Italijanska kuhinja

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Italijanska kuhinja
Regije ili država Italija
Deo nacionalne kuhinjeItalijanska kuhinja
Glavni sastojcimeso, testenina, začini
  Medija: Italijanska kuhinja

Italijansku kuhinju čini hrana koja je tipično iz Italije. Razvijala se kroz vekove društvenih i ekonomskih promena, sa korenima koji se protežu do antike.[1]

Značajne promene su se desile sa otkrivanjem Novog sveta i pojavom krompira, paradajza, paprike, kukuruza i šećerne repe, koja se pojavila u 18. veku.[2][3] Italijanska kuhinja je poznata po svojoj regionalnoj raznolikosti, posebno između severa i juga italijanskog poluostrva.[4][5][6] Ona nudi obilje ukusa, i jedna je od najpopularnijih u svetu.[7] Uticala je na nekoliko kuhinja širom sveta, uglavnom na kuhinju SAD.[8]

Italijanska kuhinja se generalno karakteriše po svojoj jednostavnosti, gde mnoga jela sadrže od dva do četiri glavna sastojka.[9] Italijanski kuvari se uglavnom oslanjaju na kvalitet sastojaka, a ne na složenu pripremu.[10] Sastojci i jela se razlikuju po regionima. Mnoga jela koja su nekad bila regionalna, proliferisana su sa varijacijama širom zemlje.

Istorija[uredi | uredi izvor]

Italijanska kuhinja se razvijala kroz vekove. Iako se država poznata kao Italija nije ujedinila do 19. veka, kuhinja može utvrditi sledljive korene koji se protežu sve do 4. veka p. n. e. Hrana i kultura su bile veoma važne u to vreme što možemo videti iz knjige kuvarskih recepata (Apicius)  koja datira do prvog veka p. n. e.[11] Kroz vekove, susedne regije, osvajači, vrhunski kuvari, politički preokret i otkriće Novog sveta su uticali na njen razvoj. Italijanska hrana je počela da se formira posle pada Rimskog carstva, kada su različiti gradovi počeli da se odvajaju i formiraju sopstvene tradicije. Mnogo različitih vrsta hleba i testenine je napravljeno, a došlo je i do varijacija u tehnikama kuvanja i pripremi. Država je bila podeljena. Regionalnu kuhinju predstavljaju neki od najvećih gradova u Italiji. Na primer, Milano (sever Italije) je poznat po svom rižotu, Bolonja (centralni/srednji deo države) je poznat po svom torteliniju  i Napulj (jug) je poznat po svojim picama[12] i špagetama.

Antika[uredi | uredi izvor]

Prvi poznati italijanski pisac koji je pisao o hrani je bio grčki Sicilijanac Arkestratus, iz Sirakuze iz 4. veka p. n. e. Napisao je pesmu koja je govorila o upotrebi „vrhunskih i sezonskih“ sastojaka. Rekao je da se ukusi ne smeju maskirati začinima, biljem ili drugim začinjavanjem. On je postavio značaj na jednostavnu pripremu ribe.[13]

Jednostavnost je napuštena i zamenjena kulturom gastronomije kako se rimsko carstvo razvijalo. U vreme kada je „De re coquinaria“ objavljena u 1. veku n.e, sadržala je 470 recepata koji su pozivali na masovnu upotrebu začina i biljaka. Rimljani su zapošljavali grčke pekare da proizvode hleb i uvozili su sir sa Sicilije, jer su sicilijanci imali reputacije najboljih proizvođača sireva. Rimljani su uzgajali koze za mesarenje, i gajili artičoke i praziluk.[13]

Srednji vek[uredi | uredi izvor]

Sa kuvarskom tradicijom iz Rima i Atine, kuhinja koja je nastala na Siciliji neki smatraju prvom pravom italijanskom kuhinjom. Arapi su napali Siciliju u 9. veku, i doneli spanać, badem i pirinač.[10] Tokom 12. veka, normanski kralj je istraživao Siciliju i video ljude kako prave duge štapiće koji su napravljeni od brašna i vode i koji su se nazivali „atriya“, koje je u stvari postalo „trii“, to je naziv koji se još uvek koristi za špagete u južnoj Italiji.[14] Normani su tako predstavili kaserole, slanog bakalara i neslanog sušenog bakalara, koji su i sada popularan u Italiji.[15]

