Унутрашња македонска револуционарна организација — разлика између измена

С Википедије, слободне енциклопедије
Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
мНема описа измене
м Бот: уклоњен шаблон: Link FA
Ред 293: Ред 293:
[[Категорија:Историја Македоније]]
[[Категорија:Историја Македоније]]
[[Категорија:Паравојне формације]]
[[Категорија:Паравојне формације]]

{{Link FA|mk}}

Верзија на датум 24. март 2015. у 19:52

За друге употребе, погледајте ВМРО (вишезначна одредница).
Војводе ВМРО
Географска област Македоније

Унутрашња македонска револуционарна организација (мак. Внатрешна македонска револуционерна организација; буг. Вътрешна македонска революционна организация; скраћено ВМРО) је била тајно револуционарно удружење чија је активност крајем 19. и почетком 20. века имала за циљ стварање независне државе Македоније, али је касније постало инструмент бугарске политике на Балкану.[1]

Циљ ВМРО-а је био независност и уједињење читаве географске области Македонија (егејске, пиринске и вардарске)[2], али многима и Велика Бугарска,[3] тиме што би се остварио званичан циљ организације а то је политичка аутономија македонске и једренске области [4].

Македонија је подељена између Србије, Грчке и Бугарске одредбама Лондонског мира потписаног 30. маја 1913. Након Балканских ратова и Првог светског рата, незадовољна поделом Македоније, ВМРО је наставила оружану борбу, чиме је стекла репутацију терористичке организације.[5]

Организација је више пута мењала име и делила се на разне огранке. Такође, данас у Бугарској и Македонији постоје политичке партије под тим именом.

Оснивање

Оснивачи ВМРО

Организација је основана 5. новембра 1893. у кући солунског библиотекара Ивана Хаџи Николова у Солуну, под називом Тајна Македонско-Одринска револуционарна организација (скраћено ТМОРО). Осивачи су били Христо Татарчев (лекар), Дамјан Груев (учитељ), Петар Поп Арсов (учитељ), Иван Хаџи Николов (књижар), Антон Димитров (учитељ) и Христо Батаниџев (учитељ).


Унутрашњи сукоби две струје су пратили организацију од њеног оснивања. Једну струју су чинили врховисти који су од 1895. године били окупљени у оквиру организације Врховни македонски комитет (ВМОК) и чија је делатност сматрана покушајем Бугарске да створи Велику Бугарску асимилацијом становника Македоније. Другу струју су чинили централисти чија је активност тумачена као покушај да се оствари слобода за вековима поробљено становништво Македоније. Бројним ликвидацијама припадника супарничке струје су не бирајући средства врховисти потиснули централисте и спроводили утицај Бугарског двора на организацију и њене активности.[6].

ВМРО је имала следеће карактеристике[7] :

  • у почетку функционисања организације су акције предводили бивши ђаци школа Бугарске егзархије и њени активисти
  • организација има изразит антисрпски и антигрчки карактер.

Бугарска егзархија и ВМРО

Свештеници Бугарске егзархије и комите

Крајем 19. века македонска нација још увек није била оформљена, те су становнике македонске области хришћанске вероисповести појединци у Бугарској углавном сматрали Бугарима.[8][9] Основни узрок става да су хришћани у Македонији по националној припадности Бугари, била је јурисдикција Бугарске егзархије над Македонијом и бугаризација спровођена у црквама и школама које су похађали хришћани из Македоније а које је на територији Македоније основала Бугарска егзархија. Многи истакнути чланови ВМРО су себе сматрали Бугарима и организација је у почетку била углавном пробугарски оријентисана. Иако се ВМРО званично борила за аутономију, односно независност обједињене Македоније, многи од њених бораца су се залагали за припајање Македоније Бугарској. Скоро сви најистакнутији припадници ВМРО су, још док су били у школским клупама, врбовани у чланство организације од стране својих учитеља које је плаћала Бугарска егзархија.

