Портал:Fizika/Biografija
Izabrane biografije [uredi izvor]
Januar[uredi izvor]
Majkl Faradej ( 22. septembar 1791. u Njungton - 25. avgust 1867. u Londonu), je bio engleski fizičar i hemičar. Značajan po mnogim naučnim otkrićima, prvenstveno u oblasti elektriciteta i magnetizma.
Život Majkla Faradeja vrlo je zanimljiv i bogat doživljajima. Kao mlad knjigovezački radnik zainteresovao se za fiziku i odlučio da se bavi izučavanjem prirodnih pojava. Najpre je radio u laboratoriji tada čuvenog engleskog hemičara Hamfrija Dejvija. Daroviti mladić bio je vrlo radoznao i dalje se sam usavršavao, neprekidno vršeći najraznoraznije fizičke i hemijske oglede. Otkrio je dva osnovna zakona elektrolize, tada je radio u Kiculovoj laboratoriji. Ovi zakoni su postali osnov elektrohemije i učenja o elektricitetu, a poznati su kao Faradejevi zakoni elektrolize. Ovaj marljivi naučnik prvi je otkrio i vezu između magnetnog polja i svetlosti. Njegovo najznačajnije otkriće je poznati Faradejev zakon elektromagnetne indukcije koji je kasnije uvršćen i među Maksvelove osnovne jednačine elektrodinamike. Po Faradeju je dobila ime jedinica za merenje električnog kapaciteta - farad (F), kao i rotacija ravni polarizacije svetlosti u magnetnom polju - Faradejev efekat.
Februar[uredi izvor]
Mileva Marić-Ajnštajn (19. decembar 1875, Titel, Austrougarska, danas Srbija - 4. avgust 1948, Cirih, Švajcarska), srpska matematičarka, prva žena Alberta Ajnštajna, jednog od najgenijalnijih ljudi 20. veka. Postoje tvrdnje da je ona doprinela ranim Ajnštajnovim radovima, ali je stepen njenog učešća u otkrićima nepoznat i predmet je brojnih polemika.
Mileva Marić je rođena u bogatoj porodici u Titelu u Vojvodini (tada deo Austrougarske) kao najstarija od troje dece u porodici oficira austrougarske vojske. Prilikom rođenja Milevi je iščašen kuk, tako da joj je leva noga bila kraća. Ubrzo nakon njenog rođenja, njen otac je završio vojnu karijeru i dobio je posao u sudu u Rumi, a kasnije u Zagrebu.
Mart[uredi izvor]
Nikola Tesla je jedan od najpoznatijih svetskih pronalazača i naučnika u oblasti fizike, elektrotehnike i radiotehnike. Rođen je 10. jula 1856, u selu Smiljan kod Gospića (Austrijsko carstvo, danas Hrvatska) u srpskoj porodici, a umro 7. januara 1943 u Njujorku, SAD.
Najznačajniji Teslini pronalasci po kojima ga svet pamti su polifazni sistem (trofazni sistem), obrtno magnetno polje, indukcioni motor (asinhroni motor), sinhroni motor i dobro poznati Teslin transformator. Takođe, otkrio je jedan od načina za generisanje visokofrekventne struje, dao je značajan doprinos u prenosu i modulaciji radio-signala, a ostali su zapaženi i njegovi radovi u oblasti X - zraka.
Njegov sistem naizmeničnih struja je omogućio znatno lakši i efikasniji prenos električne energije na daljinu. Bio je ključni čovek na izgradnji prve hidrocentrale na Nijagarinim vodopadima.
Pošto nikada nije obraćao mnogo pažnje na svoje finansijsko stanje, umro je u svojoj 86. godini, siromašan i zaboravljen. Jedini je Srbin po kome je nazvana jedna međunarodna jedinica - tesla.
April[uredi izvor]
Blez Paskal (fr. Blaise Pascal), poznati francuski matematičar rođen je 19. juna 1623. godine u Klermonu, Francuska. Paskal je odmalena pokazivao interesovanje za nauku pa je već sa 18 godina konstruisao prvu matematičku mašinu, mehanički sabirač kako bi pomogao svom ocu u poslovanju. 1650. godine napušta svet nauke i okreće se religiji, odnosno kako je on napisao „razmatranju veličine i misterije čoveka“. Blez Paskal je umro u Parizu 19. avgusta 1662. godine.