Čuvanje hrane je bilo ili hemijskim putem ili fizičkim, jer zamrzavanje hrane nije postojalo. Meso i riba bi bili dimljeni, sušeni ili držani na ledu. Rasol i so su korišćeni da bi se ukiselila hrana kao što su haringe, i kako bi se konzervirala svinjetina. Korenasto povrće je bilo čuvano u rasolu nakon što je bilo bareno. Drugi načini čuvanja koji uključuju ulje, sirće ili utapanje hrane i smrzavanje, bili su korišćeni za čuvanje voća, likera, meda i šećera.[16]

Severno-italijanski regioni pokazuju mešavinu germanske i romanske kulture dok su južni odraz arapskog uticaja, toliko da je mediteranska kuhinja bila širenje arapske trgovine.[17] Najstarija italijanska knjiga vezana za kuvanje je iz 13. veka „Liber de  coquina“ je napisana u Napulju. Jela uključuju kupus „na rimski način“ , „ad usum campanie“ su bili mali listovi pripremljeni na kampanski način, to je jelo sa bobom od Marka di Travisa, pita, „compositum londardicum“ koja je slična jelima koja se i danas pripremaju. Druge dve knjige iz 14. veka imaju i recepte za rimski pastelo, lazanje, i ukazuju na korišćenje soli sa Sardinije ili Kjođe.[18]

U 15. veku, Maestro Martino je bio glavni kuvar u Akilejskom patrijarhatu u Vatikanu. Njegova knjiga „Libro de arte coquinaria“ opisuje više prefinjenu i elegantnu kuhinju. Njegova knjiga sadrži recept za sicilijanske makarone, koje se prave zavijanjem testa oko tanke šipke da bi se sušili na suncu. Makaroni su se kuvali u čorbi začinjenoj šafranom, što je pokazivalo persijske uticaje. Od posebnog značaja je Martinovo izbegavanje preteranog začinjavanja jela jer je bio naklonjen svežem bilju.[15] Rimski recepti sadrže kopijete (salamu koja je sušena na vazduhu) i jela sa kupusom. Njegova jela iz Firence uključuju jaja sa bolonjeza pitom, sieneze pitom i recepte iz Đenove kao što su: piperata (slatkiši), makarone, pite od spanaća sa lukom, pita sa bundevom i pita sa pečurkama.[19]

Martinov tekst je 1475. godine bio u knjizi Bartolomea Platina koja je štampana u Veneciji sa nazivom „De honesta voluptate et valetudine“. Platina je stavio Martinovu knjigu u regionalni značaj, pisao je o smuđu iz jezera Mađore, sardinama iz jezera Garda, lipenu iz Ade, kokoškama iz Padove, maslinama iz Bolonje i Picena, o iverku iz Ravene, sardinama iz jezera Trazimeno, šargarepama iz Viterboa, bas ribama iz Tibera, drugim ribama iz jezera Albano, puževima iz Rijetija, smokvama iz Toskane, grožđu iz Narnija, ulju iz Kasina, narandžama iz Napulja i jeguljama iz Kampanije. Zrna iz Lombardije i Kampanije su pominjana kao i med sa Sicilije i Tarantoa. Vino sa ligurijske obale, greko (vrsta vinove loze) iz Toskane i San Severina kao i trebijano (vrsta vinove loze) iz Toskane i Picena su takođe u knjizi.[20]

Rano savremeno doba[uredi | uredi izvor]

Dvorovi Firence, Rima, Venecije i Ferare bili su centralni za kuhinju. Kristoforo di Messisbugo, nadzornik Ipolita Prvog, objavio je „Banchetti Composizioni di Vivande“ 1549. godine. Messisbugo je davao recepte za pite i tartove (koji su sadržali 124 recepta sa različitim filovima). Njegov rad je naglašavao korišćenje istočnih začina i šećera.[21]

Bartolomeo Skapi, lični kuvar pape Pijea Petog.

Godine 1570, Bartolomeo Skapi, lični kuvar pape Pijea Petog, napisao je svoju „Operu“ u pet delova, dajući bistar pogled na italijansku kuhinju u tom periodu. Ona sadrži preko 1000 recepata, sa informacijama o banketima koje uključuju prikaze menija kao i ilustracije kuhinja i posuđa. Ova knjiga se razlikuje od većine knjiga koje su pisane za kraljevske redove zato što daje prednost domaćim životinjama i živini u odnosu na divljač.