Антисрпски карактер ВМРО

Уплашени успесима српске дипломатије у Турској (1896. Србин владика добио је катедру скопске митрополије, а 1897. Срби су добили привилегију да отварају школе у Битољском и Солунском вилајету) челници ВМРО-а решили су да се обрачунају са Србима у Македонији. Иистакнути чланови ВМРО су 1897. године у Солуну основали подкомитет Централног комитета организације који је колоквијално назван „Друштво против Срба“. Вођа овог друштва био је Дамјан Груев, један од оснивача ВМРО, а постављени циљ је био да

.... огњем и мачем искорени Србе из Македоније.

— „Народна права“ Бугарска

.[10] Између 1897. и 1902. године ВМРО је извршио 95. атентата над виђенијим Србима у Македонији од којих су 42. за резултат имали смртни исход жртве. На мети су се нашли српски учитељи, свештеници, управници школа и народни прваци.[11][12]

Устав

Устав ВМОРО-а

Устав Унутрашње македонско-одринске револуционарне организације је донет на генералном конгресу 1905. године.

Глава I - Циљ

Члан 1. - Циљ Унутрашње македонско-одринске револуционарне организације је да уједини све незадовољно становништво Македоније и Одринског вилајета, без обзира на њихову националну припадност, како би се могла добити политичка аутономија за ове две области.

Члан 2. Организација се противи тежњама било које друге државе да подели или покори ове две области...

Виничка афера

Прво велико јавно разоткривање организације се десило 1897. године. У Виници је током ноћи 27. новембра 1897. године (по грегоријанском календару) група разбојника (арамија) која је дошла из Бугарске, предвођена познатим разбојником познатим под именом Коте Голчев, убила богатог турчина Казим-агу и опљачкала око 800 лира из његове куће. Приликом повлачење убили су и једног становника који је био припадник ВМРО. Његова жена је, мислећи да су њеног мужа убили чланови ВМРО, пријавила османским жандармима оружје које је било сакривено у њеној кући, што је било повод за претрес целог села и разбијање ћелија организације у читавом региону. Они код којих је пронађено оружје су под мукама одавали и остале чланове организације. Постоје и наводи о постојању доушника у самој организацији, као што је био Горги Јованов који је потказао османским властима чланове организације, између остали и учитеља Христа Поп Коцева и Тодора Лазарова. Османска жандармерија под командом Дервиша Ефендија је у Штипу поставила свој штаб за саслушавање и мучење ухапшених чланова организације и успела је у потпуности да открије читаву мрежу организације у Штипској, Кратовској, Паланечкој, Радовишкој, Кумановској и Малешевској кази. Заплењено је наоружање, муниција и пропагандни материјал. Ухапшено је око 600 људи, 200 је мучено а тројица су убијена. Око 300 чланова организације је спас пронашло бежећи у Бугарску. Неколико десетина ухапшених чланова организације је осуђено на затворске казне од 10 година до доживотног затвора. Сви су били заточени у тврђави Бодрум кале и издржавали су казну до 1902. године када су сви амнестирани [13].

Остале провале ВМРО у периоду 1897—1903.

Виничка афера је утицала на појачану будност османских власти и интензивирање рада доушника на провалама у остатку организције у Македонији. Провале су биле најбројније и са највећим последицама у оним регионима у којима је ВМРО имао највећи број присталица и најдубље корење. У региону града Костур је у периоду 1899—1903. било 14 провала организације и 230 људи је подвргнуто мучењу. У периоду 1897—1901. је у региону града Струмица било 5 провала и око 740 ухапшених [14]. Нарочито велике последице је имала провала у Битољу 1900. године када је због тога што га је ВМРО присилио да учествује у финансирању организације, егзархијски свештеник поп Ставра пријавио ову „комитску уцену“ властима Битољског вилајета. Због овог чина га је окружни комитет ВМРО осудио на смрт и ујутро, 17. августа 1900. године су припадници ВМРО убили попа Ставру хицима из револвера.