Maj[uredi izvor]
.jpg)
Marija Sklodovska Kiri (polj. Maria Skłodowska-Curie; 7. novembar 1867, Varšava — 4. jul 1934, Salanš, Francuska) je poznata fizičarka i hemičarka poljskog porekla. Imala je francusko i poljsko državljanstvo. Veći deo života je provela u Francuskoj, a tamo je i započela naučnu karijeru. Vršila je istraživanja iz hemije i fizike. Žena je Pjera Kiri, a majka Ev Kiri (fr. Eve Curie) i Iren Žolio-Kiri (fr. Irène Joliot-Curie).
U njena najveća dostignuća spadaju: rad na teoriji radioktivnosti, tehnikama razdvajanja radioaktivnih izotopa kao i otkriće dva nova hemijska elementa - radona i polonijuma. Pod njenim ličnim nadzorom vršena su, prva u svetu, ispitraživanja o mogućnosti izlečenja raka pomoću radioaktivnosti. Jedan je od osnivača nove grane hemije - radiohemije.
Dvostruka je dobitnica Nobelove nagrade, prvi put 1903. godine, iz fizike, zajedno sa mužem i Anrijem Bekerelom za naučna dostignuća u ispitivanju radioaktivnosti, a drugi put 1911. godine iz hemije, za izdvajanje elementarnog radona. Ona je do danas ostala jedina žena koja je Nobelovu nagradu dobila dva puta.
Juni[uredi izvor]
Albert Ajnštajn (nem. Albert Einstein) bio je teorijski fizičar, jedan od najvećih umova i najznačajnijih ličnosti u istoriji sveta. Rođen je u Ulmu, Nemačka, 14. marta, 1879, a preminuo je u Prinstonu, Nju Džersi, SAD, 18. aprila, 1955.
Albert Ajnštajn je formulisao Specijalnu i Opštu teoriju relativnosti kojima je revolucionisao modernu fiziku. Pored toga, doprineo je napretku kvantne teorije i statističke mehanike. Iako je najpoznatiji po teoriji relativnosti (posebno po ekvivalenciji mase i energije E=mc2), Nobelova nagrada za fiziku mu je dodeljena 1921. godine za objašnjenje fotoelektričnog efekta (rada objavljenog 1905. u -Annus Mirabilis- ili “Godini čuda”) kao i za doprinos razvoju teorijske fizike. U narodu, ime Ajnštajn je sinonim za čoveka visoke inteligencije ili za genija.
Predmet njegovih istraživanja su bile Kapilarne sile, Specijalna teorija relativnosti (kojom je ujedinio zakone mehanike i elektromagnetike), Opšta teorija relativnosti (uopštenje Specijalne teorije kojim obuhvaćeno ubrzano kretanje i gravitacija), kosmologija, statistička mehanika, Braunovo kretanje, kritična opalescencija, verovatnoća elektronskih prelaza u atomu, problemi probablističke interpretacije kvantne teorije, termodinamika svetlosti pri maloj gustini zračenja, fotoelektrični efekat, fotoluminiscencija, fotojonizacija, Voltin efekat, sekundarni katodni zraci, zakočno zračenje, stimulisana emisija zračenja, ujedinjene teorije polja, unifikacija bazičnih fizičkih koncepata preko njihove geometrizacije itd.
Juli[uredi izvor]
Pavle Savić (Solun, 10. januar 1909 - 30. maj 1994, Beograd) je bio srpski fizikohemičar, koji je svetski renome stekao kada je sa Irenom Žolio Kiri 1937. i 1938. u Parizu otkrio izotope poznatih elemenata bombardovanjem atoma urana sporim neutronima. To dovodi Ota Hana i Frica Štrasmana do otkrića nuklearne fisije-cepanja uranovog jezgra. Sa Irenom Žolio bio je predložen za Nobelovu nagradu, ali je nju dobio samo Han. Od 1947. je rukovodio izgradnjom Nuklearnog instituta u Vinči i do 1960. bio direktor Instituta. Pavle Savić se kao prvi direktor smatra osnivačem Instituta Vinča, koji je tada zvan Institut Boris Kidrič. Bio je dugogodišnji šef Katedre za fizičku hemiju Prirodno-matematičkog fakulteta u Beorgadu, danas Fakulteta za fizičku hemiju. Od 1971. do 1981. godine je bio predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti.
