Полонијум

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Полонијум
Општа својства
Име, симбол полонијум, Po
У периодном систему
Водоник Хелијум
Литијум Берилијум Бор Угљеник Азот Кисеоник Флуор Неон
Натријум Магнезијум Алуминијум Силицијум Фосфор Сумпор Хлор Аргон
Калијум Калцијум Скандијум Титанијум Ванадијум Хром Манган Гвожђе Кобалт Никл Бакар Цинк Галијум Германијум Арсен Селен Бром Криптон
Рубидијум Стронцијум Итријум Цирконијум Ниобијум Молибден Технецијум Рутенијум Родијум Паладијум Сребро Кадмијум Индијум Калај Антимон Телур Јод Ксенон
Цезијум Баријум Лантан Церијум Празеодијум Неодијум Прометијум Самаријум Европијум Гадолинијум Тербијум Диспрозијум Холмијум Ербијум Тулијум Итербијум Лутецијум Хафнијум Тантал Волфрам Ренијум Осмијум Иридијум Платина Злато Жива Талијум Олово Бизмут Полонијум Астат Радон
Францијум Радијум Актинијум Торијум Протактинијум Уранијум Нептунијум Плутонијум Америцијум Киријум Берклијум Калифорнијум Ајнштајнијум Фермијум Мендељевијум Нобелијум Лоренцијум Радерфордијум Дубнијум Сиборгијум Боријум Хасијум Мајтнеријум Дармштатијум Рендгенијум Коперницијум Нихонијум Флеровијум Московијум Ливерморијум Тенесин Оганесон
Te

Po

Lv
бизмутполонијумастат
Атомски број (Z) 84
Група, периода група 16 (халкогени), периода 6
Блок p-блок
Категорија   постпрелазни метал, али овај статус је оспорен
Масени број 209 (најстабилнији изотоп)
Ел. конфигурација [Xe]4f145d106s26p4
по љускама
2, 8, 18, 32, 18, 6
Физичка својства
Боја сребрносива
Агрегатно стање чврсто
Тачка топљења 527 K (254 °‍C)
Тачка кључања 1.235 K (962 °C)
Густина 9.196 kg/m3
Моларна запремина 21,97×10−3 m3/mol
Топлота фузије 10 kJ/mol
Топлота испаравања 100,8 kJ/mol
Притисак паре 0,0176 Pa (527 K)
Сп. топл. капацитет 126 J/(kg·K)
Атомска својства
Оксидациона стања 4, 2
Особине оксида амфотерни
Електронегативност 2,0 (Полинг)
1,76 (Олред)
Енергије јонизације 1: 812,1 kJ/mol
2: 1.800 kJ/mol
3: 2.700 kJ/mol
(остале)
Атомски радијус 190 (135) pm
Линије боје у спектралном распону
Остало
Кристална структуракубична
Тесерална кристална структура за полонијум

α-Po
ромбоедарска
Ромбоедарска кристална структура за полонијум

β-Po
Топл. водљивост 20 W/(m·K)
Сп. ел. водљивост 2,19×106 S/m
CAS број 7440-08-6
референцеВикиподаци

Полонијум (Po, лат. polonium) металоид је VIА групе. Име је добио по латинском називу за Пољску.[1]

Историјат[уреди]

Откривен је 1898. од стране Марије Кири (истовремено са радијумом), која га је изоловала из пехбленде (уранинит).

Заступљеност[уреди]

Полонијум се у земљиној кори налази у траговима и то само у рудама урана. Не може се у већој количини нагомилати у минералима због кратког времена полураспада. Равнотежна количина је око 0,004 mg по једној тони. Полонијум има 33 изотопа чије се атомске масе налазе између 194—218. Не поседује постојане изотопе. Најпостојанији је изотоп 209 (време полу распада је 105 година), али он се не јавља у природи, него је добијен услед вештачке синтезе једара бизмута бомбардованих неутронима. Најпостојанији изотоп који се јавља у природи је изотоп 210, који има време полураспада 138 дана.

Добијање[уреди]

Полонијум се у природи јавља као оксид. Ипак његова количина у рудама је веома мала тако да се у индустрији исплати добијање бомбардовањем бизмута неутронима. Његова годишња проукција у свету износи свега 20- 30 грама. Значајан извор овог елемента је распаднути радон из болница где се овај гас употребљава за лечење рака.

Једињења[уреди]

Познато је неколико једињења полонијума: хидрид PoH2, оксиди: PoO, Po2O3, PoO2 и PoO3, сулфид (по чему се разликује од селена и телура), хлориде PoCl2 и PoCl4 и металоорганска једињења. Та једињења немају практичну употребу због огромних трошкова продукције самог полонијума.[2]

Особине[уреди]

Чист полонијум је радиоактиван, сребрносив метал. Његове физичке и хемијске особине су сличне селену.

Референце[уреди]

  1. ^ Housecroft, C. E.; Sharpe, A. G. (2008). Inorganic Chemistry (3. изд.). Prentice Hall. ISBN 978-0-13-175553-6. 
  2. ^ Parkes, G.D. & Phil, D. (1973). Melorova moderna neorganska hemija. Beograd: Naučna knjiga. 

Литература[уреди]

  • Parkes, G.D. & Phil, D. 1973. Мелорова модерна неорганска хемија. Научна књига. Београд.

Спољашње везе[уреди]

Медији везани за чланак Полонијум на Викимедијиној остави