Током јуна и јула 1901. године се десила провала позната као Солунска афера, која је обухватила 16 каза у Солунском вијалету и веома велики број ухапшених, а највише у Ђевђелијској, Кукушкој и Тиквешкој кази.[15] Сви ухапшени су били ослобођени пре истека казни на које су били осуђени, током тзв. Падарских реформи и неке од бројних амнестија у Османском царству.

Да би оснажили утицај ВМРО који је после бројних провала био значајно уздрман, припадници ВМРО почињу акције усмерене против бројних локалних насилника, углавном арнаутских бандита. У селу Долно Бошава је ликвидиран Ибраим Будерник, а у селу Горниково Мустафа Алков који је често пљачкао становнике села Витачево. Највећи терет борбе са арнаутским бандама су изнели одреди ВМРО којима је командовао Крсто Николов.[16]

Илиндански устанак

Главни чланци: Илиндански устанак и Крушевска република

Илиндански устанак је почео 2. августа 1903. године, на православни верски празник Илиндан. Устанак је организовала Тајна македонска-одринска револуционарна организација. За време Илинданског устанака формирана је Крушевска република, прва република на Балкану. Власт устаника трајала је 10 дана - од 3. до 13. августа 1903. године и сматра се највећим успехом македонских устаника против турске власти. Главни град у коме је било седиште владе било је Крушево, по чему је и цела република добила име. Иако је завршен неуспехом, илиндански устанак се сматра једним од највећих и најзначајнијих догађаја у историји Македоније.

Криза ВМРО-а

Након погибије главног вође ВМРО-а, Дамјана Груева 1906, у ВМРО-у нису били способни да одаберу новог лидера. Тако је на снази остала стара, али завађена управа:

Активности ВМРО током Балканских ратова

Тиквешки устанак

Главни чланак: Тиквешки устанак

ВМРО је организовала устанак који је познат под називом Тиквешки устанак (мкд. Тиквешко востание) 15. јуна 1913.[17] године (или 19. јуна 1913.[18][19]) против српских власти на територији места Кавадарци, Неготино и Ваташа на територији Македоније. Српске власти су овај устанак брзо угушиле и том приликом ликвидирале 363 устаника.

Сви устаници и чланови њиховог командног штаба су били чланови ВМРО. Организатори устанка, углавном некадашње војводе из доба Илинданског устанка, су планирали да изведу синхронизовани напад на војску Краљевине Србије у сарадњи са бугарском војском. Због тога што су припреме за устанак откривене ВМРО је започео оружане акције пре договореног рока. Током устанка су биле формиране две велике групе наоружаних устаника. Једну је предводио Дончо Лазаров, а другу Мише Шкартов. Први напад је изведен на јединице војске Краљевине Србије које су биле стациониране у месту Неготино. Устаници су потиснули војску Краљевине Србије из града Неготино, а убрзо и из Кавадараца и Ваташе.

Војска Краљевине Србије се реорганизовала и под командом Василија Трбића и Јована Бабунског угушила устанак седам дана после његовог избијања. Због изостанка војне помоћи бугарске војске која се налазила са друге стране реке Вардар, око 200 устаника су били препуштени сами себи и нису били у стању да пруже озбиљан отпор. Током акција војске Краљевине Србије је убијено 545 људи, а спаљено и уништено више од 600 кућа, највише у Неготину, а затим и у Кавадарцима и Ваташи.[18]

Сарадња ВМРО и албанских качака

У нападима које су качаци извршавали током септембра 1913. године на територију Краљевине Србије активну улогу су имале комите ВМРО који су у Албанији обучавали косовскометохијске качаке Исе Бољетинца и Хасана Приштине и наоружавали их захваљујући финансијској помоћи Аустроугарске.[20]

Охридско-дебарски устанак

Главни чланак: Охридско-дебарски устанак
Војвода Петар Чаулев и део охридских устаника

Охридско-дебарски устанак је израз који се у одређеним историјским изворима употребљава као назив за масовни упад наоружаних албанаца и комита ВМРО са територије Кнежевине Албаније на територију Краљевине Србије започет 11. септембра 1913. године. Овај упад су подржали војска Аустроугарске и Краљевине Бугарске[21] уз одређено учешће и становника западне Македоније (припадника ВМРО и становника албанске националности из Охрида, Струге, Дебра и Кичева које су организовали чланови ВМРО, комитске војводе Петар Чаулев и Милан Матов (брат члана централног комитета ВМРО Христе Матова) [22].

