Sisari

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Mammalia
Vremenski raspon:
kasni Trijas — danas
Mammal Diversity 2011.png
Sisari
Taksonomija
Carstvo: Animalia
Tip: Chordata
Podtip: Vertebrata
(nerangirano): Mammaliaformes
Klasa: Mammalia
Linnaeus, 1758
Potklase

Sisari (lat. Mammalia) su klasa kičmenjaka koju karakterišu prisustvo dlaka i sposobnost ženke da proizvodi mleko (koje služi za ishranu mladunaca). Postoji oko 5500 savremenih vrsta sisara svrstanih u oko 1200 rodova. Sisari su endotermni kičmenjaci koji nastanjuju veoma raznolike ekološke niše, uglavnom na kopnu[1]. Postoje i sekundarno vodene grupe (kitovi, morske krave, perajari).

Sisari su potomci sinapsida zverolikih gmizavaca, koji su nastali pre oko 300 miliona godina. Prvi sisari u širem smislu reči pojavili su se pre otprilike 225 miliona godina, u doba trijasa i dominacije dinosaurusa. Postepeno su se diferencirale tri savremene grupe sisara: torbari, kljunari i placentalni sisari. Od prvobitno sitnih noćnih (nokturalnih) životinja sisari, nakon velikog izumiranja gmizavaca krajem Mezozoika, podležu adaptivnoj radijaciji i danas mnoštvo životnih formi živi u većini ekosistema planete Zemlje.

Telesne karakteristike[uredi]

Sisari spadaju u kopnene kičmenjake (Tetrapoda) unutar taksona kičmenjaka (Vertebrata) i time su im zajedničke osobine koje ovde nisu pojedinačno navedene.

Postoji niz karakteristika današnjih sisara kojima se razlikuju od ostalih kičmenjaka. Najupadljivije karakteristike su mlečne žlezde i dlake, ali postoji i niz drugih osobenih odlika. To su sekundarni vilični zglob, akinetička i izmenjena sinapsidna lobanja, tri slušne koščice, spiralna kohlea, izuzetno izražen heterodontni zubni sistem, snažno razvijene cerebralne hemisfere, alveolarna građa pluća, mišićna dijafragma, eritrociti bez jedara[1].

Kožni derivati[uredi]

Pre svega, sisare karakteriše krzno, telesni pokrivač koji je bitan za termoregulaciju. Krzno se sastoji iz dlaka, a dlaka sisara je izgrađena od keratina. Ono može biti različitite dužine, gustine, boja i šara pa može imati ulogu u mimikriji ili kamuflaži (npr. beli zec i polarna lisica). Krzno može biti gušće ili ređe, a kod nekih vrsta dlaka je zamenjena ljuskama ili bodljama (npr. ježevi) i ima odbrambenu ulogu. Pojedine vrste uopšte nemaju dlake (npr. kitovi), a razvile su se od predaka koji su imali krzno.

Osim dlaka, kao rožnatih tvorevina, rožni produkti na telima sisara su i nokti, kandže, papci, kopita i navlake rogova. Koža im je bogata žlezdama koje se dele na lojne i znojne.

Dlake[uredi]

Krzno od dlaka je jedno od najznačajnijih obiležja sisara. Iako neke vrste uopšte nemaju dlake (na primer kitovi), i one su se razvile od predaka koji su imali krzno, a imaju ga još uvek u fazi embrionalnog razvoja. Većina sisara imaju za vreme čitavog života gotovo celo telo prekriveno dlakama. Dlake su građene od keratina. Krzno kod životinja ima više funkcija:

  • Krzno služi kao dobar regulator toplote, izoluja hladnoću, a ponekad štiti i od vrućine. To izolovanje je važan preduslov održavanja stalne telesne temperature (homeotermija).
  • Boje i šare krzna služe za optičku zaštitu, vizualno stapanje s okolinom (maskiranje) kako plenu tako i lovca (na primer polarni zec, polarna lisica). Upadljiva šara na krznu može služiti i kao znak upozorenja neprijateljima (kao na primer tvorovi)
  • Dlake mogu služiti i kao sredstvo sporazumevanja, na primer, nakostrešena dlaka na vratu i leđima vuka znači agresivnost, ili uspravljeni rep belorepog jelena kao znak povlačenja, bega.
  • Dlake igraju važnu ulogu i za čulo dodira. Ta je uloga posebno izražena kod brkova (Vibrissae), koji se pokreću posebnim mišićima i opremljeni su osjetljivim živčanim ćelijama.
  • Kod čitavog niza sisara, kao na primer ježeva, bodljikavih prasaca i ježaka deo dlaka se razvio u bodlje koje služe kao dodatna obrana od neprijatelja.
  • Krzno može označavati i razliku između polova (griva kod lavova)

Zubi[uredi]

Čeljust tigra

Po pravilu, odlika sisara je heterodontno zubalo koje karakteriziraju četiri različita tipa zuba. Spreda su sekutići, do njih se nalaze očnjaci, a zatim slede dva različita tipa kutnjaka (pretkutnjaci i kutnjaci). Takva heterodontna vilica je jedna od važnijih razlika u odnosu na, recimo, reptile, koji imaju homodontne zube, što znači da im svi zubi imaju jednaki oblik. Poznavanje tih razlika važno je kod određivanja porekla fosila. Većina sisara menja zube. Prvo narastu mlečni zubi, koje kasnije zamene trajni. Ta pojava zove se Diphyodontia.

