Пређи на садржај

Циметидин

С Википедије, слободне енциклопедије
Циметидин
IUPAC име
1-цијано-2-метил-3-[2-[(5-метил-1Х-имидазол-4-ил) метилсулфанил]етхил]гванидин
Клинички подаци
Категорија трудноће
  • АУ: Б1
  • УС: Б (Без ризика у испитивањима на животињама)
Начин применеорално (таблете)
Правни статус
Правни статус
  • АУ: С4 (Пресцриптион онлy)
  • УК: ПОМ (Само на рецепат)
Фармакокинетички подаци
Биорасположивост60–70%
Везивање протеина15–20%
МетаболизамЈетра, ЦYП3А4
Полувреме елиминације2 сата
Излучивањебубрези
Идентификатори
CAS број51481-61-9 ДаY
ATC кодA02BA01 (WHO)
PubChemCID 2756
DrugBankAPRD00568
ChemSpider2654
Хемијски подаци
ФормулаC10H16N6S
Моларна маса252.34 г/мол
  • N#CN\C(=N/C)NCCSCc1ncnc1C

Циметидин је Х2 блокатор, антагонист хистаминских рецептора који брзо зауставља лучење желудачне киселине и пепсина из желудачне слузнице. Када се седамдесетих година прошлог века појавио био је права сензација[1], први лек који је уверљиво лечио пептички чир, поузданије него било који лијек до тада.[2][3] Циметидин блокира Х2 рецепторе узрокујући пад лучења HCl, повисује pH желуца и тако омогућава да се надражена или оштећена слузница желуца обнови. Циметидин је у односу на друге Х2 блокаторе релативно токсичнији, може оштетити јетру и бубреге, нарушити крвну слику, а могући су и поремећају рада срца. Стога циметидин данас све више уступа место новијим и мање токсичним лијековима као што је ранитидин.[4]

Фармако-терапијска група и деловање

[уреди | уреди извор]

Циметидин је реверзибилни, компететивни антагонист везивања хистамина на Х2 рецепторе.[5] Високо је селективан и не утиче на активност Х1 рецептора или на рецепторе осталих аутакоидних хормона. Јачина блокирања лучења желудачне киселине проузрокова хистамином или неким другим Х2 агонистом зависи од дозе циметидина. Ступањ инхибиције кореспондира плазматској концентрацији циметидина у широком подручју. Осим тога, циметидин блокира лучење желудачне киселине узроковане агонистима мускарина или гастрина, мада тај учинак није увијек комплетан. Овакав вишеструки инхибиторни учинак није резултат неспецифичног дјеловања на рецепторе хистамина, мускарина или гастрина, - такав учинак указује на то да активирање мускаринских и гастринских рецептора користи хистамин као крајњи, заједнички медијатор. Штавише, хистаминергична стимулација паријеталних станица желуца важна је за појачавање сигнала које покрећу ацетилхолин и гастрин када дјелују сваки на свој рецептор. Својство циметидина да блокира и хистамин и гастрин и ацетилхолин чини га потентним инхибитором свих фаза лучења желудачне киселине. Стога циметидин блокира лучење желудачне киселине и током гладовања и током ноћи, а такође и лучење желудачне киселине изазвано храном, асоцијацијом на храну, растезањем желуца, инсулином или кофеином. Циметидин смањује и волумен желудачног сока и његову киселост. Лучење пепсина уопштено пада паралелно са смањењем волумена желудачног сока. Лучење интринзичног фактора је такође смањено, али апсорпција витамина Б12, с обзиром да се интринзични фактор и иначе лучи у вишку, адекватна је и током дужег периода лечења циметидином. Концентрација гастрина у плазми није знатније поремећена, штавише, нешто је повећана путем негативне повратне спреге због смањене киселости желуца.

Фармакокинетички подаци

[уреди | уреди извор]

Циметидин се брзо и потпуно апсорбира, утицај хране или антацида је мали. Највиша концентрација циметидина у плазми достиже се након 1 до 2 сата. У јетри се циметидин биотрансформира резултујући у биорасположивости циметидина од 60%. Полувријеме елиминације износи 2 до 3 сата. Елиминације иде углавном преко бубрега, 60% циметидина се лучи у урин непромењено, а остало су оксидацијски метаболити циметидина. Мале количине циметидина могу се пронаћи у измету.

