Град Бор

Бор
Bor Dom kulture.JPG
Дом културе Бор
Грб Бора
Грб
Основни подаци
Држава  Србија
Управни округ Борски
Седиште Бор (град)
Становништво
Становништво (2011) Пад 48.615
Густина насељености 56,8 ст./km2
Географске карактеристике
Површина 856 km2
Остали подаци
Временска зона UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Градоначелник Александар Миликић (СНС)
Веб-сајт bor.rs

Град Бор је град у источној Србији, у Борском округу, у Тимочкој Крајини. Средиште града је градско насеље Бор. Са својих 856 km² спада у пространије градове у Србији. Према попису становништва из 2011. године, на територији града живи 48.615 становника у 14 насеља.

Географија[уреди | уреди извор]

Географски положај[уреди | уреди извор]

Град Бор се налази у Тимочкој Крајини у источној Србији и припада Борском управном округу. На североистоку природну границу округа чини планина Дели Јован, а на западу Кучајске планине и Црни врх. Северни део града припада географској области Пореч, а јужни Црноречју (Црна река). Административне границе града Бора су следеће:

Рељеф[уреди | уреди извор]

Рељеф града Бора је брдско-планински. Планински делови града се налазе на западу, северозападу и североистоку. На западу се налазе Кучајске планине са Дубашничком површи и Црни врх, а на северу Мали крш, Велики крш, Голи крш са Столом и Дели Јован.[1] Највиши врх на територији града је Велика Треста (1.284 m) на Кучају, а најнижи део је долина Црног Тимока код села Метовница.

Поред ових планина могу се издвојити и бројне палеовулканске купе Тимочког андезитског масива које је Јован Цвијић груписао у три низа: низ Првулове чуке, низ Страхинове чуке и низ Тилва Њагре.[2]

Усецањем река у пределе града Бора настале су клисуре и кањони од којих је најпознатији Лазарев кањон.

Највиши врхови[уреди | уреди извор]

Врх Надморска висина (m) Планина
Велика Треста 1.284 Кучај
Стобор 1.050 Кучај
Микуљ 1.023 Кучај
Оштри камен 1.213 Кучај
Курматура 979 Кучај
Црни Врх 1.043 Црни Врх
Стрелник 1.065 Велики Крш
Велики Крш 1.148 Велики Крш
Голи Крш 778 Голи Крш
Стол 1.155 Голи Крш
Кулмеа Маре 554 Кулмеа Маре
Црни врх 1.141 Дели Јован
Велики Голи врх 1.037 Дели Јован
Тилва Њагра 770 Тилва Њагра

Хидрологија[уреди | уреди извор]

Целокупна територија града припада сливу Дунава односно црноморском сливу и богата је водом. Најзначајније реке су Црни Тимок са притокама Злотска, Шарбановачка и Брестовачка река, затим Борска, Кривељска, Равна река, Црнајка, Лозовица и Љубова река. У крашким пределима Кучаја јављају се и реке понорнице.

У подножју Црног врха и Тилва Њагре, 17 километара од Бора, налази се Борско језеро, вештачко језеро површине 30 хектара насталог 1959. преграђивањем Брестовачке реке. Главна намена језера јесте снабдевање водом рударско-индустријских погона у Бору, али је данас и веома значајна туристичка дестинација.[3]

Месне заједнице[уреди | уреди извор]

Градске месне заједнице (Бор):

  • Месна заједница Брезоник (Козарачка улица 3)
  • Месна заједница Север (улица Војске Југославије 19)
  • Месна заједница Стари Центар (улица Божина Јовановића 3)
  • Месна заједница Старо Селиште (улица Албанске Споменице 13)
  • Месна заједница Ново Селиште (улица Његошева 5а)
  • Месна заједница Бакар (улица Моша Пијаде 76а)
  • Месна заједница Рудар (улица Моша Пијаде 76)
  • Месна заједница Младост (улица Црновршке бригаде 2)
  • Месна заједница Напредак (улица Црновршке бригаде 36)
  • Месна заједница Металург (улица Љубе Нешића 23)
  • Месна заједница Нови Центар (улица Добривоја Радосављевића Бобија 15)
  • Месна заједница Слога (улица Ђорђа Симеоновића 2)

Сеоске месне заједнице:

Демографија[уреди | уреди извор]

График промене броја становника током 20. века
Демографија[4]
Година Становника
1948. 34.831
1953. 38.668
1961. 43.448
1971. 52.849
1981. 56.486
1991. 59.900 59.424
2002. 55.817 57.140
2011. 48.615
Етнички састав према попису из 2011.[5]‍
Срби
  