Neke vrste sisara imaju zube bez korijena, koji rastu neprekidno tokom čitavog života a „troše“ se neprekidnim korišćenjem. To su, recimo, prednji zubi glodara, kao i kljove kod slonova , morževa i narvala (kojeg zovu još i jednorogi kljovan) i drugih.

  • Jednootvorni ili, kako su ih ranije zvali prasisari, kao odrasli nemaju zube, ali kod valjenja iz jaja imaju jednu izraslinu uz pomoć koje otvaraju ljusku da bi izašli iz jaja, slično pticama. U toj grupi su danas živuće vrste još samo tri (neki smatraju četiri) živuće vrste, a najpoznatiji među njima je čudnovati kljunaš.
  • Vilice torbara se u nekim aspektima razlikuje od onog kod viših sisara. Tako svi osim zdepaša (ili vombata, ime pod kojim je kod nas poznatiji) imaju različit broj sekutića u gornjoj i donjoj čeljusti. Te životinje imaju najčešće 40 do 50 zuba, bitno više nego što ih imaju viši sisari.
  • Rani viši sisari imali su ukupno 44 zuba. Tako organizovane zube možemo još i danas naći kod nekih vrsta, na primer kod divljih svinja. Međutim, kod većine vrsta je specijalizovana prehrana dovela do smanjenja broja zuba. Neke vrste su potpuno izgubile zube, kao mravojedi ili, na primer, ljuskari koji uopšte više nemaju zube. Ali postoje i slučajevi obrnutog razvoja, kad se samo u nekoliko slučajeva dogodilo, da se broj zuba tokom evolucije povećao: to je divovski lenjivac koji je izumro oko 1550, a imao je oko 100 zuba u čeljusti u obliku cevi što je apsolutno najveći broj zuba kod kopnenih sisara. Sasvim posebnan slučaj predstavljaju kitovi zubani čiji zubi su ponovo poprimili oznake jednakog oblika svih zuba (odnosno homodontnih zuba), a čiji broj kod nekih vrsta delfina može biti i do 260.

Slušne kosti i čeljušnji zglob[uredi]

Jedno od obiležja svojstvenih samo sisarima su tri slušne kosti: čekić (Malleus), nakovanj (Incus) i stremen (Stapes) . One se nalaze u srednjem uvu. Prihvataju vibracije s bubnjića i prenose ih u ovalni prozor unutrašnjeg uva.

Stremen se nalazi već na početku evolucije kopnenih kralježnjaka. To je kod vodozemaca, gmizavaca i ptica jedina slušna kost i naziva se Columella. On je kod riba još kao tzv. Hyomandibulare sastavni deo donje čeljusti.

Donja čeljust (Mandibula) se kod sisara sastoji od samo jedne kosti (Dentale). Kod predaka sisara, a kod gmizavaca još i danas, sastoji se od više kostiju. Čekić i nakovanj su nastali od dve kosti koje gmizavci još i danas imaju u svojoj donjoj čeljusti. Kod drugih kičmenjaka te dve kosti predstavljaju još „primarni“ čeljusni zglob koji se kod sisara tokom fetalnog razvoja zamenjuje jednim na drugom mestu nastalim „sekundarnim“ čeljusnim zglobom.

Unutrašnji organi[uredi]

Sistemu organa za disanje je pridodat mišić dijafragma (prečaga) koji daje značajnu ulogu u respiraciji. Kao i ptice i sisari imaju srce koje se sastoji iz jasno odvojene dve komore i dve pretkomore, kao i levi luk aorte. Takođe imaju veliki i mali krvotok pri čemu se arterijska i venska krv ne mešaju već prelaze jedna u drugu u kapilarima. Eritrociti većine vrsta ne sadrže jedro.

