Irod Veliki

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Irod I Veliki
HerodtheGreat2.jpg
Izmišljeni portret Iroda Velikog
Datum rođenjaoko 73. p. n. e.
Mesto rođenjaAškelon
Datum smrti4. p. n. e.
Mesto smrtiJerihon
DinastijaIrodovci
OtacAntipater Idumejac
MajkaCypros
SupružnikMalthace, Cleopatra of Jerusalem, Mariamne, Doris
PotomstvoIrod Antioa, Olympias, Antipater, Irod Arhelaj, Saloma, Irod II
Kralj Judeje, Galileje i Samarije
Period37. p. n. e. - 4. p. n. e.
PrethodnikAntigon Matatije
NaslednikIrod Arhelaj
Irod Antipa
Filip Tetrarh

Irod I Veliki ili Herod Veliki (hebr. הוֹרְדוֹס, Hordos, gr. Ἡρῴδης, Hērōidēs)(rođen oko 73. p. n. e., umro 4. p. n. e.) je bio kralj Judeje u razdoblju 37. p. n. e. - 4. p. n. e. Bio je sin rimskog saveznika, namesnika Idumeje Antipatera. Rimski senat imenovao ga je za vazalskog kralja (rex socius) 40. p. n. e., nakon što je Judeju uz pomoć Persije zauzeo, i proglasio se za kralja, Antigon Matatije, sin kralja Aristobula II iz dinastije Hasmonejaca, kojeg su Rimljani svrgnuli 63. p. n. e.. U ratu 39. - 37. p. n. e. rimske trupe i Irodovi saveznici zauzeli su Judeju i Irod je zavladao kao kralj.

Podržavajući prvo Marka Antonija i Kleopatru, a zatim Oktavijana Avgusta, stekao je veliku teritoriju i znatnu autonomiju. Prihvatao je helensku i rimsku kulturu i elemente religije, otvoreno se hvaleći da su mu Grci bliži od Jevreja. Vladao je surovo, kao samodržac. Organizovao je efikasnu tajnu policiju koja je sprečavala pobune. Naredio je i ubistvo svoje supruge i svoja tri sina, zbog sumnje u zaveru.

Pre dolaska na vlast[uredi]

Irod je bio mlađi sin namesnika (prokuratora) Idumeje Antipatera. Na početku građanskog rata između Pompeja i Cezara, koji je započeo 49. p. n. e., Antipater je podržavao Pompeja, koji je kontrolisao istočni deo Republike. Nakon što je 9. avgusta 48. p. n. e. Pompej poražen u bici kod Farsala, Antipater je odmah promenio stranu. Učestvovao je u borbama u Egiptu i pozvao tamošnje Jevreje da podupru Cezara. U tome mu je podršku pružio Hirkan II, sin kraljice Salome Aleksandre, koji se 63. p. n. e. morao odreći kraljevske titule i zauzvrat od Rimljana postavljen za velikog sveštenika i etnarha u Jerusalimu. Nakon pobede nad Pompejem, zahvalni Cezar Antipateru dodelio je rimsko građanstvo i naslov prokuratora Judeje, a Hirkana potvrdio kao etnarha. Međutim, energični Antipater je postao jedini stvarni vladar Judeje.

Uz to Cezar je obilato iskazao svoju zahvalnost Jevrejima. Judeja je oslobođena poreza, kao i novačenja regruta za rimsku vojsku, kao i obaveze ukonačivanja vojske. Vratio joj je i lučki grad Jafu te dozvolio obnovu razorenih zidina Jerusalima. Jevrejskim zajednicima u dijaspori Cezar odobrava unutrašnju autonomiju. Sve te mere, naravno, pogodovale su Antipaterovom ugledu, iako su ga stanovnici Judeje smatrali strancem.