Активности ВМРО током Првог светског рата

Припадници ВМРО су током Првог светског рата у периоду када је Краљевина Бугарска окупирала значајан део територије Краљевине Србије (1915—1918) били постављени на положаје начелника појединих окупационих области (Александар Протогеров у Нишу, Тодор Александров и Петар Чаулев у Скопљу...). Учитељи који су на српском језику изводили наставу и свештеници српске православне цркве су били прогањани и убијани, а уместо њих постављани бугарски учитељи и свештеници. Познате комитске војводе ВМРО (Тане Николов, Гаврил Кроилов, Крум Зографов...) су учествовале у гушењу Топличког устанка.[23]

Активности ВМРО у међуратном периоду

Тодор Александров и друге вође ВМРО.

Македонија је подељена између Србије, Грчке и Бугарске одредбама Лондонског мира потписаног 30. маја 1913. Подела Македоније је извршена тако што је део под називом Вардарска припао Србији, Егејска Грчкој, а Пиринска Бугарској.

Нишки споразум и ВМРО

Главни чланак: Нишки споразум (1923)

Нишки споразум потписан 23. марта 1923.[24] године у Нишу између Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и Краљевине Бугарске о уређењу међудржавних питања везаних за граничне проблеме.

Споразумом је Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца омогућено да се бори против комита ВМРО и на бугарској територији, с обзиром да премијер Бугарске Александар Стамболијски није могао да се ослони на бугарску војску.[25] Споразум је подразумевао заједничко патролирање на граници како би се погранична подручја довела у ред.

Споразумом је Бугарска прихватила суверенитет Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца над "Старом Србијом".[26]

Потписивање споразума је Стамболијском створило проблеме. Овакав споразум је највише сметао ВМРО-у чији чланови више нису могли да врше упаде на територију Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца из Краљевине Бугарске.

Споразум је један од разлога пуча изведеног 9. јуна 1923. године. Премијера Александра Стамболијског су, 14. јуна исте године на његовој фарми у Сливовици, отели, мучили и убили ВМРО и његови политички противници исекавши му шаку којом је потписан нишки споразум.[27]

ВМРО у Вардарској Македонији

Због деловања Бугарске егзархије, за чије је формирање 1870. године Порта дала сагласност под пресудним утицајем Русије, школе на српском језику на територији Вардарске Македоније су биле затваране, поготово после 1885. године и припајања Источне Румелије Бугарској, и вршена је систематска бугаризација хришћанског становништва Вардарске Македоније [28].

У областима Вардарске Македоније, београдска влада је после Балканских ратова спроводила доследну политику србизације[29]. У школама је спровођења систематска политика денационализовања и посрбљавања македонског становништа.[30] Београдска влада је наметала и лингвистичку политику србизације у Македонији[31], која је називана „Јужном Србијом“ (неслужбено) или „Вардарском бановином“ (службено после 1929. године). Говорни језик становника Македоније хришћанског порекла је сматран дијалектом српско-хрватског језика.[32] Притом, овај јужни дијалекат је потискиван образовањем, војском и другим средствима, а његова употреба је била кажњива.[33]

Незадовољна распарчавањем македонских области, ВМРО је наставила оружану борбу за независност и уједињење читаве Македоније. У Вардарској Македонији су вођење праве оружане борбе жандармерије са комитима, а хиљаде људи је малтретирано од стране југословенских власти под сумњом сарадње са ВМРО.[34] У 1923. и 1924. години је у региону Вардарске Македоније деловало 53 чете, од чега 36 из Бугарске, 12 локалних и 5 из Албаније.[34] Укупна бројно стање људства је било 3245 комита, предвођених од 79 војвода. Забележено је 119 битки и 73 терористичка акта.[34] Српски губици су били 304 погинула војника и преко 1300 рањених. ВРМО је изгубио 68 бораца, а стотине су биле рањене.[34]