Druge osobitosti[uredi]

  • Ekskluzivna osobina sisara je dojenje mladunaca majčinim mlekom. Pobliže o tome u odeljku o razmnožavanju.
  • Sisari su jedina grupa životinja koja ima dijafragmu, plosnati mišić koji razdvaja prsnu od trbušne šupljine.
  • Kod sisara se razvilo sekundarno nepce, koje im omogućava disanje dok jedu.
  • Mozak je dobro razvijen, a dve polovine velikog mozga su povezane.
  • Građa lobanje je ranije imala „prozor“, bila je otvorena preko očiju, a u međuvremenu je taj prostor zatvoren. Danas se može razaznati na mestu gde postoje slepočnice.
  • Eritrociti nemaju ćelijska jedra.
  • Sisari, kao i ptice, imaju zatvoreni, „dvostruki“ krvotok. Srce je podeljeno na dve komore i dve predkomore, a leva i desna strana srca su razdvojene.

Različitosti u građi tela[uredi]

Tokom svog razvoja, sisari su naselili gotovo sva životna područja na Zemlji i pri tome razvili vrlo različite oblike. Čitav niz vrsta prilagodio se životu u vodi kako građom tela tako i organa toj okolini. Najbolje prilagođeni životu u vodi su kitovi. Njihova građa tela više nalikuje ribama nego ostalim sisarima. Prednji udovi su se oblikovali kao peraje, stražnji udovi su se izgubili, a rep se preoblikovao u repno peraje. Druge vrste, kao perajari, (ili poznatije kao foke, tuljani) i morske krave (poznatije kao sirene) nisu se tako potpuno prilagodile kao kitovi.

Netopiri, ili šišmiši, su, osim ptice, jedini kičmenjaci koji su sposobni da aktivno lete. Oni imaju jako izdužene kosti prstiju između kojih su razapete letne kožice. Tako je čitav niz sisara, nezavisno jedni od drugih, razvio letne kožice, u ovom slučaju bi se moglo reći - letne membrane. Tu spadaju veliki klizači, leteće veverice kao i bodljorepe veverice iz reda glodara, ali i kod nekih vrsta torbara su se takođe razvile letne kožice.

Različiti sisari su se prilagodili i životu pod zemljom. Imaju valjkasta tela kratkih udova, koji često imaju produžetke poput alata za kopanje. Mnoge vrste su se, opet, prilagodile u potpunosti životu na drveću pa su im šape razvile palac postavljen suprotno od ostalih prstiju kako bi im omogućio čvršće i sigurnije prihvaćanje grana (nasuprotnost) i rep kojim se takođe pridržavaju. Stanovnici travnjaka i drugih otvorenih površina su smanjili broj prstiju i razvili koštana kopita, dok su drugima znatno jače razvijeni stražnji udovi i kreću se skačući. Mnoge vrste, ponajčešće male, koje se neprekidno skrivaju, razvile su zbijeno telo kratkih nogu, među njima puno glodara i Insektivora.

I u odnosu na veličinu tela postoje ogromne razlike: najmanjim sisarima smatraju se svinjoliki šišmiš i etrurski mali miš, koji su svaki teški samo 2 grama, dok je plavi kit verojatno najveća, ne samo danas nego ikada živuća životinja na Zemlji. Oni mogu težiti do 150 tona, što je 75 milouna puta više od najmanjih sisara.

Rasprostranjenost[uredi]

Sisari su rasprostranjeni na celom svetu. Ima ih na svim kontinentima, u svim okeanima i na većini ostrva. Prasisari su ograničeni samo na Australiju i Novu Gvineju, a torbari žive na delu ostrva Okeanije kao i u Severnoj- , Srednjoj- i Južnoj Americi. Jedino u Australiji je, do dolaska prvih ljudi, bilo vrlo malo viših sisara: to su bile samo neke vrste šišmiša i miševi. Na udaljenim ostrvima je bilo vrlo malo sisara, tako da su na puno ostrva (među kojima je Novi Zeland) šišmiši bili jedini viši sisari.

Sisari su naselili gotovo sva područja Zemlje. Nalazi se kako u pustinjama i kišnim šumama, tako i u visokom gorju i polarnim područjima. U retka područja gde sisari ne žive spadaju (bar prema današnjim spoznajama) velike morske dubine i unutrašnjost Antarktika .

Način života[uredi]

Koliko su sisari različiti u pogledu građe tela i okoline u kojoj žive, toliko su im različiti i načini života. Postoje životinje koje su aktivne po danu, one koje su aktivne u sumrak i zoru, zatim noćne životinje, ali postoje i takve koje su aktivne i danju i noću. U odnosu na svoje društveno ponašanje postoje takođe značajne razlike. Pored vrsta koje su izraženi samotnjaci, ima i takvih koje žive u grupama koje se mogu brojati i do hiljadu jedinki. Neke su vrste razvile vrlo kompleksne oblike ponašanja i neguju stroge hijerarhijske odnose između sebe a sporazumevaju se glasanjem i govorom tela. Iako izuzetak, ipak postoje i sisari koji za lov ili u obrani koriste otrov.