Avgust[uredi izvor]
Isak Njutn (engl. ser Isaac Newton) bio je engleski fizičar, matematičar, astronom, alhemičar i prirodni filozof, koji je danas za većinu ljudi jedna od najvećih ličnosti u istoriji nauke. Rođen je 4. januara 1643. u Engleskoj, a preminuo 31. marta 1727. u Londonu.
Njegova studija Matematički principi filozofije prirode (Philosophiae Naturalis Principia Mathematica), objavljena 1687, koja opisuje univerzalnu gravitaciju i tri zakona kretanja, postavila je temelje klasične (Njutnove) mehanike i poslužila kao primer za nastanak i razvoj drugih modernih fizičkih teorija. Izvodeći iz ovog svog sistema Keplerove zakone kretanja planeta, on je bio prvi koji je pokazao da se kretanja tela na Zemlji i kretanja nebeskih tela potčinjavaju istim fizičkim zakonima. Ujedinjujuća i deterministička moć njegovih zakona dovela je do revolucije u nauci i do daljeg napretka i uzdizanja heliocentrizma.
U mehanici, Njutn je takođe ukazao na jedan novi, veliki, značaj principa održanja impulsa i momenta impulsa. U optici, on je izumeo refleksioni (ogledalski) teleskop i otkrio da se propuštanjem bele svetlosti kroz staklenu prizmu ona razlaže u spektar svih boja (u skladu sa tvrđenjem Rodžera Bejkona iz 13. veka). Njutn se snažno zalagao u prilog čestične prirode svetlosti. On je takođe formulisao empirijski zakon hlađenja, proučavao brzinu zvuka i predložio teoriju o poreklu zvezda. U matematici, Njutn deli zasluge sa Gotfridom Lajbnicom za otkriće infinitezimalnog računa. On je takođe izložio i uopštenu binomsku teoremu , razvijajući na taj način tzv. “Njutnov metod” za aproksimacije nula funkcije i doprinoseći proučavanjima razlaganja funkcija u redove.
Septembar[uredi izvor]
Milutin Milanković (Dalj, 28. maj 1879 — Beograd, 12. decembar 1958) je bio srpski matematičar, astronom, klimatolog, geofizičar, građevinski inženjer, doktor tehničkih nauka, vanredni profesor primenjene matematike od 1909. do 1920. (osim 1914—1918.) i redovan profesor nebeske mehanike od 1920. do 1955. (osim 1941—1945.) na Univerzitetu u Beogradu, dekan Filozofskog fakulteta školske 1926/27, pionir u raketnom inžinjerstvu, potpredsednik SANU u tri mandata počev od 1948., direktor Astronomske opservatorije u Beogradu od 1948. do 1951., član i re-osnivač Komisije 7 za nebeski mehaniku Međunarodne astronomske unije od 1948. do 1953. i popularizator nauke. Milanković je dao dva fundamentalna doprinosa nauci. Prvi doprinos je „Kanon osunčavanja Zemlje“ koji karakteriše sve planete Sunčevog sistema. Drugi doprinos je teorijsko objašnjenje zemljinih dugotrajnih klimatskih promena uzrokovanih astronomskim promenama položaja Zemlje u odnosu na Sunce, danas poznati kao Milankovićevi ciklusi. Ovo objašnjava pojavu ledenih doba tokom geološke prošlosti zemlje, kao i klimatske promene na zemlji koje se mogu očekivati u budućnosti. On je osnovao planetarnu klimatologiju izračunavanjem temperaturnih uslova na vrhu zemljine atmosfere kao i temperaturne uslove na planetama unutrašnjeg sunčevog sistema, Merkuru, Veneri, Marsu i zemljinom prirodnom satelitu, Mesecu. Pored toga, Milanković, se smatra u geofizici za ko-autor teorije tektonskih ploča, sa svojim radom „Pomeranje zemljinih polova rotacije“.