 35.435 72,89%
Власи
  
 6.701 13,78%
Роми
  
 1.758 3,62%
Македонци
  
 429 0,88%
Румуни
  
 293 0,60%
Албанци
  
 113 0,26%
Црногорци
  
 96 0,20%
Југословени
  
 87 0,18%
Хрвати
  
 79 0,16%
Муслимани
  
 61 0,13%
Бугари
  
 60 0,12%
Словенци
  
 47 0,10%
Мађари
  
 24 0,05%
Руси
  
 19 0,04%
Немци
  
 17 0,03%
Бошњаци
  
 13 0,03%
Словаци
  
 12 0,02%
Горанци
  
 4 0,01%
Украјинци
  
 4 0,01%
Русини
  
 1 0,00%
остали
  
 148 0,27%
регионално
  
 16 0,03%
неизјашњено
  
 2.549 5,24%
непознато
  
 611 1,26%

Насеља са српским већинским становништвом су Бор, Брестовац, Доња Бела Река и Оштрељ. Насеља са већинским влашким становништвом су Бучје, Горњане, Кривељ, Лука, Метовница, Танда и Шарбановац. Злот има релативну српску, а Слатина релативну влашку већину.

Верски састав[уреди | уреди извор]

Верски састав града Бора према попису становништва из 2011. године био је:[6]

Језички састав[уреди | уреди извор]

Језички састав града Бора према попису становништва из 2011. године био је:

Насеља[уреди | уреди извор]

Град Бор чини 14 насеља од којих је једно градско (Бор), а 13 остала.

Насеље Број становника (2002) Број становника (2011) Кретање станивника (%) Површина Густина насељености (2002)
Бор 39.387 34.160 -13,27 47,621 827,1
Брестовац 2.950 2.690 -8,81 69,108 42,7
Бучје 666 579 -13,06 30,633 21,7
Горњане 1.114 930 -16,52 90,349 12,3
Доња Бела Река 823 741 -9,96 40,674 20,2
Злот 3.757 3.299 -12,19 229,867 16,3
Кривељ 1.316 1.052 -20,06 99,207 13,3
Лука 612 537 -12,25 44,995 13,6
Метовница 1.331 1.111 -16,53 44,131 30,2
Оштрељ 654 586 -10,40 19,6 33,4
Слатина 921 890 -3,37 38,575 23,9
Танда 350 319 -8,86 40,764 8,6
Топла 100 97 -3,00 10,404 9,6
Шарбановац 1.836 1.624 -11,55 50,415 36,4

Образовање[уреди | уреди извор]

Зграда Техничког факултета

На територији града Бора налази се 9 основних школа, једна средња и основна школа, 6 средњих школа (једна приватна и 5 државних) и један факултет.

Основне школе:[7]

Основна и средња школа:

Средње школе:[8]

Факултет у Бору који припада Београдском универзитету:

Заштита природе[уреди | уреди извор]

Лазарев кањон је једино заштићено природно добро на територији града Бора

Најважније природне вредности на територији града су остаци богате геолошке историје у виду бројних ексклузивних крашких појава и облика, термоминералних вода и крашких биогеографских појава. Најизразитији и најбогатији крас заступљен је на источном делу Кучаја у геоморфолошким целинама крашке површи Дубашница, клисуре Злотске реке, Лазаревог кањона (са кањонима Микуљске реке, Демижлока и Појенске реке) и планине Малиник, са бројним пећинама и јамама, међу којима су најзначајније Лазарева пећина и Верњикица, уз Водену пећину, Хајдучицу, Мандину пећину, Стојкову леденицу и др. Другу, дисперзовану групацију, представљају крашки облици Великог и Малог Крша, Голог Крша са Столом, као и обухваћеног дела Дели Јована, са мањим пећинама, јамама и другим крашким облицима. Такође су значајне бројне палеовулканске купе, пре свега Тилва Њагра, затим Тилва Мика, Страхинова и Првулова чука и др. Термоминералне воде заступљене су у Брестовачкој бањи, а термоминерални извори непознатих карактеристика и издашности јављају се и у Шарбановцу. Укупан живи свет у ближој околони Бора (домет директног аерозагађења и хидрозагађења од рудника) готово је уништен или озбиљно угрожен и постоје озбиљни проблеми да се он санира. Са удаљењем од басена стање се побољшава.[10]

Једино заштићено природно добро на простору града Бора је споменик природе „Лазарев кањон”, на површини од 1.755 hа (од чега 1.176 hа на територији општине Бор) где је успостављен једностепени режим заштите II степена.