Čula[uredi]

Čudnovati kljunaš - prasisar

Čulo njuha igra važnu ulogu u životu sisara, između ostalog služi za potragu za hranom ali i kod razmnožavanja. Feromoni igraju vrlo važnu ulogu u signaliziranju spremnosti za parenje, što je kod izraženih samotnjaka možda najvažnije. I kod obiležavanja teritorija je njuh takođe vrlo značajan. Velik broj vrsta obiležava svoju teritoriju urinom, izmetom ili posebnim žlijezdama.

Uopšteno, sisari imaju dobro razvijen sluh. Poseban oblik je korištenje ultrazvuka. Registrovanjem povratka odaslanog zvuka, određuju svoj položaj u prostoru ali i položaj plena u odnosu na sebe. Dve su vrste posebno dobro razvile korištenje ultrazvuka, kitovi zubani i šišmiši, ali i neke druge vrste ga upotrebljavaju, samo ne tako izraženo.

Čulo dodira je takođe jedan način doživljavanja svoje okoline. U tu svrhu su mnoge vrste razvile posebne vrste dlaka osetljive na dodir (Вибриссае) koje se mogu i pokretati posebnim mišićima (kod nekih vrsta se zovu brkovi - na primer kod svih mačaka - a kod drugih čekinje - kod perajara kao kod tuljana). I koža sama po sebi može biti čulo dodira, kao na primer vršci prstiju kod primata ili područje nosa ili surle kod nekih drugih vrsta. Uopšteno se smatra da najbolje razvijeno čulo dodira imaju krtice. U tom kontekstu se često spominju kljunovi jednootvornih kičmenjaka, koje još zovu i prasisarima. Oni imaju u kljunovima receptore kojima primaju električne signale koji nastaju usled mišićne aktivnosti plena. Čulo dodira je važno i u socijalnim kontaktima, mnoge životinje neguju uzajamno „trebljenje parazita“ iz krzna.

Prehrana[uredi]

Ljenjivac

Jedna od zajedničkih osobina svih sisara je da im je potrebna veća količina energije nego drugim životinjama usporedive veličine. To proizlazi iz činjenice da su sisari toplokrvne životinje i moraju održavati stalnu temperaturu tela, za razliku od, recimo, kornjača koje koriste sunčevu toplotu da postignu temperaturu tela potrebnu za uobičajene aktivnosti. Iz toga sledi činjenica da moraju relativno puno jesti, tako da neke vrste pojedu dnevno hrane u težini vlastitog tela. Sisari se hrane svim vrstama hrane: postoje biljojedi (Herbivora) , mesožderi (Carnivora) ali i izraziti svaštojedi (Omnivora). Građa zuba kao i probavnog sistema koje su pojedine vrste razvile, odraz su njihove prehrane. Mesožderi imaju kratka creva kako bi izbjegli otrove koji se stvaraju truljenjem hrane koju uzimaju. Biljožderi su razvili niz strategija da svoju hranu, koja je generalno teško svarljiva, iskoriste na najbolji mogući način. Tu spadaju, između ostalog, duža creva, želudac s više komora (na primer kod preživara ili klokana) ili ponovno varenje određene vrste izmeta kod glodara i zečeva. Vrste životinja koje se hrane isključivo lišćem (Folivora), kao što su na primer koale ili ljenjivci, koriste svoju slabo hranjivu hranu na najbolji mogući način tako, da imaju izrazito dugačka razdoblja telesnog mirovanja.

Razmnožavanje[uredi]

Parenje[uredi]

Većina sisara su ili poligini (jedan se mužjak pari s više ženki) ili promiskuitetni (i mužjaci i ženke se pare s više patrnera). S obzirom da je skotnost i dojenje za ženke i vremenski i energetski vrlo intenzivna, mužjaci mogu imati više mladunaca nego ženke. Iz toga se kod mnogo vrsta razvilo poligino ponašanje. Relativno malo mužjaka se pari s više ženki, a mnogo mužjaka se uopšte ne pari. Posledica toga su česte i žestoke borbe rivalizirajućih mužjaka za pravo na parenje, a u nekim slučajevima je mogućnost izbora prepuštena ženkama. Iz toga proizlaze kod mnogih sisara kompleksni oblici ponašanja ili anatomska obiležja vezana za razmnožavanje. Mnoge vrste karakteriše polni dimorfizam (mužjaci su često značajno veći i teži od ženki), i kao posledica selekcijskog pritiska na mužjake kako bi poboljšali svoje izglede za parenje.

Prema nekim procenama samo oko tri posto svih sisara živi u monogamnim odnosima u kojim se u čitavom razdoblju parenja mužjak pari samo s jednom ženkom. U tim slučajevima mužjak uglavnom barem delomično sudeluje u uzgoju mladunaca. Takav oblik ponašanja obično zavisi od uslova okoline: ako su resursi skromni, mužjak se pari samo s jednom ženkom i pomaže joj u podizanju mladunaca, a kad je količina hrane obilna, ženka može i sama podići mladunce, pa se mužjak pari s više partnerki.