Recepti sadrže manje parčiće mesa kao što su jezik, glava i vrat. Treći deo „Opere“ ima recepte vezane za ribu i Veliki post. Ovi riblji recepti su jednostavni, i podrazumevaju barenje, kuvanje, grilovanje i prženje ribe posle prethodnog mariniranja.

Posebna pažnja je data sezonama i mestima gde bi riba bila upecana. Poslednji deo uključuje pite, voćne pite, krofne i recept za slatku napolitansku picu (ali ne ova današnja slana verzija, jer paradajz tada nije bio otkriven u Italiji). Međutim, neka hrana iz Novog sveta kao što je kukuruz i ćuretina su bili podrazumevani.[22]

U prvoj deceniji 17. veka, Đanđakomo Kastelverto je napisao „Breve Racconto di Tutte le Radici di Tutte l'Herbe et di Tutti i Frutti“, koju je preveo na engleski jezik Gilijan Rajli. Prvobitno iz Modene, Kastelverto se preselio u Englesku jer je bio protestant. Knjiga ima listu italijanskog povrća i voća kao i način njihove pripreme. On je stavio povrće u glavnu ulogu jela, a ne kao prilog.[22]

On je preferirao bareno povrće u slanoj vodi i servirao ga je toplo ili hladno sa maslinovim uljem, sveže mlevenim biberom, limunovim, grožđanim ili narandžinim sokom. On je takođe predlagao pečeno povrće umotano u vlažni papir a preko toga ćumur ili žar a preko toga posuto maslinovo ulje. Kastelvertova knjiga je podeljena na sezone sa izlaskom izdanaka u proleće i tartufima u zimu, sa detaljno opisanom primenom svinja za pronalaženje tartufa.[22]

Godine 1662, Bortolomeo Stefani, glavni kuvar kod  Mantovskog vojvodstva, objavio je „L'Arte di Ben Cucinare. On je bio prvi koji je ponudio odeljak sa „običnom hranom“. Knjiga je opisivala banket koji je organizovao vojvoda Čarls za švedsku kraljicu Kristinu, sa detaljima o hrani i postavljanju stola za goste, kao što su: nož, viljuška, kašika, čaša, tanjir (umesto činija koje su se često koristile) i salveta.[23]

Druge knjige iz tog vremena, kao „Galatheo“ od Đovanija dela Kase, govore kako se konobari trebaju ponašati dok služe goste. Konobari ne smeju češati glavu ili druge delove tela, ili pljuvati, šmrkati ili kašljati ili kijati dok serviraju salu za ručavanje. Knjiga takođe govori o tome da se ne koriste prsti tokom jela kao i da se briše znoj salvetom.[23]

Savremeno doba[uredi | uredi izvor]

Početkom 18. veka, italijanske kulinarske knjige su počele naglašavati regionalizam italijanske kuhinje umesto francuske kuhinje. Knjige koje su tada pisane više nisu bile upućene profesionalnim kuvarima već buržujskim domaćicama.[24] Časopisi u formi brošura, kao što je „Kuvar iz Kremone“ (La cuoca cremonese) iz 1974. godine, daju niz sastojaka prema sezoni, zajedno sa poglavljima o mesu, ribama i povrću. Kako je vek napredovao, ove knjige su se uvećavale po veličini, popularnosti i učestalosti.[25]

U 18. veku, medicinski spisi su upozoravali seljake da ne jedu prerađenu hranu, jer se verovalo da je ona bila loša za njihovo varenje, a njihova tela su zahtevaka jake obroke. Neki su verovali da su seljaci jeli loše jer su želeli tako da jedu. Međutim, mnogi seljaci su morali da jedu pokvarenu hranu i plesniv hleb, jer je to bilo što su mogli da priušte.[26]

Godine 1779, Antonio Nebia iz Mačerate iz Marke regiona, napisao je „Il Cuoco Maceratese“. Nebia se istakao važnost lokalnog povrća i testenine, pirinča i njoki. Za zalihe, on preferira povrće i piletinu više od drugog mesa.