Од 2022. године у поступку заштите је национални парк Кучај-Бељаница који ће се поред општина Деспотовац, Жагубица и Бољевац, делом простирати и на територији града Бора, тачније на територији села Злот.[11]

Култура[уреди | уреди извор]

Непокретна културна добра[уреди | уреди извор]

На територији града Бора налази се 16 непокретних културних добара од којих су 11 споменици културе, 4 археолошка налазишта и једно просторна културно-историјска целина.[12]

Споменици културе[уреди | уреди извор]

Турско купатило у Брестовачкој бањи је најстарији очувани објекат на територији града Бора
  • Амам кнеза Милоша Обреновића највероватнија датира из XVIII века, у архитектонском смислу припада оријенталном типу градње. Историјски значај добија доласком кнеза Милоша у Брестовачку бању, као и нови назив - Кнежево купатило. Хамам је у основи квадратна грађевина, а централним простором доминира базен изграђен од камена у који је протицала топла и лековита бањска вода. За споменик културе проглашен је 1949. године.[15]
  • Зграда Техничког факултета у Бору налази се у улици Војске Југославије број 12. Подигнута је 1928. године као Француска касина. Зграда је успешно градитељско остварење са очуваним постојећим просторним карактеристикама, стилски вредном фасадном композицијом, пропорцијама и детаљима, како спољним тако и унутрашњим. Такође, репрезентативни је пример француске архитектуре настале у Бору између Првог и Другог светског рата, а која данас представља јединствено културно наслеђе у Србији и део је амбијенталне средине старог дела града. У њој се налази Технички факултет, чији је првобитни назив био Рударско-металуршки факултет. За споменик културе проглашен је 1988. године.[16]
  • Зграда Дома културе се налази у улици Моше Пијаде и представља модерни архитектонски вишеспратни објекат у натур бетону и стаклу, са прилазом у два нивоа. Данас, зграда Дома културе у Бору служи за обављање музејске, библиотечке, васпитно образовне, организационо-политичке и информативне делатности. За споменик културе проглашен је 1988. године.[17]
  • Споменик Петру Радовановићу, једном од истакнутих југословенских револуционара, налази се у ширем центру града, на кружном току који спаја улице Ђорђа Вајферта, Николе Пашића и Моше Пијаде. Откривен је 1982. године поводом обележавања стогодишњице од рођења овог истакнутог радничког борца. Споменик је бронзана статуа висине 2,30 метара која је рад академског вајара Николе Вукосављевића из Београда. За споменик културе проглашен је 1988. године.[19]
  • Споменик Миклошу Раднотију се налази на платоу испред Дома здравља у Бору и постављен је 8. новембра 2004. године. Првобитни споменик се налазио код Борског језера, на месту некадашњег немачког логора где је Радноти радио четири месеца и писао стихове преточене у књигу Бележница. Споменик је нестао 2001. године, а крадљивац као и споменик до данас није пронађен. Нови споменик је дар мађарске владе. За споменик културе проглашен је 1988.[20]
  • Спомен појате „Партизански бивак” се налазе на месту званом Брусово, код Преводског потока, 5 километара удаљеног од Доње Беле Реке. Објекат појате је настао у току 1936. и 1937. године са намером да буде пољска привредна зграда за чување стоке, смештај пољопривредних производа и преноћиште. У близини се налази спомен обележје Стевану Ђорђевићу, члану СКОЈ-а, и Боривоју Цолићу, народном хероју, који су погинули на том месту. Споменик је подигнут 1979. године. За споменик културе проглашене су 1988.[21]
  • Црква Успења Пресвете Богородице у Слатини саграђена је у првим годинама шесте деценије XIX века и представља значајан споменик нашег градитељског и икописаног наслеђа. Саграђена је од блокова тесаног каменог, пешчара. Олтарска апсида је пространа, а истурене певнице полукружне. Фасадне површине оживљене су архитектонском пластиком коју чине пиластри, розете, издужене нише и фризом слепих аркада који опасује све четри фасаде. Над припратом се уздиже четвртасти звоник са барокним кубетом. Угаоне стране куле наглашене су вертикалним испустима код којих су горње ивице повезане аркадама. Кула се завршава барокном куполом појачаном капом од метала. За споменик културе проглашена је 1989.[23]

Ахреолошка налазишта[уреди | уреди извор]