Gola krtica

Poliandrija (parenje jedne ženke s više mužjaka) se samo retko sreće u svetu sisara, na primer kod nekih vrsta iz porodice majmuna pandžaša. Kod tih životinja se o podmlatku uglavnom brine samo mužjak, a mladunčad donosi majci samo na dojenje.

U ovom kontekstu treba spomenuti još jedan, za sisare vrlo neobičan oblik socijalnog života. Prisutan je kod nekih vrsta peskaša, jedne porodice glodara koji žive u Africi, kao što su gola i siva krtica. One žive eusocijalno organizovanim životom, inače poznatim uglavnom samo kod nekih porodica insekata. U koloniji je samo jedna ženka, „kraljica“, plodna i pari se s više mužjaka iz kolonije, dok su ostale životinje neplodne i kao radnici obavljaju sve aktivnosti koje su potrebne za preživljavanje zajednice.

Prasisari[uredi]

Oznaka prasisara je jedan telesni otvor koji istovremeno služi i za izbacivanje izmeta i kao organ za razmnožavanje koji se naziva kloaka. Mužjakov penis služi isključivo za provođenje semena i na vrhu je rascepljen. Od svih drugih sisara se razlikuju time da ne rađaju žive mlade nego legu jaja. Ona su mala (u prečniku imaju 10 do 15 milimetara) i svojom kožastom ljuskom i velikim žumancetom više nalikuju jajima gmizavaca nego ptičjim. Ženka leži na jednom do tri jaja tačno 10 dana. Novoizleženi prasisari su goli i mali, i u takvom su stadiju razvijenosti koje podseća na embrio da su uporedivi novorođenim torbarima.

Torbari[uredi]

Građom svojih organa za razmnožavanje torbari se bitno razlikuju od viših sisara. Kod njih su ti organi dvostruki. Ženke imaju dva uterusa i dve vagine, a mužjaci imaju rascepljeni, dvostruki penis i skrotum. Ženke vrlo kratko (12 do 43 dana) nose mladunce. Većina vrsta ne razvija posteljicu, ali kod nekih torbara postoji primitivna maternica (na primer kod koale). Mladunci dolazi na svet kroz porođajni kanal koji kod mnogih vrsta postoji samo za tu svrhu, a rađaju se u puno nerazvijenijem obliku nego mladunčad viših sisara. Porođajna težina im je manje od 1% težine majke i organi su im prisutni tek u samom začetku. Dobro su im razvijeni samo prednji udovi jer podmladak mora vlastitim snagama prepuzati put od izlaza iz porođajnog kanala do majčinih dojki, a majka im uopšte ne može pri tome pomoći.

Viši sisari[uredi]

Viši sisari ili životinje sa placentom obuhvaćaju daleko najveći broj vrsta. Ključna osobina viših sisara je spoljašnji sloj ćelija oko oplođenog jajašca. Taj sloj predstavlja imunološku barijeru i omogućuje dugotrajan rast ploda u majčinom telu. Tobolčari nemaju taj sloj ćelija (Trophoblast) pa trudnoća mora završiti pre nego što odbrambeni imunološki sistem majke postane dovoljno delotvoran da prekine trudnoću i izbaci plod „smatrajući“ ga nepoženjnim stranim telom.

Trajanje trudnoće (kod mnogih životinja koristi se izraz „skotnost“), kao i broj mladunčadi, zavise od načina života pojedine vrste. Zveri i glodari imaju kraće razdoblje skotnosti i veći broj mladunaca, dok na primer papkari i kitovi dugo nose mladunčad i imaju manji broj mladunaca. Tako na primer skotnost kod nekih vrsta hrčaka traje samo 16 dana, dok kod slonova može trajati do 25 meseci.

Sisanje[uredi]

Osobina koja je čitavoj grupi dala ime sisari je da majka hrani novorođene mlade mlekom, hranljivom tečnošću koju luče mlečne žlezde. Ona se sastoji od spoljašnje vidljivog ograđenog područja žlezde koje se uglavnom završava bradavicom. Izuzetak su prasisari gde mladunče liže mleko direktno iz mlečne žlezde s majčinog krzna. Broj kompleksa mlečnih žlezda se razlikuje prema vrstama i direktno zavisi od prosečnog broja mladunaca. Tako ljudi ili konji imaju dva takva kompleksa, a recimo, domaća svinja ih ima dvanaest. Hranjenje mlekom traje toliko dugo, dok mladunac ne počne da jede tvrdu hranu.

