Полонијум

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Полонијум
Општа својства
Име, симболполонијум, Po
У периодном систему
Водоник Хелијум
Литијум Берилијум Бор Угљеник Азот Кисеоник Флуор Неон
Натријум Магнезијум Алуминијум Силицијум Фосфор Сумпор Хлор Аргон
Калијум Калцијум Скандијум Титанијум Ванадијум Хром Манган Гвожђе Кобалт Никл Бакар Цинк Галијум Германијум Арсен Селен Бром Криптон
Рубидијум Стронцијум Итријум Цирконијум Ниобијум Молибден Технецијум Рутенијум Родијум Паладијум Сребро Кадмијум Индијум Калај Антимон Телур Јод Ксенон
Цезијум Баријум Лантан Церијум Празеодијум Неодијум Прометијум Самаријум Европијум Гадолинијум Тербијум Диспрозијум Холмијум Ербијум Тулијум Итербијум Лутецијум Хафнијум Тантал Волфрам Ренијум Осмијум Иридијум Платина Злато Жива Талијум Олово Бизмут Полонијум Астат Радон
Францијум Радијум Актинијум Торијум Протактинијум Уранијум Нептунијум Плутонијум Америцијум Киријум Берклијум Калифорнијум Ајнштајнијум Фермијум Мендељевијум Нобелијум Лоренцијум Радерфордијум Дубнијум Сиборгијум Боријум Хасијум Мајтнеријум Дармштатијум Рендгенијум Коперницијум Нихонијум Флеровијум Московијум Ливерморијум Тенесин Оганесон
Te

Po

Lv
бизмутполонијумастат
Атомски број (Z)84
Група, периодагрупа 16 (халкогени), периода 6
Блокp-блок
Категорија  постпрелазни метал, али овај статус је оспорен
Масени број209 (најстабилнији изотоп)
Ел. конфигурација[Xe]4f145d106s26p4
по љускама
2, 8, 18, 32, 18, 6
Физичка својства
Бојасребрносива
Агрегатно стањечврсто
Тачка топљења527 K (254 °‍C)
Тачка кључања1.235 K (962 °C)
Густина9.196 kg/m3
Моларна запремина21,97×10−3 m3/mol
Топлота фузије10 kJ/mol
Топлота испаравања100,8 kJ/mol
Притисак паре0,0176 Pa (527 K)
Сп. топл. капацитет126 J/(kg·K)
Атомска својства
Оксидациона стања4, 2
Особине оксидаамфотерни
Електронегативност2,0 (Полинг)
1,76 (Олред)
Енергије јонизације1: 812,1 kJ/mol
2: 1.800 kJ/mol
3: 2.700 kJ/mol
(остале)
Атомски радијус190 (135) pm
Линије боје у спектралном распону
Остало
Кристална структуракубична
Тесерална кристална структура за полонијум

α-Po
ромбоедарска
Ромбоедарска кристална структура за полонијум

β-Po
Топл. водљивост20 W/(m·K)
Сп. ел. водљивост2,19×106 S/m
CAS број7440-08-6
референцеВикиподаци

Полонијум (Po, лат. polonium) металоид је VIА групе. Име је добио по латинском називу за Пољску.[1]

Историјат[уреди]

Откривен је 1898. од стране Марије Кири (истовремено са радијумом), која га је изоловала из пехбленде (уранинит).

Заступљеност[уреди]

Полонијум се у земљиној кори налази у траговима и то само у рудама урана. Не може се у већој количини нагомилати у минералима због кратког времена полураспада. Равнотежна количина је око 0,004 mg по једној тони. Полонијум има 33 изотопа чије се атомске масе налазе између 194—218. Не поседује постојане изотопе. Најпостојанији је изотоп 209 (време полу распада је 105 година), али он се не јавља у природи, него је добијен услед вештачке синтезе једара бизмута бомбардованих неутронима. Најпостојанији изотоп који се јавља у природи је изотоп 210, који има време полураспада 138 дана.

Добијање[уреди]

Полонијум се у природи јавља као оксид. Ипак његова количина у рудама је веома мала тако да се у индустрији исплати добијање бомбардовањем бизмута неутронима. Његова годишња проукција у свету износи свега 20- 30 грама. Значајан извор овог елемента је распаднути радон из болница где се овај гас употребљава за лечење рака.

Једињења[уреди]

Познато је неколико једињења полонијума: хидрид PoH2, оксиди: PoO, Po2O3, PoO2 и PoO3, сулфид (по чему се разликује од селена и телура), хлориде PoCl2 и PoCl4 и металоорганска једињења. Та једињења немају практичну употребу због огромних трошкова продукције самог полонијума.[2]

Особине[уреди]

Чист полонијум је радиоактиван, сребрносив метал. Његове физичке и хемијске особине су сличне селену.

Референце[уреди]

  1. ^ Housecroft, C. E.; Sharpe, A. G. (2008). Inorganic Chemistry (3. изд.). Prentice Hall. ISBN 978-0-13-175553-6. 
  2. ^ Parkes, G.D. & Phil, D. (1973). Melorova moderna neorganska hemija. Beograd: Naučna knjiga. 

Литература[уреди]

  • Parkes, G.D. & Phil, D. 1973. Мелорова модерна неорганска хемија. Научна књига. Београд.

Спољашње везе[уреди]