Бронзани појас из Лазареве пећине
  • Локалитет Трњана налази се на падини северно од Брестовачке бање, на територији села Брестовац. На локалитету је откривено праисторијско насеље металурга са некрополом из бронзаног доба око 1200-1000 године п.н.е. Металуршку делатност становника овог насеља потврђују и налази шљаке у већим количинама, необичних керамичких судова, камени тучкови и жрвњеви. Шљака се налази у свим до сада откривеним објектима. Уз само насеље откривена је и некропола са спаљеним покојницима, чије су урне постављене у кружне камене конструкције. До сада је откривена површина са 29 урни, односно конструкција. Овај локалитет је један од ретких налазишта насеља становника из касне бронзе, чија је делатност везана за топљење и прераду метала. За непокретно културно добро проглашен је 1988. године.[25]
  • Праисторијско насеље Кучајна је вишеслојно праисторијско насеље позиционирано на југозападној периферији Бора, на падини окренутој ка истоку, изнад ушћа Кучајског и Мартиновог потока. Површина локалитета је око 0,38 хектара. Заштитним археолошким истраживањима откривено је вишеслојно насеље из старијег неолита (7–6 миленијум п.н.е.), са остацима стамбене архитектуре, затим из старијег енеолита (4. миленијум п.н. ере) као и из бронзаног доба, односно прелазног периода из бронзаног у гвоздено доба (2. миленијум п.н. ере). За непокретно културно добро проглашено је 1988. године.[26]
  • Локалитет Кмпије – Велике ливаде се налази се на југоисточној периферији Бора, на простору насеља Петар Кочић, које је познато под старим називом Кмпије. На локалитету су откривени остаци насеља, делови кућа са великом количином покретних налаза (керамичке посуде, предмети од бакра, камено оруђе, фигурине од печене земље). Насеље је датовано у период енеолита, а припада културним групама Бубањ-Салкуца-Криводол и Коцофени. Откривени су и налази који указују на континуирану металуршку активност. За непокретно културно добро проглашен је 2012. године.[27]

Просторно-културне историјске целине[уреди | уреди извор]

  • Уже подручје Брестовачке Бање проглашено 1991. године је за просторно-културно историјску целину са споменицима културе са историјским и архитектонским вредностима као и природним карактеритикама саме бање. Целина обухвата средишњи део Брестовачке Бање која захвата: лековите изворе (изворска вода која и данас лечи болести очију, желуца и нервног система), стара „Купатила”, Конак кнеза Милоша, Турски хамам, Кнежев дворац, вилу „Топлица”, конак „Излетник” и вилу „Топлица II”.[28]

Верски објекти[уреди | уреди извор]

Већина становника града Бора су православне вероисповести те су најчешћи тип верских објеката православне цркве. Територија града Бора припада Архијерејском намесништву борско-поречком Тимочке епархије Српске православне цркве. Поред српских праволсавних цркава, Бор има католичку цркву, џамију, румунске православне цркве итд.[29]

Верски објекат Место Година изградње
Црква Светог Ђорђа Бор 1911.
Католичка црква Светог Људевита Бор 1928. (обновљена 1967)
Црква Свете Тројице Кривељ 1883—1889
Црква Свете Тројице Горњане /
Црква Успења Пресвете Богородице Слатина 1861.
Црква Светог Петра и Павла Брестовац 1940.
Црква Светог Пророка Илије Злот 1837.
Црква Свете Тројице Доња Бела Река /
Црква Свете Тројице Шарбановац /
Црква Вазнесења Господњег Метовница 1936. започета (1941. прекинута због рата, 1986. поново реновирана)
Црква Вазнесења Господњег Лука /
Џамија Медина ем Имам Сефкија[30] Бор
  • Црква Светог Ђорђа у Бору

    Црква Светог Ђорђа у Бору

  • Црква Светог Пророка Илије у Злоту

    Црква Светог Пророка Илије у Злоту

  • Црква Успења Пресвете Богородице у Слатини

    Црква Успења Пресвете Богородице у Слатини

  • Црква Свете Тројица у Шарбановцу

    Црква Свете Тројица у Шарбановцу

Туризам[уреди | уреди извор]

Град Бор је препун туристичких потенцијала који нису искоришћени на најбољи начин. 2018. године град Бор је посетило 14.048 туриста, од тога 10.779 домаћих (76,73%) и 3.249 страних (23,13%).

Најзначајније туристичке атракције у околини Бора су: Борско језеро, Брестовачка бања, планина Стол, комплекс Злотских пећина (за туристичке посете уређене Лазарева пећина и Верњикица), Лазарев кањон и скијалиште Црни врх.

