разноврсне белешке које очито говоре о томе, да је за време средњега века у Србији цветало не само обимно већ и технички напредно рударство, напредније него у многим, у оно време најразвијенијим државама Европе.[1]

Средњовековни рударски градови[уреди | уреди извор]

Интензивно се рударило у средњевековној српској и босанској држави на простору Новог Брда, Јањева, Трепче, Копаоника, Рогозне, Рудника, Кратова, Сребрнице, Крешева, Фојнице итд. Богата рудишта среброносног олова и бакра у Србији, Средњој Босни и данашњој Северној Македонији дала су повода да се на њима образују велика насеља и први градови, центри ондашње трговине у српској, односно босанској држави. У овим, чисто рударским насељима и градовима, боравили су дуже или краће време српски и босански средњовековни владари, затим феудалне велможе, млетачки, дубровачки и грчки капиталисти, саски пургари и шаролико становништво састављено од Срба, Грка, Арбанаса, Саса, ђеновљана, млечана, сплићана, дубровчана, которана, барана...

Лазаревац[уреди | уреди извор]

Лазаревац је градско насеље које административно чини једну од 17 општина града Београда. Према попису из 2011. године у Лазаревцу је било 26.006 становника.

Зграда скупштине општине Лазаревац.

Историја[уреди | уреди извор]

Лазаревац као насеље има веома дугу историју и традицију. Према налазиштима, откривено је да је био насељен и у праисторији, али нема тачних података о томе ко га је насељавао, нити који је тачан назив града био.

Праисторија[уреди | уреди извор]

Територија Лазаревца била је насељена Трачанима још у праисторијско доба. Плодно земљиште привлачило је многе народе да се на њему настане. Палеолитски остаци откривени су на више локација. На многим њивама у Араповцу и Миросаљцима нађена је керамика винчанског типа. Остаци праисторијских гробаља говоре о животу у овим крајевима и пре доласка Словена.

Турски период[уреди | уреди извор]

Када су Турци од 1438. године повели офанзиву против Србије и Угарске, ова област се нашла у веома тешком положају. Продирући од Крушевца према северу, турска војска је уништавала ове области и протеривала становништво. Нарочито су била велика пустошења пре и после пада Србије 1459. године. До Берлинског конгреса, Лазаравца као насеља под данашњим називом није било.

Убрзани развој у 20. веку[уреди | уреди извор]

По неким подацима Лазаревац је добио име по најстаријој кафани у овом крају, која се звала “Кнез Лазар”, а по другим, проглашен је за варошицу на Лазареву суботу, па је по томе добио име Лазаревац. Проглашавањем за сеоско место, Лазаревац се развија као управно и привредно средиште ове области и нагло напредује. Јама “Колубара” отворена је 1928. године. Њен капацитет производње био је врло мали, око 1300 тона месечно, а рад у јами примитиван и без икакве механизације, као и без заштитних средстава за раднике. Јама је производила све до 1934. године када је рад обустављен због акција НДБ. У то време производња је достизала до 5000 тона месечно. После ослобођења, јама је реновирана, капацитет јаме је повећан, тако да 1947. године достиже 10.000 тона месечно. Индустријализацијом и интензивном експлоатацијом угља у деценијама после Другог светског рата, Лазаревац и околина из темеља мењају изглед и постају средина од битног значаја за свакодневни живот и развој читаве Србије.[2] Привреда Лазаревца и околине је разноврсна и веома развијена. Плодност је утицала на величину и густину насељености. Најгушће насељена насеља су у плодним долинама Пештана, Турије и Колубаре. Област је врло богата угљем (лигнитом), чије су наслаге дебљине од око 70 m. У близини Лазаревца налази се чувени рудник “Колубара” са термоелектраном у Великим Црљенима као и сушионицом угља и топланом у Вреоцима.У близини Лазаревца је важна саобраћајна раскрсница Лајковац.

Рудник Колубара у Лазаревцу. Површински коп рудника.