Godine 1773, Vićenzo Koradov napolitanski „Il Cuoco Galante“ je posebno naglasio vegetarijansku hranu. „Pitagorina hrana se sastoji od svežih biljaka, korena, cveća, voća, semenki kao i svega što se proizvodi u zemlji za našu ishranu. Tako se naziva zato što je Pitagora, kao što je poznato, koristio samo takve proizvode. Nema sumnje da je ovakva ishrana prirodnija za čoveka i da je upotreba mesa štetna.“ Ovo je prva knjiga koja je paradajzu dala centralnu ulogu sa trinaest recepata.

Supa od paradajza u Koradovoj knjizi je jelo slično današnjoj toskanskoj paradajz supi. Koradovo izdanje iz 1798. godine je predstavilo „raspravu na krompiru“ nakon uspešne promocije od strane Francuza Antoana – Avgustina Parmentjera.[27] Godine 1970, Frančesko Leonardi je u svojoj knjizi „L'Apicio moderno“ skicirao istoriju italijanske kuhinje iz Rimskog doba i dao prvi recept o sosu zasnovanog na paradajzu.[28]

U 19. veku, Đovani Vijalardi, kuvar kralja Vitoria Emanuela, napisao je „A Treatise of Modern Cookery and Patisserie“ sa receptima pogodnim za skromna domaćinstva. Mnogi od njegovih recepata su za regionalna jela iz Torina, uključujući dvanaest za krompire, kao što je đenovski kapo magro. „Il Nuovo Cuoco Milanese Economico“ od Đovanija Feličea Luraskija iz 1829. godine je sadržao milanska jela poput bubrega sa sardelama i limunom i njoke na rimski način. Đan Batistina i Đovani Ratojeva „La Cucina Genovese“ iz 1871. godine se odnosila na kuhinju Ligurije. Ova knjiga sadrži prvi recept za pesto. „La Cucina Teorico-Pratica“ napisana od strane Ipolito Kavalkantija sadrži prvi recept za testeninu sa paradajzom.[29]

La Scienza in Cucina e l'Arte di Mangiare Bene“ koju je napisao Pelegrino Artuzi, prvi put je objavljena 1891. godine. Smatra se osnovom klasične moderne italijanske kuhinje i još uvek se štampa. Recepti iz knjigu su uglavnom iz Romane i Toskane, gde je on živeo.

Sastojci[uredi | uredi izvor]

Italijanska kuhinja ima veliki broj raznovrsnih sastojaka koji se najčešće koriste, kao što su voće, povrće, sosevi, mesa i tako dalje. Na severu Italije, najčešći sastojci su riba (bakalar), krompir, pirinač, kukuruz, kobasice, svinjetina i različite vrste sireva.  Jela koja čine testenine sa paradajzom su rasprostranjena po čitavoj Italiji.[30][31] Italijani vole kada su njihovi sastojci sveži i začinjeni.[32]

Iako u severnoj Italiji postoji mnogo vrsta punjenih testenina, palenta i rižoto su podjednako popularni, ako ne i više.[33] Ligurijski sastojci uključuju nekoliko vrsta jela od ribe i plodova mora, bosiljak (ima ga u pestu), a veoma su česti i orasi i maslinovo ulje. U Emilija – Romanja regiji, uobičajeni sastojci obuhvataju šunku, kobasice, različite vrste salama, tartufe, žitarice, parmezan i paradajz (bolonjeze sos ili ragu).

Tradicionalna kuhinja centralne Italije koristi sastojke poput paradajza, sve vrste mesa, ribu i sir. U Toskani, testenina se tradicionalno servira sa sosom od mesa (uključujući meso divljači). Na kraju, u južnoj Italiji, uglavnom se koristi paradajz – svež ili kuvan kao sos, paprika, masline i maslinovo ulje, beli luk, artičoke, pomorandže, rikota sir, plavi patlidžan, tikvice, određene vrste riba (sardele, sardine i tune) i kapar koji predstavlja sastavni deo domaće kuhinje.

Italijanska kuhinja je takođe veoma poznata (i dobro cenjena) po upotrebi različitih vrsta testenina. Testenine uključuju rezanca različitih dužina, širina i oblika. Razlikuju se po oblicima koji su nazvani: pene, makaroni, špageti, lingvini, fuzili, lazanje, kao i mnoge druge vrste koje su punjene drugim sastojcima, poput raviolija i tortelinija.