У самом граду Бору најзначајније атракције су: зоолошки врт, Музеј рударства и металургије Бор и површински коп Бор.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Лична карта града” (на језику: српски). Град Бор. Приступљено 24. 11. 2022. 
  2. ^ „Вулкански рељеф у Србији” (на језику: српски). geografija-mouse.blogspot.com. Приступљено 24. 11. 2022. 
  3. ^ „Борско језеро” (на језику: српски). bor030.net. Приступљено 24. 11. 2022. 
  4. ^ Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2003, подаци по насељима. Подгорица: Републички завод за статистику. септембар 2005. COBISS-ID 8764176. 
  5. ^ Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. Подгорица: Републички завод за статистику. септембар 2004. ISBN 978-86-84433-00-0. 
  6. ^ Књига 4 - Вероисповест, матерњи језик и национална припадност, 30. септембар 2011.
  7. ^ Основне школе у Бору osnovneskole.edukacija.rs Приступљено 14. јануара 2022.
  8. ^ Државне средње школе у Бору osnovneskole.edukacija.rs Приступљено 14. јануара 2022.
  9. ^ Издвојено одељење средње медицинске школе у Бору Средња медицинска школа - Академија Доситеј Приступљено 14. јануара 2022.
  10. ^ „Просторни план општине Бор: Књига I” (PDF) (на језику: српски). Град Бор. Приступљено 15. 10. 2022. 
  11. ^ „Обавештење о поступку покретања заштите у Националном парку „Кучај-Бељаница”” (на језику: српски). Министарство заштите животне средине. 5. 1. 2022. Приступљено 15. 10. 2022. 
  12. ^ „НКД на територији општине Бор” (на језику: српски). Завод за заштиту споменика културе Ниш. Приступљено 02. 10. 2022. 
  13. ^ „Конак кнеза Милоша” (на језику: српски). nasledje.gov.rs. Приступљено 02. 10. 2022. 
  14. ^ „Кнежев дворац” (на језику: српски). nasledje.gov.rs. Приступљено 02. 10. 2022. 
  15. ^ „Амам (купатило) Кнеза Милоша у Брестовачкој Бањи” (на језику: српски). nasledje.gov.rs. Приступљено 02. 10. 2022. 
  16. ^ „Зграда Техничког факултета” (на језику: српски). nasledje.gov.rs. Приступљено 02. 10. 2022. 
  17. ^ „Зграда Дома културе у Бору” (на језику: српски). nasledje.gov.rs. Приступљено 02. 10. 2022. 
  18. ^ „Споменик српским и француским војницима 1912—1918” (на језику: српски). nasledje.gov.rs. Приступљено 02. 10. 2022. 
  19. ^ „Споменик Петру Радовановићу” (на језику: српски). nasledje.gov.rs. Приступљено 02. 10. 2022. 
  20. ^ „Споменик Миклошу Раднотију код Борског језера” (на језику: српски). nasledje.gov.rs. Приступљено 02. 10. 2022. 
  21. ^ „Спомен појате „Партизански бивак”” (на језику: српски). nasledje.gov.rs. Приступљено 02. 10. 2022. 
  22. ^ „Пословна зграда на Тргу ослобођења бр. 5 у Бору” (на језику: српски). nasledje.gov.rs. Приступљено 02. 10. 2022. 
  23. ^ „Црква Успења Пресвете Богородице у Слатини” (на језику: српски). nasledje.gov.rs. Приступљено 02. 10. 2022. 
  24. ^ „Лазарева пећина” (на језику: српски). nasledje.gov.rs. Приступљено 02. 10. 2022. 
  25. ^ „Локалитет Трњана код Брестовачке Бање” (на језику: српски). nasledje.gov.rs. Приступљено 02. 10. 2022. 
  26. ^ „Праисторијско насеље Кучајна” (на језику: српски). nasledje.gov.rs. Приступљено 02. 10. 2022. 
  27. ^ „Локалитет Кмпије – Велике ливаде код Бора” (на језику: српски). nasledje.gov.rs. Приступљено 02. 10. 2022. 
  28. ^ „Уже подручје Брестовачке Бање” (на језику: српски). nasledje.gov.rs. Приступљено 02. 10. 2022. 
  29. ^ „Цркве у општини Бор” (на језику: српски). Туристичка организација Бор. Приступљено 02. 10. 2022. 
  30. ^ „Прва џамија у источној Србији” (на језику: српски). Радио-телевизија Војводине. Приступљено 02. 10. 2022. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Град Бор на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Град_Бор&oldid=25381702”