Рударски басен Колубара[уреди | уреди извор]

Билансне резерве угља у рударском басену Колубара се процењују на око 22 милијарде тона, а врсте угља које чине ту резерву у постотцима су:

  • камени угаљ 1%
  • мрки угаљ 9%
  • лигнит 90%

Рударски басен “Колубара” лежи око 50 км југозападно од Београда и протезе се доњим током реке Колубаре од Лајковца до њеног ушћа у Саву. Укупна површина овог басена се процењује на око 1500 км. тј. сматра се да угљене наслаге у овом басену имају наведено пространство. Басен је током реке подељен на два дела: источни и западни. Источни део је скоро потпуно истражен и у овом делу басена налази се скоро милијарду тона лигнита, чија се експлоатација врши површинским откопавањем. Укупне количине у целом басену процењују се на око 3 милијарде тона. Квалитет лигнита који се експлоатише у овом басену спада у ред ниско квалитетних горива са високим садржајем воде и пепела. Басен је у том смислу и развијен и данас спада у ред највећих произвођача угља у југоисточној Европи, и учествује са око 35% у укупној производњи угља на простору бивше Југославије. Рударски басен “Колубара” се састоји из више погона, и то „Поље А“, затим „Поље Б”, три јамска погона, „Поље Д“ и Тамнава.

Термоелектрана Колубара[уреди | уреди извор]

Термоелектрана “Колубара” подигнута је на богатим наслагама колубарског угљеног басена. Прва електрана у овом басену подигнута је 1937. године у селу Вреоци, са снагом од 14MW која је снабдевала далеководима 60kV Београд и Крагујевац.Термоелектрана „Колубара” дневно троши око 4500 тона отпадног угља који се добија током сепарације и сушења. Електрана је везана за систем далековода 110kV. Данас је модерно опремљена, тако да производи око 1,5 милијарде KWh на годишњем нивоу. Њено учешће у производњи електроенергије у Србији је мало, али јако битно јер напаја Рударски басен Колубара, као и битне 110kV далеководе који напајају део Београда, далековод за напајање термоелектране Никола Тесла А, далековод за Аранђеловац...

Демографски подаци[уреди | уреди извор]

У насељу Лазаревац живи 18.392 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 36,6 година (36,0 код мушкараца и 37,3 код жена). У насељу има 7.668 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 3,07. Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пораст броја становника.[3]

Култура[уреди | уреди извор]

На територији центра града постоје три школе. Најстарија школа је „Војислав Вока Савић“, а ту су и: ОШ „Дуле Караклајић” и ОШ „Кнез Лазар”. Поред основних, ту су и Средња техничка школа са економским смером и гимназија. На територији општине Лазаревац налази се више културно-уметничких друштава, као и градска библиотека „Димитрије Туцовић”. Од веома великог значаја за историју општине је и спомен-црква са костурницом палим борцима Колубарске битке.

Горњи Милановац[уреди | уреди извор]

Гроњи Милановац је град у Србији у Моравичком округу. Првобитан назив града је био Деспотовац који је касније, по налогу Милоша Обреновића промењен у Горњи Милановац. Према попису из 2011. године град има 24 216 становника.

Историја[уреди | уреди извор]

Горњи Милановац је основан 1853. године. Смештен је у долини реке Деспотовице, по којој је некада и носио назив Деспотовац. Спада међу најмлађе градове у Србији.[4]

Оснивање града[уреди | уреди извор]

Град је основан на простору који је носио назив Дивље поље, односно на захтев начелника Рудничког округа Младена М. Жујовића, град је из села Брусница измештен на територију Дивљег поља које је припадало том селу. Град је основан 1853. године, наредбом кнеза Александра Карађорђевића и добио је име Деспотовац. Каснијим „Указом Милоша Обреновића”, а у част своме брату војводи Милану Обреновићу град бива преименован и добија назив Горњи Милановац.[5]

Привреда и развој[уреди | уреди извор]

Индустрија[уреди | уреди извор]

Први значајан индустријски помак представљао је почетак рада прве штампарије 1890. године, чиме се развила издавачка делатност и појавили се листови као што су „Таково“, „Рудничанин“, „Рудничка самоуправа“... Године 1922. изграђена је пруга која је повезивала Чачак са Београдом и самим тим долази и до развоја Милановца. Након Другог свјетског рата, Горњи Милановац се убрзано почео развијати. Након кратког временског периода постао је један од најјразвијених привредних градова у Србији. Индустријске зоне у граду су подељене на два дела. У индустријској зони која се налази на самом улазу у град, налазе се неке од највећих фабрика: ПИК Таково, Металац, ФАД, Типопластика... [6]