Posledice sisanja su vrlo velike i za mladunče i za majku. Novorođenčad bez puno truda dobija masnu i vrlo hranjivu hranu koja osigurava brzi rast, ali su potpuno zavisni o prisutnosti majke. Da se životinje ponašaju kao dojilje, što znači da neka ženka dozvoljava sisanje tuđoj mladunčadi, poznato je samo kod vrlo malog broja vrsta (to rade, recimo, lavice). U većini slučajeva je uz sisanje povezana i vrlo intenzivna nega mladunaca i brižan odnos prema njima. Za ženke sisanje znači da u podizanje mladunaca mora uložiti mnogo energije i vremena.

Klasifikacija[uredi]

U člancima na Vikipediji je korišćena tzv. McKenna/Bell klasifikacija sisara do nivoa kohorti[2]. Za klasifikaciju kohorte placentalnih sisara u užem smislu korišćeni su rezultati molekularne sistematike.

potklasa Prototheriakljunari
potklasa Theriiformes – viviparni sisari i njihovi srodnici
infraklasa †Allotheria: multituberkulate i srodnici
infraklasa †Triconodonta: trikonodonti
infraklasa Holotheria: savremeni viviparni sisari i njihovi srodnici
superlegija †Kuehneotheria
superlegija Trechnotheria
legija †Symmetrodonta
legija Cladotheria
podlegija †Dryolestoidea
podlegija Zatheria
infralegija †Peramura
infralegija Tribosphenida
superkohorta †Aegialodontia
superkohorta Theria: viviparni sisari
kohorta Marsupialia: torbari
magnored Australidelphia: torbari Notogeje i čileanski oposum.
magnored Ameridelphia: torbari Novog sveta.
kohorta Placentalia: placentalni sisari u širem smislu, odgovara grupi Eutheria
kohorta Placentalia
grupa I: Afrotheria
klada Afroinsectiphilia
red Afrosoricida: tenreci i zlatne krtice
red Macroscelidea: slonovske rovčice
red Tubulidentata
klada Paenungulata
red Hyracoidea: damani
red Proboscidea: surlaši
red Sirenia: morske krave
grupa II: Xenarthra
red Pilosa: mravojedi i lenjivci
red Cingulata: oklopnici
grupa III: Boreoeutheria
klada Euarchontoglires
red Dermoptera:kaguani
red Lagomorpha: zečevi
red Primates: primati
red Rodentia: glodari
red Scandentia: tupaje
klada Laurasiatheria
red Artiodactyla: papkari
red Carnivora: zveri
red Cetacea: kitovi
red Chiroptera: slepi miševi
red Erinaceomorpha: ježevi
red Perissodactyla: kopitari
red Pholidota: ljuskavci
red Soricomorpha: rovčice i krtice

Molekularna klasifikacija placentala[uredi]

Molekularne studije bazirane na DNK analizi koje su sprovedene zadnjih godina sugerišu nove odnose između familija sisara. Većina tih nalaza je bila nezavisno potvrđena putem retrotranspozonskih podataka prisustva/odsustva.[3] Klasifikacioni sistemi bazirani na molekularnim studijama su otkrili tri glavne grupe ili loze placentalnih sisara — Afrotheria, Xenarthra i Boreoeutheria — koji su razdvojili tokom Krede. Odnosi između ova tri roda su sporni, i tri različite hipoteze su predložene po pitanju grupe koja je začetnik. Te hipoteze su Atlantogenata (bazalna Boreoeutheria), Epitheria (bazalna Xenarthra) i Exafroplacentalia (bazalna Afrotheria).[4] Boreoeutheria se zapravo sastoji od dve loze — Euarchontoglires i Laurasiatheria.

Procene vremena razilaženja između te tri placentalne grupe su u opsegu od pre 105 do pre 120 miliona, u zavisnosti od tipa DNK koji se koristi (i.e. nukleusni ili mitohondrijski)[5] i različitih interpretracija paleogeografskih podataka.[4]

Mammalia

MonotremataOrnithorhynchus anatinus


Theria

MarsupialiaMacropodidæ


Placentalia
Atlantogenata

AfrotheriaElephas maximusTrichechus



XenarthraDasypus novemcinctusMyrmecophaga tridactyla



Boreoeutheria
Euarchontoglires

EuarchontaPapio cynocephalus



GliresRattusLepus



Laurasiatheria

EulipotyphlaTalpidae


Scrotifera

ChiropteraDesmodontinae




CetartiodactylaCapra walieEubalaena glacialis




PerissodactylaEquus quaggaDiceros bicornis


Ferae

PholidotaManidae



CarnivoraAcinonyx jubatusZalophus californianus











Kladogram baziran na Tarveru et al. (2016)[6]

Dužina života[uredi]

Kao što su različiti oblikom i načinom života, isto tako i žive različito dugo. U pravilu, manje vrste žive kraće od velikih, ali šišmiši čine izuzetak od tog pravila. Veći sisari mogu doživeti starost od više decenija. Kopnene vrste ne dosežu starost čoveka koji živi sve duže zahvaljujući novijoj medicini. Jedini sisar sa životnim vekom koji je dug približno koliko i čovekov je slon, koji može doživeti i do 80 godina. Jedino neke vrste kitova mogu živeti značajno duže - najstariji poznati sisar bio je jedan grenlandski kit koji je uginuo u starosti od 211 godina.