Oktobar[uredi izvor]
Mihailo Pupin (9. oktobar 1854. - 12. mart 1935.) je srpski naučnik. Rođen je u Idvoru, Banat (tada u Austro-Ugarskoj), a umro u Njujorku. U SAD odlazi veoma mlad i sa izuzetnim uspehom završava matematiku i fiziku u Kembridžu, a potom doktorira u Berlinu. Posle toga Pupin počinje svoju profesorsku i naučnu karijeru na Kolumbija univerzitetu gde radi punih četrdeset godina. Tokom svog života je bio uspešan pronalazač, i prijavio je 24 patenata od kojih je najpoznatiji Pupinov kalem koji služi "pupinizaciji" telegrafskih kablova odnosno smanjenju slabljenja električnog signala duž kabla.
Sem bogate i uspešne naučne karijere Pupin je bio veliki patriota. Svom prezimenu je dodao Idvorski kako bi pokazao privrženost rodnom kraju. Bio je jedan od osnivača i dugogodišnji predsednik "Srpskog narodnog saveza" u Americi. Po završetku Prvog svetskog rata je učestvovao na Pariskoj mirovnoj konferenciji kada je pomagao u određivanju granice buduće Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Nosilac je jugoslovenskog odlikovanja Belog orla Prvog reda.
Pupinovo najpopularnije delo je knjiga "Sa pašnjaka do naučenjaka" za koju je dobio Pulicerovu nagradu. Dobitnik je mnogih naučnih nagrada i medalja, bio je član Američke akademije nauka, Srpske kraljevske akademije i počasni doktor na ukupno 18 univerziteta.
Novembar[uredi izvor]
Džejms Klerk Maksvel (engl. James Clerk Maxwell; Edinburg, 13. jun 1831 — Kembridž, 5. novembar 1879), bio je škotski fizičar i matematičar. Maksvel je, istražujući vezu između elektriciteta i magnetizma, prema Faradejevoj ideji, zaključio da su istog fenomena, talasne prirode, čija je brzina ravna brzini svetlosti (3.0 × 108 m/s) i da je vidljiva svetlost elektromagnetne prirodne radijacije. Takođe je tvrdio da su infracrvena i ultraljubičasta svetlost međusobno iste prirode. Ovu tvrdnju Maksvela potvrdio je ubrzo, 1888, Hajnrih Rudolf Herc.
Maksvel je 1864. publikovao dinamičku teoriju električnog polja, kojom je ponuđeno matematičko objašnjenje elektromagnetizma, danas poznate kao Maksvelove jednačine. On se, takođe, bavio istraživanjima termodinamike kretanja molekula gasova, iz čega je proizašao zakon distribucije po Maksvel-Bolcmanu, koji objašnjava nastanak toplote usled kretanja molekula. Maksvel je, pored toga, 1861. proizveo prvu kolor fotografiju. I u domenima astronomije utvrdio je da su saturnovi prstenovi sastavljeni od bezbroj malih tela, koja skladno, u pravilnom međusobnom rasporedu, rotiraju oko Saturna.
Decembar[uredi izvor]
Leonard Paul Ojler (nem. Leonhard Paul Euler, 15. april 1707. — 18. septembar 1783) je bio švajcarski matematičar i fizičar. Živeo je i radio u Berlinu i Petrogradu.
Ojler je došao do velikih otkrića u potpuno različitim oblastima kao što su matematička analiza i teorija grafova. Uveo je u upotrebu veliki broj termina koji se koriste u savremenoj matematici i unapredio matematičku notaciju, posebno u okviru analize. Njemu dugujemo savremeni zapis matematičke funkcije. Značajan doprinos dao je i na poljima mehanike, optike i astronomije.
Smatra se da je Ojler jedan od vrlo značajnih matematičara 18. veka i među najvećim matematičarima svih vremena. Takođe je i jedan od najplodonosnijih - sačuvano je oko 900 njegovih radova. Laplasove reči
| „ | Čitajte Ojlera, čitajte Ojlera, to je naš zajednički učitelj. | ” |
najbolje pokazuju Ojlerov uticaj na matematiku.
Ojlerov lik je nekoliko puta štampan na poštanskim markicama u Švajcarskoj, Nemačkoj i Rusiji, a asteroid 2002 Ojler je dobio ime u njegovu čast. Luteranska crkva ga je uvrstila u svoj kalendar svetaca. Sećanju na Ojlera su posvetili 24. maj.