Рударство[уреди | уреди извор]

Веома значајну улогу за развој Горњег Милановца имао је рудник Рудник. Овај рудник је добио име по истоименој планини. Полиметалично лежиште (олова, бакра и цинка) састављено је од великог броја рудних тела (преко 90). Површина рудника заузима површину од око 3.5км по дужини и 1.5км по ширини. За откопавање рудника користи се искључиво фронтална метода откопавања одозго на доле са отвореним откопима. Овом медотом, од 1953.године, па све до данас откопано је преко 12 милиона тона руде. Отварање рудника, веома је допринело развоју града, јер је израдом саобраћајница за транспорт руде град повезан са свим деловима Србије. Откопавањем руде, јавила се и потреба за њеном прерадом, па су у околини отворене и многе фабрике за прераду руда метала.

Демографске карактеристике[уреди | уреди извор]

У насељу Горњи Милановац живи 18.869 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 36,8 година (35,9 код мушкараца и 37,6 код жена). У насељу има 7786 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 3,08. Ово насеље је највећим делом насељено Србима, а у последњих неколико пописа примећен је пораст у броју становника.[7]

Зграда Окружног начелства, прва зграда у некадашњем Деспотовцу (Горњи Милановац).
Подаци пописа становништва из 2011. године
Година пописа Број становника Просечна старост код мушкараца Просечна старост код жена
1862. 775 Нема података Нема података
1865. 876 Нема података Нема података
1887. 1.333 Нема података Нема података
1900. 2.836 Нема података Нема података
1948. 2.697 Нема података Нема података
1953. 3.402 Нема података Нема података
1961. 4.492 36.2 36.9
1971. 10.972 36.0 36.8
1981. 17.791 36.3 37.0
1991. 22.070 36.1 37.2
2002. 23.982 36.0 37.5
2011. 24.216 35.9 37.6

Култура и знаменитости[уреди | уреди извор]

Срезојевци, Горњи Милановац, Србија

Будући да сам град има дугу историју, веома је богат културним и историјским споменицима. На територији града налазе се четири основне школе, као и три средње. Град поседује и библиотеку која датира још из 1857. године. Многе зграде, као што су народна библиотека, црква и гимназија „Таковски устанак” представљају културне споменике од највишег значаја који датирају још из периода владавине Милоша Обреновића.

Споменици[уреди | уреди извор]

Школе[уреди | уреди извор]

Костолац[уреди | уреди извор]

Костолац је градско насеље које административно чини једну од општина града Пожаревца и припада Браничевском округу. Костолац представља центар Стига, а на месту данашњег Костолца налазио се римски град Виминацијум. Општина према попису из 2011. године броји 9.569 становника.[8]

Воз који је некада служио за превоз руде угља и путника у Костолцу.

Историја[уреди | уреди извор]

Римско доба[уреди | уреди извор]

Костолац се први пут помиње још у време Римског царства. За време римске владавине, на територији данашње општине Костолац налазио се град Виминацијум.

Настанак општине[уреди | уреди извор]

Костолац је у периоду након Другог светског рата (између 1949. и 1953. гоидне) имао статус општине Пожаревачког среза. Након тога, територија општине Костолац бива припојена општини Пожаревац. Становници овог насеља на референдуму из 1990. године изгласали су да Костолац треба да добије статус општине. То су и остварили 2007. године када је Пожаревац добио статус града, а Костолац је добио статус општине која административно припада граду Пожаревцу.

Костолачка култура[уреди | уреди извор]

Фонтана у градском парку у Костолцу.