Терапијске индикације

[уреди | уреди извор]

Циметидин се користи за лечење:

Контраиндикације

[уреди | уреди извор]
  • Преосетљивост на циметидин.

Мере опреза

[уреди | уреди извор]

Код пацијената с оштећењем бубрежне функције доза циметидина би требало да буде смањена зависно од клиренсу креатинина. Хемодијализа успјешно уклања циметидин, али не и перитонеална дијализа. Праћење дугорочног учинка циметидина током више од 15 година, као и шестогодишња клиничка истраживања континуиране примене циметидина нису показале неочекиване нуспојаве. Ипак, сигурност дугорочне терапије циметидином није у потпуности установљена и пацијенти на дугорочној терапији требало би да буду посебно надгледани. Прије почетка терапије желудачних чирева циметидином мора се искључити евентуална присутност малигног процеса путем, уколико је могуће, ендоскопије и биопсије, због тога што циметидин може маскирати симптоме тумора желуца.[8] Мора се бити свесно посљедица евентуалне погрешне дијагнозе поготово код средовечних пацијената или старијих.

Интеракције лекова

[уреди | уреди извор]

Циметидин може продужити елиминацију лекова који се оксидативно метаболизирају у јетри. Наиме, циметидин се метаболизира преко цитохрома П450[9]. Иако се интеракције између циметидина и одређеног броја лекова као што су диазепам и пропранолол јасно доказане, клинички значај имају само интеракције с оралним антитромботицима, фенитоином, теофилином и интравенским лидокаином. Препоручује се помно надзирање пацијента који узимају циметидин и оралне антитромботике или фенитоин и по потреби треба смањити дозе споменутих лекова уколико то буде потребно. Такође, треба имати на уму да циметидин може појачати смањење броја крвних станица узроковано одређеним лекова или болесним стањима.

Трудноћа и дојење

[уреди | уреди извор]

Иако испитивања на животињама и клиничка пракса нису откриле никакву опасност примене циметидина током трудноће и дојења, и преклиничка и клиничка испитивања су показала да циметидин пролази кроз плаценту и да се излучује у мајчином млеку.[10][11] Коришћење циметидина током трудноће и дојења требало би избећи осим уколико је дефинитивно неопходно.

Дозирање

[уреди | уреди извор]

Максимална дневна доза износи 2400 мг. Код пацијената с поремећајем бубрежне функције доза мора бити смањена.[12]

Одрасли

[уреди | уреди извор]

У пацијентима с чиром на дванаеснику или бенигним желудачним чиром, препоручује се једнократна дневна доза од 800 мг пре спавања. Иначе, уобичајено дозирање је 400 мг дневно, ујутро и увече. Остали уходани системи дозирања су: 200 мг три пута дневно уз оброк те додатних 400 мг пре спавања (укупно 1000 мг), а уколико такав режим дозирања није ефикасан, примјењује се 400 мг уз сваки од три оброка те још 400 мг пре спавања (укупно 1600 мг дневно). Почетно лечење би требало да траје најмање 4 недеље (6 недеља за бенигни чир желуца), 8 недеља за чир узрокован континуираном применом нестероидних антиреуматика иако сами симптоми обично раније нестају. Већина чирева се залечује током тога раздобља терапије, али у неким случајевима потребно је и даље лечење да би дошло до потпуног излечења. Лечење се може наставити и током дужег периода код оних пацијената којима смањење киселости желудачног сока доноси знатну здравствену корист, а доза се може смањивати докле год пацијент реагира на лијечење, на пример једнократна доза од 400 мг пре спавања или 400 мг ујутро и навече. Код пацијената који су добро реаговали на иницијалну терапију бенигног пептичког чира рецидив се превентира једнодневном дозом од 400 мг пре спавања или с 400 мг ујутро и пре спавања.