ВМРО је у периоду после Првог светског рата активно спроводио убиства представника државне власти. Једна од жртава је био и Велимир Прелић, некада четник а у моменту убиства правни референт скопске жупаније. На њега је извршила атентат припадница ВМРО, Мара Бунева је 13. јануара 1928. године. Атентат је изведен на скопској улици Радомира Путника, где му је пуцано у леђа. Умро је 3 дана након рањивања у Војној болници у Скопљу.

Непосредно по завођењу шестојануарске диктатуре у Југославији 1929. године, у Софији долази до састанка вођа УХРО (Усташа - хрватска револуционарна организација) Анте Павелића и ВМРО Ванча Михајлова. Том приликом се договарају о заједничком будућем деловању и потписују “Софијску декларацију” која предвиђа стварање независних држава Хрватске и Македоније.[35]

Приликом реформи административне поделе Краљевине Југославије највећи део Вардарске Македоније се нашао обједињен у оквиру Вардарске бановине која је обухватала целу данашњу Македонију, јужне делове централне Србије и јужне делове Косова и Метохије.

Државни удар војно-политичке организације Звено, маја 1934. године довео је до раскида бугарске државе са ВМРО. Окрећући се сарадњи са Француском и Југославијом, звенари су разоружали комитске чете и похапсили политичке вође.

9. октобра 1934. године је један од припадника ВМРО, Владо Черноземски, у сарадњи са усташким покретом, извршио атентат у Марсељу на југословенског краља Александра Карађорђевића.

ВМРО у Пиринској Македонији

Холандски писац Ван ден Долард је током четворомесечног боравка у Бугарској приметио да су "амерички гангстери Ал Капоне и покојни Џек Дајмонд просто бедници, кад се сравне са вођама Комитета".[36]

ВМРО је имала де факто контролу над читавом области Пиринске Македоније и деловала је попут државе у држави. Бугарска влада је прећутно одобравала деловање ВМРО на њеној територији, одакле су вршени напади на пограничне области Македоније које су се нашле у саставу Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.[34]

ВМРО у Егејској Македонији

Други светски рат

Током Другог светског рата, много борци ВМРО-а су се борили на страни Бугарске и нису доживљавали бугарске трупе у области Македоније као окупаторске.[37] Доласком Светозара Вукмановића Темпа у Македонију 1943. године, многи чланови ВМРО прелазе на страну партизана. 2. августа 1944. године (што у Републици Македонији зову Други Илиндан) у Манастиру светог Прохора Пчињског је Антифашистичко собрање народног ослобођења Македоније са Панком Брашнаровом (револуционаром из Илинданског периода) на челу, прогласило Републику Македонију као федералну јединицу у оквиру Титове Југославије, што је доживело међународно признање [тражи се извор].

Након Другог светског рата ВМРО престаје да постоји.