Костолачка култура је енеолитска култура, која назив добија по археолошком локалитету код Костолца, а област коју обухвата је шира од далеко познатије Баденске културе, јер захвата Карпатски басен, Централнобалканско подручје и румунско Подунавље. Милоје Васић је 1906. и 1908. публиковао налазе из Костолца, али и налазе исте културе из Прахова и Винче. Костолачка култура, насупрот свом генетском претходнику - Баденској култури, гради солидне надземне објекте, трајније природе, које обнавља више пута. Куће су правоугаоне и велике. У начину градње се наслеђују познонеолитске традиције. Под је масиван, набијен, углачан, зидови су од плетера, вертикалних стубова облепљени блатом. Архитектура је прилагођена конфигурацији терена.[9]

Општина Костолац[уреди | уреди извор]

Новим статутом града Пожаревца, у члану бр. 3 наведено је да се на територији града Пожаревца налазе следеће градске општине: Пожаревац и Костолац. Планирано је да у састав општине Костолац уђу следећа насељена места: Костолац, Село Костолац (познато и као Стари Костолац), Острово, Кленовник, Петка и Дрмно. Насеља су имала могућност да на референдумима одлуче да ли желе да уђу у састав градске општине Костолац. Након референдума одржаног 05.08.2009. и 25.08.2009. грађани месне заједнице Дрмно су одбили да буду у саставу Градске општине Костолац, док остала насеља одлуком становништва на референдуму улазе у састав новоформиране општине Костолац.

Костолачки басен[уреди | уреди извор]

Костолачки угљени басен обухвата подручје између реке Мораве на западу, Голубачких планина на истоку, реке Дунав на северу и реке Ресаве и града Свилајинца на југу. На том простору утврђене су богате резерве лигнита, мрког и каменог угља. У ствари, Костолачки угљени басен, у ужем смислу, обухвата подручје општине Пожаревац. Руда угља је истражена на подручјима Костолца, села Дрмна, Кленовника, Ћириковца и Пољане, са којих се и врши експлоатација. Овај басен простире се на површини од 100 км².[10]

Термоелектрана Костолац „А”[уреди | уреди извор]

Термоелектране Костолац „А” и Костолац „Б” су друге по величини термоелектране у Србији. За производњу електричне енергије снабдевају се нискокалоричним лигнитом из костолачких површинских копова.

Термоелектрана Костолац „А” се десној обали Дунава 50км низводно од Београда. Она се састоји из два блока:

  • Блок „А1” производног капацитета од 100 MW, који је почео са производњом 1967. године
  • Блок „А2” са капацитетом 210 MW, који је отпочео са производњом 1980. године.[11]

Термоелектрана Костолац „Б”[уреди | уреди извор]

Термоелектрана Костолац „Б” налази се на 50км од Београда на територији Села Костолац. Састоји се од два блока:

  • Блок „Б1”, производног капацитета од 345 MW, који је почео са производњом 1987. године
  • Блок „Б2” са истим капацитетом, који је отпочео са производњом 1991. године

Модернизацијом, термоелектрана Костолац „Б” достиже капацитет од 350KW.[12]

Демографија[уреди | уреди извор]

Према попису из 2011. године у општини Костолац живи 9.569 становника, а просечна старост становништва износи 35,7 година (34,8 код мушкараца и 36,6 код жена). У насељу има 3186 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,92.

Бор[уреди | уреди извор]

Бор је град који се налази на југоистоку Србије. Представља центар Борског округа.То је рударски и индустријски град са развијеном обојеном металургијом.Према попису из 2011. године град насељава 34.160 становника.

Град Бор (снимак дроном)

Историја[уреди | уреди извор]

Бор као град нема дугу историју. Насеље Бор је настало уз рудник бакра који је 1903. године отворио Ђорђе Вајферт. Од тада Бор почиње нагло да се развија и расте. У периоду од 1933. до 1940. године Бор је добио ново насеље, Нова (Јужна) колонија, подигнута је болница и нова школа, а рудник је прерастао у један од највећих у Европи. Град је основан након Другог светског рата, тачније 1945. године, а само насеље негде око 1900. године. Плански је насељаван стручном радном снагом која је била потребна за рад у руднику и металуршкој индустрији.[13]

Привреда Бора[уреди | уреди извор]

Дампер као експонат у парк-музеју. Симбол рударског града Бора.