Код лечења ГЕРБ-а, примјењује се 400 мг четири пута дневно, уз оброке и пре спавања током четири или осам недеља. Код пацијената с врло јаком секрецијом желудачне киселине (нпр. Золлингер Еллисонов синдром)[13] неопходна је доза од 400 мг или повећање дозе по потреби.

За превенцију крварења због стрес улцерација код посебно тешких пацијената примјењују се дозе од 200 до 400 мг сваких 4 до 6 сати. У пацијената с ризиком од овог синдрома даје се доза од 400 мг циметидина 90 до 120 минута пре увођења у општу анестезију, а код породиља на почетку порода. Доза од 400 мг се понавља сваких 4 сата док год постоји ризик с тим да треба имати на уму да је максимална дневна доза 2400 мг. Код синдрома кратког цријева (који се може јавити након хируршког лечења Црохнове болести), уобичајена доза зависи о индивидуалном реагирању на терапију. За смањење деградације суплемената панкреатичних ензима (панкреатин) примјењује се доза од 800 до 1600 мг (у зависности о одговору) у 4 дозе.

Деца

[уреди | уреди извор]

Искуства у лијечењу дјеце циметидином има знатно мање него у лијечењу одраслих.[14] Код дјеце старије од 4 године живота може се примијенити доза од 25 до 30 мг/кг телесне тежине подељена у неколико доза током дана. Доза циметидина у деци у првој години живота још није у потпуности установљена, али сматра се да се може примијенити 20 мг/кг телесне тежине у неколико доза током дана.

Предозирање

[уреди | уреди извор]

Акутно предозирање с дозама до 20 г циметидина пријављено је у неколико случајева но без значајно опасног стања. У случају предозирања примјењује се индукција повраћања или испирање желуца заједно са симптоматском терапијом.[15]

Нуспојаве

[уреди | уреди извор]

До сада је широм света циметидином лечено више од 56 милиона пацијената, али нуспојаве нису често биле пријављиване. Најчешће нуспојаве биле су пролив, вртоглавица или осип, обично благ и пролазан те осјећај умора. Такође било је случајева гинекомастије[16], али показало се да је била реверзибилна и повукла се након престанка узимања циметидина.