Руководиоци

Референце

  1. ^ Енциклопедија Британика, Приступљено 27. 4. 2013.
  2. ^ "Принос към историята на Македонската Младежка Тайна Революционна Организация", Коста Църнушанов, Македонски Научен Институт, София, 1996.
  3. ^ Ulf Brunnbauer, DREVNA NACIONALNOST I VJEKOVNA BORBA ZA DRŽAVNOST: HISTORIOGRAFSKI MITOVI U REPUBLICI MAKEDONIJI (BJRM), Zbornik radova "Historijski mitovi na Balkanu", Sarajevo, 2003: "Činjenicu da je jedna jaka struja u tom pokretu bila za to da se Makedonija ujedini sa Bugarskom, i prema tome smatrala da su slavenski pravovoslavni stanovnici Makedonije zapravo etnički Bugari, makedonski naučnici prosto su prenebregli."
  4. ^ Тасић, Дмитар (2002). „„Војно-политичка акција „македонствујушчих“ у Краљевини СХС/Југославији 1919—1934. године“”. Архив Југославије, часопис Архив, број 3. Приступљено 25. јул 2010. „Унутрашња македонска револуционарна организација основана је у солуну 1893. године као организација чији је званичан циљ био добијање аутономије за македонску и једренску област.”  Пронађени су сувишни параметри: |author= и |last= (помоћ)
  5. ^ Terrorist Transformations: IMRO and the Politics of Violence. Keith Brown. Brown University, The Watson Institute for International Studies., Приступљено 27. 4. 2013.
  6. ^ Тасић, Дмитар (2002). „„Војно-политичка акција „македонствујушчих“ у Краљевини СХС/Југославији 1919—1934. године“”. Архив Југославије, часопис Архив, број 3. Приступљено 25. јул 2010. „Врховисти су временом успели да потисну централисте. То су успели не бирајући средства и начине. Након бројних ликвидација, ВМРО пада под директан утицај Бугарског двора и његове аустрофилске политике.”  Пронађени су сувишни параметри: |author= и |last= (помоћ)
  7. ^ Тасић, Дмитар (2002). „„Војно-политичка акција „македонствујушчих“ у Краљевини СХС/Југославији 1919—1934. године“”. Архив Југославије, часопис Архив, број 3. Приступљено 25. јул 2010. „У првим годинама након настајања ВМРО испољавају се следеће одлике у њиховом раду:..... - акцију предводе егзархијски васпитаници и активисти.... за све време постојања ВМРО је изразито антисрпски и антигрчки настројена.”  Пронађени су сувишни параметри: |author= и |last= (помоћ)
  8. ^ Етнография на Македония (Извори и материали в два тома), Автор: Колектив под редакцията на доц. Маргарита Василева, Обем: 853 стр. Издател: Българска Академия на Науките, Година: 1992.
  9. ^ Sources of Bulgarian Ethnography. Volume 3. Ethnography of Macedonia. Materials from the Archive Heritage. Sofia, 1998 Publication: Ethnologia Bulgarica. Yearbook of Bulgarian Ethnology and Folklore (2/2001) Author Name: Nikolova, Vanya; Language: English, Subject: Anthropology, Issue: 2/2001,Page Range: 143-144
  10. ^ Владимир Илић, Српска четничка акција 1903-1912, Београд 2006, 15.
  11. ^ Иван Иванић, Из Црквене Историје Срба у Турској у 18. и 19. веку, Београд-Нови Сад 1902, 114-118. Иванић даје имена 33. жртве ВМРО-а, зато што је његово дело писано крајем 1901. а почетком 1902. осталих 12. пало је током 1902.
  12. ^ Јован Хаџи Васиљевић, Четничка акција, Београд 1928, 15.
  13. ^ [1] Предавствата и атентатите во македонската историја, Виолета Аковска и Никола Жежов, Скопље 2004. године, pp. 55–56
  14. ^ [2] Предавствата и атентатите во македонската историја, Виолета Аковска и Никола Жежов, Скопље 2004. године, pp. 57
  15. ^ Тодор Камчев, тиквешки војвода и револуционар, Петре Камчевски издавач Музеј-галерија Кавадарци, страна бр. 62, Кавадарци, 2002. године ISBN 9989-9562-4-3
  16. ^ Тодор Камчев, тиквешки војвода и револуционар, Петре Камчевски издавач Музеј-галерија Кавадарци, страна бр. 63, Кавадарци, 2002. године ISBN 9989-9562-4-3