Ljudi i sisari[uredi]

Iako čovek po zoološkom vidu pripada sisarima, po nekim drugim kriterijama ne pripada. Umesto toga, tematizira se ponašanje čoveka prema sisarima i obrnuto. Bez sumnje su sisari znatno oblikovali istoriju i samog čoveka. Već godinama su ljudi jeli njihovo meso i koristili njihovu dlaku i kosti, koje su prerađivali i koristili ili prodavali. Imali su i značajnu ulogu kao pomoćnici za prevoženje i jahanje; do danas se koristi njihovo mleko kao piće, ali se koriste i u laboratorijima i u naučnim eksperimentima. Obratno, i ljudi imaju važnu ulogu u životu sisara. Neke vrste sisara ljudi su preneli na druge kontinente i razmnožavali su se na drugim mestima; mada su ljudi i smanjili broj nekih životinja, tako da sad imamo neke vrlo retke vrste sisara (pande, na primer). Mnoge vrste sisara su direktno ili indirektno nestale zbog delovanja ljudi.

Korisni sisari[uredi]

Neke vrste sisara ljudi drže zbog njihovih korisnih osobina. Zbog toga se domestifikuju (pripitomljavaju), i postaju korisne. Dalje se love i divlje životinje, koje nemaju posebne koristi.

Razlozi korisnosti sisavca[uredi]

  • Jedan od najvažnijih razloga za pripitomljavanje i lov sisara jeste njihovo meso, koje sadrži dosta bjlančevina i masti. U zapadnom svetu je često meso od goveda i svinja. U manjim merama se jede i meso od domaćih ovaca, koza, konja, pa i nekih Insektivora. U Južnoj Americi se meso armadila smatra delikatesom, ješci se rado jedu na Novoj Gvineji. Uopšteno, u svakom podneblju i kulturi ljudi su razvili različite prehrambene navike zavisno od vrsta sisara koje žive u njihovoj blizini.
  • Ljudi koriste i dlaku i kožu nekih sisara. Ovčja dlaka koristi se za pravljenje vune. Od dlake glodara i kuna se pravi krzno, a koža goveda se koristi za izradu odeće i obuće. Krzno je simbol za luksuz, no ipak svi ljubitelji životinja apeliraju da se odbaci nošenje krzna.
  • Uz krzno i meso sisara, ljudi koriste i druge delove njihovog organizma. Na primer, kljove od slona se koriste za dekoraciju, kao i za pravljenje bilijarskih kugli. Mnoge afričke kulture smatraju da rog od nosoroga donosi sreću, ali i kao sredstvo za poboljšanje potencije. To je ove životinje dovelo na rub istrebljenja.
  • Ono što je isto važno za korištenje sisara, jeste mleko pojedinih životinja. Mleko pripitomljenih krava se najviše pravi i prodaje: 85% domaćeg mleka jeste od goveda. U nekim delovima sveta se i pije mleko od ovaca, koza, konja, pripitomljenih magarca i srna.

Reference[uredi]

  1. 1,0 1,1 Kalezić, M., Tomović, Lj. Hordati. Beograd: NNK Internacional. 2007. ISBN 978-86-83635-63-4. стр. 309.
  2. McKenna, M.C.; Bell, S.G. (1997). Classification of Mammals above the Species Level. Columbia University Press. ISBN 978-0-231-11013-6. 
  3. Kriegs, Jan Ole; Churakov, Gennady; Kiefmann, Martin; Jordan, Ursula; Brosius, Jürgen; Schmitz, Jürgen (2006). „Retroposed Elements as Archives for the Evolutionary History of Placental Mammals”. PLoS Biology. 4 (4): e91. PMC 1395351Слободан приступ. PMID 16515367. doi:10.1371/journal.pbio.0040091. 
  4. 4,0 4,1 Nishihara, H.; Maruyama, S.; Okada, N. (2009). „Retroposon analysis and recent geological data suggest near-simultaneous divergence of the three superorders of mammals”. Proceedings of the National Academy of Sciences. 106 (13): 5235—5240. PMC 2655268Слободан приступ. PMID 19286970. doi:10.1073/pnas.0809297106. 
  5. Springer, Mark S.; Murphy, William J.; Eizirik, Eduardo; O'Brien, Stephen J. (2003). „Placental mammal diversification and the Cretaceous–Tertiary boundary”. Proceedings of the National Academy of Sciences. 100 (3): 1056—1061. PMC 298725Слободан приступ. PMID 12552136. doi:10.1073/pnas.0334222100. 
  6. Tarver, James E.; dos Reis, Mario; Mirarab, Siavash; Moran, Raymond J.; Parker, Sean; O’Reilly, Joseph E.; King, Benjamin L.; O’Connell, Mary J.; Asher, Robert J.; Warnow, Tandy; Peterson, Kevin J.; Donoghue, Philip C. J.; Pisani, Davide (2016). „The Interrelationships of Placental Mammals and the Limits of Phylogenetic Inference”. Genome Biology and Evolution. 8 (2): 330—344. doi:10.1093/gbe/evv261. 