Reč pasta takođe se koristi kada se odnosi na jela u kojima su proizvodi od testenina glavni sastojak. Obično se služi sa sosom. Postoje stotine različitih oblika paste sa lokalno prepoznatljivim imenima.

Regionalne varijacije[uredi | uredi izvor]

Svaka oblast ima svoje specijalitete, prvenstveno na regionalnom nivou, ali i na pokrajinskom nivou. Razlike se mogu naći u susednim zemljama (poput Francuske i Austrije), u zavisnosti da li je regija blizu mora ili planine, i ekonomiji.[34]

Bazilikata[uredi | uredi izvor]

Kuhinja Bazilikate se uglavnom bazira na jeftinim sastojcima i duboko je usidrena u ruralnim tradicijama.

Bazilikata je poznata trokoliju i kapuntiju,[35] gustoj i kratkoj ovalnoj testenini čiji oblik se često upoređuje sa otvorenom ljuskom graška. Kapunti se obično služi sa sosom od paradajza ili različitim sosovima od mesa.

Bazilikata je poznata i po mineralnim vodama koje se prodaju širom Italije. Izvori se uglavnom nalaze u vulkanskom basenu područja Vultur.[36]

Kampanija[uredi | uredi izvor]

Kampanija obimno proizvodi paradajz, paprike, mladi luk, krompir, artičoke, mirođiju, limune i pomorandže. Napuljski zaliv obezbeđuje ribu i morske plodove. Kampanija je jedan od najvećih proizvođača i potrošača testenina u Italiji, naročito špageta. U regionalnoj kuhinji, testenine se pripremaju u različitim stilovima koji mogu da sadrže paradajz sos, sir, školjke i ostrige.[37]

Stvorena u napolitanskoj kuhinji, pica je postala popularna u mnogim delovima sveta.[38] Pica je hleb koji se peče u furuni u obliku diska. Tipično je prekrivena paradajz sosom, sirom (obično mocarela) i različitim nadevima u zavisnosti od kulture. Od prvobitne pice, razvilo se još nekoliko vrsta pica.

Ligurija[uredi | uredi izvor]

Ligurija je poznata po biljkama i povrću (kao i morskim plodovima) u svojoj kuhinji. Pite su popularne jer mešaju zelje i artičoke zajedno sa sirevima, mlečnom surutkom i jajima. Crni luk i maslinovo ulje se takođe koriste. Zbog nedostatka zemljišta pogodnog za pšenicu, Ligurijanci koriste leblebije u cicvari i palenti. Cicvara se služi bez ičega ili sa lukom, artičokama, kobasicama, sirom ili sardelama.[39]

Lombardija[uredi | uredi izvor]

Regionalna kuhinja Lombardije se u velikoj meri zasniva na sastojcima poput kukuruza, pirinča, govedine, svinjetine, putera i masti. Jela od pirinča su veoma popularna u ovom regionu i često se mogu naći kao supe ili rižoto. Najpoznatija verzija rižota je „rižoto na milanski način“, koji je začinjen šafronom i koji se obično služi sa mnogim milanskim glavnim jelima.[40]

Struktura obroka[uredi | uredi izvor]

Tradicionalno, obroci u Italiji obično sadrže četiri ili pet jela.[41] Posebno tokom vikenda, obroci se često smatraju kao vreme koje se provodi sa porodicom i prijateljima, a ne kao vreme samo za hranu. Stoga, obroci imaju tendenciju da budu duži nego u drugim kulturama. Tokom praznika kao što su Božić i Nova godina, gozbe mogu trajati satima.[42]

Danas, tradicionalni italijanski meni se koristi za posebne prilike (kao što su svadbe), dok svakodnevni meni uključuje samo prvo i / ili drugo jelo, prilog i kafu. Značajan aspekt italijanskih jela je da je obično prvi obrok znatno obimniji, poput rižota ili testenine. Italijanska kuhinja takođe uključuje pojedinačne obroke (sve u jednom jelu), koji istovremeno obezbeđuju ugljene hidrate i proteine (npr. testenine i mahunarke).