Svog sina Iroda Antipater je imenovao za namesnika (stratega) Galileje, u kojoj i dalje traje gerilski rat pristalica Hasmonejaca protiv Rimljana i njihovih saveznika (Grka, Sirijaca i „izdajničkih“ Jevreja) pod vođstvom Ezekije. Svog starijeg sina Fazaela imenovao je strategom Judeje. Irod je na tom zadatku pokazao svoju sposobnost, kao i svoju surovu narav: godine 47. p. n. e. uspeo je razbiti trupe pobunjenika i zarobiti Ezekiju i njegove komandante. Naredio je da se pogube, proglasivši ih običnim banditima.

Time je prekršio zakon da samo jerusalimski Sinedrij mogu izricati smrtne presude. Galilejom i Judejom širi se talas negodovanja. Pozvan pred Sinedrij da se opravda, Irod se, oslanjajući se na podršku rimskog namesnika i Hirkana, drsko pojavio u purpurnom ogrtaču i s vojnim oznakama, okružen vojnicima, umesto po običaju u crnoj odori i pognute glave. Osim što je suočen s pretnjama, Sinedrij je i unutar sebe podeljen na stranke fariseja i saduceja, te naravno posebne klike. Poglavar Sinedrija, farisej Šamaja, ukorio je Heroda, ali mu je ipak istovremeno pružio podršku. Suočen s pretnjom da ga Sinedrij ipak osudi, Irod je pobegao u Damask, gde su mu Rimljani dodelili naslov podnaslova plodne doline između Libana i Antilibana.

Nakon Cezarovog ubistva 44. p. n. e. Kasije, jedan od zaverenika, pobegao je u Siriju i preuzeo zapovedništvo nad tamošnjim legijama, spremajući se za pohod na Rim. Antipater, Fazael i Irod, koji su svoje položaje dugovali Cezaru, sada su pružali pomoć Kasiju i silom prikupljali porez u Judeji, kršeći Cezarovu odredbu o oslobođenju od poreza. Stanovnici četiri grada koji nisu uspeli skupiti traženi novac prodati su u roblje.

Godine 43. p. n. e. Antipater je otrovan zbog svoje podrške Cezarovim ubicama. Sledeće godine Kasije i Brut doživeli su poraz protiv vojske novih trijumvira Marka Antonija, Oktavijana i Lepida. Fazael i Irod su iskazali odanost Marku Antoniju i od njega dobivaju titule tetrarha. Time titula etharha, koju još uvek nosi Hirkan II, je sasvim izgubila na značaju.

Kralj rimskom milošću[uredi]

Godine 40. p. n. e. Persijanci su osvajili Siriju (koju je Pompej osvojio za Rim 25 godina ranije). S njima su i jedinice Jevreja iz Mesopotamije, kojima je na čelu Antigon Matatije, sin Aristobula II, poslednjeg kralja Judeje iz dinastije Hasmonejaca, (67 - 63. p. n. e.). Antigon je osvajio Judeju i ušao u Jerusalim. Svom stricu, Hirkanu II, je naredio da se odseku uši, a zatim ga je poslao u zarobljeništvo. Fazael je zarobljen i u zarobljeništvu je počinio samoubistvo. Antigon se proglašava kraljem i vrhovnim sveštenikom.

Irod uspeva pobeći pred pobedničkom persijskom i Antigonovom vojskom. Došao je u Rim, gde je dobio podršku Marka Antonija i Oktavijana, pa ga Senat imenovao za kralja Judeje kao rimskog vazala i saveznika. Sledeće, 39. p. n. e. Irod se vratio u Judeju i zaratio je protiv Antigona. Nakon dve godine, uz pomoć rimskih legija koje su u međuvremenu ponovo osvojile Siriju, osvajio je Jerusalim. Antigon je zarobljen i Marko Antonije je naredio da se pogubi; Strabon je zabeležio da je Marko Antonije prvi Rimljanin koji je naredio ubistvo jednog kralja.