Привреда Бора и околине се од оснивања града базирала на рударству и преради обојених метала. Концепт привреде тадашње СФРЈ је био да се улаже у металску и препрађивачку индустрију, оставио је трајни печат на град Бор и источну Србију. Изграђена је топионица чији је капацитет био 140 хиљада тона бакра годишње, покренута снажна флотација, а потом су уследила опсежна улагања у инфраструктуру (акумулација вештачког језера за потребе рударства) и пратеће привредне гране. Потреба за радном снагом је била огромна, па се број становника стално повећавао. Рударско-топионичарски басен Бор достигао је у једном периоду бројку од 22 хиљаде запослених. Економски врхунац града је био осамдесетих година 20. века када је имао своја представништва у Немачкој и Сједињеним Америчким Државама. Рударско-топионичарски басен Бор је крајем 2018. године званично прешао у руке већинског власника "Циђина" из Кине.[14]

Борски рудник[уреди | уреди извор]

Године 1902. у Бору је пронађен рудни минерал богат бакром (ковелин). Откривање и даље истраживање лежишта финансирао је Ђорђе Вајферт, захваљујући коме се рудник убрзо почео развијати.

Лежиште бакра[уреди | уреди извор]

Лежиште бакра у Бору је једно од највећих, како балканских, тако и европских лежишта бакра. Од 1902. па све до 1959. године, из овог лежишта откопано је преко 30 милиона тона руде и добијено 1,05 милиона тона бакра. Бор је данас једини рудник бакра који је остао активан у бившој Југославији, са годишњом производњом од око 2 милиона тона руде, односно око 30.000 тона бакра. Осим бакра, из овог лежишта се добија у просеку око 800кг злата годишње.[15]

Површински коп рудника у Бору

Демографија[уреди | уреди извор]

У Бору према попису из 2011. гоидне живи 30.895 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 37,4 година (36,5 код мушкараца и 38,2 код жена). У насељу има 14.044 домаћинства, а просечан број чланова по домаћинству је 2,80. Насељен је углавном Србима, али уз присуство великог броја нација и националних мањина.

Етнички састав према попису из 2011. године
Нацинална припадност Број становника Проценат
Срби 32.785 83,23%
Власи 2.352 5,97%
Роми 1.216 3,08
Македонци 507 1,28%
Југословени 251 0,63%
Остали 657 5,81%

Види још[уреди | уреди извор]

Остали рударски градови у Србији:

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Др Василије, Симић. Наша велика рудишта и рударски градови у средњем веку (3. изд.). стр. 4. 
  2. ^ „Општина Лазаревац”. Лазаревац. Приступљено 15. 5. 2020. 
  3. ^ „ГО Лазаревац”. Приступљено 15. 5. 2020. 
  4. ^ „Деспотовац-Горњи Милановац”. ГМ-инфо. Приступљено 18. 5. 2020. [мртва веза]
  5. ^ „Како је Деспотова постао Горњи Милановац”. Политика-како је Деспотовац постао Горњи Милановац. Приступљено 18. 5. 2020. [мртва веза]
  6. ^ „Где је Горњи Милановац данас”. Политика- Где је Горњи Милановац данас. Приступљено 18. 5. 2020. 
  7. ^ „Попис становништва” (PDF). Први резултати пописа становништва. Приступљено 18. 5. 2020. 
  8. ^ „Градска општина Костолац”. Градска општина Костолац. Приступљено 18. 5. 2020. 
  9. ^ Тасић, Никола (1995). Енеолитске културе централног и западног Балкана (3 изд.). Београд. 
  10. ^ „Костолачки басен”. Костолац инфо. 
  11. ^ „Термоелектране Костолац”. ЕПС-Термоелектране и копови Костолац. Приступљено 19. 5. 2020. 
  12. ^ „Термоелектрана Костолац Б”. ЕПС-Термоелктрана Костолац Б. Архивирано из оригинала на датум 14. 10. 2012. Приступљено 19. 5. 2020. 
  13. ^ „Град Бор”. Званични веб сајт града Бора. Приступљено 19. 5. 2020. 
  14. ^ „Кинеска компанија преузима рудник Бор”. ин4с-Кинеска компанија преузима рудник Бор. Приступљено 19. 5. 2020. 
  15. ^ „Рударско-топионичарски басен Бор”. званични веб сајт Рударско-топионичарског басена Бор. Архивирано из оригинала на датум 22. 05. 2020. Приступљено 19. 5. 2020. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]