Faza obroka Sastav
Aperitiv Aperitiv se obično konzumira kao predjelo pre velikog obroka, može biti: kampari, martini, ćinzano, lukano, prozeko, aperol, špric, vermut, negroni.
Predjelo Služi se pre jela, može biti toplo ili hladno i sastoji se od sira, šunke i hleba.
Prvo jelo Prvo jelo se obično sastoji od toplog obroka kao što su testenine, rižoto, njoke ili supa.
Drugo jelo Drugo jelo, glavno jelo, je obično riba ili meso sa krompirom. Tradicionalno se najčešće koriste teletina, svinjetina i piletina, barem na severu. Govedina i divljač su postale popularnije od Drugog svetskog rata, naročito u Toskani. Riba je takođe veoma popularna, pogotovo na jugu.
Prilog Prilog može biti salata ili kuvano povrće. Tradicionalni meni sadrži salatu zajedno sa glavnim jelom.
Sir i voće Sir i voće čini prvi desert. Lokalni sirevi mogu biti dio predjela ili priloga.
Desert Desert čine torte (kao što je tiramisu), kolači ili sladoled.
Kafa Kafa.
Digestiv Digestivi poput likera.

Napici[uredi | uredi izvor]

Kafa[uredi | uredi izvor]

Italijanska kafa („caffè“), poznata i kao espreso, napravljena je od mešavine zrna kafe. Zrna su na severu srednje, do srednje tamno pečena, dok ona postaju tamnija kako idete ka jugu.

Česta pogrešna pretpostavka je da espresso ima više kofeina od druge kafe, a zapravo je suprotno. Duži period pečenja proizvodi više kofeina. Moderna espreso mašina, koju je 1937. godine izumeo Ahil Gagija, koristi pumpu i sistem pritiska vodom koja se zagreva na 90 do 95 stepeni i primenjuje se pod visokim pritiskom kroz nekoliko grama fino mlevene kafe u 25 - 30 sekundi, što dovodi do otprilike 25 mililitara tečnosti.[43]

Alkoholna pića[uredi | uredi izvor]

Vino[uredi | uredi izvor]

Italija proizvodi najveću količinu vina na svetu i najveći je izvoznik i potrošač vina. Samo oko četvrtina ovog vina stavlja se u flaše za individualnu prodaju. Dve trećine čini vino koje se koristi za mešanje u Francuskoj i Nemačkoj. Vino destilirano u alkoholna pića u Italiji prevazilazi proizvodnju vina u celom Novom svetu.[44] Postoji dvadeset različitih vinskih regija.[45]

U Italiji, vino se obično konzumira (pored vode) u obrocima, koji se retko služe bez njega, iako je vrlo neobično da se obroci poslužuju sa bilo kojim drugim pićem, alkoholnim ili drugim.

Pivo[uredi | uredi izvor]

Italija je ima širok izbor različitih piva, koji su obično bledi lager (zrelo pivo). Pivo nije toliko popularno i rasprostranjeno kao vino (iako se ovo menja, a pivo postaje sve popularnije), dok je prosečna potrošnja piva u Italiji manja nego u nekim drugim susednim evropskim nacijama, kao što su Velika Britanija, Nemačka i Austrija. Među brojnim popularnim brendovima, najpoznatije italijanske pivare su Peroni i Moreti. Pivo u Italiji se često pije u picerijama, a Južni Tirol (područje nemačkog govornog područja) je područje gde se pivo proizvodi i konzumira najviše.

Deserti[uredi | uredi izvor]