Tako je Irod godine 37. p. n. e. zavladao kao kralj Irod I, kasnije zbog svojeg energičnog vladanja od rimskih istoričara nazvan „Veliki“ (ali ne i od Jevreja). To je prvi puta da je Jevrejima zavladao svetovni kralj, koji ne samo da nije svešteničkog porekla, nego ga Judejci smatraju strancem (jer je iz Idumeje). Irod će uspevati da savlada svaki otpor i vladaće do 4. godine naše ere.

U odnosu na Rim ima položaj kralja saveznika (rex socius). Uživao je stvarnu unutrašnju samostalnost i bio oslobođen plaćanja poreza, ali je bio podložan Rimu u spoljnoj politici i bio je dužan u vreme rata davati odrede za rimsku vojsku.

Irod je potpuno prihvatio grčko-rimski način života. Svoje sinove je dao na obrazovanje u Rimu. Njegov najbliži prijatelj i savetnik je grčki istoričar Nikola Damascenski, koji ga je podučavao filozofiji i retorici. Irod se otvoreno hvalio da je bliži Grcima nego Jevrejima.

Okrutni i paranoidni vladar[uredi]

Nad svim zbivanjima u zemlji bdije vojska doušnika, te i najmanja pobuna biva silom u korenu sasečena. Telesna straža i plaćeničke čete sastavljene su od Tračana, Gala i Germana. Odmah po dolasku na vlast, dao je pogubiti ili proterati sve članove Sinedrija, osim dvojice, koji su mu bili pružili podršku u suđenju zbog ubistva Ezekije i njegovih komandanata: Šamaja, koji je bio poglavar Sinedrija, i njegovog zastupnika Abtaljona. Sinedrij je zamenjen Kraljevskim većem, u koje je Irod imenovao svoje rođake i poslušnike. Vrhovni sveštenik je postao samo figura pod potpunom Irodovom kontrolom.

Šamaja i Abtaljon ipak su odbili položiti zakletvu odanosti Irodu i osnovali „alternativni“ Sinedrij. Hirkana II, koji se bio sklonio u Partiju, namamio da se vrati u Jerusalim i tamo ga dade ubiti. Dinastija Hasmonejaca, međutim, i dalje uživa velik ugled u narodu. Da bi stekao određeni kontinuitet s ranijim vladarima, ženi se godine 37. p. n. e.. s hasmonejskom kneginjom Marijamnom.

Herodovo je vladanje obeleženo krvlju i u krugu vlastite porodice. Bio je sumnjičave naravi, osetljiv na svoju vlast i okrutan protiv svakoga ko bi je pokušao osporiti. Početkom godine 35. p. n. e. na nagovor svoje žene Marijamne postavio je njenog brata Aristobula (iz kraljevske porodice Hasmonejaca) za velikog sveštenika; veći krajem iste godine podstakao je njegovog ubistvo.

Godine 29. p. n. e. dao je pogubiti i samu Marijamnu zbog optužbe da je počinila preljubu. Sledeće godine bila je osuđena na smrt njegova punica Aleksandra pod optužbom da spletkari protiv njega. Zatim je, godine 7. pr. Kr, dao zadaviti vlastite sinove Aleksandra i Aristobula, koje mu je rodila Marijamna, pod optužbom da kuju zaveru protiv njega. Nekoliko dana pre smrti dao je pogubiti svog sina Antipatra.

Spretna politika prema Rimu[uredi]

U novom građanskom ratu koji su potresao Rimsku republiku, pokazao je, kao i njegov otac, umešnost da zadovolji onoga ko je jači, i da u pravom trenutku promeni stranu. Godine 32. na zahtev Kleopatre uspešno je ratovao protiv Nabatejaca, koji su stali na stranu Oktavijana. To je bila povoljna okolnost, jer se nije direktno sukobio s rimskim trupama u službi Oktavijana.