Повремено се може јавити реверзибилно оштећење јетре, а ретко се може јавити и хепатитис. Примећена су и реверзибилна конфузијска стања поготово код старијих теже болесних пацијената (обично код пацијената с поремећајем бубрега). Халуцинације, депресија се могу јавити ријетко. Такође, ријетко се могу јавити тромбоцитопенија и леукопенија, укључујући и агранулоцитозу, али се обично повуку након престанка узимања циметидина. Пријављени су и ретки случајеви алергијског васкулитиса. Врло ретко се може јавити панцитопенија и апластична анемија, интерстицијски нефритис, акутни панкреатитис, врућица, главобоља, мијалгија, артралгија, синус брадикардија, тахикардија и срчани блок. Такође, врло су ретки случајеви анафилактичког шока. Постоје пријављени и случајеви алопеције и импотенције[17][18], али нема доказа узрочно-посљедичне повезаности с узимањем циметидина. Пријављени су и изоловани случајеви повећања плазматског креатинина али без клиничке значајности.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Wхитнеy, Јаке (2006). „Пхармацеутицал Салес 101: Ме-Тоо Другс”. Гуерница. Архивирано из оригинала 7. 8. 2008. г. 
  2. ^ „Тагамет: А медицине тхат цхангед пеопле'с ливес”. Америцан Цхемицал Социетy. 2004. Архивирано из оригинала 8. 6. 2007. г. 
  3. ^ Силверман 2004, стр. 159
  4. ^ Кеитх Паркер; Лауренце Брунтон; Гоодман, Лоуис Санфорд; Лазо, Јохн С.; Гилман, Алфред (2006). „Цхаптер 36. Пхармацотхерапy оф гастриц ацидитy, пептиц улцерс, анд гастроесопхагеал рефлуx дисеасе”. Гоодман & Гилман'с Тхе Пхармацологицал Басис оф Тхерапеутицс (11. изд.). Неw Yорк: МцГраw-Хилл. ИСБН 0071422803. 
  5. ^ Мутсцхлер, Геисслингер, Кроемер, Рутх, Сцхäфер-Кортинг, Мутсцхлер Арзнеимиттелwиркунген. (9тх изд.). 2008. ИСБН 978-3-8047-1952-1.  Недостаје или је празан параметар |титле= (помоћ)
  6. ^ Пардо L, Сегу Ј (189). „Суцралфате версус ранитидине ин тхе треатмент оф гастриц улцер Рандомизед цлиницал ресултс ин схорт-терм анд маинтенанце тхерапy”. Тхе Америцан Јоурнал оф Медицине. 86 (6): 94—97. 
  7. ^ Делаланде ЈП, Перрамант M, Перрамант-Цреацх Y, Гéрард L, Егретеау ЈП (1981). „Валуе оф циметидине ин тхе превентион оф Менделсон'с сyндроме ин абдоминал сургерy”. Анн Анестхесиол Фр. 22 (1): 48—52. 
  8. ^ „Цолорецтал Цанцер - Паге 2 Оф 3: Онлине Референцес Фор Хеалтх Цонцернс”. [мртва веза]
  9. ^ Левине M, Лаw ЕY, Бандиера СМ, Цханг ТК, Беллwард ГД (1998). „Ин виво циметидине инхибитс хепатиц ЦYП2Ц6 анд ЦYП2Ц11 бут нот ЦYП1А1 ин адулт мале ратс”. Тхе Јоурнал оф пхармацологy анд еxпериментал тхерапеутицс. 284 (2): 493—9. ПМИД 9454789. 
  10. ^ Другс, Цоммиттее он (1994). Америцан Ацадемy оф Педиатрицс. „Тхе трансфер оф другс анд отхер цхемицалс инто хуман милк”. Педиатрицс. 93: 13750. 
  11. ^ Јохнстон ЈР, МцЦаугхеy W, Мооре Ј, Дундее ЈW (1982). „Циметидине ас ан орал антацид бефоре елецтиве цаесареан сецтион”. Анаестхесиа. 37: 2632. 
  12. ^ Јантратид, Е. (2006). „Биоwаивер монограпхс фор иммедиате релеасе солид орал досаге формс: Циметидине” (ПДФ). Јоурнал оф Пхармацеутицал Сциенцес. 95 (5): 974—984. 
  13. ^ Драке ДП, Мацивер АГ, Атwелл ЈД (1980). „Золлингер-Еллисон сyндроме ин а цхилд: медицал треатмент wитх циметидине”. Арцх Дис Цхилд. 55 (3): 226—228. ПМЦ 1626767 Слободан приступ. 
  14. ^ Сомогyи А, Бецкер M, Гуглер Р (1985). „Циметидине пхармацокинетицс анд досаге реqуирементс ин цхилдрен”. Еуропеан Јоурнал оф Педиатрицс. 144 (1): 1432—1076. дои:10.1007/БФ00491931. 
  15. ^ Мередитх ТЈ, Воланс ГН (1979). „Манагемент оф циметидине овердосе”. Ланцет. 2: 8156—8157. ПМИД 92705. 
  16. ^ Мицхновицз ЈЈ, Галбраитх РА (1991). „Циметидине инхибитс цатецхол естроген метаболисм ин wомен”. Метаболисм: цлиницал анд еxпериментал. 40 (2): 170—4. ПМИД 1988774. 
  17. ^ Саwyер D, Цоннер ЦС, Сцаллеy Р (1981). „Циметидине: адверсе реацтионс анд ацуте тоxицитy”. Ам Ј Хосп Пхарм. 38 (2): 188—97. ПМИД 7011006. 
  18. ^ Сабесин, С. M. (1993). „Сафетy иссуес релатинг то лонг-терм треатмент wитх хистамине Х2-рецептор антагонистс”. Алимент Пхармацол Тхер. 7 Суппл 2: 35—40. ПМИД 8103374. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]


Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Cimetidin&oldid=27774406”