Литература[uredi]

  • McKenna, M.C.; Bell, S.G. (1997). Classification of Mammals above the Species Level. Columbia University Press. ISBN 978-0-231-11013-6. 
  • Brown W.M. (2001). „Natural selection of mammalian brain components” (PDF). Trends in Ecology and Evolution. 16 (9): 471—473. doi:10.1016/S0169-5347(01)02246-7. 
  • = 26. 10. 2009.+00:38:56 Khalaf-von Jaffa, Norman Ali Bassam Ali Taher (2006). Mammalia Palaestina: The Mammals of Palestine. Gazelle: The Palestinian Biological Bulletin. Number 55, July (2006). стр. 1–46.
  • {{cite book|author=-{Nowak, Ronald M. 1999|title=Walker's Mammals of the World|location=|publisher=6th edition. Johns Hopkins University Press. 1936 pp.}|year=|isbn=978-0-8018-5789-8|pages=}}.
  • Simpson, George Gaylord (1945). „The principles of classification and a classification of mammals”. Bulletin of the American Museum of Natural History. 85: 1—350. 
  • William J. Murphy, Eduardo Eizirik, Mark S. Springer et al., Resolution of the Early Placental Mammal Radiation Using Bayesian Phylogenetics,Science, Vol 294, Issue 5550, 2348–2351, 14 December 2001.
  • Springer, Mark S., Michael J. Stanhope, Ole Madsen, and Wilfried W. de Jong. 2004. "Molecules consolidate the placental mammal tree". Trends in Ecology and Evolution, 19:430–438. (PDF version)
  • Vaughan, Terry A., James M. Ryan, and Nicholas J. Capzaplewski. 2000. Mammalogy: Fourth Edition. Saunders College Publishing, 565 pp. ISBN 978-0-03-025034-7 (Brooks Cole,) 1999
  • Ole Kriegs, Jan; Churakov, Gennady; Kiefmann, Martin; Jordan, Ursula; Brosius, Juergen; Schmitz, Juergen (2006). „Retroposed Elements as Archives for the Evolutionary History of Placental Mammals”. PLoS Biol. 4 (4): e91. PMC 1395351Слободан приступ. PMID 16515367. doi:10.1371/journal.pbio.0040091. 
  • {{cite book|author=-{David MacDonald, Sasha Norris. 2006|title=The Encyclopedia of Mammals|location=|publisher=3rd edition. Printed in China, 930 pp.}|year=|isbn=978-0-681-45659-4|pages=}}
  • Gerhard Storch: Mammalia, Säugetiere. In: Wilfried Westheide, Reinhard Rieger (Hrsg.): Spezielle Zoologie. Teil 2: Wirbel- oder Schädeltiere. Spektrum Akademischer Verlag, Heidelberg – Berlin 2004, 712 Seiten. ISBN 978-3-8274-0307-0. str. 445.–471
  • Eckhard Grimmberger: Die Säugetiere Deutschlands. Beobachten und Bestimmen. Quelle & Meyer, Wiebelsheim . 2014. ISBN 978-3-494-01539-2.
  • Bernhard Grzimek: Grzimeks Tierleben. Enzyklopädie des Tierreichs. Bechtermünz, 2001, ISBN 978-3-8289-1603-6 (Säugetiere in Band 10 bis 13)
  • T. S. Kemp: The Origin & Evolution of Mammals. Oxford University Press. Oxford . 2005. ISBN 978-0-19-850761-1.
  • Zhe-Xi Luo, Zofia Kielan-Jaworowska, Richard L. Cifelli: In quest for a Phylogeny of Mesozoic mammals. in: Acta Palaeontologica Polonica. PAN, Warszawa 47.2002,1, 1–78, ISSN 0567-7920
  • Malcolm C. McKenna, Susan K. Bell: Classification of Mammals. Above the Species Level. Columbia University Press. New York . 2000. ISBN 978-0-231-11013-6.
  • Ronald M. Nowak: Walker’s mammals of the world. 6. Auflage. Johns Hopkins University Press, Baltimore. 1999. ISBN 978-0-8018-5789-8.
  • D. E. Wilson, D. M. Reeder: Mammal Species of the World. Johns Hopkins University Press. Baltimore . 2005. ISBN 978-0-8018-8221-0.

Spoljašnje veze[uredi]