Nakon poraza Antonija i Kleopatre kod Akcijumaa godine 31. p. n. e., u proleće sledeće godine pošao je na Rodos da se pokloni Oktavijanu, pa ga ovaj potvrdio za jevrejskog kralja. Dalje ratuje na Oktavijanovoj strani protiv Egipta. Oktavijan ga nagrađuje pripajajući njegovom kraljevstvu dodatne teritorije. Sve do svoje smrti, Irod je širio svoju vlast, tako da je vladao Judejom, Idumejom, Samarijom, Galilejom, obalnim područjem do Cezareje itd.

Veliki graditelj[uredi]

Irod je bio veliki graditelj. U zdanjima što ih je podigao izrazio je svoje divljenje grčkom duhu i odanost caru Avgustu. U helenističkim gradovima podigao je hramove u čast Avgustu. Obnovio je Samariju, nekadašnji kraljevski grad Severne države (Izraela) i dao joj ime Sebasta (grčki „Sebastos“ znači uzvišeni, tj. Avgust). Iznova je sagradio Stratonovu utvrdu i dao joj ime Cezareja (grad koji će kasnije postati sedište rimskog prokuratora).

U Jerusalimu je za sebe sagradio veliku palatu na zapadnoj strani grada i tvrđavu Antoniju na severnoj strani hramske uzvisine. Sagrađeni su amfiteatar, više vežbališta (gymnasia), pozorišta i trkališta u Jerusalimu, kao i u drugim gradovima. Sve te građevine utjelovljuju helenističko-rimski duh i institucije, i izazivaju ogorčenje pobožnih Jevreja. »S novim građevinama i perivojima, raskošju i sjajem Irodova kraljevskog dvora u oduvek poštovani grad ušla je i svetovna buka, vreva s nadmetanja i pozorišnih predstava. U uskim i tihim uličicama, na kojima su se stolećima mogle zapaziti samo gomile pobožnih hodočasnika, sada se gura šareno mnoštvo atleta i njihovih učitelja, komedijaša i gladijatora, muzičara i artista.« (Keller, str. 34)

Da bi zadovoljio verske osećaje svojih podanika, godine 20. p. n. e. otpočeo je najambiciozniji poduhvat: dogradnju Hrama, s idealom da se obnovi nekadašnji izgled Prvog hrama, kojeg je sagradio Solomon. Taj poduhvat nije bio gotov ni 46 godina nakon toga, što se spominje i u Jevanđelju po Ivanu: »Četrdeset i šest godina gradio se ovaj Hram« (Iv. 2:20). Radovi su završeni tek 64. godine nove ere, da bi samo šest godina kasnije hram bio razoren prilikom opsade Jerusalima.

Irodova smrt i naslednici[uredi]

Samo nekoliko nedelja pre svoje smrti Irod je naredio da se iznad ulaza u Hram postavi pozlaćeni orao, simbol Rima. Pobožni Jevreji s užasavanjem i besom reagovali su na oskrvnjenje svetog mesta paganskim simbolima. Grupa rabinskih učenika srušila je orla. Bili su osuđeni na smrt odrubljivanjem glava, a dvojica njihovih učitelja su živi spaljeni. To je bio uvod u pobunu koja je izbila ubrzo nakon Irodove smrti.

Umro je u Jerihonu u martu ili aprilu godine 4. p. n. e., a sahranjen je u tvrđavici Herodiumu kod Vitlejema. Odmah nakon njegove smrti dolazi do ustanka u Jerusalimu za vreme pashe, te u Galileji i drugim pokrajinama. Međutim, ustanicima nedostaje jedinstveni plan i često se pretvaraju u bande koje se međusobno bore i pljačkaju stanovništvo, tako sa su ih Rimljani s vremenom suzbili.

Kraljevstvo je podelio između svoja tri sina: Arhelaja, kojeg je imenovao svojih naslednikom, i Antipe i Filipa. Jedna jevrejska delegacija je otišla u Rim pred Avgusta i zahtevala da se Arhelaja ne prizna za kralja, nego da Judeja zadobije prava autonomne zemlje s republičkim ustavom pod upravom rimskog prokuratara. Avgust nije prihvatio njihove zahteva, ali nije ni priznao Arhelaju kraljevsku titulu, nego samo titulu etnarha Idumeje, Judeje i Samarije, podložnog legatu Sirije, dok su Antipa i Filip proglašeni tetrarsima.