  17. ^ [3] Балкански ратови 1912—1913, Издавачи: Просведни преглед, Београд и Центар за демократију и помирење у југоисточној Европи, Солун 2005. pp. 19], Приступљено 27. 4. 2013.
  18. ^ а б [4] Интервју који је директор Музеја у Кавадарцима дао агенцији Фокус поводом 95 година Тиквешког устанка, објављен 6. јула 2008. године на интернет сајту агенције „Фокус“
  19. ^ [5] Фељтон објављен 3. августа 2007. године на интернет сајту „Утрински весник“
  20. ^ [6] Душан Т. Батаковић, Књига о Косову
  21. ^ Богдановић, Димитрије. „Књига о Косову”. Приступљено 23. јул 2010. „Međutim, nije ce radilo ni o kakvoj pobuni ili ustanku makedonskih Albanaca, nego o organizovanom masovnom upadu sa albanske teritorije, iza kojeg su stajali austrougarski i bugarski vojni krugovi U prvom naletu su pali Piškopeja, Žirovica i Debar. U napadu je učestvovalo oko 10.000 Albanaca, kojima su rukovodili strani oficiri, a c njima su sadejstvovali i izvesni komitski odredi VMRO. Činjenica da u albanskim četama ima stranih, i to bugarskih oficira, potvrđena je raznim obaveštajnim i diplomatskim kanalima, ali je posebno interesantna veza sa BMPO i lično s Janetom Sandanskim, koji je više meseci boravio u Albaniji organizujući albanski pokret prema Makedoniji”  Пронађени су сувишни параметри: |author= и |last= (помоћ)
  22. ^ [7] Текст под називом „Охридско-дебарски устанак“ објављен на сајту Македонска нација, аутор Љупчо Зорески
  23. ^ Тасић, Дмитар (2002). „„Војно-политичка акција „македонствујушчих“ у Краљевини СХС/Југославији 1919—1934. године“”. Архив Југославије, часопис Архив, број 3. Приступљено 25. јул 2010. „У првим годинама након настајања ВМРО испољавају се следеће одлике у њиховом раду:..... - акцију предводе егзархијски васпитаници и активисти.... за све време постојања ВМРО је изразито антисрпски и антигрчки настројена.”  Пронађени су сувишни параметри: |author= и |last= (помоћ)
  24. ^ Revue bulgare d'histoire, Volumes 16-17, Приступљено 27. 4. 2013.
  25. ^ The economy of East Central Europe 1815-1989, Приступљено 27. 4. 2013.
  26. ^ Yugoslavia as history: twice there was a country, Приступљено 27. 4. 2013.
  27. ^ Spencer Tucker, Encyclopedia of World War I, 2005 - pp. 114
  28. ^ Јован Цвијић, Балканско полуострво и јужнословенске земље, pp. 94, Приступљено 27. 4. 2013.
  29. ^ Nepostojećem narodu nametnut nepostojeći jezik, Приступљено 27. 4. 2013.
  30. ^ „The Real Face of Serbian Education in Macedonia” (на језику: енглески). newspaper "Makedonsko Delo", No. 9 (Jan. 10, 1926), Vienna, original in Bulgarian. Приступљено 03. 08. 2007. 
  31. ^ „An article by Dimiter Vlahov about the persecution of the Bulgarian population in Macedonia” (на језику: енглески). newspaper "Balkanska federatsia", No. 140, Aug.20, 1930, Vienna, original in Bulgarian. Приступљено 03. 08. 2007. 
  32. ^ Friedman, V. (1985) "The sociolinguistics of literary Macedonian" in International Journal of the Sociology of Language. Vol. 52, pp. 31–57
  33. ^ „By the Shar Mountain there is also terror and violence” (на језику: енглески). newspaper "Makedonsko Delo", No. 58, Jan. 25, 1928, Vienna, original in Bulgarian. Приступљено 03. 08. 2007. 
  34. ^ а б в г д Петър Петров, „Македония. История и политическа съдба“, том II, Издателство „Знание“, София, 1998. pp. 140–141.
  35. ^ Ivan Vanča Mihajlov: makedonski revolucionar uskraćen za domovinu i korijene, Приступљено 27. 4. 2013.
  36. ^ Владан Јовановић. Губици југословенске жандармерије у сукобима са качацима и комитима 1918-1934. године
  37. ^ Palmer, S. and R. King Yugoslav Communism and the Macedonian Question, Archon Books (June 1971), pp. 65–67.

Литература

Види још

ВМРО на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Унутрашња_македонска_револуционарна_организација&oldid=10846185”