Iz italijanske perspektive, kolači i bombone pripadaju istoj kategoriji slatkiša.[46] Tradicionalni slatkiši uključuju kandirano voće, nugat i orahe, od kojih su svi popularni u savremenoj eri. U srednjem veku, severna Italija je postala toliko poznata po kvalitetu svojih krutih voćnih testa (slično marmeladi, osim što je dovoljno čvrsto da se oblikuje u oblike) da je „Paste of Genoa“ postalo generično ime za visokokvalitetno konzerviranje voća.[47]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Italian Food”. Life In Italy (na jeziku: engleski). Pristupljeno 19. 5. 2018. 
  2. ^ „The Making of Italian Food...From the Beginning”. www.epicurean.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 20. 5. 2018. 
  3. ^ Del Conte, 11-21. 
  4. ^ „Italian cuisine”. Encyclopedia Britannica (na jeziku: engleski). Pristupljeno 20. 5. 2018. 
  5. ^ „Italian Food - Italy's Regional Dishes & Cuisine”. 2011. Pristupljeno 20. 5. 2018. 
  6. ^ „Regions of Italy”. www.rusticocooking.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 20. 5. 2018. 
  7. ^ McClatchey, Caroline (15. 6. 2011). „How pasta became the world's favourite food”. BBC News (na jeziku: engleski). Pristupljeno 20. 5. 2018. 
  8. ^ „American Food, Cuisine”. www.sallybernstein.com. Pristupljeno 20. 5. 2018. 
  9. ^ Il cucchiaio d'argento. D'Onofrio, Clelia. (8. izd.). Milano: Domus. 1997. ISBN 978-88-7212-223-5. OCLC 797607392. 
  10. 10,0 10,1 Jenkins, Nancy Harmon. „Arab-Sicilian Food: Tale of 1,001 Years” (na jeziku: engleski). Pristupljeno 20. 5. 2018. 
  11. ^ „History of Italian Food (Italian Cuisine History)”. www.yourguidetoitaly.com. Pristupljeno 20. 5. 2018. 
  12. ^ „Antica Pizzeria Port'Alba n. 21 - AVPN”. AVPN (na jeziku: engleski). Pristupljeno 20. 5. 2018. 
  13. 13,0 13,1 Del Conte, 11. 
  14. ^ Team, Delicious Italy. „Arab Culinary Influence in Sicilian Food” (na jeziku: engleski). Pristupljeno 20. 5. 2018. 
  15. 15,0 15,1 Del Conte, 12. 
  16. ^ Capatti, 253-254. 
  17. ^ Capatti, 2-4. 
  18. ^ Capatti, 6. 
  19. ^ Capatti, 9–10. 
  20. ^ Capatti, 10. 
  21. ^ Del Conte, 13. 
  22. 22,0 22,1 22,2 Del Conte, 14, 15. 
  23. 23,0 23,1 Del Conte, 15. 
  24. ^ De Conte, 16. 
  25. ^ Capatti, 158-159. 
  26. ^ Capatti, 282–284. 
  27. ^ De Conte, 17. 
  28. ^ Faccioli, 753. 
  29. ^ De Conte, 18–19. 
  30. ^ Bastianich, Lidia;, Tania, Manuali. Lidia Cooks from the Heart of Italy: A Feast of 175 Regional Recipes (1st ed.). 
  31. ^ Bastianich, Lidia;, John, Mariani. How Italian Food Conquered the World (1st ed.). 
  32. ^ Conte, Anna Del (2016). „Ten commandments of Italian cooking”. the Guardian (na jeziku: engleski). Pristupljeno 20. 5. 2018. 
  33. ^ „An Overview of Northern Italian Cuisine, By Region”. The Spruce Eats. Pristupljeno 20. 5. 2018. 
  34. ^ Marcella, Hazan (1992). Essentials of classic Italian cooking (1. izd.). New York: A.A. Knopf. ISBN 978-0-394-58404-1. OCLC 26131068. 
  35. ^ 1936-, Zanini De Vita, Oretta (2009). Encyclopedia of pasta. Fant, Maureen B., Field, Carol. Berkeley, Calif.: University of California Press. ISBN 9780520944718. OCLC 558881171. 
  36. ^ S.p.A., Expo 2015. „Basilicata | Expo Milano 2015”. EXPO (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala na datum 7. 4. 2018. Pristupljeno 20. 5. 2018. 
  37. ^ Piras, 337. 
  38. ^ Hanna, Miller. American Pie. 
  39. ^ Piras, 167, 177. 
  40. ^ Piras, 87. 
  41. ^ „Guide to the Traditional Italian Meal Structure”. Cucina Toscana (na jeziku: engleski). 22. 9. 2015. Pristupljeno 20. 5. 2018. 
  42. ^ „At the Italian Dinner Table | Italian Dinner and Food Traditions”. DeLallo (na jeziku: engleski). Pristupljeno 20. 5. 2018. 
  43. ^ Piras, 300. 
  44. ^ Koplan, 301. 
  45. ^ Koplan, 311. 
  46. ^ Richardson 2002, str. 364–365.
  47. ^ Richardson 2002, str. 119.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]