Judeja će još jednom, nakratko, postati kraljevina, kada je car Klaudije imenovao za kralja svojeg prijatelja, Irodovog unuka Iroda Agripu, koji je vladao 41. - 44. n. e.

Irod u jevanđeljima[uredi]

Irod Antipa i Irodovci[uredi]

Irodov sin Antipa ili Antipas (nazivan i Irod Antipa) je osoba koja se u Jevanđelju po Marku, 6:14, spominje kao „kralj Irod“; zapravo je bio samo tetrarh Galileje i Pereje, od smrti svog oca 4. p. n. e. sve do 39. n. e.; Jevanđelje po Luki 3:1 i 9:7 pravilno ga navodi kao tetrarha.

Kada jevanđelja govore o „Irodovcima“ ili Isus upozorava »čuvajte se kvasca farizejskog i kvasca Irodova« (Mk 8:14) to se odnosi na Irodove potomke i druge rođake i pristalice, koji su, tridesetak godina nakon njegove smrti, još uvek dominirali u pokrajinama koje Jevreji naseljavaju. Oni su činili jezgro stranke saduceja. (Isus i pisci jevanđelja, kao predstavnici nižih slojeva, uvek zajedno spominju saduceje i fariseje, inače oštro sukobljene.)

Apostol Pavle u Poslanici Rimljanima 16:11 upućuje pozdrave svojem rođaku po imenu Herodion, što možda upućuje da je i sam Pavle (izvorno Savle) bio kraljevskoga roda. To bi bilo u skladu s činjenicom da je iako mladić (Dela apostolska 7:58) obavljao vrlo visoke dužnosti i odgovarao samom velikom svešteniku (Dj 8:3 i 9:1-2).

Poklonstvo mudraca i pokolj odojčadi u Vitlejemu[uredi]

Matej i Luka spominju da se Isus rodio »u dane kralja Iroda« (Mt 2:1, Lk 1:5), misleći na Iroda Velikog. S obzirom da je ovaj umro 4. p. n. e., smatra se da je Isus rođen godinu ili dve pre toga.

Matej 2:1-18 donosi priču o poklonu mudraca i pokolju novorođenčadi u Vitlejemu i okolini, koje nema u ostalim jevanđeljima. Saznavši od mudraca s Istoka da se rodio novi jevrejski kralj, Irod se silno uznemirio. Sveštenički poglavari i pismoznanci upućuju ga da se Hrist (tj. mesija), po prorocima, treba roditi u Vitlejemu Judejskom. On je uputio mudrace u Vitlejem, s molbom da mu jave kada ga pronađu, da mu se i on pokloni; naravno, zapravo je imao nameru da ga ubije. Mudraci, nakon što su pronašli Josifa i Mariju s novorođenčetom i predali darove, upućeni od anđela ne vrate se Irodu, nego se drugim putem vrate u svoju zemlju. »Videvši da su ga mudraci izigrali, Irod se silno rasrdi i posla poubijati sve dečake u Vitlejemu i po svoj okolini, od dve godine naniže - prema vremenu što ga razazna od mudraca.« (Mt 2:16) Isus je međutim preživeo, jer je anđeo u snu javio da s porodice pobegne u Egipat; tamo su ostali do Irodove smrti.

Priča izvrsno odgovara Irodovom karakteru. Međutim, pokolj odojčadi u Vitlejemu i okolini nigde se u rimskim ili jevrejskim izvorima ne spominje. Teško je verovati da bi Irodovi neprijatelji, koji su napisali većinu sačuvanih svedočenja o njemu, tako nešto propustili.

Literatura[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]